Runner

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Prvi zadatak koji bioskopski film Runner Skota Voa (Need for Speed, The Expendables 4) treba da obavi je da se kod gledalaca odovoji od striming-naslova The Runner u kojem Gal Gado mora da trči kao Tikverova Lola (Franka Potente) dok joj preko telefona neko daje zadatke i ucenjuje je kao u moru akcionih filmova. Takođe, Runner nikako nije ni Rajtov The Running Man, a nije ni litvanski romantični triler Runner (2021) Andriusa Blaževičiusa u kojem protagonistkinja, za razliku od drugih filmskih Lolá, ne trči da bi nekog ulovila ili da bi od njega pobegla, već da raščisti neke emocionalne račune.

Ali, ako ste pomislili da se kod Voa iza generičkog naslova krije sasvim originalan akcioni film, ipak ste se zeznuli. Runner u suštini „čekira“ masu žanrovskih klišea, i to ne na naročito originalan način, pritom ne mareći puno za logiku. Zapravo, jedina originalnost se nalazi u kontekstu naslova, budući da ovde nemamo nikakvog trkača, već više potrčka, odnosno kurira.

On, Henk Maloun (Alan Ričson, nabildovan skoro kao bivši košarkaš Karl Maloun koji je, interesantno, imao sličan nadimak – Poštar), bivši je američki specijalac koji je spletom okolnosti završio u Australiji gde radi kao kurir i pokazuje nesvakidašnji interes za francuski jezik i kuhinju. Iz solidno tempirane karakterizacije otkrivamo zašto je to tako. On se, naime, propio u Afganistanu, zbog toga zeznuo brak s Monikom (Džeraldin Hejkvil) i nije bio tu za svoju kći kada je ona umirala od leukemije. Cela stvar s Francuskom je zapravo pokušaj naknadnog povezivanja s kćerkom koja je bila veliki fan crtaća Ratatouille i kojoj je životna želja bila da poseti Pariz.

Na svom poslu dostavljanja robe i ljudi, Henk ponekad mora da pokupi političara iz razuzdanog provoda s prostitutkama ili da postane deo brakorazvodne prepirke između bogataša i sponzoruše. Jednog dana, kada obavi ta dva zadatka, uleće mu naizgled jednostavan posao: da pokupi avionsku isporuku medicinskog materijala i dostavi je na adresu. Prvo iznenađenje za njega je što taj paket dolazi „u paketu“ sa svojim „medicinskim kurirom“, iritantno žovijalnim i brbljivim Benom (Oven Vilson), a drugo je da se adresa koju mu Ben kaže razlikuje od one koju mu je šef dao.

U paketu je, naime, jetra koja treba da bude transplantirana teško bolesnoj devojčici Eli čija majka Kejt (Lejla Džordž) ima napade panike, nade i straha pred bolničkim osobljem. Međutim, za jetru retke krvne grupe je „zainteresovana“ još jedna strana: kolumbijski kartel čija šefica Dona (Sesilija Tusent) umire od raka, pa njen sin Damian (Rodrigo Santoro) i njegova vojska sačinjena od lokalnih bajkerskih bandita ne prezaju ni od čega kako bi joj osigurali taj novi organ. I tako kreće jurnjava, tučnjava i pucnjava po raznim lokacijama Brizbejna i obližnje Zlatne Obale...

Koliko će film „uraditi“ gledaoca zavisi od gledaočeve sposobnosti da toleriše scenarističke proizvoljnosti, izmišljotine, gluposti i budalaštine. Neka doza proizvoljnosti po verovatnoće događaja se podrazumeva za akcione filmove i čini ih spektakularnim. Ovde je to koincidencija da imamo troje ljudi „zlatne krvi“ (neutralnog Rh faktora) – pokojnika i dva kandidata za transplantaciju, kao i jedan od retkih organa koji se iz odrasle osobe mogu presaditi i u dete.

S druge strane, kako to da kolumbijski karteli, ako su tako moćni, nemaju svoju opremljenu bolnicu, već operišu u skladištu bajkerskog bara? Kako nemaju pristup crnom tržištu organa, ako već mogu da potkupe ili ucene bilo koga bilo gde bilo kada? Kako ne mogu kandidata prvo da kidnapuju pa da ga ubiju taman pred operaciju, naročito ako već imaju kidnapovanog ili potkupljenog doktora na svom platnom spisku? Zašto njihov „prestolonaslednik“ govori portugalskim, umesto španskim jezikom, kad već njegova majka izdaje komande na španskom? Nešto od toga je, slažemo se, bilo potrebno za nategnutu konstrukciju fabule, a ostalo je, pak, dubioza iz koje scenaristi Majls Habli i Tomi Vajt i ne pokušavaju da se izvade.

Režijski, Runner je primer savremenog akcionog filma u kojem se jakim senzacijama maskira manjak vičnosti zanatu. Kratki razovi, bliski planovi, kamera iz ruke, pojačavanje tona, ma, znate sve... Glumački, pak, Alana Ričsona treba da prihvatimo kao onog jakog, stamenog i ćutljivog tipa, ali on svejedno više deluje kao klasični balvan, dok uparivanje njega s rođenim komičarem Ovenom Vilsonom ima nešto šarma, ali nedovoljno da bi od „žvake za mozak“ što Runner svakako jeste napravilo akcijadu koja se gleda netremice.

On the Count of Three

 kritika objavljena na XXZ

2021

režija: Jerrod Carmichael

scenario: Ari Katcher, Ryan Welch

uloge: Christopher Abbott, Jerrod Carmichael, Tiffany Haddish, J.B. Smoove, Lavell Crawford, Henry Winkler

Poremećaj u lancima distribucije filmova više ne možemo gledati kao poremećaj, odnosno kao prolazni trend, već kao nešto što je tu da ostane za duži vremenski period, ako ne i za stalno. Možda su se komercijalni filmovi vratili u kino-dvorane, ali i kod njih su rokovi dok se ne pojave na „streaming“ platformama skraćeni. Filmovi nezavisne produkcije retko dolaze u bioskope, a to važi čak i za one s nekom određenom festivalskom reputacijom. Poslednji primer u nizu je On the Count of Three, film koji je dobio dobre kritike na prošlogodišnjem Sundance Festivalu, a koji i pored toga nije uspeo da osigura festivalsku turneju i bioskopsku distribuciju pre izlaska na internetu.

U pitanju je dugometražni igrani prvenac renesansne ličnosti američke „indie“ scene, Jerroda Carmichaela. Carmichael je po osnovnoj struci glumac, ali je i komičar, pisac, producent i reditelj aktivan na različitim projektima, od televizijskih komičnih serijala do kratkometražnih dokumentaraca. Za svoj dugometražni i igrani prvenac je angažovao dvojicu svojih saradnika na ranijim projektima, Arija Katchera i Ryana Welcha, da napišu scenario, sebi je dodelio do-glavnu (ili bolje rečeno drugu glavnu ulogu u filmu), a za glavnu je izabrao Christophera Abbotta, glumca sa izuzetnom reputacijom i brojnim ikoničkim ulogama na „indie“ sceni.

On the Count of Three počinje sa scenom koja bi nas mogla navesti na krivi trag da posumnjamo da se ovde radi o nekakvoj nezavisnoj kopiji akcionih spektakala, ili o laganoj, kontrolisanoj parodiji na iste. Dvojica muškaraca, jedan crnac i jedan belac, drže pištolje uperene jedan u drugog na kratkoj distanci i broje do tri. Cilj, međutim, nije uplašiti „protivnika“, već izvršiti samoubistvo koristeći jedan drugoga za povlačenje obarača. Njih dvojica su, dakle, prijatelji, a očito je da im je ovaj improvizovani plan suicidalnog pakta pun rupa.

Za scenu se ispostavlja da je „flash forward“ kada jednog od njih, Kevina (Abbott) vidimo na psihoterapiji koja je po svoj prilici mandatorna. Saznajemo da Kevin ima istoriju pokušaja samoubistava, da pati od manične depresije, i da je dobar deo života proveo na terapiji. Sa druge strane, drugi muškarac iz uvodne scene, Val (Carmichael), isto želi da se ubije, i to da se obesi u klozetu na svom neinspirativnom poslu, ali, čini se, iz potpuno drugih, nešto akutnijih razloga. On na ponudu za unapređenjem na poslu fabričkog radnika reaguje tako što daje otkaz, a nedavno je raskinuo i sa svojom devojkom Tash (Haddish) koja je inače trudna i dosta joj je njegove detinjaste bespomoćnosti i neodlučnosti.

Njih dvojica se sreću u bolnici gde je Kevin na zatvorenom odeljenju, Val mu organizuje improvizovano bekstvo (zapali cigaretu da bi sestra otvorila prozor kroz koji njih dvojica šmugnu) i eto nas na sceni s početka. Kevin na tom mestu dobije ideju da oni svoj pakt odlože za jedan dan kasnije, a da taj dan iskoriste kako bi možda „poravnali stare račune“ što Val nevoljno prihvata. Ono što sledi je niz kratkih „set-piece“ scena koje uključuju Kevinovog školskog mučitelja, prvog doktora koji ga je izneverio, zajedničkog prijatelja (Crawford) i nekada omiljenu zabavu – motokros, posetu streljani radi pucačke obuke, Valovog oca (Smoove) i bivšu devojku.

