Mosquito

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Joao Nuno Pinto

scenario: Fernanda Polacow, Goncalo Waddington (prema ideji Joaa Nuna Pinta)

uloge: Joao Nunes Monteiro, Joao Lagarto, Filipe Duarte, Alfredo Brito, Antonio Nipita, Messias Joao, Mario Mabjaia, Sebastian Jekhul, Josefina Massango, Hermelinda Simela, Maria Clotilde, Gigliola Zacara, Ana Magaia

Ako se uopšte bave Prvim svetskim ratom, istoričari, televizijski novinari i urednici, kao i pojedini umetnici, uglavnom se bave onim što se dešavalo u Evropi. Iz anglosaksonske vizure, to je zapadni front i nešto malo južni (Galipolje), iz frankofone takođe uglavnom zapadni front, iz ruske istočni stavljen u pred-revolucionarni kontekst, iz italijanske je to alpski front, a različite jugoslovenske perspektive ne vredi ni objašnjavati, predugo bi trajalo. Iz vida se, međutim, često gubi da se Prvi svetski rat odvijao još na dva kontinenta, od kojih su dešavanja u Africi verovatno najinteresantnija, ali i najmanje istražena, a u kojima je Veliki rat samo nastavak onih manjih, jednako prljavih i genocidnih, kolonijalnih.

Krajem pretprošle i početkom prošle godine je u fokusu bio jedan do savršenstva ispoliran film koji vrlo vešto fingira tehniku snimanja u jednom kadru i manipuliše našom percepcijom protoka vremena, 1917 Sama Mendesa. Koincidencije između navedenog filma i filma Mosquito Joaa Nuna Pinta su toliko brojne da ova dva uratka možemo posmatrati kao parnjake. Za početak, Mosquito je premijeru imao na Rotterdamu 2020, čak kao film otvaranja. Vreme radnje je isto 1917. godina, kontekst je isto ratni, ali je mesto radnje Afrika, odnosno linija razgraničenja između nemačkih i portugalskih kolonijalnih poseda između Mozambika i Tanganjike. Ne fingira se snimanje u jednom kadru, ali se svejedno u striktni fokus stavlja jedan lik.

Taj lik je junoša Zacarias (Monteiro), redov portugalske vojske i dobrovoljac koji želi služiti svojoj zemlji kako bi svojoj familiji dokazao da sa 17 godina više nije balavac. Njegova želja nije baš ispunjena: umesto u rovove u Francuskoj (Portugal je učestvovao u Prvom svetskom ratu na strani Antante, što mi je relativno sveža informacija), poslat je brodom u Mozambik. Protivnik je, doduše, isti – Nemci, samo su teren i klima različiti. Zacarias je imao tu nesreću da je odmah po dolasku zakačio malariju, pa su ga pripadnici njegove »jezerske« čete ostavili za sobom u bolnici. Mlad i »napaljen« kako to samo mladići znaju biti (nacionalizam, osećaj superiornosti i potreba za isticanjem u borbi vrlo su eksplozivan koktel), on kreće na put da ih pronađe.

Na tom putu, prva stanica je ispostava portugalske vojske ogrezla u dekadenciju gde Zacariasa pod svoje uzima brkati narednik (Lagarto) koji čini sve što je u njegovoj moći da klinca urazumi i ubedi da se što je manje moguće »meša« u rat i da se oda čarima alkohola i razvrata kao ostatak garnizona u pozadini. Narednik ima izvrsne argumente: baza je puna crnog roblja koje se ne sme pobuniti, ima i crnkinja za seks, ima alkohola i muzike, jedino hrana nije baš neka, dok izvan ograde mnogo toga može ubiti mladog i neiskusnog vojnika. Tu su za početak Nemci koje percipiraju kao izrazito surove, a za njima »verolomni« crnci koji čekaju svaku priliku da se oslobode belačke paske. Surova je i priroda oko njih, ta kombinacija pustinje i prašume oko njih, hranu je teško naći, a naokolo vrebaju zveri, zmije, čak i mravi koji kroz uši ulaze u mozak. Šanse za preživljavanje su izrazito male, a šanse za očuvanje mentalnog zdravlja još manje od toga.

Zacarias je, međutim, neumoljiv, a pritom svoje govore recituje kao epsku poeziju, pa mu narednik daje da izabere dvojicu crnaca iz baze i pušta ga na misiju da pokuša da pronađe svoju četu. Tu počinje njegova odiseja kroz gustu šumu u kojoj će prvo izgubiti svoju dvojicu »vodiča« (jedan će smrtno nastradati u pokušaju bekstva, drugi će uspešno pobeći), onda će se susresti s bolešću, glađu, žeđu i halucinacijama u kojima vidi poludelu »hristoliku« figuru, da bi konačno i sam dospeo zarobljeništva i to u crnačkom selu gde su ostale samo žene i deca, pa tako iskusiti i drugu stranu kolonijalne medatelje. Nakon toga će se sresti i sa nemačkim dezerterom Rudolfom (Jehkul), čime će izbugiti i poslednju iluziju o plemenitosti rata.

Zapletom Mosquito pomalo podseća na Apocalypse Now, odnosno na predložak za Coppolin film, roman Srce tame Josepha Conrada koji je takođe smešten u Afriku kolonijalnog perioda. Razlika je utoliko da nema ključnog lika, kapetana Kurtza kao nepokretnog pokretača radnje i kao nosioca epiloga, te da je Zacarias dosta naivniji od Charlesa Marlowa (u knjizi) i kapetana Willarda (u filmu). Srce tame i ludilo u koje Zacarias klizi drugog je oblika, intimnije i sveprožimajuće, a Zacarias je u tome po pravilu potpuno sam. Pinto na kraju filma karticom teksta objašnjava da je film temeljen na iskustvima njegovog dede koji je ratovao u Mozambiku.

Obradom, međutim, Mosquito više podseća na opus Terencea Malicka. Fotografija koju potpisuje Adolpho Veloso evokativna je i puna fantastičnih prizora prirode moćnije od čoveka snimljene pod neverovatnim svetlom Sunčevih izlazaka i zalazaka. Direktor fotografije se koristi i pojedinim trikovima tipičnim za Malickovu saradnju s Emmanuelom Lubezkim, poput odbljesaka (»lens flare«) kojima se dodatno kiti vizuelna poezija. Interesantna je i montaža Gustava Gianija koja gledaoca vešto drži u neizvesnosti je li radnja izložena uglavnom linearno ili u retrospektivi, te doprinosi utisku kontrolisane dezorijentacije, a poseban uspeh je da Mosquito vrlo dobro funkcioniše u obe varijante.

Besmisao rata se možda nikada ne menja, kao ni besmislena ljudska potreba da se ratovi vode. Mosquito možda »ne pomera planine« i »ne izmišlja točak«, ali nam standardnu i očekivanu poentu oblači u ruho dela rata koji je nama uglavnom bio nepoznat. Poenta je da se u celom tom ratnom metežu ipak može promeniti čovek, u retkim slučajevima na bolje...

The 15:17 to Paris

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Clint Eastwood

scenario: Dorothy Blyskal (prema knjizi Anthonyja Sadlera, Aleka Skarlatosa, Spencera Stonea i Jeffreya E. Sterna)

uloge: Anthony Sadler, Alek Skarlatos, Spencer Stone, Christopher Norman, Ray Corasani, Judy Greer, Jenna Fischer

Iznimno poštujem starog Clinta i volim većinu njegovog opusa. Sigurno zbog toga što je jedan od retkih filmskih stvaralaca sposobnih da se kao reditelj odvoji od sebe kao glumca, pa da sam sebe režira poštujući i svoju personu na sceni i svoja umetnička načela. Definitivno zato što zna ispričati priče o neobičnim podvizima običnih ljudi. A najviše zbog toga što je uspostavio odnos familijarnosti sa publikom širom sveta najrazličitijih kulturnih pozadina pre svega kroz univerzalnost i humanističku potku njegovih priča. Jer ispod celog tog konzervativnog heroizma Eastwood pripoveda (ponekad i propoveda) o osnovnoj ljudskoj pristojnosti.

