Juror #2

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Stari Klint Istvud se od filma oprašta, evo već, ima barem desetak godina. Svaki mu je film u svojstvu reditelja, a ponekad i u svojstvu glumca – oproštajni i testamentarni. To su u muzici činili The Rolling Stones i Kiss sa svakom svojom narednom oproštajnom turnejom. Onda Bob Dilan koji je svoju turneju još 1988. godine krstio kao kao neprestanu i Vudi Alen koji ne krije da bi snimao filmove do kraja svog života, samo kada bi imao s kim i s čim ispadaju iskreniji.

Nemojte mi ovaj uvod, dragi čitaoci, uzeti za zlo, ne teram ja nikog u penziju, a čovekova je potreba da bude koristan i aktivan koliko može, pa je u tu svrhu snimanje filmova jednako legitimno kao i vrtlarenje, igranje šaha ili bridža, ili, pak, hranjenje napuštenih životinja. Naročito ne činim to za volju tih nekih mitskih mladih generacije koje, eto, samo što nisu došle da nas zaspu nečim novim, divljim i neviđenim.

Ne, smatram da je, što se filmske umetnosti tiče, generacija kojoj su pripadali i Istvud i Alen, ali i Frensis Ford Kopola, Martin Skorseze, Brajan de Palma ili Pol Šreder, te pokojni Vilijam Fridkin, Robert Altman i Sem Pekinpo bila najveća u istoriji i da nam je ostavila najviše toga. I to naprosto moramo poštovati. Ali, jednako tako moramo biti pošteni pa priznati da starom čoveku ponekad stisak popusti, da se zato često oda tlapnjama i preokupacijama na koje misli da ima pravo uprokos tome što nikog te stvari baš i ne zanimaju. Uostalom, ko radi, taj i greši, pa bio on mlad, star ili sredovečan.

Nazad na temu i umesto zaključka. Ako bi Klintu Istvudu Juror #2 bio doista poslednji film, to bi značilo da on sa scene izlazi sa vatrometom i aplauzima koje je zaslužio. Jer to je film veran njegovoj ličnosti, njegovim načelima, njegovim etičkim preokupacijama i njegovom stilu, intrigantan, provokativan za analizu i razgovor, kompetentno izveden i zapravo odličan, što nije bio nijedan Istvudov uradak od filma Gran Torino do sada.

Žanrovski, Juror #2 bi se mogao opisati kao kombinacija drame i procesnog, sudskog trilera na tragu ostvarenja iz 80-ih i 90-ih godina prošlog veka i opusa pisca Džona Grišama. Od većine klasika pod-žanra, međutim, razlikuje se po tome što u fokus i kao našu tačku gledišta stavlja osobu koja, formalno gledano, nema „ulog“ u samom sudskom procesu. Iako je porotnik, jedan od dvanaestoro ljudi, formalno neutralni učesnik procesa zadužen da na osnovu izvedenih dokaza i zapisnika donese presudu, dalji razvoj događaja otvara mogućnost vrlo opipljivih moralnih previranja u njemu samom.

Izabrani porotnik u pitanju je novinar zabavnog magazina Džastin Kemp (Nikolas Holt) koji više nema pravo da odlaže odaziv na dužnost porotnika u sudskom procesu bez obzira što je njegova supruga Alison (Zoi Dojč) u visokoj i rizičnoj trudnoći. Samo suđenje za koje je izabran, makar u lokalnim okvirima predgrađa Savane u Džordžiji, važi za visokoprofilno, kako zbog činjenice da se okrivljenom sudi za ubistvo svoje devojke, tako i zbog toga što od ishoda zavisi daljnja karijera tužiteljke Fejt Kilbru (Toni Kolet) koja se kandidovala za političku funkciju okružnog javnog tužioca.

Po tvrdnjama tužilaštva, a na osnovu policijske istrage, karijerni kriminalac Džejms Majkl Sajt (Gabriel Baso) je nakon celovečernjeg pijanstva u lokalnoj gostionici i svađe sa svojom devojkom Kendal (Alison Istvud, starog Klinta kći), u napadu besa nju ubio nedefinisanim i nikad pronađenim tupim objektom i njeno telo bacio u potok. Iako mu je javni pravobranilac Erik Reznik (Kris Mesina) savetovao da se nagodi, Sajt insistira na tome da je nevin, da se jesu posvađali, ali da se on odvezao kući očekujući da se Kendal smiri. Od dokaznog materijala, tužilaštvo ima forenzički dokaz o tipu povrede koja verovatno nije nastala slučajno i u padu, te izjavu svedoka koji, iako iz daljine i u kišnoj noći, stavlja Sajta na mesto događaja. Sajt na svojoj strani ima samo sebe i svoje svedočenje, što znači da, čak iako nije kriv, ima prilično slabe argumente.

Stvar je, međutim, u tome što porotnik Džastin nije baš tako udaljen od slučaja kao što mu se na početku činilo. Naime, on je, uprkos tome što je lečeni alkoholičar, te noći bio u toj krčmi, što krije od svoje supruge, i na putu je autom udario u nešto za šta je mislio da je životinja koja se s lakšim povredama odgegala dalje. Zato po savet ide kod svog „sponzora trezvenosti“, inače advokata Larija (Kifer Saterlend) koji mu, iz stručne perspektive, govori da je „pečen“ ako sada izađe u javnost i prizna šta je možda uradio, imajući u vidu njegovu istoriju vožnje u pijanom stanju.

Zbog toga Džastin oseća etički imperativ da makar s pozicije porotnika utiče na svoje silom prilika kolege da ih ubedi da su dokazi u slučaju protiv Sajta nedovoljni da bi ga se poslalo na doživotnu robiju. On je u svojoj misiji na početku sasvim usamljen jer je većina u poroti rešena da kriminalca za kojeg ne veruju da se promenio pošalje iza rešetaka ili ih makar nije briga za njegovu sudbinu. Međutim, među porotnicima je i jedan detektiv u penziji (Dž. K. Simons) kojem je jasno da ni policijska ni sudska istraga nisu izvedene temeljito jer su se svi fokusirali samo na jednog osumnjičenog.

Opet, Džastin mora da pazi koliko će u svojoj plemenitoj misiji izložiti samog sebe mogućem gnevu rigidnog i aljkavog pravnog sistema koji teži brzim i jednostavnim rešenjima, ali i koliko će od svojih ranijih laži priznati svojoj supruzi zbog koje se i rastreznio. To ovaj spoj „grišamovske“ sudske drame s varijacijom na temu klasika 12 Angry Men šalje u pravcu vrlo kompleksne „moralke“ koja nije samo individualna, nego se dotiče i nekih univerzalnijih, čak posve opštih stvari kao što su nesavršenost pravnog sistema, političke motivacije, slepi pravednički bes rulje, a na kraju i koliko su koncepti istine i pravde jednaki.