Zaplet možda deluje bazično i derivativno, kao da se koristi elementima drugih filmova iz dramskog ili trilerskog registra ubačenim u okruženje „buddy“ komedije sa vrlo crnim „twistom“, ali takav zaplet je samo kostur na koji se kače pomenute minijature. Ton minijatura varira od komičnog do tragičnog i nazad, ali one zapravo imaju dvojaku funkciju: problematiziranje nekih pojava koje već dugo vremena muče Ameriku i ceo svet (depresija, nasilništvo u kući i neposrednom okruženju, nemogućnost zdavstvenog sistema, privatnog ili državog, da pruži potrebnu pomoć, posedovanje oružja i opšta neosetljivost usled egocentrizma kao načina života), ali i ubiranje humornih poena koji su neprijatni, a nikako jeftini.

Vrag je, kako to obično biva, u detaljima. Zbog svoje frizure, odeće koju nosi, pa i izbora muzike, Kevin je podignut na neki univerzalni nivo opisiv kao spoj američke milenijalske anksioze, inherentne preosetljivost i liberalske krivice zbog koje teret celog sveta nosi na svojim nejakim plećima, a opet deluje kao sasvim životni lik. U tom smislu je Christopher Abbott izvrstan izbor za koloritnijeg od dvojice drugara, naročito sa svojom sposobnošću da menja emocionalni registar u kojem operiše, a Jerroda Carmichaela treba pohvaliti zbog autorske hrabrosti da u svom filmu igra onog drugog, naoko normalnijeg, a zapravo samo ušančenijeg, čija je depresija „siva“ i trajna, a često je pogoni onaj varljivi, neodređeni osećaj da je nekad bilo bolje. Šta je i kako bilo bolje – ne znamo.

Kao glumac, Carmichael se sa tim izazovom vrlo dobro nosi. Kao reditelj, osim te „casting“ odluke koja je izvrsna, ne uspeva toliko da zablista posebno u onim najužim režijskim aspektima poput kadriranja i pozicioniranja montažnih rezova koji pomalo narušavaju ritam filma i pre vremena razbijaju onu magiju koju autor uspeva da kreira. Srećom, dobra gluma i promišljeni scenario uspevaju da izvuku film do kraja, pa je On the Count of Three za sada jedan od najimpresivnijih američkih nezavisnih filmova koje smo dobili priliku da pogledamo, pa makar i na malom ekranu.

The Hitman's Wife's Bodyguard

 kritika objavljena na XXZ

2021.

Režija: Patrick Hughes

Scenario: Tom O'Connor, Brandon Murphy, Phillip Murphy

Uloge: Ryan Reynolds, Samuel L. Jackson, Salma Hayek, Antonio Banderas, Frank Grillo, Morgan Freeman

Glupavi akcioni filmovi pašu u letnji termin baš kao što limunada paše na vruć dan. Patrick Hughes je, izgleda, pogodio u centar pre četiri godine sa osvežavajućom budalaštinom The Hitman's Bodyguard gde su za potrebe suđenja u Hagu spojeni osramoćeni telohranitelj opsednut pravilima i plaćeni ubica koji je hodajući haos. Rezultat je bila u suštini tipična »buddy-buddy« akciona komedija koja ni u kojem slučaju ne bi smela biti toliko zabavna zbog mase propusta, što slučajnih, što namernih, očite reciklaže klišea, debilnog i prostačkog humora i ofrljeg scenarija kojem je jedina funkcija bila da premosti prazninu između akcionih sekvenci glupavim dijalozima. Ali cela stvar je solidno štimala zbog glumaca, Ryana Reynoldsa kao telohranitelja (prisetimo se, on je tada reciklirao štoseve iz Deadpoola), Samuela L. Jacksona kao plaćenog ubice (u čemu je posezao za trash-personom iz, recimo, filma 51st State), ali i zbog Salme Hayek u ulozi ubičine uhapšene žene koja u vrlo ograničenom okruženju uspeva da maltretira zatvorsko osoblje i svoju cimerku dok radi jogu i psuje.

Četiri godine kasnije, eto nama nastavka od manje-više iste autorske ekipe koja pokušava da nam servira još malo istoga uz poneku varijaciju. Rezultat je, blago rečeno, razočaravajući i to uglavnom zbog tih varijacija. Neke stvari ipak funkcionišu samo jednom i nikad više, ali filmska industrija opsednuta sa sigurnošću profita na osnovu »fan-baze« to kao da ne želi da prihvati. S tim u vezi, možda se ne bi trebalo čuditi i još slabijem trećem nastavku negde u budućnosti.

Telohranitelj Michael Bryce (Reynolds), dakle, i dalje pati zbog gubitka svoje AAA dozvole, toliko da svake noći sanja kako mu upravo Darius Kincaid (Samuel L. Jackson) uvek pokvari dodelu zlatne plakete. Njegova psihoterapeutkinja mu, međutim, savetuje odmor, na moru u Italiji, recimo na ostrvu Capri, ali logika nalaže da će Brycea nevolja već nekako pronaći. Ta nevolja dolazi u obliku Kincaidove još luđe supruge Sonje (Hayek) koja ga diže s plaže u trenutku dok se on sprema da prespava pokolj koji se odvija u pozadini. Dariusa je, naime, oteo mafijaš Carlo i on joj mora pomoći da ga spasi. Ta akcija će ih sve troje uvaliti još dalje u nevolju…

Naime, dotični Carlo je doušnik američkog agenta Interpola Bobbyja O'Neilla (Grillo) koji mu pomaže u operaciji hvatanja neviđenog zlikovca i sprečavanja zločina neviđenih razmera – napada na čvorišta podataka svugde po Evropskoj Uniji što dovodi do otkazivanja kompletne infrastrukture i do potpunog haosa, što se videlo na primeru napada na jedno takvo u Zagrebu. Iza tih napada stoji izvesni Aristotel (Banderas), megaloman besan zbog ponovo produženih ekonomskih sankcija EU njegovoj voljenoj zemlji Grčkoj.

Nije teško pogoditi: baš njih troje idiota moraju pomoći Interpolovom agentu u zaustavljanju opasnog zločinca koji deluje kao kombinacija Onazisa, Liberacea i Stavre Bloomfelda. Usput ćemo takođe saznati i njihove pozadine, da je Bryce šonjav zbog trauma iz detinjstva, te da ga njegov otac, odnosno očuh, i sam slavljeni i cenjeni telohranitelj, kojeg igra Morgan Freeman nikada nije voleo ni cenio, odnosno trenutne preokupacije, recimo da Darius i Sonia pokušavaju dobiti dete, zbog čega upadaju u nepredviđene situacije.

U tome je zapravo i problem s The Hitman's Wife's Bodyguard: ne samo da pokušava da natrpa previše stvari u jedan film (zapravo 20-ak minuta kraći od prvog dela), već se i previše trudi da maksimizira humorni efekat jefitim trikovima poput psovanja, trućanja i opsednutosti seksom. Problem sa humorom je pogrešno shvatanje maksime da će kvantitet pre ili kasnije doneti kvalitet, što u ovom slučaju donosi inflaciju loših štoseva, pa onih par solidnih pre deluju kao slučajni pogoci nego kao nešto osmišljeno i planirano. Na kraju je tom inflacijom treša i akcija kao glavni kvalitet filma i kao verovatno najjače oružje reditelja Patricka Hughesa potisnuta u drugi plan i film je zapravo dosta manje zabavan (pa čak i na onaj bezuman način) nego prethodnik.

U svemu tome najveću cenu plaćaju glumci koji sa tako loše sklepanim likovima nemaju mogućnost da se iskažu. Antonio Banderas i Morgan Freeman su u poslednje vreme uglavnom postali sinonim za treš i obojica to potvrđuju na različite načine, Freeman samoreciklažom, a Banderas preterivanjem i šmiranjem. Reynolds i Jackson zapravo nemaju ništa novo da pokažu u odnosu na prethodni film, niti se njihova hemija na bilo koji način produbljuje. Glumački, najgore je prošla Salma Hayek čiji je lik podignut od koloritne epizode u prethodnom delu u vodeći u ovom, a da zapravo nije ni na koji način razrađen, pa joj je jedini zadatak (kad ne puca i ne mlati se) da psuje i truća na akcentu koji joj beži. Frank Grillo jedini u toj priči prolazi solidno, njegov lik je nov, doduše tipski, ali makar ga on igra sa šarmom barabe i drkadžije.

Ne bi bilo fer ne primetiti još jedan napredak u glumi. Naime, Hrvatska bolje igra samu sebe i Italiju (gde je većina radnje smešteno) nego što su to lokacije u Bugarskoj činile u prethodnom filmu kao zamena za Veliku Britaniju i Holandiju. Što se hrvatskih glumaca tiče, njima je, pak, namenjena uloga statista sa zadatkom da poginu kao poslovične Švabe u dotiranom filmu. Napredak je takođe postignut i u smislu fotografije koja je atraktivnija i upeglanija. Za pohvalu je, mada to sa samim filmom nema naročito veze, i nadahnut i profesionalno urađen prevod u hrvatskim bioskopima koji unekoliko obogaćuje inače siromašni scenario.