Naravno, godine su ga stigle, pa se odao lupetanju na privatnom planu (mada je njegov performans sa Obamom kao praznom stolicom umetnički intrigantan, da ne govorimo koliko je primenjiv na predominantnu većinu političara). Na filmskom planu smo u poslednje vreme imali “mešano meso” inovativnih, ali ne nužno artikuliranih uradaka kao što su Hereafter i J. Edgar, sigurnih i sladunjavih filmova poput Invictusa i Jersey Boys, te manipulacije u pokušaju American Sniper. Mislili smo da se Sully vratio na pravi put radivši ono što najbolje zna. A onda se dogodio The 15:17 to Paris…

 

U teoriji, to zvuči baš kao “eastwoodovska” priča: trojica mladih američkih vojnika na odmoru u Evropi uspevaju sprečiti teroristički napad automatskom puškom na putnički vlak. Čak se i ideja da Anthony Sadler, Alek Skarlatos i Spencer Stone igraju sami sebe može učiniti hrabrom, iako ne nužno originalnom – neki reditelji rado koriste naturščike, a italijanskim neorealistima je to bio potpisni štos. Sasvim druga stvar je kada to rade glumci ili makar javne ličnosti kojima je javni nastup u opisu posla. Ovde štos negde između ta dva pristupa nije uspelo: Sadler, Skarlatos i Stone su, može se slobodno reći, užasni glumci.

To je tek deo problema usko povezan sa činjenicom da njih trojica nisu čak ni naročito koloritne ličnosti niti su takvima učinjeni kao likovi u lošem scenariju neiskusne Dorothy Blyskal čiji je jedini spisateljski “credit” pored ovoga odbijena pilot-epizoda za jednu televizijsku seriju. Potencijala da ih se razvije u nešto zanimljivo je možda bilo na početku filma kada ih upoznajemo kao problematične klince u školi koje često pozivaju na razgovor kod direktora, ali kad već dođemo do njihovih ratnih igara u šumi i razdvajanja, pa ponovnog spajanja u odraslim godinama, taj kontinuitet je prekinut. Nadalje imamo priču o vojnoj obuci gde se Stone profilira kao glavni lik, tipsku i dosadnu, malo tipičnog “Bog i Domovina” patriotskog guslanja i njihovo u suštini neinspirativno putovanje evropskim metropolama koje je prethodilo događaju iz naslova.

 

Ne samo da se incident događa negde na 2/3 filma i zauzima oko 20% istog, nego dotle gledamo isključivo njihovu perspektivu, a napadač kojeg igra Ray Corasani ne dobiva čak ni bazičnu motivaciju za svoj čin. Stvar, doduše, minimalno popravljaju profesionalne glumice Judy Greer i Jenna Fischer kao majke dvojice od trojice junaka (premda su efekti šminke nedostatni za toliki vremenski raspon), ali to ni izbliza nije dovoljno.

Osim promašene strukture i problema sa scenariom filma, teško da možemo hvaliti Eastwoodovu režiju. Istini za volju, sama akciona sekvenca je sigurno režirana, a distanca sa koje se snima u svakom trenutku znalački odmerena (pohvale direktoru fotografije Tomu Sternu), ali sve ostalo je prosečno do loše, počevši od koloracije koja simulira nekakav realizam, a zapravo deluje bledunjavo, pa do putovanja i upotrebe atraktivnih lokacija koja se retko kad uzdiže iznad nivoa amaterskog kućnog videa.

Sreća u nesreći je da će Eastwood priliku za popravni ispit imati uskoro sa interesantnom “stranger than fiction” istinitom pričom The Mule o ratnom veteranu koji se pod stare dane bavi švercom droge gde će Eastwood igrati i naslovnu ulogu. Možda će tom prilikom profitirati od smanjenja očekivanja nakon ovog zaista slabog filma.

Foxtrot

kritika objavljena na DOP-u

Svašta će se reći za Foxtrot, drugi film interesantnog izraelskog autora Samuela Maoza koji je ove godine kao izraelski kandidat za Oscara dogurao do “polufinala”, odnosno do užeg spiska od 9 naslova, ali se ne može reći da je potcenjen, naročito u kritičarskim krugovima gde pljušte unisone pohvale tek uz poneku diskretnu ogradu. Potpisnik ovih redova bi pre ustvrdio suprotno, da je film precenjen, zanimljiv i možda jedva dobar, ali teško bi bilo reći da je reč o remek-delu. Film je, naime, prepun detalja od kojih ne štimaju svi jednako dobro, a ne baš najsrećnija struktura u tri čina sa nepotrebnim epilogom čini to da Foxtrot bude bolji u pojedinostima nego u celini.

Mada, početak obećava: neko kuca na vrata “posh” stana u Tel Avivu, gospođa otvara i smesta pada u nesvest. Shvatamo i zašto: na vratima je vojska, i to obično znači samo jedno: “vaš sin taj-i-taj poginuo je na dužnosti”. Dok se gospođa majka imena Daphna (dojmljiva Sarah Adler) oporavlja na krevetu, otac porodice Feldman, uspešni arhitekta Michael (odlični Lior Ashkenazi) potpuno se drugačije nosi sa vešću, naoko je pribran, ali se bes u njemu taloži. Kako je vojska jedan od stubova izraelskog društva i kako je verzirana u situacijama poput ove, ne samo da postoje protokoli za sahranu, već i za pomoć ožalošćenima koji čak idu do detalja koliko vode treba popiti i u kojim intervalima.

Jedna nota apsurda provejava tom pričom, bilo da je reč o Michaelovom napadno srdačnom bratu, hladnoj i distanciranoj dementnoj majci ili o sigurnosti sa kojom vojnici nastupaju. Neslaganje rodova i činova će dovesti do teško zamislivog: moguće birokratske greške da pokojni Jonathan Feldman nije Daphnin i Michaelov sin.

Druga priča upravo je centrirana oko Jonathana (Yonaton Shiray) kojeg zatičemo kao čuvara rampe na putu kuda češće prolaze kamile nego Arapi. On na tom mestu služi vojsku, menja dnevne i noćne smene sa kolegama, svi spavaju u kontejneru-baraci, gaze blato i vrte jedne te iste priče ako ih uopšte vrte. Između ostalog kako je fokstrot, njihova kota nazvana po 6. slovu američkog vojničkog alfabeta, zapravo vrlo jednostavan ples preko kojeg se plesač ravnim pokretima sve vreme vrti u krug. I o nagibu barake. I o antiknoj pornografiji. Treća priča spaja prve dve ne baš najsrećnije kroz gorko-slatku tragikomediju o prebacivanju krivice, a epilog u flashbacku nepotrebno objašnjava ono što se iz tona filma može očekivati pritom se prodajući kao začudni momenat.

Ne može se reći da se Maoz u svom drugom dugometražnom filmu (za prvi, Lebanon, lociran skoro potpuno na unutrašnjost tenka i fokusiran na dinamiku između članova posade, kasirao je Zlatno Lava u Veneciji) nije dotakao važnih tema poput žalovanja, osećaja odgovornosti za nečiju smrt i besmisla ne samo ratovanja nego i vojskovanja i da njegova mešavina surovog realizma i snolikog nadrealizma nije vizuelno interesantna. Ponajbolji primeri za to su kadrovi snimljeni s plafona u prvom delu i scene iz svakodnevnog iznurujuće dosadnog vojničkog života u drugom delu filma. Međutim tako proračunati pojedini autorski postupci su na neki način zasenjeni teškorukaškim metaforama i stiče se utisak da je film snimljen sa osnovnom idejom da po svaku cenu deluje jako pametno. Jedan od mehanizama njegovog osiguranja je i moralna komponenta – kritika antiratnog filma je sama po sebi škakljiva stvar.

Međutim, konačni utisak koji sa nameće je vezan pre svega za strukturu nalik pozorišnoj predstavi u tri čina (mali broj lokacija je takođe faktor). Foxtrot deluje kao skup tri vrlo različita, pa čak i različito kvalitetna kratka filma na tri teme koji su na silu povezana u jednu celinu. Počevši od naslova u dva svoja značenja koji se provlači kroz sva tri dela. Zbir ponekad vredi manje nego njegove komponente pojedinačno.

Billy Lynn’s Long Halftime Walk

2016.

režija: Ang Lee

scenario: Jean-Cristoph Castelli (prema romanu Bena Fountaina)

uloge: Joe Alwyn, Garrett Hedlund, Vin Diesel, Steve Martin, Chris Tucker, Kristen Stewart, Makenzie Leigh, Ben Platt, Tim Blake Nelson

Počnimo sa tehnikalijama i podacima u brojkama: 120 slika u sekundi (pet puta više od normalnog tempa), 4K rezolucija (dva puta veća od normalne) i 3D. Nazovite me neo-luditom, iako sam daleko od toga, i nostalgičarem, iako to kao pasionirani gledalac nisam, ali po mom mišljenju taj nivo tehničkog cinculiranja retko kad ima smisla i film pretvara u vašar slike i zvuka. Novi film Anga Leeja, Billy Lynn’s Long Halftime Walk, možda jednog dana uđe u enciklopedije kao u nečemu prvi (nazovimo to hiper-realizmom, za sada) i kao prekretnica u kinematografiji, ali do tada to nešto mora da uhvati korene, što teže ide ako je samo sebi smisao.