Istvud je tu, dakle, apsolutno na svom terenu, barem onom koji je povremeno krčio u nekim svojim recentnijim filmovima kao što su Sully i Richard Jewel. Centralna tema je blaćenje i žrtvovanje pojedinca od strane sistema za to neko mitsko „opšte dobro“, ali uz dozu proguravanja političkih agendi, pritiska javnosti i implikacija toga na život pojedinaca koji su na ovaj ili onaj način u slučaj upleteni. Razlika između Juror #2 i pomenuta dva filma je, pak, ta da je ovde reč o čistoj fikciji, a ne o stvarnim i dosta publikovanim događajima, pa je manevarski prostor, kako za Istvuda, tako i za scenaristu-debitanta Džonatana A. Abramsa ovde dosta veći.

U tom smislu, Abramsov pomalo staromodni scenario uspeva da na operativnom nivou izvuče maksimum špekulacija i pitanja iz interesantno postavljene priče, te da na nju ponudi dosta legitimnih uglova gledanja. To ne znači da nema potencijalno fatalnih nelogičnosti u samoj postavci, od toga da bi Džastin kao potencijalni svedok koji je iz „trećeg reda“ posmatrao svađu bio automatski isključen s mesta porotnika nadalje, ali sama snaga priče nas tera da o tome ne razmišljamo dok gledamo film.

Sa režijske strane, Istvud se oslanja na jedan od trikova koji je isprobao za film Sully, da se vraća na iste scene iz različitih uglova koje diktiraju različita svedočenja i različite perspektive, pa u njima svaki put otkrivamo poneki novi detalj. Ovde taj postupak funkcioniše još u bolje nego u navedenom filmu. Atipično za njega, u filmu se nađe i dosta uvijenog crnog humora kroz intervencije kojih verovatno nije bilo u scenariju. Ima, naravno, nesuptilnosti u Klintovim komentarima koji ponekad ne može da odoli da bude starački ciničan u fokusu na pojedine detalje, ali makar agenda nije direktno politička i neukusna, što je i pokopalo film Richard Jewel.

Utisak dodatno popravlja fotografija Iva Belanžea koja hvata zgodne južnjački osunčane lokacije, kao i precizna montaža Dejvida i Džoela Koksa zbog koje nema ni sekunde pada u tempu, iako je treći čin pomalo zbrzan. Kasting je, međutim, izvrsno pogođen, ne samo zbog idealno „mutnog“ Nikolasa Holta, ili zbog Toni Kolet čija izvedba podseća na stvari koje obično radi Frensis Mekdormand, nego i zbog izbora epizodnih glumaca, od Simonsa koji se profiliše kao Istvudov naslednik u tipu uloge, pa do Kifera Saterlenda koji se potrudio da se nađe u filmu.

Na kraju, pred sobom imamo jedan starovremenski, ozbiljan film za odraslu publiku kakve danas ne dobijamo tako često i koji nas tera da razmišljamo šta znači biti čovek, nesavršen, okružen, a ponekad i u sukobu sa drugim ljudima, isto tako nesavršenima, šta je pravo i šta je pravda. U idealnim okolnostima, ovo bi bio jedan od vodećih kandidata za velike nagrade (setimo se samo Istvudove gangsterske „moralke“ Mystic River), ali za ovakve filmove uglavnom više nema sluha kod studijskih glavešina, pa je Juror #2 izbačen u pedesetak odabranih bioskopa u Americi i Zapadnoj Evropi pre izlaska na „striming“. Ostaje nam za utehu da je to jedan od filmova godine i, ako mu zaista to bude poslednji, film kojim će se Klint Istvud oprostiti sa stilom i jakom izjavom.

Cry Macho

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Očito je da je Klintu Istvudu već odavno vreme za penziju. Lako je to potkrepiti faktografijom da ga pred kamerom gledamo već 66 godina, a da nam s pozicije iza kamere servira šta ćemo gledati okruglih 50. Takođe i vrednosnim sudom da mu je pozna faza u karijeri uglavnom nekako starački mlitava, ponekad nabijena političkom agendom (,,American Sniper“, ,,Richard Jewell“, 2019), ponekad amaterski bizarna (,,The 15:17 to Paris“, 2018), a tek retko potentna i stvarno prožeta mudrošću (,,Sully“, 2016). Ipak, valja se tu prisetiti još nekih faktora.

Primera radi, čuveni francuski reditelj Alen Rene je umro u 92. godini, dve sedmice nakon premijere svog poslednjeg filma ,,Life of Riley“ (2014), a još ekstremniji primer je portugalski reditelj Manoel de Olivijera koji je doživeo 106. rođendan, a poslednji film je završio u „nežnoj dobi“ od 105 godina. Ne smemo, dakle, prenagljivati s kvalifikacijom „oproštajnog filma“ Klinta Istvuda, bilo kao glumca, bilo kao režisera, da nas život ne bi demantovao kao sa svim tim oproštajnim turnejama sastava KISS ili The Rolling Stones.

Opet, najnoviji film Klinta Istvuda, ,,Cry Macho“, žestoko odjekuje testamentarnošću i pokušajima da svoju stvaralačku, a naročito životnu mudrost prenese nekim novim generacijama, samo kada bi ga iste slušale. U tom smislu, Istvud nam zapravo ne donosi ništa novo i neviđeno ranije u svom opusu. Od toga da je mačizam samo poza i maska, a da svetu zapravo fali dobrote i mudrosti, preko konstatacije da vreme nikoga ne štedi, pa do još jedne u nizu evidencija da je žanr koji ga je proslavio, vestern, već decenijama u fazi kliničke smrti. Međutim, u svemu tome opet ima one „istvudovske“ vrcave, vickaste iskrenosti da još i ovaj, a možda i neki sledeći, film pogledamo i da nam ne bude žao da smo to učinili.

,,Cry Macho“ je adaptacija romana američkog pisca i dramatičara Nejtana Ričarda Neša napisanog još 1975. godine. Neuspešnih pokušaja adaptacije bilo je i ranije, od Istvudove ideje da on sam režira, a da glavnu ulogu poveri Robertu Mičamu, preko pokušaja s Rojem Šajderom u glavnoj ulozi iz 90-ih, pa do ideje Breda Furmana da režira film s Arnoldom Švarcenegerom u novom milenijumu. Tema romana je, očekivano, odumiranje jednog sveta sa svojim određenim moralnim kodeksom, a Istvud i scenarista Nik Šenk (sarađivali na ,,Gran Torino“ iz 2008, ,,The Mule“ iz 2018) su ga vrlo selektivno adaptirali, uglavnom krojeći ga prema Istvudovoj filmskoj personi.

Radnja je zapravo bazična. Majk Majlo (Istvud) je nekada bio legendarni rodeo-kauboj, a posle doživljene nesreće otišao je u trenere - dresere konja, u čemu se nije proslavio. Film se otvara sekvencom u kojoj on kasni na posao i od šefa Hauarda Polka (Dvajt Joakam) dobija otkaz na ranču, uz porciju vređanja kako je nekad bio neko i nešto, a sada je samo pijanac i tužna kesa koju je on godinama „šlepao“.