Kada se crta podvuče, The Hitman's Wife's Bodyguard ipak nudi i nešto užitka i zabave, bilo da je reč o onih par štoseva za poluglasni smeh, par akcionih scena ili par dovitljivo odabranih muzičkih intervencija. Ali to ne znači da je ovakav kakav je na bilo koji način potreban film i značajan dodatak na prilično siromašnom bioskopskom repertoaru.

Green Book

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Peter Farrelly

scenario: Peter Farrelly, Brian Hayes Currie, Nick Vallelonga

uloge: Viggo Mortensen, Mahershala Ali, Linda Cardellini, Sebastian Maniscalco, Dimiter D. Marinov, Mike Hatton

Nekada davno, ili možda ne baš tako davno, iz Hollywooda su gotovo serijski izlazili ovakvi filmovi: solidno napisani i napravljeni, pitki, a ozbiljni, te na relativno važnu temu. Sada takvi filmovi po zakonu ponude i potražnje dobijaju na ceni u određenim krugovima, pojavljuju se samo periodično oko sezone nagrada i na njih se lepi etiketa “Oscar-filmova”. U ovoj po pitanju kvaliteta za Hollywood sušnoj godini kada se u najuži krug favorita guraju dva mjuzikla od kojih je jedan školski primer pranja biografije po ukusu najprosečnijeg gledaoca (Bohemian Rhapsody), a drugi već treći po redu remake predratne melodrame (A Star Is Born), Green Book čak dolazi kao osveženje kojem se, osim povremenog nedostatka dubine, nema šta zameriti.

U pitanju je istinita priča o kolegijalnom i prijateljskom odnosu između gazde, koncertnog pijaniste svetske klase Donalda Shirleya zbog svog obrazovanja zvanog Doc (Ali) i njegovog priprostog, ali lukavog i snalažljivog vozača Tonyja Vallelonge (Mortensen). Zamislite, dakle, nešto u stilu Driving Miss Daisy, ali sa izvrnutom rasnom strukturom tako da je ona obrnuto proporcionalna očekivanoj klasnoj percepciji: gazda je crn, radnik je beo, doduše imigrantskog (italijanskog) porekla, a vreme i mesto radnje, od New Yorka preko Srednjeg Zapada do dubokog Juga u Kennedyjevo doba mogu se pokazati opasnim za takvu kombinaciju. Naslov filma, inače posuđen od vodiča za crne vozače i putnike u kojima su navedeni njima namenjeni lokali širom zemlje, tako nešto potvrđuje. Nekada su takve stvari postojale i uzimale su se krajnje ozbiljno.

 

Radnja filma je gotovo linearni put iskupljenja. Tonyjev moralni kompas je generalno na mestu, ali su njegovi vidici ograničeni činjenicom da verovatno nikad u životu nije izašao iz svog kvarta u Bronxu i pripadajućeg sitno-kriminalnog miljea. Opet, ostavši privremeno bez posla (lokal u kojem je radio kao izbacivač se renovira), on će radije prihvatiti posao šofera i u neku ruku telohranitelja za ekscentričnog klijenta ngo što će rizikovati da upadne u nevolju petljajući se sa ozbiljnom mafijom. Jer od kockanja, opklada za žderanje i zalaganja nakita ne može baš toliko dugo plaćati najam i hraniti ženu (simpatična Linda Cardellini) i dva sina.

Nasuprot sirovom i natruhama “casual” rasizma obojenom Tonyju stoji Doc, vrhunski obrazovan, ugledan i uglađen muzičar koji je pritom dovoljno idealističan da na svoj način doprinese promenama u Americi tako što će u pratnji dvojice belih muzičara nastupati na Jugu. Nevolja će svakako uslediti, i to u nekoliko pojavnih oblika, a njegovoj nenasilnoj retorici uprkos, on će se u tim trenucima oslanjati na Tonyja koji će ih ili pričom, ili pretnjom ili čak izravnim nasiljem izvlačiti iz neprilika. Zauzvrat će Doc pomoći Tonyju da se otrese nekih loših navika, da se lepše izražava i ponaša u društvu.

 

Na žanrovskom planu Green Book stapa drugarsku komediju zasnovanu na suprotnostima (rasnim, klasnim, a najviše karakternim) sa ozbiljnom dramom o rasnim tenzijama i diskriminaciji (da bi se to pocrtalo, u filmu imamo i jedan gay “incident”) u formi lepo uslikanog i glatko tekućeg filma ceste. Očitih viškova u smislu preteranih objašnjenja nema, gluma je izvrsna sa dosta hemije između centralnog dvojca, režija glatka i nenametljiva, što uz atraktivnu fotografiju i precizno odmerenu montažu dosta pomaže da se ni u jednom trenutku ne oseti težina trajanja od preko dva sata.

Za potrebe filma je Viggo Mortensen nabacio par desetina kilograma i izuzetno uverljivi newyorški akcenat, a njegov je prostodušni lik odogovoran za veći deo humora u filmu kroz “zdravoseljačke” opaske. Ne treba izgubiti iz vida ni dramu koja se za put iskupljenje te vrste vezuje, kao ni laganu transformaciju koju Tony doživljava od propalice koja obavlja posao do čoveka bolno svesnog razmera dokle rasizam ide, makar na primeru njegovog prijatelja koji čak nije ni “tipičan” Afroamerikanac, ne jede piletinu u nenormalnim količinama i pojma nema o ranom crnačkom rock ‘n’ rollu. Sa druge strane, Mahershala Ali nalazi tačku balansa kako da svoj lik ne napravi karikaturom smotanog intelektualca koji ne razume stvarni svet i njegove opasnosti. Ne, Doc je svega toga svestan i dovoljno je naivan ili idealističan da pokuša da promeni stanje i da misli da za to sa svoje pozicije ima moći. Ali dobija i nekoliko “mesnatih” monologa koji će mu, sva je prilika, doneti Oscara za sporednu ulogu.

 

Osnovni nedostatak filma je što smo sve tamo oslikano već imali prilike da vidimo više puta, a često i u puno brutalnijem obliku, pa se možemo zapitati je li ovde reč o namernoj kalkulaciji u cilju senzibilizacije relevantne kritike, publike i Akademije. Naprosto, koliko je perspektiva situiranog i prefinjenog koncertnog pijaniste relevantna kada su u pitanju sasvim opipljivi socijalni problemi? Koliko se on u poređenju s nekima “lako” izvukao iz svake frke, što zahvaljujući svom belom kompanjonu sa kojim se nije prepručljivo zezati, što zahvaljujući političkim vezama? Opet, nije reč o lošem filmu, već prilično dobrom koji, sa druge strane, nije baš revolucionaran.

Međutim, imajući u vidu dosadašnju karijeru Petera Farrellyja, odnosno sa su filmovi na kojima je radio sa bratom Bobbyjem bili u principu neozbiljne komedije koje su bile ili odurne (oba Dumb and Dumber filma), ili tupave (Shallow Hal) ili ljigave (remake Fever Pitch, pa i hvaljeni There Is Something About Mary), Green Book je nagoveštaj promena kursa u karijeri, jer je od komedije ovde sačuvao najbolje i nije dozvolio da ona zaseni ozbiljnost priče. Možda je ključ u scenariju koji je Farrelly napisao zajedno sa karakternim glumcem Bryanom Hayesom Curriejem koji ovde ima jednu malu epizodu i sa Nickom Vallelongom, Tonyjevim sinom koji je posudio svoja sećanja na odrastanje u detaljima (naročito dok radnja filma još ne izađe iz okvira New Yorka). U Green Book se tipskost i autentičnost gotovo idealno slažu.

The Hitman's Bodyguard

kritika originalno objavljena na DOP-u:

“Osvežavajuće glupo” je termin koji koristim za ovakve filmove i on označava budalaštinu koja nam je protiv svake logike draga. The Hitman’s Bodyguard je film koji svesno radi toliko neoprostivih stvari da se taj trud po pitanju nebrige i nonšalantnosti mora ceniti. Tu se recikliraju prastari klišei, tu glumci isteruju svoj typecast, tu se muzika nabrijava iz sve snage i sve je vraški preglasno, tu se možda slučajno, a možda i namerno na jednom mestu pogrešno izgovara ime negativca, tu se humor zasniva na prostačenju. I to sve nekako radi, barem dok film traje. Ali oprezno, The Hitman’s Bodyguard još uvek ne dostiže nivo “grešnog zadovoljstva”, od toga ga deli samo test vremena: ako ga se budemo sećali kroz nekoliko godina, biće to jedan od onih idealno loših filmova za koje ne znamo zašto ih volimo.

Uostalom, šta reći za film u kojem negativac, beloruski diktator i ratni zločinac Vladislav Dukovič (igra ga Gary Oldman sa užasnom maskom na sebi) kada se pojavi lično ubija ženu i dete (doduše, van ekrana, ne vidimo, ali čujemo pucanj) da bi muškarcu očitao lekciju. Nije li diktator frajer koji sedi u palati i izdaje naređenja dok njegovi podređeni prljaju ruke i obavljaju posao? Ne, ovaj očito voli “hands on” pristup.

