kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Prvi zadatak koji bioskopski film Runner Skota Voa (Need for Speed, The Expendables 4) treba da obavi je da se kod gledalaca odovoji od striming-naslova The Runner u kojem Gal Gado mora da trči kao Tikverova Lola (Franka Potente) dok joj preko telefona neko daje zadatke i ucenjuje je kao u moru akcionih filmova. Takođe, Runner nikako nije ni Rajtov The Running Man, a nije ni litvanski romantični triler Runner (2021) Andriusa Blaževičiusa u kojem protagonistkinja, za razliku od drugih filmskih Lolá, ne trči da bi nekog ulovila ili da bi od njega pobegla, već da raščisti neke emocionalne račune.
Ali, ako ste pomislili da se kod Voa iza generičkog naslova krije sasvim originalan akcioni film, ipak ste se zeznuli. Runner u suštini „čekira“ masu žanrovskih klišea, i to ne na naročito originalan način, pritom ne mareći puno za logiku. Zapravo, jedina originalnost se nalazi u kontekstu naslova, budući da ovde nemamo nikakvog trkača, već više potrčka, odnosno kurira.
On, Henk Maloun (Alan Ričson, nabildovan skoro kao bivši košarkaš Karl Maloun koji je, interesantno, imao sličan nadimak – Poštar), bivši je američki specijalac koji je spletom okolnosti završio u Australiji gde radi kao kurir i pokazuje nesvakidašnji interes za francuski jezik i kuhinju. Iz solidno tempirane karakterizacije otkrivamo zašto je to tako. On se, naime, propio u Afganistanu, zbog toga zeznuo brak s Monikom (Džeraldin Hejkvil) i nije bio tu za svoju kći kada je ona umirala od leukemije. Cela stvar s Francuskom je zapravo pokušaj naknadnog povezivanja s kćerkom koja je bila veliki fan crtaća Ratatouille i kojoj je životna želja bila da poseti Pariz.
Na svom poslu dostavljanja robe i ljudi, Henk ponekad mora da pokupi političara iz razuzdanog provoda s prostitutkama ili da postane deo brakorazvodne prepirke između bogataša i sponzoruše. Jednog dana, kada obavi ta dva zadatka, uleće mu naizgled jednostavan posao: da pokupi avionsku isporuku medicinskog materijala i dostavi je na adresu. Prvo iznenađenje za njega je što taj paket dolazi „u paketu“ sa svojim „medicinskim kurirom“, iritantno žovijalnim i brbljivim Benom (Oven Vilson), a drugo je da se adresa koju mu Ben kaže razlikuje od one koju mu je šef dao.
U paketu je, naime, jetra koja treba da bude transplantirana teško bolesnoj devojčici Eli čija majka Kejt (Lejla Džordž) ima napade panike, nade i straha pred bolničkim osobljem. Međutim, za jetru retke krvne grupe je „zainteresovana“ još jedna strana: kolumbijski kartel čija šefica Dona (Sesilija Tusent) umire od raka, pa njen sin Damian (Rodrigo Santoro) i njegova vojska sačinjena od lokalnih bajkerskih bandita ne prezaju ni od čega kako bi joj osigurali taj novi organ. I tako kreće jurnjava, tučnjava i pucnjava po raznim lokacijama Brizbejna i obližnje Zlatne Obale...
Koliko će film „uraditi“ gledaoca zavisi od gledaočeve sposobnosti da toleriše scenarističke proizvoljnosti, izmišljotine, gluposti i budalaštine. Neka doza proizvoljnosti po verovatnoće događaja se podrazumeva za akcione filmove i čini ih spektakularnim. Ovde je to koincidencija da imamo troje ljudi „zlatne krvi“ (neutralnog Rh faktora) – pokojnika i dva kandidata za transplantaciju, kao i jedan od retkih organa koji se iz odrasle osobe mogu presaditi i u dete.
S druge strane, kako to da kolumbijski karteli, ako su tako moćni, nemaju svoju opremljenu bolnicu, već operišu u skladištu bajkerskog bara? Kako nemaju pristup crnom tržištu organa, ako već mogu da potkupe ili ucene bilo koga bilo gde bilo kada? Kako ne mogu kandidata prvo da kidnapuju pa da ga ubiju taman pred operaciju, naročito ako već imaju kidnapovanog ili potkupljenog doktora na svom platnom spisku? Zašto njihov „prestolonaslednik“ govori portugalskim, umesto španskim jezikom, kad već njegova majka izdaje komande na španskom? Nešto od toga je, slažemo se, bilo potrebno za nategnutu konstrukciju fabule, a ostalo je, pak, dubioza iz koje scenaristi Majls Habli i Tomi Vajt i ne pokušavaju da se izvade.
Režijski, Runner je primer savremenog akcionog filma u kojem se jakim senzacijama maskira manjak vičnosti zanatu. Kratki razovi, bliski planovi, kamera iz ruke, pojačavanje tona, ma, znate sve... Glumački, pak, Alana Ričsona treba da prihvatimo kao onog jakog, stamenog i ćutljivog tipa, ali on svejedno više deluje kao klasični balvan, dok uparivanje njega s rođenim komičarem Ovenom Vilsonom ima nešto šarma, ali nedovoljno da bi od „žvake za mozak“ što Runner svakako jeste napravilo akcijadu koja se gleda netremice.