Godinu kasnije, Hauard mu se javlja sa posebnom misijom: Majk mora da ode u Meksiko, tamo pronađe Hauardovog sina Rafu i dovede ga ocu na ranč. Iako je Hauardova priča nekako šuplja, Majk oseća da mu je dužan, pa nevoljno pristaje. Put ga vodi preko granice i kroz Meksiko sve do buržoaskog predgrađa Meksiko Sitija gde živi Hauardova bivša supruga i Rafina majka Leta (Fernanda Urehola). Sa kombinacijom „šarma“ noarovske fatalke, nimfomanke i mafijašice, ona Majku objašnjava da je uzalud dolazio jer je Rafo propalica, divljak, pijanac i kockar koji ide po borbama petlova, a nema ni 14 godina.

Majk ga bez problema pronalazi i ubeđuje da krene s njim pričom o očevom bogatstvu i ranču sa stotinama konja, a Rafo (Eduardo Minet) na to pristaje, uprkos svom klinačkom mačo-gardu, i sa sobom vodi svog pevca koji se, pogađate, zove Mačo i koji je deo njegovog identiteta. Kako je situacija komplikovanija od onoga što je Hauard opisao, odnosno kako su on i Leta u nerazrešenim poslovnim odnosima koje „prebijaju“ preko klinca, ona za njima dvojicom šalje svoje siledžije, a oni moraju da se kriju i od njih i od policije po zabitim meksičkim selima.

U jednom od njih upoznaju udovicu Martu (Natalija Traven) koja vodi lokalnu gostionicu i živi sama s tri unuke i želi da im pomogne, jezičkoj i drugim barijerama uprkos. Na tom mestu će Majk moći da pokaže svoje talente: zna da dresira divlje konje, zna da leči životinje iako nije veterinar, već naprosto oseća šta im treba, a zna i da popravi stari džuboks. Dok se ona i Majk, takođe udovac, zbližavaju, obruč oko njih se steže, a Majk svejedno dobija šansu za iskupljenje tako što će Rafu naučiti kako biti dobar čovek, nevezano za „mačo“ koncept, i poslužiti mu kao mentor neke vrste.

Ta vrlo bazična radnja se razvija u sporom, ponekad skoro anesteziranom tempu u kojem se ređaju događaji niskog intenziteta. Fokus je, međutim, negde drugde, na emocijama i saznanjima koje dvojica muškaraca različite dobi, kulturne pozadine, životnog iskustva i svetonazora stiču. I u tom smislu, ,,Cry Macho“ liči na vrećicu mudrosti koju Klint Istvud zrno po zrno prosipa. Naravno, ima tu malo i nepotrebnog hvalisanja koje dovodi do neuverljivosti jer, ma kako izgledao i ma koliko se dobro snalazio u sedlu, Istvud ipak ima preko 90 godina, što nije isto kao, recimo, 70, pa neki od štoseva, posebno oni zavodnički, deluju krajnje deplasirano.

Njemu je kao glumcu i kao personi u filmu sve podređeno, što ima svojih prednosti i nedostataka. Istvud zapravo nema problema da ispuni ceo ekran i komanduje njime, ali evidentno je da ovde nema skoro nikakvu konkurenciju. Možda Dvajt Jokam, inače kantri izvođač po primarnoj vokaciji, ima nešto od te prezentnosti na ekranu, a slično se može tvrditi i za Fernandu Ureholu, čija je glumačka karijera u usponu od meksičkog nastavka serije ,,Narcos“. Ali, oni mu zapravo jedva pariraju.

Natalija Traven i Eduardo Minet, međutim, mogu samo da pokušaju da se uklope u kadar i upotpune ga, što ona čini s nekom gotovo majčinskom nežnošću, a on sa pomalo plahom tinejdžerskom energijom.

,,Cry Macho“ je najsnažniji i najefikasniji upravo u onim momentima tihe spoznaje, pa komadići akcije i napetosti deluju kao pažljivo ubačeni dramaturški trikovi, dok sam film deluje kao još jedno od Istvudovih viđenja pastorale i idile. U prilog tome govori i montaža Dejvida i Džoela Koksa, fotografija iskusnog „marvelovca“ Bena Dejvisa koja gotovo turistički puca od pastoralnih pejzaža, kao i diskretna muzika Marka Mansine.

Kada se podvuče crta, ,,Cry Macho“ je funkcionalan film i pristojan testament velikog glumca i režisera. Iliti, mogli smo s time da prođemo i lošije. Setimo se na primer ,,The Mule“ (,,Cry Macho“ je zapravo parnjak tog filma, suptilniji i u tekstu i u izvedbi) ili ,,The 15:17 to Paris“, ali mogli smo i bolje.

Istvud je imao priliku da karijeru završi remek-delom kao što je ,,Gran Torino“ ili makar filmom bez greške kao što je to ,,Sully“. ,,Cry Macho“ zapravo nije izuzetan, nije ni u kojem slučaju nov, i čini se da kasni barem dve decenije. Teško da ćemo baš po njemu pamtiti Klinta Istvuda i ono po čemu nas je zadužio.

Richard Jewell

kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

U svom članku "Američka noćna mora: balada o Richardu Jewellu" napisanom za magazin Vanity Fair, Marie Brenner je izvela studiju slučaja zloupotrebe moći koje organi vlasti i mediji čine iz razloga kao što su intelektualna lijenost, predrasude, sujeta i želja da se slučaj čim prije "zapakira" i zatvori bez nužnog osjećaja za pravdu. Protagonist tog članka je slučajni junak koji je postao žrtvom kolopleta okolnosti. Richard Jewell, u to doba zaposlen kao redar na koncertima i proslavama u Centennial Parku u Atlanti gdje su se takve aktivnosti odvijale usporedno s Olimpijskim igrama, pronašao je sumnjivu ostavljenu torbu i o tome obavijestio policiju. Potom joj je asistirao u osiguravanju perimetra i intervenciji koja je završena s bilancom od jedne osobe stradala na licu mjesta, još jedne koja je kasnije podlegla povredama i još preko stotinu ozlijeđenih. Da nije bilo Jewella, direktno i indirektno stradalih bi zasigurno bilo još i više. Zbog svoje procjene i dosljednog praćenja procedure, Jewell je isprva slavljen kao heroj, da bi se nedugo zatim našao u situaciji da postane prvi osumnjičeni. Relativno je standardna procedura da se onoga koji je pronašao sumnjivu tvar diskretno ispita, ali je istraga vođena toliko neuredno da se Jewellovo ime brzo našlo u medijima koji su željeli profitirati. Također se i sam Jewell doista uklapao u profil osobe željne herojske slave, sposobne da sama sebi takvu mogućnost stvori: pretili je redar bio usamljenik koji je živio s majkom, a svoj jedini san o karijeri u policiji nikada nije ostvario. Takve priče o svakidašnjim, pristojnim, a duboko konzervativnim herojima koji ne samo da moraju reagirati u kriznim situacijama, već se nerijetko moraju boriti i protiv zlovoljne i inertne birokracije, kao i lažljivih liberalnih medija, očito služe kao inspiracija Clintu Eastwoodu u trenutnom stadiju karijere. Taj heroizam koji on podupire nekada je sasvim klasično intoniran kroz klasične "alfa-mužjačke" likove, kao u filmovima Američki snajper (2014) i 15 sati i 17 minuta za Pariz (2018). Ponekad su heroji diskretniji i samo rade svoj posao najbolje što mogu, kao u njegovom ponajboljem recentnom filmu Sully (2016) s kojim Richard Jewell dijeli i najviše sličnosti. Ponekad je, pak, riječ o anti-heroju, odnosno žrtvi čija su djelovanja uvjetovana nizom nesretnih okolnosti, što je bio slučaj sa filmom Mula (2018), što je i centralna teza novog filma. Dodatna komponenta koju valja uzeti u obzir je i Eastwoodova javna persona i gorljiva podrška politici Donalda Trumpa i općenito Republikanske stranke, te spremnost i voljnost da savršeno funkcionira u diskursu gdje za sve optužuje "duboku državu" i "lažljive medije" koji su neizlječivo zaraženi virusom liberalizma. Međutim, Eastwood je jedan od onih iznimnih autora koji istovremeno uspjevaju biti i direktni u targetiranju i dovoljno diskretni da njihova kritika ipak bude nijansirana, tako što čak i svoje junake portretiraju kao nesavršene i stoga unekoliko i same odgovorne za svoju sudbinu. Pitanje je, međutim, koliko mu je i u kojoj mjeri to uspjelo ovdje.