Onda saznajemo da je to svedočanstvo preživelog, da se diktatoru skinutom u narodnoj revoluciji sudi u Haagu (meni to zvuči poznato, a vama?) i da se bez konkretnih dokaza sve to može odbaciti kao rekla-kazala. Tužilaštvo ima još tek nešto više od 24 sata da dovede svedoka koji može materijalno dokazati da je Dukovič lično ubica (komandna odgovornost nikom ništa). Taj svedok je gotovo slučajno uhvaćeni plaćeni ubica Darius Kincaid (Samuel L. Jackson) ucenjen da za slobodu svoje uhapšene žene (Salma Hayek u briljantnoj ulozi koja je, osim flashback momenata, smeštena na ograničenom prostoru zatvorske ćelije u kojoj će ona maltretirati svoju cimericu, raditi jogu i psovati mater pandurima).

Interpol ga mora dopremiti do Haaga, ali naravno da ima krticu u svojim redovima, pa će u zasedi izginuti gotovo cela pratnja, a uz Kincaida će preživeti samo francuska agentica Amelia Roussel (Elodie Yung) koja će, ne verujući nikome, Kincaidu organizirati transport i zaštitu u privatnoj režiji. Problem je jedino što sa svojim novim telohraniteljem, agentičinim bivšim dečkom i nekada elitnim zaštitarom Michaelom Bryceom (Ryan Reynolds) Kincaid ima već podužu istoriju: pokušao je da ga ubije preko 20 puta. I naša “buddy” akciona komedija može da počne.

Pripremite se, dakle, na milion tučnjava sa milion “henchmena”, na napade, prepade, puškaranje sa negativcima i pičkaranje između naše dvojice protagonista. Pripremite se na to da se napaljeni gitarski, nu-metal riffovi u soundtracku, kada krene “orkestracija” na klavijaturama, pretvaraju u uvod od pesme Hold Me, Thrill Me, Kiss Me, Kill Me sastava U2 i da to deluje prilično smešno. Pripremite se na pseudo-filozofske dileme (je li zloćko onaj koji negativce ubija ili onaj koji ih štiti), savete o ženama, savete o sigurnosnim merama, humorne ispade u kojima se reč “šupak” ponavlja milion puta, kao i Jacksonova uzrečica “motherfucker”. Nemojte ispustiti iz vida ni flashback svene u saturiranim bojama naručene direktno iz “Tarantinolanda” koji u svojoj nostalgičnoj zajebanciji znaju čak biti i smešni.

Sad, iako Jackson igra svoj “typecast” kakav smo gledali od Pulp Fiction do 51^st State i Snakes on a Plane i nazad, a Ryan Reynolds reciklira Deadpoola i to pokušavajući da istovremeno odigra proračunatog, opreznog tipa (kao kontrast Jacksonovom “I-Am-The-Harm’s-Way” sočnom ludaku), njihova zajednička hemija savršeno radi i ponajbolji je deo filma uz pomentu Salmu Hayek. Naravno, priča je užasno glupa, dijalozi su skoro pa nezemaljski tupi, ritam je “off” i čini se da se smenjuju akcione scene sa scenama besomučnog brbljanja, ali njih dvojica to bez problema isfuravaju i čine ako ne naročitno interesantnim, a ono barem zabavnim i pratljivim. Ne očekujte, dakle, akciono-komični klasik tipa Lethal Weapon, 48 Hours i slično, pa ćete biti relativno zadovoljni viđenim.

Naravno, film ima i nekoliko prilično krupnih nedostataka. Režija Patricka Hughesa (The Expendables 3) je nemaštovita i nema ni trunke emotivnog naboja, a nije ni primer vrhunskog zanata. Ok, ona jedna prolongirana jurnjava između terenca i čamca je super, tuča u kuhinji i gvožđari je već standard za savremene akciće, a ostalo je li-la. Produkcija je takođe takva da više priliči B filmu snimljenom u Bugarskoj (koja ovde glumi Veliku Britaniju i Holandiju tako da se skoro ništa ne vidi), nego makar nekom Europacorp. uratku, o hollywoodskim klasicima da i ne govorimo. Ponajveće zamerke bi mogle biti to da film kao da nema kraja koliko se isti prolongira bez neke naročite naplate za čekanje i to da glumački potencijal Garyja Oldmana kao negativca nije iskorišten do kraja.

Ako te “detalje” zanemarimo (što ne bi smelo biti teško za film koji je očito zezanje) i prepustimo se puškaranju i pičkaranju, možemo u The Hitman’s Bodyguard prolazno uživati kao u svakoj limunadi. Odmoriti mozak. Možda upamtiti neki detalj, a zaboraviti glavninu radnje. Da, osvežavajuće glupo. Verovatno prilično daleko od “guilty pleasure” statusa.

Swiss Army Man

2016.

scenario i režija: Dan Kwan, Daniel Scheinert (The Daniels)

uloge: Paul Dano, Daniel Radcliffe, Mary Elizabeth Winstead, Shane Carruth, Richard Gross

Koliko se dugo film može voziti na jednu te istu foru? Pretpostavljamo, ne dugo, ali nas autorska veština prodavanja jedne te iste fore može itekako iznenaditi. U ovom izrazito čudnom filmu je osnovna fora sadržana u naslovu koji je asocijacija na “Swiss Army Knife”, ultimativni džepni alat sa najrazličitijim nastavcima koji se izvlače. Kako čovek može biti alat na rasklapanje? Polako, sve u svoje vreme.

 Ovo ludilo od filma počinje na pustom otoku sa depresivcem koji je očito već dugo tamo, pa je rešio da si prekrati muke pomoću stare, dobre omče. Međutim, u ključnom trenutku on ugleda utopljenika kojeg je more izbacilo na plažu. Neće mu uspeti da ga oživi, ali će mu odmah naći dve funkcije: leš iz sebe izbacuje čistu, pijaću vodu i prdi dovoljno da može biti upotrebljen kao jet ski. Tako počinje dugo putovanje kući našeg samoubice Hanka (Dano) i njegovog novog najboljeg prijatelja kojem nadene ime Manny (Radcliffe).

Štos sa Mannyjem je da, iako je mrtav, može poslužiti kao oruđe preživljavanja. Gasni motor i pumpa za vodu su samo početak, ispostavlja se da je uporaban kao “makeshift” puška ili barem praćka koja iz usta izbacuje tvrde predmete impozantnom brzinom, sekira, rezervoar kiseonika, prevozno sredstvo i ko zna šta sve još. Ali dodatni štos je da Manny govori, ali se ničeg ne seća o životu, a svi njegovi eventualni pokreti su potpuno nevoljni, poput recimo erekcije svaki put kad vidi sliku devojke na Hankovom telefonu.

Manny i Hank su pre svega drugari i svoj surealni put će preživeti isključivo zbog toga. Kako možete biti drugar sa lešom? Hm... Kako leš govori, ili prdi, kad smo već kod toga? Očito, u ovom svetu važe neka druga pravila. Kako se Manny ničeg ne seća, njih dvojica će se upustiti u filozofske razgovore, iskreno naivna pitanja i odgovore, kao u nekoj uvrnutoj, čudačkoj verziji dečijeg filma. Pomislite na uvrnuto-egzistencijalne verbalne egzibicije kružoka Jonze-Kaufman-Gondry presečene sa gilliamovskim vizualizacijama sa ekstra-čudnim likovima i njihovim dogodovštinama.

 Može li autorski dvojac koji se potpisuje kao The Daniels, inače poznat po video-radovima, spotovima i reklamama, isfurati priču od početka do kraja tako da je pratimo sa jednakim zanimanjem i uživljenošću? Baš i ne, iako nisu daleko od toga. Kratki video-radovi i serije takvih klipova su plodnije tlo za čudački humor i štoseve koji dobijaju na snazi sa ponavljanjem. Na filmu to zahteva malo više veštine, spisateljske i rediteljske, pre svega glede tempiranja, na čemu dvojac mora još poraditi.

Neke druge stvari su izuzetno uspele, poput vizualizacije i muzike, pa čak i odnosa do toga u kojem se ruši četvrti zid (junaci će zapevati temu). Sjajno je pogođen i “casting”. Daniel Radcliffe ima tu čudno-naivnu “dorky” auru koju vuče još od Harry Potter filmova i to ovde dolazi do izražaja u jednom potpuno novom svetlu. On pokušava da se tog “typecasta” otrese na sve moguće načine, birajući najrazličitije uloge, ali možda je rešenje u tome da je, kao ovde, jednostavno prihvati i izvrne. Sa druge strane, Paul Dano je jedan od ekspresivnijih glumaca koji može odigrati najširi spektar čudnih i disfunkcionalnih likova, na čemu ovde kapitalizira.

Hank je svakako nesnađen tip, ali može proći kao onaj tužni, benevolentni ludak kakvog možda sretnete na ulici ili u autobusu i ne primetite ga. Njegova opsesija sa mladom ženom koju je toliko puta sreo da ju je počeo pratiti i slikati telfonom govori tome u prilog. Izbor Mary Elizabeth Winstead za tu ulogu (kasnije će, osim slike i pojave u snolikim flashback momentima dobiti i poneku liniju dijaloga) vrlo je pametan potez jer glumica zrači običnošću, svakodnevnošću i pristupačnošću osobe koja živi tu pored nas. S tim u vezi, sasvim je validna teorija da je cela ova nadrealna avantura zapravo samo Hankov san, u trenutku samoubistva ili ne.

