The Hitman's Wife's Bodyguard

 kritika objavljena na XXZ

2021.

Režija: Patrick Hughes

Scenario: Tom O'Connor, Brandon Murphy, Phillip Murphy

Uloge: Ryan Reynolds, Samuel L. Jackson, Salma Hayek, Antonio Banderas, Frank Grillo, Morgan Freeman

Glupavi akcioni filmovi pašu u letnji termin baš kao što limunada paše na vruć dan. Patrick Hughes je, izgleda, pogodio u centar pre četiri godine sa osvežavajućom budalaštinom The Hitman's Bodyguard gde su za potrebe suđenja u Hagu spojeni osramoćeni telohranitelj opsednut pravilima i plaćeni ubica koji je hodajući haos. Rezultat je bila u suštini tipična »buddy-buddy« akciona komedija koja ni u kojem slučaju ne bi smela biti toliko zabavna zbog mase propusta, što slučajnih, što namernih, očite reciklaže klišea, debilnog i prostačkog humora i ofrljeg scenarija kojem je jedina funkcija bila da premosti prazninu između akcionih sekvenci glupavim dijalozima. Ali cela stvar je solidno štimala zbog glumaca, Ryana Reynoldsa kao telohranitelja (prisetimo se, on je tada reciklirao štoseve iz Deadpoola), Samuela L. Jacksona kao plaćenog ubice (u čemu je posezao za trash-personom iz, recimo, filma 51st State), ali i zbog Salme Hayek u ulozi ubičine uhapšene žene koja u vrlo ograničenom okruženju uspeva da maltretira zatvorsko osoblje i svoju cimerku dok radi jogu i psuje.

Četiri godine kasnije, eto nama nastavka od manje-više iste autorske ekipe koja pokušava da nam servira još malo istoga uz poneku varijaciju. Rezultat je, blago rečeno, razočaravajući i to uglavnom zbog tih varijacija. Neke stvari ipak funkcionišu samo jednom i nikad više, ali filmska industrija opsednuta sa sigurnošću profita na osnovu »fan-baze« to kao da ne želi da prihvati. S tim u vezi, možda se ne bi trebalo čuditi i još slabijem trećem nastavku negde u budućnosti.

Telohranitelj Michael Bryce (Reynolds), dakle, i dalje pati zbog gubitka svoje AAA dozvole, toliko da svake noći sanja kako mu upravo Darius Kincaid (Samuel L. Jackson) uvek pokvari dodelu zlatne plakete. Njegova psihoterapeutkinja mu, međutim, savetuje odmor, na moru u Italiji, recimo na ostrvu Capri, ali logika nalaže da će Brycea nevolja već nekako pronaći. Ta nevolja dolazi u obliku Kincaidove još luđe supruge Sonje (Hayek) koja ga diže s plaže u trenutku dok se on sprema da prespava pokolj koji se odvija u pozadini. Dariusa je, naime, oteo mafijaš Carlo i on joj mora pomoći da ga spasi. Ta akcija će ih sve troje uvaliti još dalje u nevolju…

Naime, dotični Carlo je doušnik američkog agenta Interpola Bobbyja O'Neilla (Grillo) koji mu pomaže u operaciji hvatanja neviđenog zlikovca i sprečavanja zločina neviđenih razmera – napada na čvorišta podataka svugde po Evropskoj Uniji što dovodi do otkazivanja kompletne infrastrukture i do potpunog haosa, što se videlo na primeru napada na jedno takvo u Zagrebu. Iza tih napada stoji izvesni Aristotel (Banderas), megaloman besan zbog ponovo produženih ekonomskih sankcija EU njegovoj voljenoj zemlji Grčkoj.

Nije teško pogoditi: baš njih troje idiota moraju pomoći Interpolovom agentu u zaustavljanju opasnog zločinca koji deluje kao kombinacija Onazisa, Liberacea i Stavre Bloomfelda. Usput ćemo takođe saznati i njihove pozadine, da je Bryce šonjav zbog trauma iz detinjstva, te da ga njegov otac, odnosno očuh, i sam slavljeni i cenjeni telohranitelj, kojeg igra Morgan Freeman nikada nije voleo ni cenio, odnosno trenutne preokupacije, recimo da Darius i Sonia pokušavaju dobiti dete, zbog čega upadaju u nepredviđene situacije.

U tome je zapravo i problem s The Hitman's Wife's Bodyguard: ne samo da pokušava da natrpa previše stvari u jedan film (zapravo 20-ak minuta kraći od prvog dela), već se i previše trudi da maksimizira humorni efekat jefitim trikovima poput psovanja, trućanja i opsednutosti seksom. Problem sa humorom je pogrešno shvatanje maksime da će kvantitet pre ili kasnije doneti kvalitet, što u ovom slučaju donosi inflaciju loših štoseva, pa onih par solidnih pre deluju kao slučajni pogoci nego kao nešto osmišljeno i planirano. Na kraju je tom inflacijom treša i akcija kao glavni kvalitet filma i kao verovatno najjače oružje reditelja Patricka Hughesa potisnuta u drugi plan i film je zapravo dosta manje zabavan (pa čak i na onaj bezuman način) nego prethodnik.

U svemu tome najveću cenu plaćaju glumci koji sa tako loše sklepanim likovima nemaju mogućnost da se iskažu. Antonio Banderas i Morgan Freeman su u poslednje vreme uglavnom postali sinonim za treš i obojica to potvrđuju na različite načine, Freeman samoreciklažom, a Banderas preterivanjem i šmiranjem. Reynolds i Jackson zapravo nemaju ništa novo da pokažu u odnosu na prethodni film, niti se njihova hemija na bilo koji način produbljuje. Glumački, najgore je prošla Salma Hayek čiji je lik podignut od koloritne epizode u prethodnom delu u vodeći u ovom, a da zapravo nije ni na koji način razrađen, pa joj je jedini zadatak (kad ne puca i ne mlati se) da psuje i truća na akcentu koji joj beži. Frank Grillo jedini u toj priči prolazi solidno, njegov lik je nov, doduše tipski, ali makar ga on igra sa šarmom barabe i drkadžije.

Ne bi bilo fer ne primetiti još jedan napredak u glumi. Naime, Hrvatska bolje igra samu sebe i Italiju (gde je većina radnje smešteno) nego što su to lokacije u Bugarskoj činile u prethodnom filmu kao zamena za Veliku Britaniju i Holandiju. Što se hrvatskih glumaca tiče, njima je, pak, namenjena uloga statista sa zadatkom da poginu kao poslovične Švabe u dotiranom filmu. Napredak je takođe postignut i u smislu fotografije koja je atraktivnija i upeglanija. Za pohvalu je, mada to sa samim filmom nema naročito veze, i nadahnut i profesionalno urađen prevod u hrvatskim bioskopima koji unekoliko obogaćuje inače siromašni scenario.

Kada se crta podvuče, The Hitman's Wife's Bodyguard ipak nudi i nešto užitka i zabave, bilo da je reč o onih par štoseva za poluglasni smeh, par akcionih scena ili par dovitljivo odabranih muzičkih intervencija. Ali to ne znači da je ovakav kakav je na bilo koji način potreban film i značajan dodatak na prilično siromašnom bioskopskom repertoaru.