Prva instanca u kojoj Eastwood, ali i njegov scenarist Billy Ray (kojem je ovo treći i svakako najkvalitetniji film prošle godine, u konkurenciji novog Terminatora i Ang Leejevog akcijskog filma Blizanac), uspjevaju nijansirati, sam je Jewellov lik. Njega upoznajemo desetljeće prije Olimpijskih igara kao uredskog kurira i potrčka koji sanja o karijeri u policiji, upadljivo pristojnog mladog čovjeka čija je pristojnost čak pomalo čudna i iritantna, ali o njegovoj predanosti i posvećenosti detaljima ne postoji nikakva sumnja. Deset godina kasnije, on je zaposlen kao redar na lokalnom univerzitetskom kampusu i taj će posao izgubiti zbog svoje pretjerane zagriženosti, kojom ne samo da maltretira studente zbog najmanjih prekršaja, već i zbog toga što je u prošlosti imitirao policajca i kontrolirao promet na autocesti. On za svoju budućnost, pak, ne mora brinuti jer se s Olimpijskim igrama otvaraju brojne mogućnosti za posao redara. Međutim bombaški napad, njegova profesionalna povijest i osobni profil dovest će ga u nemilost upravo onih kojima se najviše divi, Federalnog istražnog biroa, poznatijeg kao FBI. U toj situaciji konstruirane i medijski podgrijavane istrage, na njegovoj strani će se naći samo njegova brižna i požrtvovana majka Bobi (izuzetna i za svoju sporednu ulogu za Oscara nominirana Kathy Bates) i Watson Bryant, odvjetnik iz ureda u kojem je radio, jedini koji ga je tamo gledao kao osobu, a ne samo kao tupavog debeljka (Sam Rockwell u standardno nadahnutoj interpretaciji). Tako detaljno orisan i osjenčan protagonist funkcionira i zbog izbora glumca za tu ulogu. Paul Walter Hauser po pravilu je dobivao uloge tupih, debelih pomagača pametnijih i zgodnijih filmskih negativaca, kao u filmovima Ja, Tonya (2017) i Crni član Ku Klux Klana (2018), ali mu Richard Jewell kao uloga i kao film svakako mogu obilježiti karijeru i pokrenuti ju dalje od okvira tipskog "castinga". Hauser za takvo što kao glumac svakako ima potencijala, njegova interpretacija Jewella je detaljna, nijansirana, često u zahtjevno visokom emocionalnom registru i nadasve humana. Osnovnu tezu njegovog lika da samo želi poštovanje od onih koje i sam nedvosmisleno poštuje bez problema ćemo "kupiti", i ona će služiti kao emocionalno težište filma.

Problematičan je, međutim, tretman negativaca u ovoj priči. Manji dio tog problema otpada na agenta Toma Shawa koji predstavlja FBI, a kojeg sasvim solidno igra Jon Hamm kao tvrdoglavog i taštog aparatčika riješenog da osumnjičenom Jewellu prišije nešto po svaku cijenu i da tako završi svoj posao koji je započeo prilično krupnom pogreškom u smislu odavanja detalja istrage novinama. Drugi i veći dio tog problema je portret medija kroz lik novinarke dnevnika Atlanta Journal-Constitution, Kathy Scruggs, koju igra Olivia Wilde. Naime, ona je portretirana kao beskrupulozna harpija spremna čak i da seksom plaća za povjerljive informacije kako bi bila za korak isped svojih kolega. Iz konteksta redakcije se možda može iščitati da je ona jedina, ili makar jedna o rijetkih žena u okruženju kojim dominiraju muškarci, ali teško da to može funkcionirati kao opravdanje za tako jednodimenzionalan filmski lik. Da stvar bude etički još upitnija, insinuacija o seksu kao moneti je posve netočna, Jewellova privatna tužba protiv Atlanta Journal-Constitutiona je odbačena jer novine tehnički nisu prekršile zakon pišući istinu da je on na meti FBI-jeve istrage, a Kathy Scruggs je, kao uostalom i Jewell, sada već odavno pokojna, pa se od prilično teških optužbi ne može ni obraniti. Takva manipulacija prijeti da film snimljena po istinitom događaju - gdje čak utvrđena istina nosi vodu na mlin Eastwoodove agende o prokazivanju birokracije i medija kao elitističkih i anti-narodnih elemenata - potpuno odvede u domenu pamfletskog. Manipulacija činjenicama, odnosno njihovo izbjegavanje, čini se još problematičnijim zato što je stvarni bombaš Eric Rudolph, koji se uklapa u profil domaćeg terorista desničarske orijentacije, iz filma uglavnom odsutan, odnosno sveden je na fusnotu.

Dodatna otežavajuća okolnost za Eastwooda je i njegova zanatski čvrsta, ali ni po čemu impozantna režija. Da, on je u stanju pronaći dobre i, što je važnije, odgovarajuće glumce, te održati tempo na solidnoj razini, ali veteran demonstrira da ga režija kao takva i bilo što što bi podsjećalo na stil ovdje ne zanimaju dalje od nužnog nivoa potrebnog kako bi ispričao priču. Navodno prirodna, a zapravo isprana shema boja koja uz škrto i loše osvjetljenje pokušava fingirati zagasitost i mračno raspoloženje, ovdje ispada kao anakronizam svoje vrste. Richard Jewell zbog toga deluje prilično staromodno, a opet ne dovoljno istinski starinski da bi se to podvuklo pod etiketu retro. Naprosto 90-te godine prošlog stoljeća ipak nisu dovoljno daleko u prošlosti da bi na taj način bile interesantne. Srećom, poslovično čangrizavi Eastwood uspješno će podvaliti poneki detalj, iz kojih god motiva, bilo da se sprda s masovnim ludilom koje je onih godina izazivala koreografija za pjesmu Macarena, ili da otkriva svoju pravu političku metu ubacujući ondašnjeg predsjednika Billa Clintona na televizijski ekran u drugom planu novinske redakcije. Ipak, u cjelini, Eastwood demonstrira da je njegovo vrijeme velikog režisera pri kraju, ako već nije prošlo, te da, iako mu ne manjka stava i želje da ga podijeli s publikom, ipak mu nedostaje energije i strasti prema filmskom izričaju da bi to učinio na interesantan način.