 Na kraju, je li Swiss Army Man film za svakoga? Ne, teško da je za bilo koga per se, osim za autore koji su ga radili za sebe. Mi se možemo pitati šta im sve to znači i šta su s tim hteli postići, ali tako nećemo nikuda stići. Treba se prepustiti i koliko je to moguće uživati ili se čuditi ovoj neobičnoj priči o drugarstvu.

Central Intelligence

2016.

režija: Rawson Marshall Thurber

scenario: Ike Barinholtz, David Stassen, Rawson Marshall Thurber

uloge: Kevin Hart, Dwayne “The Rock” Johnson, Amy Ryan, Danielle Nicolet, Aaron Paul, Ryan Hansen, Tim Griffin, Jason Bateman, Melissa McCarthy

U teoriji, ideja da se napravi “buddy-buddy” akciona komedija sa partnerima potpuno suprotnih izgleda i energija nije loša. Obojica prvopotpisanih glumaca imaju svoje prepoznatljive persone, Kevin Hart je izraziti komičar čiji je potpis da deluje histerično dok brblja 200 na sat sa svojim piskavim glasom. Nisam fan, ali nekima je to smešno. Sa druge strane, The Rock je klasičan akcijaš novog, PG13 doba, srećni ratnik u orgiji beskrvnog nasilja. Takođe nisam fan, ali takvi filmovi funkcionišu kao žvaka za mozak.

 Teorija za teoriju, a imamo i primere iz prakse kako to može izgledati dobro. Uzmimo za primer Twins (1988) u kojem je fizička i karakterna različitost likova takođe bila osnova svega. Taj film je imao radnju koja je odmah vetrila iz glave, ali je fokus bio na glumačkoj hemiji i energiji njegovih zvezda, Dannyja De Vita i Arnolda Schwarzeneggera. Iako Arnie tada nije bio baš pravi glumac ili verzirani komičar (to mu je došlo sa iskustvom), De Vito ga je povukao sa sobom, a mi smo dobili priliku da uživamo u prilično dobroj komediji.

Central Intelligence ni u jednom trenutku ne dostiže taj nivo, delom zbog toga što Hart i The Rock zaista nisu glumci tog kalibra, delom zbog odsustva ritma u kojem se smenjuju potpuno prazan hod i potpuno “busy” akcija bez ičega u sredini, delom zbog PG13 rejtinga, što znači da nema psovanja, a akciono nasilje je prilično beskrvno, a delom i zbog ne baš sjajnog scenarija koji kao da služi da popuni prazninu od gega do gega koji su, usput, “povuci-potegni”, što će reći bez ičeg zanimljivog i provokativnog u dijalogu.

Pre 20 godina, Calvin (Hart) je bio “kralj srednje škole”, proglašen za onog koji će najverovatnije uspeti u životu, dobar đak i sportista, popularan u društvu. U sadašnjem vremenu on je kukavni računovođa ne baš visoko pozicioniran u firmi, doduše oženjen svojom školskom devojkom (Nicolet), ali i u braku nešto škripi kao i uvek kad se pomene magična reč “terapija”. Sa druge strane, Robbie Weirdicht je bio debeli klinac, magnet za siledžije i druga poniženja kojeg je jedino Calvin tretirao kao ljudsko biće. Robbie je u međuvremenu postao Bob Stone (The Rock), kao od brda odvaljeni snagator dobrog srca.

 Kako se bliži godišnjica mature, gorostas šalje “friend request” računovođi, a ovaj ga u očaju prihvata i njih dvojica se nalaze neki dan pred maturu. Pitanje je zašto bi se mišićavi magnet za ženske družio sa sitnim tunjavkom, ali ovaj ga idealizira kao da su još uvek u srednjoj školi. To se ne menja čak ni kad su se uloge očito zamenile, pa je Calvin meta za siledžije, a Bob ga fizički brani. Međutim, Bob nije tu samo za reminiscencije, on je odbegli agent CIA koji je ili ubio svog partnera i počinio izdaju ili mu kriminalac kodnog imena “Crni Jazavac” smešta i njemu su preko potrebna znanja nekadašnjeg školskog druga da kroz trag novca uđe u trag Jazavcu i skine ljagu sa svog imena dok ga doskorašnja šefica (Ryan) juri zajedno sa timom agenata.

Osim gegova, tučnjave, jurnjave i kaskaderskih akrobacija (ne baš impozantnih), ponekad raspoloženih epizodista uz dvoje poznatih komičara u cameo ulogama te nekoliko wtf pseudo-komičnih scena, nema tu mnogo toga za posebnu analizu. Od tankog scenarija i pre svega blentave priče, reditelj Rawson Marshall Thurber izvlači šta može uglavnom koristeći štos da nam pomera fokus pažnje s kraja na kraj kadra, što daje na zanimljivosti.

Druga stvar o kojoj se da raspravljati su persone Harta i The Rocka koje su za potrebe filma malo izmenjene. Hart je utišan za stepen-dva, na početku čak i više (dok se u njegovom životu ne pojavi stari drug, pa je uglavnom neraspoložen i lagano ciničan), da bi se kasnije vratilo uglavnom na brbljivo-piskavi trag svojih karakterističnih likova. Zanimljivo je, međutim, da on ovde nije ni centar zapleta, a ni centar komedije. To je The Rock, i on se u toj ulozi zapravo i ne snalazi baš najbolje jer je primoran da igra ne baš zanimljiv tipski lik velikog, nežnog plišanog medveda, a to nije baš zahvalna uloga. Dajte čoveku da razbija nešto, efektniji je u tom fazonu.

 Međutim, kad se podvuče crta, Central Intelligence nije loš film. Zapravo nije toliko loš koliko sam očekivao. Meni samo nije smešan, prosto mi ne leži takav humor. Dobro je što nije mnogo napadan i iritantan. Ali, opet, reći da je dobar bi bilo preterivanje. Prolazna ocena i to je to.

War Dogs

kritika originalno objavljena  na Monitoru

2016.

režija: Todd Phillips

scenario: Todd Phillips, Jason Smilovic, Stephen Chin (prema članku i knjizi Arms and the Dudes Guya Lawsona)

uloge: Miles Teller, Jonah Hill, Anna de Armas, Kevin Pollak, Bradley Cooper

U maniru Scorsesea i njegovog mafijaškog epa Goodfellas, War Dogs počinje sa našim junakom u nevolji. On je David (Teller), Amerikanac u Albaniji, “gepekovan”, pretučen, sa pištoljem uperenim u glavu. Slika se zaustavlja i jasno nam je da će tri četvrtine filma biti flashback o tome kako je dotični dospeo u nevolju. Već u sledećoj sceni, zapravo montažnoj sekvenci koja nam objašnjava političku ekonomiju ratovanja, David preuzima ulogu naratora i vodi nas kroz film, krimi-komediju vojničke tematike o dvojici ortaka iz kraja koji diluju oružje.

 Reditelj Todd Phillips je, pre nego što se uhvatio oponašanja Scorsesea (što čini ne samo strukturom priče, nego i kafansko-anegdotarnim pripovedanjem i obilatom upotrebom muzike kao komentara, premda ni izbliza suptilno ili efektno kao što je to činio italo-američki majstor) i citiranja De Palminog Scarfacea (u dijalogu i vizuelno sa lokacijama Miamija, a kome ni to nije dovoljno, eno ga i ogromni poster svako malo u kadru), uglavnom plivao u vodama manje ili više ćorave komedije o iritantnim ortacima u nezrelim avanturama. Ono što je počeo sa Road Tripom, kapitalizirao je sa The Hangover trilogijom, pa je sada probao da to svoje iskustvo spoji sa ozbiljnom tematikom i istinitom pričom pokušavajući da dostigne nivo The Wolf of Wall Street i kao “gross-out” i kao društveno-politički komentar.

No, štos je u tome da je War Dogs, svesno ili ne, po svemu sličniji jednom drugom filmu, Lord of War Andrewa Niccola. Zapravo je njegova verzija smeštena u okolnosti i pravila ratovanja u 21. stoleću. Opet imamo istinitu priču, opet o trgovini oružjem i ratnom biznisu koji se sagledava pre svega kao ekonimija, daleko od bilo kakvih ideala. Očekuje se da će tu biti i nešto duhovitosti i nešto pronicljivosti, možda čak i stava. Legendarni Yuri Orloff kojeg je maestralno odigrao Nicolas Cage je sada podeljen u dva drugara (što otvara aspekt prijateljstva i časti među muljatorima), od kojih je David taj “običan čovek u neobičnim okolnostima” koji pokušava da zaradi neki dolar, a Efraim (Hill) sociopata koji je otkrio genijalnu shemu kako se obogatiti u poslu sa vojskom. Opet imamo devojku (de Armas) koja izgleda kao manekenka i ima savest, te nam možda služi za nekakvu identifikaciju, ali nemamo agenta Interpola punog ideala. Takođe, imamo i scenu-dve napete jurnjave, poneki duhoviti komentar, nekoliko bizarno-duhovitih momenata, pa čak i igru rečima u naslovu, sa ili bez dobrog razloga.

