Runner / Begike

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Andrius Blaževičius

scenario: Andrius Blaževičius, Marija Kavtaradze, Tekle Kavtaradze

uloge: Elena Žygimante Jakštaite, Marius Repšys, Laima Akstanaite, Aiste Zabotkaite, Vytautas Kaniusonis, Lukas Malinauskas, Indre Patkauskaite, Viktorija Kuodyte, Valentinas Krulikovskis, Emilis Askelovičius, Maksim Tučvatulin

 

Po pravilu, trčimo bežeći od nekog ili jureći za nekim, i to u suštini stoji u osnovi nebrojenih trilera i akcionih filmova koje propeliraju i motivišu još uvek neispunjene želje ili potrebe naših likova. Čak i kad trčimo bez razloga, kao Forest Gump uzduž i popreko po Americi u „oskarovskom” filmu Roberta Zemeckisa, trčimo zbog sebe. Retko trčimo zbog ili za nekog drugog, kao Franka Potente u naslovnoj ulozi Tykwerovog Run Lola Run koji je ipak pre bio primer filma trenutka baziranog na jednoj fori.

Runner, drugi film Andriusa Blaževičiusa, i unekoliko nastavak njegovog prvenca The Saint (2016), jedan je od onih filmova koji izvrću perspektivu filmskog trčanja, budući da njegova protagonistkinja ne trči kako bi pobegla i spasila se, ili kako bi sustigla nekog s kime ima neraščišćene račune. Ona trči kako bi nekom pomogla, nekome koji pomoć nije tražio i koji će je možda grubo odbiti. Film je premijerno prikazan u Karlovym Varyma, u konkurenciji East of West, kasnije i na Baltiku, na festivalima u Rigi, Tallinnu i Vilniusu, a najskorije je zaigrao u Austriji, u takmičarskom programu festivala Crossing Europe.

Marija (Jakštaite) kroz ceo film, ponekad doslovno, ponekad u prenesenom značenju, trči za Vytasom (Repšys) koji od nje beži. Vytas, naime, pati od bipolarnog poremećaja ličnosti, i trenutno je u maničnoj fazi, što je problem imajući u vidu da je pred njim važan događaj: prezentacija doktorske disertacije. U pomoć će joj svojim autom priteći prijateljica (Zabotkaite), ali pitanje je koliko joj vremena ona može pomagati, budući da na zadnjem sedištu vozi svog sina osetljivog na psovanje. Pomoć će, onako kako to samo očevi znaju – pogrešno, ponuditi i Marijin otac (Kaniusonis), policijski oficir.

Neke naizgled banalne stvari, poput izlaska s posla, zaboravljenog punjača za iPhone, propuštenog lekarskog pregleda, propuštenih poziva od roditelja, slučajnog susreta s grupom ukrajinskih mladića koji pokušavaju da joj se obrate na ruskom jeziku koji ona pak ne razume, ovde se mogu pokazati potencijalno značajnima. Značajan je svakako i ton komunikacije na društvenim mrežama, što se može pokazati ključnim za istragu. Neke druge stvari su pak čista simbolika, poput prijateljski nastrojenog rotvajlera bez pratnje koji počinje da je prati (crni pas je simbol depresije koja će uslediti posle manije), a neke mogu biti vizija, poput pominjanja pojmova „rat” i „Rusija” u vestima i prisustva naoružanih vojnika na ulicama Vilniusa, bilo proročka, bilo paranoidna.

Ništa, zapravo, u Blaževičiusovom filmu nije slučajno, već se sve može posmatrati kao deo šire slike. Poveznice s prethodnim filmom su jasne, Vytas je isti lik kao i u The Saint, igra ga isti glumac, a ista je i scenaristička ekipa. Runner, međutim, funkcioniše sasvim samostalno, a tek jedna referenca, jedan telefonski razgovor s jednim likom prisutnim samo na tom nivou, čini narativnu poveznicu. Okruženje je drugačije, urbanije i modernije, kao i Blaževičiusov izraz koji se ogleda u kinetičnoj fotografiji Narvydasa Naujalisa i frenetičnoj montaži Ieve Veiveryte koji uz pulsirajući „soundtrack” Jakuba Rataja stvaraju nabijenu trilersku atmosferu u pretežno dramskom materijalu u kojem smo prinuđeni da preispitamo emocionalne pejzaže i porazmislimo na temu toga koliko smo spremni da idemo (ili, ako hoćete, da trčimo) u svrhu ljubavi, brige i žrtve za bližnjeg svog, i to ne u figurativnom, već u prilično doslovnom smislu.

Jedno je sigurno: litvanski film i Andrius Blaževičius u njegovom okviru idu krupnim koracima, hrabro napred. Runner je dokaz za to.