Ang Lee u poslednje vreme voli da petlja sa tim tehničkim eksperimentima i trendovima, primer za to može biti i The Life of Pi, film koji mu je doneo drugog Oscara za režiju, sa svojim 3D-om i kompjuterskom animacijom, pa čak i žanrovski wuxia film Crouching Tiger, Hidden Dragon (1999) sa svojim kompleksnim kaskaderskim radom i koreografijom. Ali takođe nije na odmet setiti se da je Lee u suštini klasičar u svom pristupu, autor koji voli da klasične priče ispriča na klasičan način. I u srazu između autorovog senzibiliteta i tehničkog siljenja, Billy Lynn’s Long Halftime Walk pada kao žrtva i pored Leejeve iskrene i plemenite namere da tehnički napredak upotrebi kako bi realnije i detaljnije dočarao držanje i osećanja naslovnog junaka u jednom za njega i za naciju vrlo specifičnom trenutku.

(Na stranu koliko će ljudi to uopšte moći videti u formatu u kojem je autor to predvideo, poznajući nivo prikazivačke opreme u velikoj većini svetskih kino-dvorana i kako će im to zapravo izgledati. Film nije blockbuster i tematski je prikladniji za festivale i revije odakle se pušta u normalnom digitalnom formatu, kao i svaki drugi film.)

Naslovni junak (Alwyn) je postao heroj nacije kada se pojavio video njega kako spasava svog narednika (Diesel) u Iraku. To je rezultiralo time da on i ekipa njegovih saboraca dobiju nagradno odsustvo iz borbe i proputuju Amerikom kako bi se kao junaci predstavili naciji i podigli moral kod kuće. Finale njihove turneje biće utakmica američkog fudbala, baš na Dan Zahvalnosti i baš u Dallasu (iz čije je dalje okolice i Billy), gde će se u poluvremenu pojaviti na bini u pozadini nastupa sastava Destiny’s Child.

Godina je 2004, Bush je upravo pobedio Carryja na predsedničkim izborima, Amerikancima očito nije dosta ratovanja, ali prema onima koji su zapravo u rovovima gaje patronizirajući odnos, podržavajući ih na rečima, ali retko na delu i u suštini gradeći neki novi, hibridni nacionalni identitet zasnovan na nacionalizmu i ničim potkrepljenom osećaju posebnosti, začinjen nasiljem, religioznim tlapnjama i mekom “cocktease” pornografijom, te uokviren u kičastu koreografiju. Vojnici će upoznati svoju zemlju, upitati se za šta se bore (jer tu nekih ideala nema, stvar je profesionalizma, preživljavanja, vernosti sistemu i u najboljem slučaju odanosti drugovima) dok im agent (Tucker) koji ih kao mečke voda naokolo pokušava isposlovati ugovor za film sa vlasnikom fudbalskog kluba (Martin). Billy pritom mora u svojoj glavi povezati nekoliko stvari (u suštini, osim utakmice u realnom vremenu, sve ostalo su njegova sećanja iz relativno bliske prošlosti), te shvatiti kako to da je on slavljen na osnovu refleksnog ponašanja najgoreg dana u svom životu.

Kroz interakciju sa drugovima i sa celim spektaklom, kao i sa sestrom (Stewart) kao jedinim politički i humanistički iole osveštenim likom, te sa prigodnom devojkom – navijačicom (Leigh) zaljubljenom u svoju viziju njega kao nacionalnog heroja, polako ćemo uviđati šta se Billyju mota po glavi i šta temeljno ne štima sa američkim angažmanom na Bliskom Istoku. Film ima nekoliko svojih momenata u kojima kapitalizira na sudaru višestrukih realnosti i zaista koristi potencijale glumaca kako bi amplificirao satiru i što vernije preslikao roman. Međutim, prvi i osnovni problem je razlika u dva medija: unutarnja duševna stanja i opservacije o čoveku i društvu se mnogo lakše slikaju rečima, nego filmskim izražajnim sredstvima, pa se čini da je Leejev film u večitom zaostatku za Fountainovim romanom (i to ne samo zbog vremenskog odmaka, premda se 2004. godine i tadašnjih događaja u Ratu protiv terorizma sećamo kroz maglu iz današnje, još složenije perspektive), pa čak i kroz najbitnije poente samo protrčava.

Drugi problem je čisto filmske, odnosno produkcijske prirode. Koliki god bio budžet, on je uvek ograničen. Billy Lynn’s Long Halftime Walk za jedan ozbiljan film namenjen ozbiljnoj publici i lovu na nagrade budžetski stoji skoro impozantno, na cifri od 40 miliona dolara. Pitanje svih pitanja je – kako se to troši? I to nas vraća na tehnikalije s početka teksta koje su “pojele” lavovski deo budžeta. Apsurd u celoj priči je da je ovaj hollywoodski filmski produkt koji, između ostalog, navodno govori o klasnoj segregaciji, zapravo propagator iste jer će autorovu viziju videti samo probrana elita u New Yorku, Los Angelesu i možda još par gradova sveta, dok ćemo mi koji “imamo jeftinija sedišta” gledati običnu verziju (ne bunim se) i sa zaprepaštenjem shvatiti da se štedelo na autorskim pravima i na imitatoricama Destiny’s Child, pa nesrećne statistice koje igraju pevački trio vidimo samo iz daljine ili s leđa kao u lošem vicu. I mi se, kao i naslovni junak, možemo samo pomiriti sa konstatacijom da je nekome dano, a nekome ne.

War Dogs

kritika originalno objavljena  na Monitoru

2016.

režija: Todd Phillips

scenario: Todd Phillips, Jason Smilovic, Stephen Chin (prema članku i knjizi Arms and the Dudes Guya Lawsona)

uloge: Miles Teller, Jonah Hill, Anna de Armas, Kevin Pollak, Bradley Cooper

U maniru Scorsesea i njegovog mafijaškog epa Goodfellas, War Dogs počinje sa našim junakom u nevolji. On je David (Teller), Amerikanac u Albaniji, “gepekovan”, pretučen, sa pištoljem uperenim u glavu. Slika se zaustavlja i jasno nam je da će tri četvrtine filma biti flashback o tome kako je dotični dospeo u nevolju. Već u sledećoj sceni, zapravo montažnoj sekvenci koja nam objašnjava političku ekonomiju ratovanja, David preuzima ulogu naratora i vodi nas kroz film, krimi-komediju vojničke tematike o dvojici ortaka iz kraja koji diluju oružje.

 Reditelj Todd Phillips je, pre nego što se uhvatio oponašanja Scorsesea (što čini ne samo strukturom priče, nego i kafansko-anegdotarnim pripovedanjem i obilatom upotrebom muzike kao komentara, premda ni izbliza suptilno ili efektno kao što je to činio italo-američki majstor) i citiranja De Palminog Scarfacea (u dijalogu i vizuelno sa lokacijama Miamija, a kome ni to nije dovoljno, eno ga i ogromni poster svako malo u kadru), uglavnom plivao u vodama manje ili više ćorave komedije o iritantnim ortacima u nezrelim avanturama. Ono što je počeo sa Road Tripom, kapitalizirao je sa The Hangover trilogijom, pa je sada probao da to svoje iskustvo spoji sa ozbiljnom tematikom i istinitom pričom pokušavajući da dostigne nivo The Wolf of Wall Street i kao “gross-out” i kao društveno-politički komentar.

No, štos je u tome da je War Dogs, svesno ili ne, po svemu sličniji jednom drugom filmu, Lord of War Andrewa Niccola. Zapravo je njegova verzija smeštena u okolnosti i pravila ratovanja u 21. stoleću. Opet imamo istinitu priču, opet o trgovini oružjem i ratnom biznisu koji se sagledava pre svega kao ekonimija, daleko od bilo kakvih ideala. Očekuje se da će tu biti i nešto duhovitosti i nešto pronicljivosti, možda čak i stava. Legendarni Yuri Orloff kojeg je maestralno odigrao Nicolas Cage je sada podeljen u dva drugara (što otvara aspekt prijateljstva i časti među muljatorima), od kojih je David taj “običan čovek u neobičnim okolnostima” koji pokušava da zaradi neki dolar, a Efraim (Hill) sociopata koji je otkrio genijalnu shemu kako se obogatiti u poslu sa vojskom. Opet imamo devojku (de Armas) koja izgleda kao manekenka i ima savest, te nam možda služi za nekakvu identifikaciju, ali nemamo agenta Interpola punog ideala. Takođe, imamo i scenu-dve napete jurnjave, poneki duhoviti komentar, nekoliko bizarno-duhovitih momenata, pa čak i igru rečima u naslovu, sa ili bez dobrog razloga.