The 15:17 to Paris

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Clint Eastwood

scenario: Dorothy Blyskal (prema knjizi Anthonyja Sadlera, Aleka Skarlatosa, Spencera Stonea i Jeffreya E. Sterna)

uloge: Anthony Sadler, Alek Skarlatos, Spencer Stone, Christopher Norman, Ray Corasani, Judy Greer, Jenna Fischer

Iznimno poštujem starog Clinta i volim većinu njegovog opusa. Sigurno zbog toga što je jedan od retkih filmskih stvaralaca sposobnih da se kao reditelj odvoji od sebe kao glumca, pa da sam sebe režira poštujući i svoju personu na sceni i svoja umetnička načela. Definitivno zato što zna ispričati priče o neobičnim podvizima običnih ljudi. A najviše zbog toga što je uspostavio odnos familijarnosti sa publikom širom sveta najrazličitijih kulturnih pozadina pre svega kroz univerzalnost i humanističku potku njegovih priča. Jer ispod celog tog konzervativnog heroizma Eastwood pripoveda (ponekad i propoveda) o osnovnoj ljudskoj pristojnosti.

Naravno, godine su ga stigle, pa se odao lupetanju na privatnom planu (mada je njegov performans sa Obamom kao praznom stolicom umetnički intrigantan, da ne govorimo koliko je primenjiv na predominantnu većinu političara). Na filmskom planu smo u poslednje vreme imali “mešano meso” inovativnih, ali ne nužno artikuliranih uradaka kao što su Hereafter i J. Edgar, sigurnih i sladunjavih filmova poput Invictusa i Jersey Boys, te manipulacije u pokušaju American Sniper. Mislili smo da se Sully vratio na pravi put radivši ono što najbolje zna. A onda se dogodio The 15:17 to Paris…

 

U teoriji, to zvuči baš kao “eastwoodovska” priča: trojica mladih američkih vojnika na odmoru u Evropi uspevaju sprečiti teroristički napad automatskom puškom na putnički vlak. Čak se i ideja da Anthony Sadler, Alek Skarlatos i Spencer Stone igraju sami sebe može učiniti hrabrom, iako ne nužno originalnom – neki reditelji rado koriste naturščike, a italijanskim neorealistima je to bio potpisni štos. Sasvim druga stvar je kada to rade glumci ili makar javne ličnosti kojima je javni nastup u opisu posla. Ovde štos negde između ta dva pristupa nije uspelo: Sadler, Skarlatos i Stone su, može se slobodno reći, užasni glumci.

To je tek deo problema usko povezan sa činjenicom da njih trojica nisu čak ni naročito koloritne ličnosti niti su takvima učinjeni kao likovi u lošem scenariju neiskusne Dorothy Blyskal čiji je jedini spisateljski “credit” pored ovoga odbijena pilot-epizoda za jednu televizijsku seriju. Potencijala da ih se razvije u nešto zanimljivo je možda bilo na početku filma kada ih upoznajemo kao problematične klince u školi koje često pozivaju na razgovor kod direktora, ali kad već dođemo do njihovih ratnih igara u šumi i razdvajanja, pa ponovnog spajanja u odraslim godinama, taj kontinuitet je prekinut. Nadalje imamo priču o vojnoj obuci gde se Stone profilira kao glavni lik, tipsku i dosadnu, malo tipičnog “Bog i Domovina” patriotskog guslanja i njihovo u suštini neinspirativno putovanje evropskim metropolama koje je prethodilo događaju iz naslova.

 

Ne samo da se incident događa negde na 2/3 filma i zauzima oko 20% istog, nego dotle gledamo isključivo njihovu perspektivu, a napadač kojeg igra Ray Corasani ne dobiva čak ni bazičnu motivaciju za svoj čin. Stvar, doduše, minimalno popravljaju profesionalne glumice Judy Greer i Jenna Fischer kao majke dvojice od trojice junaka (premda su efekti šminke nedostatni za toliki vremenski raspon), ali to ni izbliza nije dovoljno.

Osim promašene strukture i problema sa scenariom filma, teško da možemo hvaliti Eastwoodovu režiju. Istini za volju, sama akciona sekvenca je sigurno režirana, a distanca sa koje se snima u svakom trenutku znalački odmerena (pohvale direktoru fotografije Tomu Sternu), ali sve ostalo je prosečno do loše, počevši od koloracije koja simulira nekakav realizam, a zapravo deluje bledunjavo, pa do putovanja i upotrebe atraktivnih lokacija koja se retko kad uzdiže iznad nivoa amaterskog kućnog videa.

Sreća u nesreći je da će Eastwood priliku za popravni ispit imati uskoro sa interesantnom “stranger than fiction” istinitom pričom The Mule o ratnom veteranu koji se pod stare dane bavi švercom droge gde će Eastwood igrati i naslovnu ulogu. Možda će tom prilikom profitirati od smanjenja očekivanja nakon ovog zaista slabog filma.

Sully

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Clint Eastwood

scenario: Todd Komarnicki (prema knjizi Highest Duty Chesleya Sullenberga i Jeffreya Zaslowa)

uloge: Tom Hanks, Aaron Eckhart, Laura Linney, Mike O’Malley, Jamey Sheridan, Anna Gunn, Chris Bauer, Michael Rapaport

Termin “Čudo na Hudsonu” skovan je za stvarni događaj iz januara 2009. godine kada je Chesley “Sully” Sullenberg uspeo spustiti putički avion Airbus US Airwaysa kojem su otkazala oba motora usled sudara sa jatom gusaka u reku Hudson između New Yorka i New Jerseya. Poenta čuda nije samo prinudno sletanje u vodu u jednoj od najgušće naseljenih zona na svetu, nego i to da su svih 155 putnika i članova posade preživeli i uspešno evakuirani. Kako se to na jednom mestu u filmu navodi, bila je to preko potrebna dobra vest za Ameriku upletenu u ratove kojima se nije nazirao kraj i pritisnutu ekonomskom krizom na svom vrhuncu. Posebno za New York i posebno što je uključivala avion.

 Sullenberg je promptno proglašen za heroja, iako je on insistirao da je samo radio svoj posao i cela nacija mu je želela stisnuti ruku. Istini za volju, pored njegovog četrdesetogodišnjeg pilotskog iskustva, trezvenosti i sposobnosti da potraži alternativno rešenje, na tok događaja je presudno uticala sreća da su se u kratkom roku pojavili brodovi javnog prevoza i nadležne službe, te besprekorna organizacija i koordinacija gradskih vlasti. Međutim, nisu baš svi bili oduševljeni razvojem događaja: kompanija i nadležni organi su se zapitali ne bi li bilo logičnije vratiti se na aerodrom ili izabrati neki u okolini, pa time izbeći rizičan manevar i spasiti šta se spasiti da od aviona. Usledila je podrobna istraga, a isti mediji koji su čoveka izvikali za heroja bi vrlo lako mogli promeniti stranu i od njega napraviti hazardera koji je bespotrebno stavio ljudske živote na kocku.