 U suštini, ono što imamo je priča o usponu i padu jedne kriminalne organizacije, jedan standard koji se teško može nazvati novim. U tom smislu, valja reći da ni Niccol sa Lord of War nije otkrio toplu vodu i da se on oslanjao na Scorsesea i njegovu naraciju, ali je makar imao nešto svežine, poente, pa čak i udara. Što sve War Dogs čini kopijom kopije, ili u boljem slučaju kompilacijom postupaka, trikova i štoseva iz drugih, boljih filmova koji tek ponekad prorade, ali nas uglavnom podsećaju šta bi ovaj film mogao biti, a nije.

To ne znači da nije elementarno zabavan kao vožnja, naprotiv. Ekonomično je napisan, pa je pratljiv i fluidan, lepo uslikan i sasvim dobro odglumljen. Drugarska “douchebag” hemija između jednog smotanog i jednog lukavog tipa je pogođena vrlo dobro, Teller i Hill su ležerni, dopunjuju se i zaista igraju skupa za dobrobit filma, bez nepotrebnog takmičenja. Teller je tu slabije prošao jer je njegov lik, bez obzira na naratorsku funkciju i ulogu naše tačke gledišta, dosta tanji i tipskiji, običniji, sa tek prolaznom motivacijom. Hill, pak, opet ima svoj show, uspeva da “proda” svoj kretenski smeh i da pronađe fini balans između raznih aspekata svoje ličnosti. On je u jednoj sceni i budala i zajebant i retard, ali i sociopata i proračunati ljigavac koji menja lica prema potrebama svojih sagovornika i večito glumi: Davidu drugara, tihom partneru Ralphu (Pollak) židovskog patriotu koji svojim poslovima štiti interese Izraela, a raznim klijentima čoveka sjajne ljudske i poslovne etike koji se uvek drži dogovora. Takve mu uloge leže, čak su mu specijalnost, a ovde nema ni toliko karikaturalnosti da ga optereti. Kao bonus, pojavljuje se i Bradley Cooper u jednoj interesantnoj i odmerenoj epizodi kao ne baš legalni, ali globalni magnat oružanog posla.

 Problem je, međutim, što Phillips nije imao blagog pojma šta bi sa kontekstom koji je još interesantniji od klasične priče o usponu i padu i što se uplašio da zauzme stav. War Dogs je film koji je mogao ući dublje u ispitivanje američke ratne mašinerije i sistema javnih nabavki koje su posle hvatanja Cheneyeve “crony” ekipe u koruptivnim poslovima reformirane tako da su potpuno javne i svima dostupne, što u prevodu znači da će krupne poslove i dalje obavljati krupni igrači, ali i da će sitniji pokupiti mrvice sa stola. Kako je to vojska, i mrvice su milionske cifre. Toga će se Phillips dotaći tek usput i površno, iako je taj aspekt priče interesantniji i svežiji od uspona i pada para ludog i zbunjenog trgovca oružjem.

 To ne znači da se Phillips neće držati ozbiljno, reciklirajući štos sa najavama poglavlja kao što je to bio slučaj u The Big Short, kao i sa komentarima kroz muziku, često previše očitima da bi to bilo ukusno. Problem je što i pored toga on kao da nema stav koji dopire dalje od opštih mesta kako je ratno liferantstvo prljav posao. Čak se čini da su mu je amoralni dvojac baraba čak simpatičan sa svojim eskapadama, ali se ne usuđuje da to nečim potkrepi. Zato ni humor, za koji se očekuje da mu je jača strana, ne radi uvek, iako ima nekoliko genijalnih štoseva (tipa sam akter priče David Packouz u cameo-ulozi pevača u staračkom domu koji izvodi pesmu Don’t Fear the Reaper), dok se većina humornih “one-linera” doima kao nešto napisao za što efektniji foršpan. U konačnici, War Dogs je nešto što možete pogledati da vam prođu ta dva sata vremena, i proći će veoma brzo, ali ne očekujte više od toga.

Moonwalkers

2015.

režija: Antoine Bardou-Jacquet

scenario: Dean Craig

uloge: Rupert Grint, Ron Perlman, Robert Sheehan, Stephen Campbell Moore, Eric Lampaert, Tom Audenaert, Erica Sainte, Jay Benedict

Chemtrails, HAARP, otrovna i adiktivna GMO hrana, otrovi u vakcinama i ostale gluposti u koje prost svet veruje su ipak mala beba za majku svih nedotupavnosti: lažiranje sletanja na Mesec. Priča je stara preko 35 godina, zvučala je neverovatno, ali teorijama zavere sklonom umu primamljivo još i tada, i nekako još nije izašla iz mode. Znate, uostalom, kako to ide: američki svemirski program je zakurac, NASA je bunar bez dna u kojem nestaju dolari, a glupi Amerikanci suočeni sa porazom od Rusa su se setili da unajme renomiranog reditelja da lažira snimak spuštanja rakete na Mesec i astronauta koji po toj površini hodaju. Reditelj je, naravno, Stanley Kubrick. Jer kako možemo zaboraviti Odiseju...

Moonwalkers je film koji toj priči prilazi sa komične strane. Mesto radnje je London, godina je 1969. i agent CIA-e sa PTSP-om od Vijetnama je poslat od strane svojih nadređenih da pronađe Kubricka i zaspe ga lovom kako bi ovaj lažirao snimak kao plan B u slučaju da pravo sletanje ne uspe. Agent se zove Kidman, što je još jedna u nizu očitih asocijacija na Kubricka i njegove filmove, a igra ga Ron Perlman, jak kao stena, ali barem 20 godina prestar za ulogu. Na tom mestu počinje potreba za susprezanjem neverice, ali to od komedija ovakvog tipa i očekujemo. Mislim, da li bi ozbiljna firma poput CIA-e na takvu misiju umesto pregovarača (ili još bolje svog čoveka ubačenog u filmsku industriju sa dobrim vezama) poslala “pregorelog” terenskog operativca? No nebitno...

Anyhow, Kidman dolazi u London na sastanak sa Kubrickovim agentom (Campbell Moore), ali u njegovoj kancelariji slučajno zatiče njegovog rođaka-gubitnika Johnnyja (Grint), te mu nudi brdo para da Kubrick snimi film. Johnny, neuspešni menadžer jadnog hippie sastava, je, naravno, u dugovima do guše, jure ga gangsteri i lova mu je preko potrebna, pa ubeđuje svog drogiranog cimera Leona (Sheehan) da pozira kao Kubrick kako bi njih dvojica glupom Amerikancu maznula lovu i sakrila se u gradu.

Naravno, u roku od ništa, njima lovu maznu gangsteri, a Amerikanac, ne tako glup, otkrije da Kubrick uopšte nije u Londonu, nego drži predavanja u Parizu, pa se naša dvojica budalaša nađu u problemu.Treba se sukobiti sa gangsterima i povratiti lovu, a treba i snimiti film. Za prvo će poslužiti Kidman i faktor iznenađenja, a za drugo spas se nameće u vidu reditelja avangardnih filmova Renatusa (Audenaert) koji drži ekscentričnu hippie komunu...

Ono što sledi je kombinacija ritchiejevske nasilne i brze krimi-komedije, obaveznih stoner momenata, humora zasnovanog na američkim stereotipima o Britancima i obrnuto, te okruženja 60-ih kako smo ga zamišljali 90-ih. To je sve relativno zabavno, premda predvidljivo, klišeizirano i poznato i Ritchiejevih filmova i svih kopija koje su usledile. Naravno, prema kraju film opada u tempu, neke od predugih scena se vuku u nedogled (poput onih sa obaveznim drogiranjem i drogiranim kreveljenjem) i nasilni rasplet na kraju je savršeno očekivan, te stoga konačna “naplata” nije ništa naročito, ali je svejedno gledljiv.

Iako je francuski reditelj Antoine Bardou-Jacquet neiskusan sa filmom generalno (ovo mu je dugometražni prvenac) i karijeru je gradio na TV reklamama (što se i oseća, što je kraća scena, to je bolja, ma kako prodavao bajat vic), a scenario je sastavljen iz recikliranih delova boljih i smešnijih filmova, film vade glumci i njihova zajednička hemija. Istini za volju, ponegde je vidljivo da su se bolji zabavljali snimajući nego što ćemo mi gledajući, ali nešto od te njihove dobre energije povremeno prelazi i na ceo film. Perlman i Ginty svakako nisu prve asocijacije za “buddy” par, ali su se u svojim suprotnostima pokazali kao vrlo efikasni i komični.

Nemojte, međutim, očekivati čuda. Moonwalkers je gledljiv i često zabavan, ali na momente neujednačen film skromnih dometa. Ako vam je do lagane zabave, samo napred, ali nemojte očekivati više od toga, a najmanje originalnost.