 U suštini, ono što imamo je priča o usponu i padu jedne kriminalne organizacije, jedan standard koji se teško može nazvati novim. U tom smislu, valja reći da ni Niccol sa Lord of War nije otkrio toplu vodu i da se on oslanjao na Scorsesea i njegovu naraciju, ali je makar imao nešto svežine, poente, pa čak i udara. Što sve War Dogs čini kopijom kopije, ili u boljem slučaju kompilacijom postupaka, trikova i štoseva iz drugih, boljih filmova koji tek ponekad prorade, ali nas uglavnom podsećaju šta bi ovaj film mogao biti, a nije.

To ne znači da nije elementarno zabavan kao vožnja, naprotiv. Ekonomično je napisan, pa je pratljiv i fluidan, lepo uslikan i sasvim dobro odglumljen. Drugarska “douchebag” hemija između jednog smotanog i jednog lukavog tipa je pogođena vrlo dobro, Teller i Hill su ležerni, dopunjuju se i zaista igraju skupa za dobrobit filma, bez nepotrebnog takmičenja. Teller je tu slabije prošao jer je njegov lik, bez obzira na naratorsku funkciju i ulogu naše tačke gledišta, dosta tanji i tipskiji, običniji, sa tek prolaznom motivacijom. Hill, pak, opet ima svoj show, uspeva da “proda” svoj kretenski smeh i da pronađe fini balans između raznih aspekata svoje ličnosti. On je u jednoj sceni i budala i zajebant i retard, ali i sociopata i proračunati ljigavac koji menja lica prema potrebama svojih sagovornika i večito glumi: Davidu drugara, tihom partneru Ralphu (Pollak) židovskog patriotu koji svojim poslovima štiti interese Izraela, a raznim klijentima čoveka sjajne ljudske i poslovne etike koji se uvek drži dogovora. Takve mu uloge leže, čak su mu specijalnost, a ovde nema ni toliko karikaturalnosti da ga optereti. Kao bonus, pojavljuje se i Bradley Cooper u jednoj interesantnoj i odmerenoj epizodi kao ne baš legalni, ali globalni magnat oružanog posla.

 Problem je, međutim, što Phillips nije imao blagog pojma šta bi sa kontekstom koji je još interesantniji od klasične priče o usponu i padu i što se uplašio da zauzme stav. War Dogs je film koji je mogao ući dublje u ispitivanje američke ratne mašinerije i sistema javnih nabavki koje su posle hvatanja Cheneyeve “crony” ekipe u koruptivnim poslovima reformirane tako da su potpuno javne i svima dostupne, što u prevodu znači da će krupne poslove i dalje obavljati krupni igrači, ali i da će sitniji pokupiti mrvice sa stola. Kako je to vojska, i mrvice su milionske cifre. Toga će se Phillips dotaći tek usput i površno, iako je taj aspekt priče interesantniji i svežiji od uspona i pada para ludog i zbunjenog trgovca oružjem.

 To ne znači da se Phillips neće držati ozbiljno, reciklirajući štos sa najavama poglavlja kao što je to bio slučaj u The Big Short, kao i sa komentarima kroz muziku, često previše očitima da bi to bilo ukusno. Problem je što i pored toga on kao da nema stav koji dopire dalje od opštih mesta kako je ratno liferantstvo prljav posao. Čak se čini da su mu je amoralni dvojac baraba čak simpatičan sa svojim eskapadama, ali se ne usuđuje da to nečim potkrepi. Zato ni humor, za koji se očekuje da mu je jača strana, ne radi uvek, iako ima nekoliko genijalnih štoseva (tipa sam akter priče David Packouz u cameo-ulozi pevača u staračkom domu koji izvodi pesmu Don’t Fear the Reaper), dok se većina humornih “one-linera” doima kao nešto napisao za što efektniji foršpan. U konačnici, War Dogs je nešto što možete pogledati da vam prođu ta dva sata vremena, i proći će veoma brzo, ali ne očekujte više od toga.

Les combattants / Love at First Fight

2014.

režija: Thomas Cailley

scenario: Thomas Cailley, Claude Le Pape

uloge: Adele Haenel, Kevin Azais, Antoine Laurent, Nicolas Wanczycki, Frederic Pellegeay

Letnje je vreme i zašto ne pogledati jedan pravi letnji film, film o letu koje će promeniti sve? Film gde ima i ljubavi i odrastanja i tuče i vojske? Film gde vidimo leto u gradiću kakvo zaista jeste, sa istim ortacima, istim ispraznim razgovorima, izlascima u tupave diskoteke, sa kupanjem u jezeru, pecanjem, olujama, šumskim požarima, vožnjom na motoru i letnjim poslićima? Ne, to nije ništa naročito novo samo po sebi, ali zna biti šarmantno. Naročito kad to rade Francuzi...

 Debitant Thomas Cailley je kao reditelj pokazao priličnu dozu sigurnosti da sve upakuje u jedno izuzetno pozitivno, premda ne i eskapističko iskustvo, dok kao scenarista demonstrira zavidnu dozu hrabrosti ne samo da obrne rodne uloge u klasičnoj shemi romantične komedije, već i da se okane popovanja (ili makar moralno-političkog problematiziranja) na pod-zapletu koji će ga logično zahtevati i da kreira dosta životne likove, pa će mu tako uspeti prilično težak zadatak da crpi humor iz nedostatka smisla za humor jednog ili oboje od njih. Predivno snimljen, nenametljivo montiran, podvučen odgovarajućim soundtrackom i zasnovan na sjajnim, samouverenim glumačkim izvedbama mladih glumaca u ulogama naslovnog para, te sa nekoliko pamtljivih epizodnih ostvarenja, Les combattants je pravi mali dragulj.

Prvo upoznajemo Arnauda (Azais) i on je tipična “beta”, što će reći pratilac čiji je život u polu-ugodnom leru iz kojeg ga pomeraju drugi. Čini se da ga ni očeva smrt nije digla iz polu-sna, već mu je samo trasirala karijerni put: zajedno sa starijim bratom (Laurent) nastaviće očev uhodani stolarski obrt. Zanimanje dalje od bleje i pecanja sa ortacima će mu donekle pobuditi armijski regrutni karavan koji je došao u mesto, ali tek će ga poznanstvo sa veoma čudnom devojkom, Madeleine (Haenel) zaista probuditi.

Njihov “meet cute” momenat će biti tuča, odnosno vojni kurs samoodbrane. Njegova prva reakcija će biti da se on ne tuče sa curama. Njena je više u “ne budi pizda” fazonu. Ona nije obična cura, ona koja ide po diskotekama i juri frajere da joj plaćaju pića. Ona se rekreira “borbenim” plivanjem (sa opterećenim ruksakom na leđima), pije šejkove od sirove ribe i ispaljuje informacije tipa “ako umreš, tvoja mačka će ti u roku od tri dana pojesti lice”. Njen cilj je trening za padobrance, najstroži mogući vojni kamp kao uvod u surovu borbu za preživljavanje. Jer apokalipsa je blizu i ništa drugo nema smisla. Ni master studije iz kriznog menadžmenta, ni dvorišna kućica za koju su njeni roditelji unajmili Arnauda da izgradi, a pogotovo ne nekakva apstraktna ljubav.

 Međutim, stvari će se promeniti u vojnom kampu. Ne samo da će je Arnaud tamo pratiti, u odsustvu bolje ideje šta sa sobom preko leta, nego će se i vojska pokazati u pravom svetlu, a ne kao montažna sekvenca napornog, ali smislenog treninga. Ne, vojska oličena u zapovedniku kampa, poručniku Schliefferu (Wanczycki) i njegovim pomoćnicima će se pokazati kao pompozna i rigidna hijerarhijska struktura potpuno neprimerena apokaliptično-anarhičnom duhu mlade survivalistkinje. Udobni kreveti, jelo u kantini, jebene čokoladice, kome još to treba kad je kraj već tako blizu?

Simpatičnih, blentavih mladića je na filmu već bilo masu, a tinejdžerska izgubljenost je svojevrsno opšte mesto ne samo filmova o odrastanju. Čak i njihova transformacija u stabilne i samouverene članove društva usled ljubavi, određenog psiho-fizičkog iskustva ili eventualne traume nije ništa novo. Međutim, u izvedbi Kevina Azaisa, to deluje životno i uverljivo, kao i njegova zbunjenost ne samo nad Madeleine, nego i nad životom kao takvim.