Pitanje za milion dolara glasi: kako od ukupno 208 sekundi incidenta (možda sve skupa 5 minuta leta) i oko pola sata akcije spasavanja napraviti dinamičan celovečernji film. Veteran Clint Eastwood je to uspešno rešio nesvakidašnjom i pametnom konstrukcijom u koju nije inkorporirao samo film katastrofe (preživljavanja) i korporativni (sudski) triler o istrazi koja je usledila, nego je ubacivao flashback momente, košmarne snove, melodramu, “reality check” od kojeg je izgradio kontekst, kompjuterske simulacije, crni humor, ispipavao puls javnosti po tom pitanju, nošenje pojedinca sa novostečenom slavom, post-traumatski stres i krhkost sećanja na odluke donešene u deliću sekunde. Naravno, neki aspekti su urađeni bolje i detaljnije, neki slabije i površnije, ali uzevši sve u obzir, Sully je sa svojih 97 minuta trajanja izuzetno kompaktan i prilično dinamičan film. Još više od toga je hrabar i iskren, jer iako pripoveda zašećerenu istinitu priču, Eastwood ne preza od toga da bude otvoreno političan i kaže šta on smatra ispravnim i pristojnim.

 Već sam početak filma je radikalan: iako nam je poznata priča iza događaja, Eastwood film počinje sa scenom aviona u niskom letu iznad New Yorka koji posle rizičnog manevra udara u zgradu. Ispostavlja se da je to košmarni san iskusnog pilota Sullyja (Hanks) koji će koliko sutradan zajedno sa kopilotom Skilesom (Eckhart) i članovima posade dati svoj iskaz pred tročlanom komisijom. Iako ga nacija smatra herojem, a komisija se divi njegovom podvigu spuštanja aviona u reku (ili ga makar smatra ludo srećnim da mu je to uspelo), preliminarni izračuni, pretpostavke i kompjuterske simulacije mu ne idu u prilog, sletanje u reku je možda bilo nepotrebno, i to ga dovodi u stresnu situaciju. Iz flashbackova na letačke početke i angažman u vojsci saznajemo da je Sully predan, posvećen i priseban pilot, a iz razgovora sa ženom (Linney) da njihova egzistencija još uvek ovisi o njegovom poslu koji može izgubiti.

Iskreno, to verovatno nije bilo potrebno. Sullyja ipak igra Tom Hanks, glumac koji je sinonim za sveameričkog heroja i koji u poslednje vreme bira uglavnom takve uloge (Captain Phillips, Bridge of Spies), pa mu možemo verovati na reč da mu je pilotska čast dovoljna motivacija. Međutim, Hanks ovde nije toliko u herojskom izdanju koliko u izdanju čoveka koji je tvrdo uveren da je samo radio svoj posao odgovorno i najbolje što je mogao. On je predivno ljudski smušen kao neko ko se susreće sa neočekivanom slavom, ko nespretno gostuje u medijima, kome ljudi na ulici čestitaju i kome u čast barmen u lokalnom baru (Rapaport) izmišlja grozan koktel. Sa druge strane, on je i pojedinac nateran da svoju čast brani pred birokratskim aparatom i da se bori za svoj profesionalni ugled i integritet. Uparen sa relaksiranijim i lagano komičnim Aaronom Eckhartom, Hanks briljira i uspeva da odigra svoju najkompleksniju ulogu u poslednje vreme.

 Verovatno nije bilo potrebno neke scene ponavljati po nekoliko puta sa minimalnim varijacijama, ali upravo u tim varijacijama leži suptilnost Eastwoodovog pristupa u ispitivanju ispravnosti odluke pod naletom adrenalina i mogućnosti za prisebnost pri donošenju odluka u kriznim situacija. Kroz te varijacije, bilo da se radi o košmarima, sećanjima ili simulacijama, upoznajemo Sullyja kao običnog čoveka u neobičnoj situaciji, vrsnog profesionalca sposobnog za velika dela. Takođe upoznajemo sistem kao rigidan i bez poštovanja prema ljudima koji su se iskazali baš u takvim nepredviđenim situacijama.

Istini za volju, baš u tim scenama letenja efekti su mogli biti bolji i uverljiviji, ali Eastwoodov fokus je očito bio na drugom mestu. Jednako tako, Sully nije primer savršenog korporativnog i procesnog trilera i tu se u režiji vidi koliko je kod Eastwooda došlo do zamora materijala usled starosti. Te scene jednostavno nisu napete, već deluju kao da pripadaju nekom drugom filmu, recimo televizijskoj doku-drami. Ali kao studija slučaja, individue i društva u određenom vremenskom trenutku, Sully je više nego uspešan film.

 Čak dovoljno dobar da Eastwoodu možemo oprostiti egomaniju posvete samom sebi (doduše, diskretno i samo na rubu jednog kadra). Naime, vidi se plakat za Gran Torino, Eastwoodov poslednji zaista veliki film, pa to čak ispada i pomalo ironično. Sully je dobar film širokog zamaha koji ipak nije veliki, iako pokušava. Zapravo, i ne mora biti. Kupujemo njegov heroizam i to nam je sasvim dovoljno.

American Sniper

tekst originalno objavljen na: monitor.hr

2014.

režija: Clint Eastwood

scenario: Jason Hall (prema knjizi Chrisa Kylea, Jima DeFelicea i Scotta McEwena)

uloge: Bradley Cooper, Sienna Miller

U svom prošlom tekstu za Monitor sam se posvetio jednom od filmova od kojih se dosta očekivalo u sezoni nagrada, a koji su loše do očajno prošli u sezoni nagrada. Dotični film, Selma, doživeo je neuspeh delom zbog traljave kampanje svojih producenata, delom zbog zasićenosti Akademije rasnom tematikom, a delom i zbog relativne anonimnosti autorske ekipe. Pa ipak, kao i svugde, pominju se priče o “levima” i “desnima”, a kao krunski argument se uzima izuzetno uspešna kampanja filma American Sniper, koji je, kao i Selma, svoj život započeo na AFI Festu, ali je pridobio znatno više naklonosti Akademije i strukovnih udruženja.

Recimo da je razlog prost: tema je još uvek sveža i relativno kontroverzna, a producenti su podelili screenere na vreme, snoseći rizik da će ih se i video-pirati nekako dočepati. To se i dogodilo, ali bez većeg uticaja na “box office” uspeh American Snipera: budžet filma je praktično utrostručen za sedam dana prikazivanja u Americi, što govori i o ukusu američke publike, ali i o nivou tamošnje kino-kulture, kao i o besmislu tlapnji protiv piraterije. Jedini pravi problem sa ovim filmom, iz mog kritičarskog ugla, je to da baš i nije naročito dobar.

