Po tamburi

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Stanislav Tomić

scenario: Stanislav Tomić, Mario Marko Krce

uloge: Momčilo Otašević, Tijana Pečenčić, Stjepan Perić, Nikola Kojo, Branko Uvodić, Hrvoje Barišić, Neven Aljinović-Tot, Andrei Meircure, Primož Petkovšek, Nives Ivanković, Milivoj Beader, Borko Perić, Areta Ćurković, Hristina Popović, Damir Martinović – Mrle, Zoran Prodanović – Prlja, Dubravko Mataković

Ako ste se ikada pitali kako bi izgledao kultni film The Warriors Waltera Hilla ako bi slučajno naslovni banditi zapravo bili tamburška banda, a morali bi da se vrate ne od Bronxa do Brooklyna, nego od nekud u Slavoniji do svog (fiktivnog) Velikog Sela, onda je Po tamburi, najnoviji film Stanislava Tomića, nešto što morate pogledati. Ako, pak, niste, onda ga svejedno možete pogledati, ako ni zbog čega drugog, a onda da se uverite kako je spoj osnovnih premisa postavljen na suviše klimavim nogama i sa prilično suludim rezonima.

Neke od stvari su prenete skoro pa »jedan na jedan«, poput zapleta odiseje, uključenja radija, s time da na toj poziciji imamo časnu sestru (Ćurković) i bivšeg televizijskog voditelja Branka Uvodića (koji igra samog sebe), opsesije železničkim prevozom, pa do ringišpila na kraju. Neke su i nadodate za začin, uključujući i celu tu šemu emisije Lijepom našom, i pravu pravcatu cigansku svadbu koja, doduše, malo predugo traje, ali uvodi možda i najinteresantniji lik mlade (Pečenčić) i dovodi je u vezu sa vođom naših tamburaša, Labudom (Otašević). Naši junaci su kvintet amatera koji prolazi i kroz krizu benda (a kako drugačije), a »negativci« su uglavnom profesionalci različitih profila, od pravih zlikovaca, preko ludih Australaca i hiper-seksualiziranih tamburašica do jednog profi-benda s rokerskim nastupom i jednog punokrvno-ubilačkog »redneck« sastava.

Rezultat svega je parodija, ali onako do kosti. Iako se zna sa čime se i iz kojih pobuda zeza, ceo taj pristup zna biti dosta rizičan u smislu odnosa pogodaka i promašaja u okviru pokušaja koje Tomić i Krce gomilaju jedan za drugim u maničnom tempu. Režija na nivou pojedinačnih scena zna biti i solidna, Krce kao direktor fotografije fino hvata tu nebulozno-stripovsku atmosferu koju je kao scenarista sa Tomićem zamislio. Međutim, u gomili likova na malom prostoru, kao i glumaca različitih profila i senzibiliteta koji ih igraju, čini se da upravo oni ostaju najviše oštećeni jer ne mogu da do kraja pokažu šta znaju i umeju. U tome, pak, oni neprofesionalni (a poznati iz drugih razloga) prolaze dosta bolje jer se od njih više očekuje poza nego prava gluma. Muzika kao kombinacija tamburašenja, elektronike, roka, ekstremnog metala i čega sve još ispostavlja se kao adut filma.

Na kraju krajeva, možda je suština toga što Tomiću i Krceu komedija kao žanr ne leži (prethodni film Lavina je prošao poprilično katastrofalno i kod kritike i kod publike), iako je forsiraju. Smisla za humor imaju, ali taj humor je pomalo i interan, a samim time dosta često samo njima razumljiv, a »na van« se utapa u očekivanim gegovima, psovkama i prostačkim vicevima sa seksualnim aluzijama. Možda bi i bilo vreme da se okušaju u nekom drugom žanru i iznenade nas, baš kao što su sa svojim ne uvek smislenim, ali zato prilično spektakularnim prvencem Josef u kojem su ludilo i klanica Prvog svetskog rata ispripovedani iz vizure jedne uniforme i jedne pločice s imenom. Po tamburi ostaje uglavnom propuštena šansa, ali, s pozitivne strane gledano, makar ne opterećuje gledaoca.