Sa druge strane, Madeleine je lik koji ne viđamo često na filmu. Ona nije “quirky” na uobičajen filmski način, nije nespretna i sramežljiva, čak ni naivna kakve su manične devojke po filmovima. Njena naivnost je drugačija. U svom survivalizmu, intelektualiziranom i elokventno objašnjenom do te mere da to može zvučati suvislo, Madeleine deluje skoro autistično, kao da ne zna da se ponaša u socijalnim situacijama, pa su njene verbalne, a ponekad i fizičke reakcije na liniji nenamernog “deadpan” humora. Međutim, u preciznoj izvedbi Adele Haenel, jedne od najboljih francuskih mladih glumica koja je već vezala impresivan niz autorskih imena sa kojima je sarađivala od Celine Sciamme, preko Andrea Techinea do braće Dardenne, Madeleine nijednog trenutka nije karikaturalna. Naprotiv, vrlo je intrigantna.

 Sad, od armije i regrutiranja klinčarije preko saveta za tuču, besplatnih majica i luftića, bi neko napravio političko i moralno pitanje. Ne i Cailley. To bi bilo suviše lako. On ne samo da armijsko regrutno osoblje tretira sa dužnim poštovanjem, već armiju predstavlja kao prostu životnu činjenicu: ona je najveći ili drugi najveći poslodavac u zemlji (rame uz rame sa McDonaldsom), nudi obrazovanje, specifične veštine i karijeru, ali jednako tako njena mastodontska priroda nije prilagodljiva i spremna za pronicljiva pitanja i propitivanje. Opet, našem dvojcu je pomogla u zbližavanju. Možda je to samo mladalačka varijanta “folie a deux”, ali svejedno.

Hyena Road

2015.

scenario i režija: Paul Gross

uloge: Rossif Sutherland, Paul Gross, Christine Horne, Clark Johnson, Niamatullah Arghandabi, Nabil Elouahabi, Fazal Hakimi

Talibanski režim u Afganistanu je morao pasti iz civilizacijskih razloga, sa zapadnom intervencijom ili bez nje. Takve nehumane tvorevine nastaju u krvi, obično ne traju dugo i u krvi i skončaju, što mu dođe kao istorijska i dramaturška neminovnost. Opet, jednako je neminovna i anarhija koja je usledila: Afganistan je višenacionalna država gde je primitivna plemenska svest jaka, gde se od praistorije vode ratovi i gde se svađe rešavaju lančanom krvnom osvetom. Amerikanci i ostali su samo posmatrači ili minorni akteri u sukobima ljudi kojima je Islam samo dodatak na plemenske kodekse. Uostalom, Afganistan je do sada preživeo i nadživeo barem tri globalne imperije: carstvo Aleksandra Velikog, kolonijalnu Britaniju i Sovjetski Savez. Za poslednju vojsku ćemo tek videti, rat je formalno gotov tek od 2014. godine.

Na neke od tih stvari će nas podsetiti sveznajući narator i jedan od najzanimljivijih likova u filmu, iskusni obaveštajac Pete Mitchell kojeg igra sam autor Gross. Pominjaće on i Aleksandra i neprijateljski nastrojenu prašinu i plemenski kodeks ponašanja Pashtunwali i slabe šanse za pobedu dok se ne shvati suština Afganistana kao zemlje i države i ciljevi se ne formuliraju pravilno, jer Afganistancima nije stalo do zapadnog načina života, demokratije, pa čak ni pornografije i jedino što žele je nešto novca i stabilnosti. Sam zaplet filma je ipak nešto konvencionalniji, kao i za ratni film neizbežne moralne dileme, ali ipak hvata priličnu širinu i ostaje kompleksan u objašnjavanju onoga što narator navodi.

  Sam naslov se odnosi na cestu koju grade kanadske trupe pod komandom generala Rilmana (Johnson) stacionirane u Kandaharu. Cesta vijuga kroz neprijateljsku teritoriju i naprosto mami Talibane da na njoj prave zasede. Film nas od početka stavlja u centar akcije sa snajperistom Ryanom Sandersom (Sutherland) i njegovim timom. Ubijanjem jednog bombaša i detoniranjem još jedne mine, oni upadaju u okršaj sa Talibanima i pokušavaju da se sakriju u obližnjem selu gde ih u zaštitu uzima misteriozni domaćin (Arghandabi) sa očima različite boje.

Iz Sandersovog opisa svojoj zapovednici i ljubavnici Jennifer Bowman (Horne), prvo preko radio-veze, a onda i uživo, obaveštajac Mitchell zaključuje da bi misteriozni starac mogao biti legendarni mudžahedin pod nadimkom Duh kojem ni Rusi nisu mogli doći glave i koji je posle građanskog rata glatko odjebao Talibane i oni ga, začudo, nisu dirali. Kako su kanadske trupe trenutno zaglavljene sa lošim i neiskrenim saveznikom (Hakimi), lokalnim moćnikom i narko-dilerom u talu sa Talibanima kojeg štiti CIA, a Duh sa njim ima nerazrešene račune u prošlosti, Mitchell dobija ideju da zameni saveznika sa kojim bi izgradnja puta išla lakše. Zato on, Sanders, sposobni doušnik (Elouahabi) i prevodilac kreću na misiju prvo da ga pronađu i onda privole na saradnju. Ta akcija će pokrenuti različite moralne dileme kod Sandersa, a koncepcije dvojice muškaraca i vojnika će se povremeno naći i u sukobu, premda im je cilj makar nominalno isti.

Sa kompleksnim zapletom, izbalansiranim pogledom i barem dvojicom zanimljivih likova, Mitchellom i Duhom, film je na pravom tragu i pruža jedan svež pogled na pakao rata u Afganistanu bez moralizacije, patetike, mlitave osude ili udaranja u patriotske gusle. Utisak dodatno pojačava Grossova sigurna glumačka interpretacija (ne bi me čudilo da je lik pisao samo i isključivo za sebe), kao i sjajni afganistanski naturščici od kojih barem Arghandabi i sam ima neka iskustva iz rata.

  Scene bitke su režirane efektno i odlično snimljene kamerom Karima Hussaina i napisane izuzetno detaljno tako da se pazilo i na formaciju kretanja i naročito na “lingo” kojim se služi kanadska vojska. Gross kojem je ovo druga režija (i prvenac je bio ratni film Passcheandaele, smešten u Prvi svetski rat, ali zapravo preopterećen kanadskim vojničkim mitom i u konačnici dosta slab film) očito ima oko za detalj kad su vojne priče u pitanju i nema frku da to pokaže. Hyena Road je dosta improvizovan film, Gross je krenuo da snima bez opterećenja moralnih implikacija i bez jasne ideje kuda će ga priča na kraju odvesti. Njegova veština se posebno ogleda u ubacivanju raznih surelano-humorističkih vinjetiva i anegdota iz vojničkog života, koje su možda tonalno disonantne, ali čine čuda za ritam filma i olakšano praćenje zapleta koji postaje detaljan i stoga zahtevan, kao i za relaksaciju i ironizaciju mračne i ponekad nihilističko-beznadežne atmosfere koja je dominantna u filmu.

Hyena Road ima i pregršt svojih problema. Sveprisutnost i sveznajući karakter naratora, kao i njegovo često nepotrebno ponavljanje poznatog još je i najmanji problem i danak rediteljskom neiskustvu. Mnogo veći je konvencionalni kraj koji u misli priziva klasičnu hollywoodsku patetiku. Najslabiji deo je ipak ljubavna priča između Sandersa i Bowmanove koja je čisti višak i pritom pati od apsolutno nula hemije između dvoje loše spojenih glumaca. Na tom mestu postaje bolno jasno da Rossif Sutherland ima dosta manje talenta od oca mu Donalda, pa i od polu-brata Kiefera. Možda ga možemo “kupiti” kao vojničinu, ali kao ljubavnika – teško.

Ali i pored ovih primetnih nedostataka, Hyena Road je film vredan gledanja. Inteligentan je, pronicljiv i pruža dovoljno široku sliku rata u Afganistanu. Najvažnije od svega, velikim delom je hrabar i pošten, ne donosi jednoznačan sud i ne svrstava se na strane u debati. U poređenju sa skupljim i zvučnijim naslovima novijih ratnih filmova, Hyena Road je osvežavajuće skroman i iskren film.

Krigen / A War

2015

scenario i režija: Tobias Lindholm

uloge: Pilou Asbaek, Tuva Novotny, Dar Salim, Soren Malling, Dulfi Al-Jabouri, Charlotte Munck

Tobias Lindholm ima novi film. Ako znate ko je to, ta informacija će vam biti sasvim dovoljna. Ako ne, evo par suvoparnih faktografskih podataka. Tobias Lindholm je jedan od scenarista serije Borgen, kao i regularni Vinterbergov saradnik na većini novijih filmova: Submarino, Jagten i za sledeću godinu najavljeni Kollektivet. Još važnije od toga, Lindholm je jedan od retkih autora čisto “muških” filmova ne samo u Danskoj, nego i globalno, a njegovi filmovi nisu jeftino udvaranje muškoj publici kroz idealizaciju mužjaštva i akcije, nego su to vešti spojevi drame i trilera i studije muških karaktera u muškom okruženju.