Priznajem, imao sam relativno visoka očekivanja jer je za mene Clint Eastwood čovek koji uliva poverenje. On je svačiji omiljeni konzervativac još odavno, ali više nego išta odaje utisak pristojnog, ispravnog i dobrog čoveka. On je onaj mitski deda ili ujak koji će nas učiti da volimo svoju zemlju, ali da ne mrzimo nikoga i da čuvamo svoje, ali ne otimamo tuđe. Već dugo vremena stari, dobri Clint nije snimio film na temu o kojoj već nije postojao javni i istorijski konsenzus, a čak i kad je snimao ratne ili političke filmove, igrao je na sigurno, bio odmeren i puštao je i drugu, pobeđenu stranu da dođe do reči i argumenata. American Sniper se činio kao idealna prilika da Clint kaže neku svoju na temu zvanično završenog, ali ipak nedovršenog rata u Iraku.

Eh, činio se... Kada malo bolje pregledamo činjenice vezane za produkciju filma, shvatićemo da Clint Eastwood nije imao mnogo prava na interpretaciju. Njegova je režija, ali ništa više od toga. Bradley Cooper je producent, na njega je izvorna autobiografska knjiga ostavila jak dojam, on je zbirao sredstva i ekipu, on je kontaktirao sa studijima. Čak nije “bacao farove” na glavnu ulogu, a nje se prihvatio tek kada ju je Chris Pratt odbio. Clint Eastwood je dobio poziv da režira tek kada su ga odbili Cooperov prijatelj David O. Russell zbog pretrpanog rasporeda i Steven Spielberg zbog nemogućnosti slobodne interpretacije teksta. Eastwood se prihvatio zadatka i odradio ga je kako je mogao u zadatim okvirima, stručno i donekle efektno kad su u pitanju ratne i akcione scene, ali nekako nedorečeno kada su u pitanju unutrašnja drama glavnog junaka i njegovi odnosi sa svetom oko sebe.

Kao što verovatno znate, izvorna knjiga je autobiografija Chrisa Kylea (ostala dvojica autora su zapravo više bili lektori nego pisci), najsmrtonosnijeg američkog snajperiste sa “rekordom” od 160 potvrđenih pogodaka od prijavljenih 255. Film se knjige veoma rigidno drži i svog junaka prati kroz četiri “ture” u Iraku. Osim toga, film pokriva scenu ili dve iz junakovog detinjstva, rodeo-kaubojske mladosti, tokom razvoja patriotskih osećanja, vojne obuke, ženidbe i kasnijih odsustava iz vojske koja je provodio sa svojom familijom. Chris Kyle se, kao i veliki broj profesionalnih vojnika na tako odgovornim mestima, borio sa post-traumatskim stresom i dugo se lečio, da bi se na koncu aktivirao u organizaciji za pomoć veteranima i poginuo od ruke veterana kojem je pomagao. Ispraćen je kao heroj na stadionu u Arlingtonu.

Upravo ta rigidna struktura iz knjige je najveći problem u filmu. Film je toliko fokusiran na protagonistu, da niko drugi ne dolazi do izražaja. Njegovi ratni drugovi će izleteti iz fokusa ili poginuti u kratkom roku. Slično važi i za nadređene oficire, pa i za njegovog rođenog brata: u jednom trenutku ga vidimo u uniformi i čini se da će reći nešto važno, ali se ta linija priče ne razvija. Njegovu ženu (Miller) viđamo više iz prostog razloga što ga čeka kod kuće i prisutna tokom sva tri odsustva i pri kraju filma, ali ni njen lik nije razrađen.

Bradley Cooper je solidan glumac i najčešće ništa više od toga i za dobre uloge potrebna mu je čvršća rediteljska ruka. Ovde se potrudio glede fizičke transformacije (proteini i teretana su se pobrinuli za uverljiv izgled vojnog specijalca), ali njegov lik je napisan tako da pokazuje tek nekoliko karakteristika: mrakobesni patriotizam, odsustvo moralne dileme glede ispravnosti postupka, vojničku spremnost i lošu komunikaciju sa svetom oko sebe. Sve smo već videli u ratnim dramama, i traumu u ratu i traumu povratka kući i nerazumevanje sa “normalnim” svetom koji nije pretrpeo ratne strahote, pa American Sniper ne donosi ništa kapitalno novo. Razlog za to je u lošem, pravolinijskom scenariju i u lošoj izvornoj literaturi. Rekao bih čak i u ličnosti glavnog autora. Chris Kyle je nepatvorena agresivna seljačina koja ni za čim ne žali i koja konstantno udara u patriotske gusle, te stoga i nema potencijala da bude ozbiljan dramski filmski lik. A kakav je domet glavnog lika, takav je i domet ovog filma.

U stvari, American Sniper je polovna, istrošena i zatupljena verzija The Hurt Locker, osvajača nekoliko Oscara pre pet godina, filma koji nas je odveo na panoramsku turu iračkim ratnim haosom iz perspektive profesionalca i “adrenalin junkie”-ja. Neutralnost glavnog junaka i njegova sudbina na kraju filma su rezonirale autorskim stavom o ratu i osećajem nekakve urgentnosti. Bilo je to pre pet godina i američka vojska se još nije bila izvukla iz iračkog pakla. U American Sniper Eastwoodova autorska neutralnost deluje neiskreno i hinjeno, kao pokušaj neutralizacije i upodobljavanje desničarskih stavova jedne nepatvorene voline.

Na kraju krajeva, American Sniper ipak nije negledljiv, pa čak ni loš film. Vešto je režiran, prožet napetim scenama borbe i drži pažnju. Ali nije ni naročito dobar i dubokouman, i što je najčudnije u kontekstu nadolazećih Oscara, ni po kom kriteriju ne upada u tip filmova koji odnose nagrade i samo su mu dobra kampanja i puno lobiranja mogli pomoći da se nađe tu gde je sad: sa šest nominacija za Oscare. American Sniper više podseća na one filmove koji uveseljavaju publiku nezainteresovanu za Oscare u zimskoj sezoni. Prošle godine je najveći januarski hit bio jedan slično patriotski film Lone Survivor. American Sniper je možda malo bolji film od njega, ali je i dalje u najboljem slučaju osrednji.

Jersey Boys

2014.

režija: Clint Eastwood

scenario: Marshall Brickman, Rick Elice (prema broadwayskom mjuziklu)

uloge: John Lloyd Young, Vincent Piazza, Michael Lomenda, Erich Bergen, Christopher Walken, Jospeh Russo, Mike Doyle, Renee Marino, Freya Tingley

Pevački sastavi (barbershop kvarteti, motown, ženske vokalne grupe) su mi relativna nepoznanica i nemam ništa protiv da tako ostane, nema čovek vremena za sve. Neko ko se bolje razume verovatno može povući liniju od tog starog popa do današnjeg, ali meni je sve to u najboljem slučaju generička zvučna pratnja. Dovoljno dobro da ne promenim kanal / stanicu, nedovoljno zanimljivo da bih pratio i pamtio. Moram reći da o liku i delu Frankia Vallija i njegovom pevačkom kvartetu (koji je znao da dohvati instrumente, malo za nastup, malo i zapravo) The Four Seasons nisam znao puno pre filma, te da sam u filmu prepoznao nekoliko poznatih pesama.

