Censor

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Prano Bailey-Bond

scenario: Prano Bailey Bond, Anthony Fletcher

uloge: Niamh Algar, Michael Smiley, Nicholas Burns, Vincent Franklin, Sophia La Porta, Adam Schiller, Clare Perkins, Beau Gadson, Amelie Child Villiers, Clare Holman, Andrew Havill

Kao pojam, cenzura se obično konotira usko politički i vezuje se za nedemokratske, diktatorske režima kojima je ona uvrežena praksa. Postoji, međutim, šire shvatanje pojma cenzure, i tu nije reč o političkoj kontroli, nego o forsiranju određenih privatnih i društvenih vrednosti. Ta šire shvaćena cenzura itekako je bila praksa pluralističkih, demokratskih društava koja su itekako blokirala »nepoćudan« sadržaj, odnosno gurala ga u ilegalu. Ako smo mislili da će takva praksa sa internetom postati prevaziđena i besmislena, prevarili smo se, cenzura nam je danas verovatno življa nego ikad, i u formi »cancel culture« za taj širi smisao, a i ona politička i informativna.

Film Censor, dugometražni prvenac britanske autorice Prano Bailey-Bond, ipak nije film o cenzuri i cenzurisanju. Zapravo, više od svega je posveta jednom vremenu kada se cenzura radila na stari način, ali je takođe i posveta materijalu koji je pod cenzorskim makazama završio: kultnim nasilnim filmovima, skandaloznim videima koji su se posuđivali ispod pulta po video-klubovima i generalno britanskom izrazu modernog horora koji se naslanja na retro-stil. Nakon premijere u noćnom programu Sundance Festivala, sada je dostupan na »streaming« platformama.

Usamljena i nekako tunjava Enid (Algar) radi kao cenzorka u komitetu negde sredinom 80-ih u Londonu. Njen posao je da gleda grozne filmove (uglavnom iz horor- ili triler-registra) i da s kolegama određuje mere, odnosno šta se može rešiti etiketiranjem, šta irezivanjem određenih delova, a šta je za bunker. Dok je ona pogođena nasiljem muškaraca nad ženama, njen kolega (Burns) koristi svoje obrazovanje i poznavanje literature kako bi poentirao kako je gadosti u umetnosti uvek bilo, a da je njihov posao zapravo birokratski i besmislen, što potvrđuje i šef (Franklin) kojeg može pogoditi afera nastala zbog toga što su Enid i kolege propustile film koji je, navodno, poslužio kao inspiracija za zločin jednom ubici.

Enid takođe duboko u sebi nosi i jednu tešku traumu: njena sestra Nina je nestala u detinjstvu, od tog slučaja je i policija digla ruke, pa su Enidini roditelji (Homan, Havill) potpisali umrlicu čak i bez tela. Enid se ne miri s time, a prizor iz filma koji je gledala na poslu joj daje možda lažnu nadu da je Nina još uvek živa i da je upravo ona glumica Alice Lee koja se kao muza pojavljuje u eksploatacijskim filmovima reditelja Fredericka Northa. Potežući veze na poslu, ona uspeva da dođe prvo do producenta Douga (Smiley) koji je u prijateljsko-koruptivnom odnosu s njenim šefom, pa onda i do Fredericka (Schiller), sve u nadi da će pronaći Alice (La Porta).

Istini za volju, Censor nije ni izbliza dovoljno krvav film da bi poslužio kao relevantan omaž svim onim krvavim filmovima kojima »skida kapu«, ali to ne znači da na nekim drugim poljima nije izvedbeno elegantan ili čak impresivan. Gluma je vrlo dobra, »casting« perfektan, Niamh Algar možda baš sa ovim filmom podigne karijeru na neki viši nivo. Izuzetna je i režija Prano Bailey-Bond, posebno u smislu isticanja detalja vremenskog perioda i poigravanja s različitim analognim formatima od 16mm i 35mm filma do VHS-a (kapa dole montažeru Marku Townsu takođe), kao i u kreiranju guste i neugodne atmosfere koja ima svoje zasluženo nasilno finale.

Prano Bailey-Bond, međutim, uspeva da nam u tom paketu uvali i jednu veliku istinu na koju dosta često ne obraćamo pažnju. Cenzura i pamćenje su zapravo dva vrlo bliska procesa, iako im je namena, hajdemo reći, suprotna. Ono što ih spaja je selektivnost. Na kraju, svi smo mi cenzori, montažeri, scenaristi i kreatori svojih sećanja jednako kao što je to i junakinja filma. I to nas vrlo često može uvaliti u neprilike ili makar u raskorak s realnim, sivim svetom koji nas okružuje.