Prvenac R (2010) je nasilan film smešten u zatvor. Usledio je Karpingen (2012), smešten na oteti brod i u sličnoj meri u korporativne kancelarije, nudeći na taj način vezu između tri muška posla – pomorstva, piratstva (odnosno nasilnog kriminala) i krupne trgovine. Sledeći korak, logično, mora biti rat, odnosno vojska. I opet imamo istog glumca, Pilou Asbaeka koji polako stiče međunarodnu slavu, u glavnoj ulozi. Je li Lindholm sa ovim filmom zaokružio neku “mušku” trilogiju ili mu je pozicija muškarca jednostavno tema kojoj će se vraćati, vreme će pokazati.

Iskreno, ne znam koliko engleski prevod naslova sa neodređenim članom drži. Sa Karpingen, preveden kao A Hijacking je to bio slučaj, jedna otmica broda ista kao i sve druge i stoga univerzalna. Rat u naslovu i u fokusu ovog filma je ipak vrlo određen, poslednji u kojem su danske trupe do nedavno bile angažovane, onaj u Afganistanu. Na tom planu pratimo Clausa Pedersena (Asbaek) i njegovu četu stacioniranu u malom kampu duboko u provinciji i na stalnom udaru Talibana. Već od prve scene u kojoj danski vojnik gine od nagazne mine nam je jasno da je opasnost sveprisutna i da sranje može vrlo brzo eskalirati. Vojnici usled toga, naravno, imaju probleme sa moralom, ali nema ni pojačanja ni smene, pa jedino što Claus može učiniti je da im se pridruži u patroli i ličnim primerom pokaže kako je uvek sa njima. Pretpostavljamo da nije više pitanje hoće li sranje eskalirati, nego kada će.

Naslov ne drži i iz još jednog razloga: nije u pitanju samo taj neki rat u nekoj dalekoj zemlji. Clausova žena Maria (Novotny) kod kuće “ratuje” sa njihovo troje dece. Devojčica u sredini nije problematična, ali zato dečki jesu. Najmlađi je praktično beba i treba ga stalno držati na oku, a najstariji pokazuje kako mu fali otac kroz agresivne ispade u školi i neposlušnost kod kuće. Ova kućna situacija ni u jednom trenutku nema dodirnih tačaka sa melodramom, jednako je napeta i realistična kao i scene sa misije u Afganistanu. Sjajna je i negativna definicija te familije: umesto standardne priče o disfunkcionalnim, traumatiziranim i oštećenim ratnim veteranima nespremnim za ponovno uključenje u civilno društvo, ovde je familijarna disfunkcionalnost uslovljena odsustvom oca i muža koji bi mogao dovesti stvari u red, zavesti disciplinu i, što da ne, pomoći svojoj u dnevnim obavezama sa decom i kućom.

Na ta dva rata, kada se sranje velikih razmera napokon dogodi, možemo dodati i treći koji drži celu drugu polovinu filma. Naime, Clausova četa je upala u zasedu iz koje nije mogla da se izvuče oslanjajući se samo na svoje snage, pa je Claus upomoć pozvao i vazdušnu podršku i koordinate za napad dao malo kao “educated guess”, a malo i napamet, pa je to rezultiralo sigurnim izvlačenjem, ali i smrću jedanaest civila. Protiv Clausa je zbog toga podignuta optužnica kod kuće za ratni zločin, odnosno za nemarno biranje ciljeva i dovođenje civila u opasnost, pa mu preti višegodišnja zatvorska kazna.

Uporedo sa sudskim ratom koji o Clausovoj sudbini vode profesionalci, tužiteljica (Munck) i branilac (Malling), i sam Claus je u moralnom konfliktu. Sa jedne strane, svakako nije ravnao ispravno i pozvao je avijaciju bez dovoljno preciznih podataka koje, uzgred budi rečeno, pod tako teškom vatrom i nije mogao imati, i zbog toga su neki ljudi, borci i civili, izgubili život. Sa druge strane, on je tim ravnanjem spasio svoju “decu”, odnosno svoje podređene. Sa treće, pak, odgovornost oseća i prema svojoj deci i ženi, a njima svakako neće biti bolje ako on bude ležao u zatvoru, a neće ni njemu. Zapravo, standardi u ratu su divna stvar kad ih je moguće očuvati, što nije uvek slučaj...

Bilo bi lako, suviše lako, udarati u moralizaciju, bilo sa patriotske (“borba protiv globalnog terorizma, ako ih mi ne drmnemo tamo, oni će nas tu”), bilo sa anti-ratne i anti-globalističke strane (“a šta mi tamo uopšte tražimo i šta se mešamo”), ali Lindholm naprosto nije takav tip. Suština priče je da pojedinac koji se nađe u vatri zapravo i nema izbora. Kao i brodski kuvar koji služi kao veza između korporacije i pirata u Karpingenu, tako je i Claus, dobar čovek i dobar vojnik u suštini bez mogućnosti za izbor, u stresnoj situaciji, pod naletom opasnosti, ali i odgovornosti. Veza između dva lika nije slučajna, kao što nije slučajan ni izbor glumca za obojicu.

Onaj ko nije bio na terenu ima taj luksuz da razmišlja o pravdi i nepravdi, ljudima tamo je preživljavanje prva, često i jedina stvar na pameti. Nije li onda i Maria loša majka jer je mlađeg sina izložila opasnosti dok se bavila starijim? Da li je ona imala izbora u toj situaciji? Da li je ona izabrala da bude sama sa troje dece? Ni ta veza između žene i muža i njihovih ratova nije nimalo slučajna.

Krigen je ispunio očekivanja i pružio nam kompleksnu i duboku dramu o dužnosti, moralu i ljudskosti u specifičnoj situaciji. Lindholm nas je pošteno, brzo i efektno senzibilizirao za svog protagonistu, da bi ga proveo kroz pakao rata i poratnih sumnji. Lindholm je još jednom demonstrirao da je vrlo pronicljiv pisac, ali i odličan reditelj spreman da se, kad zatreba, osloni na žanr (ovde imamo ratni film, porodičnu dramu i sudsku dramu na granici trilera), a da pritom ne zaboravi na razvoj likova i ono što ima da kaže. Krigen je film koji se hvata tih naših lutanja i neodređenog odnosa koji kao društvo gajimo o angažmanu u suzbijanju globalnog terorizma, i izveden na najbolji mogući način, napet od prve do poslednje sekunde, grabi našu pažnju i ne pušta nas. Apsolutna preporuka.

Queen & Country

2014.

scenario i režija: John Boorman

uloge: Callum Turner, Caleb Landry Jones, Pat Shortt, David Thewlis, Richard E. Grant, Vanessa Kirby, Tasmin Egerton, Aimee-Ffion Edwards

Sloboda je slatka čak i kad je donese rat. Posebno kad si mlad i prirodno anarhiča, pa svaku disciplinu i rutinu vidiš kao okove Znam o čemu pričam, imao sam 16 godina kada sam usled ratnog stanja imao najduži raspust u životu. Ali tu je jedna caka: sloboda je potpuno suvišna kada te pritisnu drugi okovi zvani “šta sa sobom preko dana”, pa sam se na kraju tog šestomesečnog perioda provedenog u dokolici prilično smorio i trebala mi je dnevna rutina i disciplina da me vrati u život. Opet, možda je to problem moje generacije, nekih prethodnih i svih narednih koje su navikle na određeni komfor, nevezano za klasnu pripadnost.

To recimo nije bio slučaj sa Billom Rohanom iz vrlo neobičnog i vrednog filma Hope and Glory (1985) Johna Boormana i njegovim vršnjacima čije je detinjstvo bilo obeleženo Drugim svetskim ratom i ne-pametnim bombama nad Londonom. Mislim, treba razumeti klinca koji je uživao u prirodi na nedostupnom otočiću usred reke nakon što mu je stradala škola. Njegovo “Hvala ti, Adolfe!” je jedna predivno iskrena replika: Hitler je neko apstraktno zlo tamo negde, ako uopšte postoji vam paralelnog sveta radio-vesti, a škola je svakodnevni, opipljivi davež.