Jersey Boys je filmska adaptacija broadwayskog mjuzikla na tu temu. U tom smislu se isprva čini kao čudan izbor za Clinta Eastwooda, jednog od poslednjih “old school” velikana i poklonika jazza. Mada, kada se sagledaju okolnosti oko The Four Seasons, njihovo manjinsko etničko i klasno poreklo i specifična lokalna geografija koja ih je mogla zakovati u tom miljeu do kraja života, Jersey Boys postaje priča o autsajderima koji se uspinju. Filmski kauboj i jedan od poslednjih vernika izvorne americane, društva jednakih šansi u kojima se upornim radom stiže do velikih rezultata, Eastwood možda ima šta da kaže na datu temu, ma koliko ga muzika malo zanimala. Nažalost, Jersey Boys se čini kao gubitak njegovog i našeg vremena.

Problem je pre svega scenario koji se u svim ključnim tačkama drži broadwayskog predloška. Razumljivo, isti su autori u pitanju i žele da ispričaju istu priču. Problem je u nekompatibilnosti medija, njihov pristup red naracije (glavni akteri stalno pričaju publici o sebi, drugima i zajedničkim uspesima sa bendom), red odigranih scena, red hitova je odličan i atraktivan kada se izvodi uživo pred publikom. Za film je takav pristup ubitačno dosadan.

Jersey Boys se najbolje može opisati kao biografija benda, i to prilično neujednačena, koja prolazi kroz njihovu karijeru, od skupljanja na početku i lokalnog koda vernosti, preko trenutaka slave do nesuglasica i razlaza. Pored toga, dva lika su razvijenija i imaju makar nekakav privatni život. Frankie (Young) ima porodicu i probleme sa ženom (Marino) i najmlađom kćerkom (Tingley) jer je stalno odsutan na turneji. Tommy (Piazza) ima problema sa svojim ulično-džukačkim manirima sitnog kriminalca i sa stavovima i porocima koji vuku korene iz takvog okruženja. Njihovi privatni problemi ostaju samo izrečeni i pokazani, Eastwood uopšte ne ulazi u njihovu razradu. Glavni kompozitor Bobby (Bergen) i basista Nick (Lomenda) su prisutni samo u okviru benda.

Bend i junaci egzistiraju u nekom određenom društvenom i kulturnom kontekstu. Isprva je to krimi-milje New Jerseya, tako da celi uvodni deo izgleda kao generički mafijaški film. Oni su mladi momci, siromašni i skloni krađama i prevarama. Značajnu ulogu u njihovoj karijeri igrao je i lokalni šef mafije Gyp DeCarlo (Walken), kome je Frankie eto tako bio simpatičan, a Tommy je bio ozbiljnije upetljan sa organizacijom, kao i Joe Pesci (ne znam koliko je priča zapravo istinita, ali mesto, vreme i Pescijev interes za muziku štimaju, igra ga Joseph Russo, više nego pristojno) koji im je bio nekakav menadžer koji je doveo Bobbija u bend. I taj lokalni i mafijaški aspekt ostaje više pomenut nego ozbiljno razrađen, o čemu svedoči i jedna od Walkenovih manje impozantnih uloga u kojoj on malo reciklira stare štoseve, malo se vozi na pojavu, ali uglavnom spava (pošto takve likove može da odigra i u snu).

Ono što ostaje je muzika, dosta muzike, toliko da bi se bez problema složio jedan “best of” album, kao i pomenuta bendovska dinamika. Ono što je preko potrebno, a bolno nedostaje, je bilo kakav kontekst te muzike i njihovog delovanja. Jednom kad postanu slavni, njihov milje radničke klase, sitnog kriminala i siromaštva prestaje biti od značaja (osim za Tommijevo izdrkavanje).

Promene u socijalnoj okolini (većina priče se dešava u veoma zanimljivo vreme, tokom 60-ih) uglavnom ostaju nezabeležene i nebitne, osim u frizurama i garderobi likova. Možda se pesme The Four Seasons čine kao plitke ljubavne, ali makar je klasni podtekst (zabranjene ljubavi između bogatih i siromašnih) u njima nepobitan, a film propušta priliku čak i da ga pomene. Možda to nije bio najurgentniji problem 60-ih, ali nijedan drugi nije dotaknut. Zapravo, neupućeni gledalac ne može nikako da dokonta kakav su značaj muzički, a kakav istorijski imali Frankie Valli i The Four Seasons.

Ima par stvari kojima se Eastwood iskupljuje, makar delimično za ovako plitak i dosadan film. Prva od njih je sjajno oko za detalj i istorijski trenutak. Automobili, garderoba, arhitektura, kućni dekor i muzička oprema su pogođeni savršeno. Film nudi, makar na kratko, i uvid u funkcionisanje muzičke scene, od tezgarenja po vašarima, bircuzima, hotelima i kuglanama do većih stvari kao što su ploče, prepreke institucionalnog rasizma i kapitalističke isključivosti (kad idu crnci, furaj crnce, koji će ti vrag belci koji zvuče kao crnci) ugovori sa izdavačkom kućom, marketing, top liste, gostovanje na radiju i na televiziji, koncerti pred izuzetno brojnom publikom i svetska slava. I to sve donosi neke svoje probleme, stalne turneje i jedan osećaj stisnutosti i zatvorenosti u hotelskim sobama. S tim u vezi, retro vizuelni identitet filma oličen u ispranoj fotografiji funkcioniše apsolutno savršeno.

Clint Eastwood je napravio još jednu pametnu odluku, a to je da ne nakrca film za zvezdama. Jedino zvučnije ime je Christopher Walken, pre svega zbog autoreferentnosti. Ostali su uglavnom sporedni i televizijski glumci koji su manje ili više upoznati sa materijalom i miljeom Newarka i okoline, a neki od njih su igrali u nekoj od verzija mjuzikla. Oni svoje veoma tanke likove igraju pristojno, ni manje ni više od toga. Ono što se može zameriti je previše očigledan playback u muzičkim numerama.

U poslednjih godinu dana ovakvih filmova, što modernih mjuzikla, što drama sa primetnom muzičkom podlogom, što biografija muzičara i bendova, ima dovoljno i previše. Iskreno, nijedan do sada mi se nije učinio kao dobar, čak ni kao potreban i potencijalno dobar film. Ili je to nekakva moda, ili je u pitanju studijska računica na kakvu-takvu bazu publike ili prosta nemaštovitost i nespremnost na rizik. Veličini poput Clinta Eastwooda nije mesto u takvoj šaradi.

Zapravo, Eastwoodov problem je što mu milje nije blizak, a ni način obrade zahtevan u scenariju jednostavno nije primeren. Iako mi je delimično jasna motivacija zašto bi on snimao ovakav film, ostaje mi da se pitam zašto bi ga snimio na ovako, bez oštrine, dubine i makar zrnca mudrosti. Prestar je da bio reditelj u najam za tuđe projekte. Prestar je da bi se trošio na projektima koji mu ne znače dovoljno. Nisu mu potrebni filmovi koji isparavaju iz sećanja gledaoca u trenutku kad krene odjavna špica. Nadajmo se da će American Sniper biti bolji film nego što su to bili Jersey Boys.