Horrible Bosses 2

2014.

režija: Sean Anders

scenario: Sean Anders, John Morris, Jonathan M. Goldstein, John Frances Daley, Michael Markowitz

uloge: Jason Bateman, Jason Sudeikis, Charlie Day, Jennifer Aniston, Kevin Spacey, Jamie Foxx, Chris Pine, Christoph Waltz, Jonathan Banks

Čim sam pročitao vest da će Horrible Bosses dobiti nastavak, pretpostavio sam da će to biti jedan od onih veštačkih, besmislenih, nakalemljenih nastavaka smišljenih za otimačinu para od naivnih gledalaca. I bio sam u pravu, ovaj nastavak je sasvim nepotreban, što je i publika solidno prozrela, pa je, pored svega, još i flopnuo. Kako je priča prvog filma bila završena i zaokružena, za nastavak po narativnoj liniji realno nije bilo mesta, pa su samo preuzeti likovi iz filma i smišljena (spakovana od sastavnih delova) nova priča, sa ciljem da sve bude izraženije: gluposti su gluplje i glasnije, za bilo šta pametno nema mesta, humor je još uvredljiviji i direktniji, k tome još manje smešan i delotvoran. Pod-teksta nema nikakvog. “Mi smo ovdje samo zbog para”, citiram KUD Idijote i pretpostavljam da je to bila deviza studijskih glavešina kad su dali zeleno svetlo za ovakav projekat. Rezultat je da on vređa dostignuća originalnog filma koji je zaradio solidnu svoticu i u određenim segmentima uneo dah svežine i kontekst u “mainstream” komedije za odrasle.

Ne da je originalni Horrible Bosses bio dobar film, jer, budimo iskreni, nije, ali je makar imao potencijala da bude solidan i relevantan. Naravno, teorija je jedno, a praksa drugo, pa je potencijalno zanimljiv kontekst modernog kapitalizma ispeljan tako da se u konačnici Horrible Bosses pretvorio u populističku komediju, onakvu kakve gledaju preopterećeni radnici da bi se smejali šalama o genitalijama, seksu i telesnim fluidima i trojici šmokljana i debila koji pokušavaju da se osvete svojim sadističkim, perverznim i kradljivim šefovima. Raja nije skužila štos da se sve vreme smejala samoj sebi. Drugi deo čak nema ni taj potencijal, nema ni te šefove (osim u nakalemljenim epizodama radi fingiranja kontinuiteta), nema kontekst, zapravo nema ništa originalno, potencijalno zanimljivo, čak ni smešno.

Priča počinje izvesno vreme posle kraja prvog filma. Naši šmokljani, najpametniji od trojice, ali ipak nedovoljno pametni Nick (Bateman), patetični Kurt (Sudeikis) i retardirani Dale (Day) su odlučili da pokrenu svoj biznis sa nekakvom alatkom za tuširanje koja se zove “shower buddy”. (Gay humor – check.) Prezentacija na televiziji im polazi po zlu, a još im se web stranica zove niggerdale (rasistički humor – check), pa im posao propada. Slamku spasa će im ponuditi mladi bogataš Rex (Pine) koji će ponuditi da ih otkupi, ali oni su rešeni da budu sami svoji šefovi, pa će to odbiti. Tu uskače Rexov otac Burt (Waltz) koji će im dati kredit i naručiti prvu veliku seriju proizvoda. Štos je u tome što on nema nameru da im plati za robu, nego samo da im naplati kredit i to će ih dovesti do bankrota.

Ideju za instant rešenje će dobiti od starog znanca Motherfuckera Jonesa (Jamie Foxx u reprizi uloge iz prvog filma, još glasniji i nejasniji, iritantan do übera), a ta ideja glasi da otmu Rexa kako bi im Burt platio dug za otkup. U tu svrhu moraju provaliti u ordinaciju zubarke Julie Harris da bi ukrali gas-smejavac za omamljivanje, ali i da bi se Jennifer Aniston pojavila u reprizi uloge iz prethodnog filma, samo što je sad njena uvrnuta seksualna opsesija dignuta na novi, izrazito neprijatan nivo. To više nije smešno, to je patetično. Pojaviće se i Kevin Spacey kako bi grupu debila zajebavao iz zatvora, eto tako... Bilo kako bilo, otmica ne prolazi po planu (iznenađenje samo takvo) i naši šmokljani su opet u većim problemima nego na početku.

Dalje imamo samo usiljeni humor na seksualne i druge teme i ponavljanje jednih te istih štoseva kroz ceo film. To nije “running joke” jer nije bilo smešno ni prvi put. Kurt i Dale izgledaju kao da im je između dva filma mozak odstranjen hirurškim putem, pa Nick u poređenju s njima deluje kao genije. Chris Pine je zaglavljen sa jednodimenzionalnim, ljigavim i neuverljivim likom, pa iz njega ne uspeva da izvuče ništa. Njegova uteha leži u tome što je bolji od velike većine ostalih. Christoph Waltz je potrošen bezveze, i sva je prilika da se njegova hollywoodska karijera posle nekoliko bljeskova našla u slepoj ulici. Videćemo hoće li se iz nje izvući. Spacey je prisutan koliko da naplati ček, a Jennifer Aniston pokazuje da nema blama kad su u pitanju komedije. To možda nije loša osobina, ali ovde svakako ne izgleda dobro, i mislim da joj ovakve uloge škode. Zapravo, čudi me kako ona nije dobijeni tekst spalila i pepeo poslala producentima i studijskim glavešinama da pokaže šta misli o svojoj ulozi i njhovom projektu. Ono što su joj servirali je zaista uvredljivo. Jedina pozitivna strana filma je Jonathan Banks kao nadrkani policajac kome je jasno da ima posla sa idiotima i to zapravo izgleda kao legitiman stav o filmu.

Naravno, Horrible Bosses 2 je loš film, mada to smo mogli pretpostaviti i pre. Čudno je, međutim, koliko je to zapravo loše i pored renomiranih glumaca. U stvari, čemu smo se i mogli nadati od autorske ekipe koja je zamalo pogodila sa prvim delom i koja je dodatno pojačana sa veteranima ćoravih komedija za odrasle. Važnije od svega ovaj film pokazuje šta sve ne valja u Hollywoodu, posebno glede poslovnog modela. Svaki slučajni uspeh se mora pretvoriti u mužu sa nastavkom, ma koliko on bio besmislen. Ako bude i trećeg dela, mislim da ga neću pogledati ni iz radoznalosti. I ovaj sam komotno mogao preskočiti.

Let's Be Cops

2014.

režija: Luke Greenfield

scenario: Luke Greenfield, Nicholas Thomas

uloge: Jake Johnson, Damon Wyans Jr, Rob Riggie, Nina Dobrev, James D'Arcy, Andy Garcia, Keegan Michael Key, Jonathan Lajoie, Natasha Leggero

Koji me je vrag terao da ovo sranje gledam? Koliko sam bio pod dejstvom, i pod dejstvom čega kada sam ovaj naslov ukačio na svoju listu filmova za gledanje? Zašto sam nešto tako sebi priredio? Preporukama random ljudi uglavnom ne verujem, poslušaću prijatelja, ali sumnjam da bi mi prijatelj ovako nešto preporučio. Nisam ga stavio na listu ni zbog dobrih kritika, jer dobrih kritika nije bilo. Nisam ni zbog nekog fenomena, jer Let's Be Cops piči po utabanoj stazi pandurskih komedija. Nisam ni zbog autora, jer su nebitni. Nisam ni sklon samokažnjavanju, patnju mi valjda nanose drugi, zašto bih je nanosio sam sebi. Jedino iole suvislo objašnjenje je da sam očekivao film koji će biti loš, ali loš na zanimljiv način. Malo osvežavajućeg glupavog trasha.

Let's Be Cops je trash i to glupavi trash, pa još napucan hollywoodskom produkcijom. U pitanju je pandurska komedija, na cop-buddy i buddy-buddy osnovama o dva gubitnika kojima je plava uniforma jedini način da postanu ljudi. Oni su jedan nakurčeni belac i jedan pičkasti piskutavi crnac, pored njih tu će biti i generički ruski gangster i generički korumpirani policajac i generička zgodna konobarica i generička nimfomanka. Sve to obećava transfer neprijatnosti u skoro pa neograničenim količinama.

Dakle, Ryan (Johnson) i Justin (Wyans) su dva cimera u džungli Los Angelesa. Ryan je propali sportista kojem je jedini plaćeni posao bila reklama za kremu za polne bolesti, dane provodi gnjaveći klince o sportu, a Justin je na dnu lestvice u programerskoj kući koja razvija igrice i gde ga šef (Lajoie) obilato zajebava. Oni su na dnu i to se najbolje vidi na godišnjici mature. Postoji dobar razlog zašto su na dnu: glupi su. Toliko su glupi da su pozivnicu za maskaradu shvatili kao pozivnicu za maskembal i došli obučeni u pandure. Sećate se one epizode Only Fools and Horses kada Delboy i Rodney furaju kostime Batmana i Robina, otprilike takav zez.

Čudna stvar se dešava kasnije: oni u uniformama izazivaju poštovanje. Devojke na ulici ih grle i ljube (verovatno zadatak za devojačko veče), prolaznici ih tretiraju kao autoritet, uspevaju čak da spreče i jednu pljačku malog restorana. Svidi im se, pa pored uniformi nabave i auto i sirene i sve što već ide. Justin čak privuče pažnju simpatične konobarice (Dobrev). Onda u igru ulaze standardni elementi ovakve pandurske komedije: pravi pandur (Riggie), simpatični diler (Key), ruski gangster (D'Arcy) i njegov partner (Garcia). Znamo kuda to ide.