Baš sa tim “flashbackom” počinje i nastavak tog legendarnog filma, najnovije delo britanskog i novohollywoodskog veterana Boormana, Queen & Country. Radnja je premotana devet godina unapred, u 1952. godinu. Bill je sada svršeni srednjoškolac i još uvek živi na reci koja je sad postala mesto gde se okupljaju filmske ekipe. On voli filmove i bioskop, ali mora da obavi verovatno najgluplju obavezu u istoriji ljudske gluposti: da odguli dve godine u vojsci. Podsećanja radi, onovremena Britanija je bila sjebana zemlja koja se tek oporavljala od rata i suočavala sa raspadom kolonijalne imperije, kontra-kultura se još nije ni nazirala, a momci Billove dobi su mogli da zaglave u Koreji gde se sranje već zakuvalo.

Bill (Turner) je malo imao sreće, a malo baš i nije. U vojsci je upoznao Percija (Jones) i sa njim se sprijateljio i umesto Koreje njih dvojica su zaglavili u istoj kasarni na dosadnom poslu instruktora daktilografije. Problem sa poslom nije bio samo to što je statičan, nego i skoro pa zatvorsko okruženje kasarne i oštar generacijski jaz između mladih vojnika i starijih nadređenih oficira odraslih u neko drugo vreme i po nekom drugom ključu. Lako za tvrdog, ali elementarno pragmatičnog majora (Grant), pravi problem je nadrkani narednik (Thewlis) koji sve radi po pravilima sa psihopatskim žarom.

Mehanizmi odbrane su, naravno, različiti. Njihov kolega Redmond se opredelio za “krivinarenje”, odnosno za kombinaciju sistemske lenjosti i eskivaže da odradi najmanje moguće i da ga u tome ne uhvate. Percy ima nasilne ispade i sugerira pobunu protiv nadređenih. Bill je drugačije sorte, njegovo oružje je fina subverzija i propitivanje i rušenje autoriteta. Njih trojica će se zagledati u jedan zidni sat koji je simbol kasarne, a postaće i simbol njihovog otpora i važan faktor u daljnjoj priči.

U međuvremenu, nije sve ni do ratova i vojski, momci su mladi i rade im hormoni, pa će se u to doba pojaviti njihove prve ljubavi koje će se, naravno, iskomplikovati. Kod Percija je to bolničarka Sophie (Edwards), očito zagledana u Billa, a kod Billa je to fascinantna, neurotična, sofisticirana plavuša koja mu se nije predstavila, pa joj je on nadenuo ime Ophelia (Egerton) i koja skriva još mnogo tajni. Na tom planu će značajnu ulogu odigrati i Billova starija sestra Dawn (Kirby), sveže razvedena povratnica iz Kanade sa dvoje dece, slobodoumnim manirima i daškom hollywoodskog glamura koji je u onovremenoj Britaniji bio dostupan samo na filmu.

Struktura filma ja anegdotarna, iako je hronologija uredna, bez nekog osećaja za centralnu priču i čvrstu temu, čak bez potrebe za njima. Film jednostavno prati jednog momka koji je svojevrsni dubler za autora (ima puno autobiografskih elemenata), njegove zgode i nezgode i odnose sa ljudima u periodu od dve duge i protraćene godine. To odsustvo fokalne tačke je često mana filma i on na pojedinim mestima jako pada u tempu, ali Boorman svejedno uspeva da dovrši ono što je započeo i da ispriča svoje priče sa solidnim osećajem za detalj, vreme, prostor, način života, ideale i kulturu. Tako imamo i tada veoma svežeg i inovativnog Hitchcocka kao “in-character” referencu, kao što možemo osetiti da se vremena menjaju kada bolešljivi kralj i ratni pobednik umire i menja ga njegova mlada kćer koja će postati jedna od najdugovečnijih evropskih vladara i vladarki svih vremena. Pritom sam film svojim tekstom jako referira na inteligentne vojničke komedije poput M.A.S.H. (Robert Altman, 1970) i na filmove o odrastanju i pobuni poput If... (Lindsay Anderson, 1968).

Boorman je stari lisac sa dosta kredita u svojoj karijeri. Novom Hollywoodu je dao nemerljivi doprinos sa filmovima Point Blank (1967) i Deliverance (1972). Britanskoj fantastici, što epskoj, što naučnoj je doprineo sa Zardozom (1974) i Excaliburom (1981). Jedan je od retkih koji je imao uspelu ekranizaciju Johna Le Carréa sa The Tailor of Panama (2001). Već sam pomenuo vrednost Hope and Glory. Nije čudno što zna da ispriča priču i da uhvati detalje i svoje ideje razloži jasno, ali nenametljivo. Zadivljujuće je to što je on u svojih 80-i-nešto godina još uvek beskompromisno na strani mladosti, što se svoje seća s ljubavlju i poštovanjem i što se apsolutno uzdržava od popovanja bilo koje vrste.

U tom smislu je Queen & Country film vredan pažnje, iako je daleko od savršenog. Iako u strukturi često nedostaju karike koje povezuju različite priče, film nudi neke druge stvari. Nudi atmosferu, humor, zanimljive likove i kompetentnu glumu. Više od svega, nudi iskrenost i autorsku doslednost kakvu retko viđamo. Boorman je hteo baš ovakav film i to ni ne krije. Nije Hope and Glory, ali je pristojan nastavak.

‘71

tekst originalno objavljen na monitor.hr

2014.
režija: Yann Demange
scenario: Gregory Burke
uloge: Jack O’Connell, Sam Reid, Richard Dormer, Paul Anderson, Sean Harris, Killian Scott, Charlie Murphy, David Wilmot, Barry Keoghan

Naslov je godina. Mesto radnje je Belfast, Severna Irska u kojem besni ulični rat između protestanata i katolika, lojalista i separatista, Britanaca i Iraca. Imali smo to već na filmu, čak i previše puta da bi nabrajali sve naslove. Jasno, globalna kultura je dominantno anglosaksonska, zabole njih baš za neko tamo Sarajevo i neku tamo Gazu. Period “nemira”, kako glasi eufemizam za sukob žešćeg ili slabijeg intenziteta koji je trajao od kraja 60-ih do kraja 90-ih godina prošlog stoleća, ovekovečen je na filmu u naslovima kao što su In the Name of the Father (1993), Bloody Sunday (2002), donekle i Hunger (2008) i to su sve kvalitetni, sada već kultni filmovi. Sa druge strane, bilo je tu i svakakvih zapilavanja, političkih pamfleta i ostrašćenih tumačenja poput Patriot Games (1992) za primer zanatski pristojnog iako politički spornog filma, ali šta ćete, svaki rat ima svoje navijače. Uostalom, nema tome ni 20 godina kako su se naočigled sveta puškarali Srbi, Hrvati i Bošnjaci, da se ne podsećamo bez preke potrebe.
U našim krajevima ratni filmovi se najčešće rade sa agendom (nacionalnom, dakako), a procenjuju se prema tome “čiji” je autor i “za koga on to radi”. Ne daj bože da se tu pojavi neki objektivni (ili manje objektivni) stranac i da on tu nešto soli pamet. Kod nas rat nikad nije gotov, makar kao bojno polje u kafanskim raspravama. Britanci nemaju tih problema, kod njih mir znači mir, barem do sledeće tačke sukoba, a ne smeta im ni da im neko sa strane tumači rat. Yann Demange je tu relativno neutralan, rođen u Francuskoj, školovan u Britaniji, zanat pekao na televiziji. Stoga je ‘71 statusno neutralan, ne-navijački, objektivan i vredan film, ne samo kao (fiktivni) prilog istorijskom pamćenju i kulturi sećanja, nego i na čisto filmskom, produkcijskom i umetničkom planu.

‘71 je urbani ratni film koji sjajno prožima elemente raznih žanrova, trilera istrage i potere, akcionog filma i drame. Kod takvih uličnih i građanskih ratova od presudnog značaja su poznanstva i poveznice na ličnom nivou, ništa nije crno-belo, ne postoji jasna linija razgraničenja, tu su “naši”, tamo “njihovi”, svi imaju svoje uniforme, pa udri dok neko tu ne poklekne. Sukob u Severnoj Irskoj je, između ostalog, i nepregledna mreža ličnih iskustava, kontakata i sudbina.
U takav kompleksni pejzaž je ubačen i naš protagonista, Gary (O’Connell), mladi britanski vojnik. Upoznajemo ga kao nesnađenog momka na obuci, vojska mu je verovatno izlaz iz siromaštva, a nakon obuke očekuje misiju u Nemačkoj, međutim vojska ima druge planove za njega. Njegova jedinica je poslata u Belfast kao ispomoć lokalnim vojnim i policijskim snagama u sve zaoštrenijem sukobu. Nema tog “briefinga” koji će mu objasniti situaciju na terenu, u gradu koji prvi put vidi, pa će Gary ubrzo upasti u nevolje.
Njegova jedinica je dobila zadatak da štiti policiju prilikom racije u katoličkom delu grada. Policija, brutalna kakva je, ubrzo budi bes kod lokalaca, masa se okuplja na ulici i dolazi do koškanja sa organima reda u kojem Gary i jedan kolega dobijaju batine. Vojska se povlači bez njih dvojice, kolega ubrzo biva ubijen od strane radikalnijeg krila IRA-e, a Gary beži u nepoznatom pravcu, sklanjajući se od naoružane grupice irskih boraca. Film će ga dalje pratiti preko noći, tokom bežanja i skrivanja kod nekih protestanata i nekih katolika, dok ga traže i radikali i britanska vojska i policija.