U smeru genričnosti. Ne samo da je priča generička, generičke su i apsolutno sve fore. Tu nema nijednog originalnog štosa. Groteskno debeli perverzni pljačkaš koji se sruči kurcem napred na vrištavg crnju, dominikanski diler koji govori tarzanski engleski i uglavnom priča perverzije, neuspešni pokušaj “waterboardinga”, nimfomanka koja ne može da se suzdrži, Ryan koji je večito nakurčen i zloupotrebljava ovlašćenja koja nema, Justin koji samo beži, vrišti i žali se. Nema jednog momenta da će se zdrava osoba iskreno nasmejati.

Ovde se vidi televizijsko sitcom poreklo, kako glumaca (dvojica glavnih su zvezde serije New Girl), tako i autorskog tima. Film nije sitcom koji traje pola sata sa pauzom za reklame i koji je moguće izvući sa trakom smeha. Za 100 minuta filma nije dovoljno pilati po jednim te istim štosevima, to seći mutavom akcijom i blještavim montažnim sekvencama propraćenim preglasnom odvratnom muzikom.

Let's Be Cops nema nijedan kvalitet, filmski ili zabavni. Ovo je smeće i šteta je što se Andy Garcia tu blamira makar u dve-tri scene. Šteta je da se pojavljuje i talentovani muzičar i komičar Jon Lajoie koji ne unosi ništa od svoje medijske (internet) persone. Ono što je zabrinjavajuće je da takvo smeće nalazi publiku bez većih problema. Ovaj film je upetostručio budžet samo u Americi. Sve mi nešto smrdi na nastavak. Površni gledalac će iz toga možda izvući paralelu sa Jump Street filmovima, ali oni su barem imali meta-humor. U Let's Be Cops nema humora, još manje meta.

22 Jump Street

2014.

režija: Phil Lord, Christopher Miller

scenario: Michael Bacall, Oren Uziel, Rodney Rothman, Jonah Hill (prema motivima serije 21 Jump Street)

uloge: Jonah Hill, Channing Tatum, Ice Cube, Peter Stormare, Nick Offerman, Amber Stevens, Jillian Bell, Wyatt Russel, Jimmy Tatro

Bio je to savršen dan, koliko dan proveden u tržnom centru može biti savršen. Društvo moje prijateljice je bilo sjajno, kupovina je obavljena brzo i efikasno, kafa je bila preskupa, hrana iz KFC-a grešno ukusna. Jedino je bioskopski repertoar bio upitnog kvaliteta. Već smo pogledali Malog Buda i rešili da to ne želimo da ponovimo. Za Sin City sam se obećao drugoj. Prijateljica je već pogledala Gone Girl. Spade knjiga na par slova, par horora, dečijih, teen i plesnih filmova, neke akcije koje se već bez problema nalaze po zalivu i 22 Jump Street. Rešimo mi da mu damo šansu, ipak se uklapa u profil bioskopa u tržnom centru: sveže nahranjeni i napojeni, sa vrećama po rukama, možemo komotno da se uvalimo u udobne fotelje u praznjikavoj bioskopskoj sali i blenemo u neopterećujuću komediju. Pravi mali komadić americane za siromašne.

I onda je film počeo, a mi smo shvatili da prethodni deo nismo gledali, prosto nas nije privukao dve godine ranije. Nismo imali pojma hoće li to biti problem, pošto je premisa jasna: dva drota drugara (cop-buddy) imaju iza sebe uspešnu misiju sa infiltracijom u ring narkotika u srednjoj školi, pa sada misiju nastavljaju na koledžu. Za slučajeve poput nas dvoje, kreativni tim koji stoji iza filma pobrinuo se da nam u brzoj montaži prepriča prethodni film. Nisu mnogo pomogli, od jedne brze montažne sekvence nismo znali mnogo više. 

 

Početak nas je ostavio u neverici da će ovo biti pozitivno bioskopsko iskustvo. Jenko (Tatum) i Schmidt (Hill) u nekom cool američkom autu upadaju u neko skladište obučeni u lažne banditske boje i pokušavaju da kupe nekakvu robu od švercera po imenu Ghost (Stormare). Schmidt je polu-intelektualni nespretni debeljko, Jenko je maneken, glup kao tocilo. Oni nešto glumataju, kupovina te robe (ispostavlja se da su to egzotične životinje) odlazi dovraga, kreće jurnjava sa trashy bizarnim eksplozijama. Njihov šef (Offerman) ih prekorava kao nesposobne, ali za njih ima jedan zadatak, nalik na onaj njihov jedini uspešni. Stvari se tu popravljaju, na scenu stupa Ice Cube kao kapetan Dickson (može li američka bezobrazna komedija proći bez gomile šala o penisu?) i u svom “gangsta” stilu im objašnjava misiju: njih dvojica će otići na koledž, pozirati kao studenti i pronaći dilere i distributere nove dizajnerske droge WHYPHY (akronim za Work Hard? Yes! Party Hard? Yes, slažem se da je glupo). I njihova avantura može početi.

Radnja filma je potpuno nebitna i nama kao gledaocima i samim autorima, pošto mnogo više pažnje posvećuju miljeu američke stereotipne studentarije iz filmova. Žurke su svuda okolo, predavanja su dosadna, opijanje i drogiranje je zanimljivije, planira se i ide se na prolećni raspust. Jenko se, tupav kakav je, sliže sa sportistima i momcima iz nekog već bratstva (Russell i Tatro), a Schmidt se sliže sa umetnicima, a posebno sa Mayom (Stevens), ali nikako da se složi sa njenom prijateljicom Mercedes (Bell)...

 

Ono što je bitno za ovaj film, kao i za svaku punokrvnu komediju, je procena je li to smešno i zabavno ili nije. Odgovor je da je 22 Jump Street zabavan film , pre svega zbog maničnog tempa. Što se smeha i kvaliteta štoseva tiče, tu ima mesta za diskusiju. Neke stalne fore (“running jokes”) su preforsirane, kao recimo homoerotični ili čak gay kontekst u koji se dovode naši junaci i njihovi dvosmisleni dijalozi. Druge su zasenjene, kao Mercedesina gadljivost prema starosti. Treće su tako-tako, kao štos sa blizancima. Jedna od njih je zlata vredna, u pitanju su eksplozije koje su, kako film odmiče, sve više trashy i preterane i imaju sve manje motiva. Neki štosevi koji su planirani kao iznenađenje su suviše rano i očito “telefonirani”, ili prosto previše puta upotrebljeni u drugim filmovima da bi imali efekta. Sa pozitivne strane, ima više nego dovoljno meta-humora koji kači sve i svašta, od žanrovskih stereotipa (crni policijski oficir koji i pored uspeha još uvek govori kao baraba, lajna “I'm too old for this shit!”), pa do jednog kadra u sceni slabo potkrepljene jurnjave koji se nekoliko sekundi fiksira na natpisu na zgradi “Benjamin Hill Film Academy”. Mene je to kupilo, kao i završna scena sa nabrajenjm još ko zna koliko mogućih nastavaka.

Uostalom, kvalitet fora nije presudan. I dobru i osrednju foru treba znati prodati. 22 Jump Street to na nekoliko mesta radi toliko dobro da postiže maksimalni efekat. Druga bitna stvar koja jako popravlja utisak je dojam da su se glumci i ekipa zabavljali radeći ovaj film i to apsolutno stoji. Ice Cube brblja kao navijen, Nick Offerman je briljantan u dve scene koje ima, a naši protagonisti deluju kao da imaju makar rutinu u takvom tipu komedije, ako ne i izvornu glumačku i stvaralčku hemiju, i to je sasvim solidno. 22 Jump Street dosta odskače iz gomile sličnih hollywoodskih komedija.

 

Ne budem lenj i uhvatim da pogledam i prvi deo o kojem nisam znao gotovo ništa. Ispostavilo se da je u pitanju sasvim standardna komedija koja hoda po liniji parodiranja pod-žanrova teen, akcione, cop-buddy i buddy-buddy komedije. Kvalitetnijeg meta-humora je bilo u ravno tri scene (ako ne računamo još nekoliko solidno prodatih štoseva sa eksplozijama) i sve se vrte oko iste fore. Jedna je na početku, kada Offerman šalje dvojicu nesposobnih na tajni zadatak iz programa koji je pokrenut 80-ih, druga u sredini koja parodira film Donnie Brasco i treća pred kraj u kojoj se pojavljuje Johnny Depp, zvezda originalne serije 21 Jump Street iz 80-ih, kojem je možda baš ta serija trasirala put glumačke zvezde.

To me dovodi do zaključka da je 22 Jump Street meni čak i bolji film od prethodnika, što je neka vrsta kurioziteta. Prosto, luđi je, brži, eksplozivniji, zabavniji, manje opterećen. Možda me je zavela bioskopska tama, a na kućnom formatu mi možda i ne bi tako legao. Možda sam bio otupeo od hrane i izbezumljen veštačkim svetlom i šarenom robom na policama. Možda smejanje nekom prosečnom filmu sa nekim prosečnim forama ima smisla samo kada imaš društvo s kojim ćeš se smejati. Kako onda to nije upalilo sa nekim drugim filmovima? 22 Jump Street je čista zabava, ne očekujte previše i prepustite se.