Iako je Gary nedvosmisleni protagonista i ima ga u većini scena, film nije fokusiran samo i isključivo na njega. ‘71 nam nudi kompleksni ratni pejzaž, vojnu hijerarhiju, policijske manipulacije i sukobe između radikalnijih i umerenijih stuja i IRA-i. Ne želim kvariti ugođaj, pa ću samo reći da je mreža likova koje film zahvata, kako u vojnim i policijskim redovima, tako i među sukobljenim građanima, ćelijama IRA-e i Ulsterskih Unionista vrlo šarolika. Ima tu i civila koji samo žele nekako preživeti.
Ovo je jedan izuzetno kompleksan i realističan film koji jednostavno radi na svim nivoima. Imamo možda tipisku eliptičnu Garijevu pozadinsku priču koja uključuje njegovog mlađeg brata. Imamo akcione scene bežanja i jurnjave snimljene u maničnom tempu, sa sve obaveznim “shaky-cam” pristupom koji je ovde potkrepljen i ne iritira gledaoca. Triler-priča je zanimljiva i zapetljana taman koliko treba i savršeno drži pažnju. Kako ide prema raspletu, vidljivi su nekoliko filmski klišei, ali se film pre toga već nametnuo kao jedno originalno, iskreno i potrebno delo, tako da ni oni ne smetaju previše. Demange i scenarista Gregory Burke uspevaju da nas vežu za ekran i da nam pokrenu emocije, reditelj sjajnim osećajem za ritam i dinamičke akcente, a scenarista veoma nijansirano napisanim likovima.

Jedan od razloga zašto je ‘71 tako uspešan film su i njegovi glumci. Jack O’Connell je zvezda koja se uzdiže i za njega Hollywood, čini se, ima velike planove. On se polako specijalizira za uloge momaka u problemu, počevši od zatvorske drame Starred Up, preko ratnog spektakla Angeline Jolie Unbroken, gde je O’Connell daleko bolji od samog filma, do ‘71. Pred njim je svetla budućnost. Ostatak ekipe ga sjajno prati, Sam Reid kao vojni poručnik, Richard Dormer kao razočarani civil koji ipak nije izgubio ljudskost, Killian Scott kao manični vođa jedne radikalne grupe, David Wilmot kao jedan od onih članova IRA-e koji ne bi želeli veći haos od onog koji već imaju i posebno Barry Keoghan kao momak tek nešto mlađi od Garija, inače pristojan i kulturan, ali sa željom da se dokaže među irskim radikalima.
Znam, puno je razloga za skepsu kad je u pitanju ovakav film. Prvo, sa ratnom tematikom nismo imali sreće u poslednje vreme jer se filmovi dosta često svode ili na propagandu ili na bezumno rokanje. Drugo, IRA i nemiri u Belfastu nam se čine kao daleka, a opet previše obrabljena tema u kinematografiji. Ipak, ‘71 je toliko dobar i inteligentan film da svakako zaslužuje sve pohvalne kritike koje skuplja i svojom promišljenošću, iskrenošću i neutralnošću doprinosi filmskoj umetnosti. Svakako vredan pažnje.

The Guest

2014.
režija: Adam Wingard
scenario: Simon Barrett
uloge: Dan Stevens, Maika Monroe, Brendan Meyer, Sheila Kelley, Leland Orser, Lance Reddick

“Dobar dan, gospođo Peterson. Ja sam David i služio sam sa vašim sinom Calebom. Bio sam tamo kada je poginuo”. To su, parafrazirano, prve rečenice izgovorene u filmu The Guest. Jasno nam je da je situacija nezgodna, familija žali sina, odnosno brata koji je poginuo u Afganistanu. Nezvanog gosta koji kaže tako nešto, ma kakav on bio, a čini se da je pristojan momak sa manirima, valja primiti. Opet, filmsko iskustvo nas uči da se sve to neće dobro završiti. Takav je “trope” i treba imati hrabrosti kršiti ga kada ga se već poteklo. Uostalom, i sam naslov i prvi kadar nam govore ko je tu u centru ptiče.
David (Stevens), je po potrebi samozatajan, a po potrebi slatkorečiv, ali zato uvek na usluzi. Tako se familiji uvlači pod kožu. Nežna i preopterećena majka (Kelley) ima pomagača, tupavi i naivni otac (Orser) drugara sa kojim će piti pivo, a mlađi, osetljivi brat (Meyer) zaštitnika pred školskim nasilnicima. Sestra (Monroe) je skeptična, ali svejedno ne može ostati ravnodušna prema zgodnom momku kao što je David, makar samo zbog toga što je zgodan. Vrlo brzo oko familije počinje da se širi miris leševa, a obično ginu oni koje članovi percipiraju kao uzrok svojim nevoljama. A uskoro se uključuje i treća strana, odnosno vojska...
The Guest je film koji je skupio dobre kritike u Americi i solidne u Britaniji i iz njihovog ugla gledanja to ima smisla: film se poigrava sa žanrovima i pod-žanrovima u pokušaju dočara kolektivnu psihu ili makar kolektivnu psihozu američkog društva sa nasleđem najnovijih dugotrajnih ratova. Do sada se to kanalisalo kroz žanrovske filmove, horore, akcije i trilere, češće u B produkciji ili u okviru trasha nego kroz nekakve arthouse forme. I to se u filmu vidi, svaki “trope” je podvučen, bilo da se radi o tipskosti likova i situacija kroz koje oni prolaze, bilo da se radi o detaljima poput electro-gothic muzike.
Pa ipak, iz perspektive kontinentalne Evrope, nemoguće je zaobići Hanekea, od Funny Games pa nadalje, ili recimo Borgmana. Razlika je u obradi, u Evropi arthouse ima primat nad žanrom, ali i u tumačenju društvenih pojava. Pomenuti filmovi bave se eksploatacijom straha (opravdanog ili neopravdanog) prisutnog kod srednjih i viših slojeva. Sa druge strane, uvođenje pod-zapleta sa vojskom i tajnim eksperimentima asocira na američke političke filmove iz 70-ih, ali i na (u Americi mirnodopsku) fimsku praksu iz 90-ih (sa ne baš očitim neprijateljem u samom sistemu) oličenu najviše u serijama The X Files i The Pretender.
Spoj svega toga je lagano problematičan, jer se ambicije koje film ima nikako ne uklapaju sa “campy” notama i stilom na koji se vozi, ne na takav način. Konačni utisak je da je The Guest neozbiljan film koji interesantno počinje, ali posle skreće u haos, ludilo i proizvoljnost. Naravno, i tada je zabavan za gledanje, ali frustrira činjenica da bi mogao biti i bolji. Čini se da su autori Wingard i Barrett toliko verni svojim žanrovskim i “no budget” korenima da za sada teško izlaze na kraj sa filmom koji zahteva drugačiji pristup.
Tajna njegove gledljivosti, i pored toga što u jednom trenutku odlazi u vražju mater, leži u sjajnoj glumi. Britanski glumac Dan Stevens (serija Downtown Abbey) je strašan kao David. Sa svojim ledenim pogledom i finim manirima priziva u sećanje najbolja ostvarenja Alexandra Skargarda. Posebno se može pohvaliti kako je “skinuo” južnjački akcenat. Maika Monroe je zaređala nekoliko uloga u zapaženim filmovima, ali sada ima i još više vremena na ekranu i sjajno ga koristi. Čini se da će izrasti u dobru glumicu. Roditelji i mlađi brat su prilično uverljivi, a Lance Reddick (Cedric Daniels u seriji The Wire) se pojavljuje kao figura od autoriteta, što je vrlo dobar štos.
The Guest nije loš film, zabavan je i dinamičan čak i kad je potpuno nebulozan. Pa ipak, njegova premisa i “udica” na koju nas zakači su mnogo bolji nego što je “payoff”. Film za jedno gledanje i ne previše mozganja i očekivanja, ma šta kritika tvrdila.