Silent Land / Cicha Ziemia

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Aga Woszczynska

scenario: Aga Wosczynska, Piotr Litwin

uloge: Agnieszka Zulewska, Dobromir Dymecki, Jean-Marc Barr, Alma Jodorowsky, Marcello Romolo, Claudio Bigagli, Elvis Esposito, Gennaro Iaccarino, Ibrahim Keshk

Robovi smo svojih predstava o jugu i severu, istoku i zapadu, buržoaziji i proleterijati, domaćima i gostima, i zbog njih možda filmu kao što je Silent Land možemo pristupiti sa skepsom kao filmu koji se bavi isključivo „problemima Prvog Sveta”. Prednost takvih filmova je, pak, mogućnost funkcioniranja u raznorodnim kontekstima, geografskim i socijalnim. Potvrdu za to je debitantski film poljske autorice Age Woszczynske dobio na festivalu Crossing Europe u Linzu gde je odneo glavnu nagradu.

Ana (Zulewska) i Adam (Dymecki) su dobrostojeći, plavokosi, skoro-pa-savršeni par iz Poljske na dužem odmoru na jugu Italije gde su unajmili vilu na osami na vrh brda s pogledom na more. Vila, međutim, nije onakva kakvom ju je vlasnik Fabio (Romolo) predstavio u oglasu: bazen je pokvaren i ne radi. Gosti insistiraju na bazenu za koji su platili (popust ne prihvataju), pa gazda šalje radnika (Keshk) da bazen brzinski popravi. Događa se nesreća i bračni par se nađe u problemu, u stranoj zemlji u kojoj se ni u uslužnom ni u javnom sektoru baš i ne govore strani jezici. Čak i kada postane jasno da se oni nalaze u boljoj startnoj poziciji od žrtve svoga nemara, duhovi koji su im narušili idilu savršenog života ostaju i dalje prisutni. Može li im još jedan par stranaca, instruktor ronjenja Arnaud (Barr) i njegova trudna supruga Claire (Jodorowsky), ikako pomoći?

Eho opusa Michaela Hanekea koji odzvanja prvencem Woszczynske naročito je vidljiv u precizno komponovanim kadrovima i svetlim, a hladnim tonovima enterijera koji stoje u suprotnosti sa eksterijerima uhvaćenih kamerom Bartosza Swiniarskog. Isto se oseća i u polaganom građenju trilerske atmosfere kroz odmerenu montažu Jaroslawa Kaminskog koja uspostavlja jasan ritam. Određena iskakanja, skretanja, sinkope i poente možda očekujemo, ali će nas svejedno iznenaditi. S rediteljske pozicije, Woszczynska se koncentriše na glavne glumce i usmerava ih ka glumi u nižim registrima i izgradnji jedva vidljivih lukova njihovih likova, dok one sporedne koristi u izvesnoj datosti (Jean-Marc Barr i more su često upotrebljavana kombinacija, s razlogom, dok Alma Jodorowsky po pravilu zrači toplinom u svakoj ulozi), a one epizodne kao određeni kolorit.

Opet, autoričin cilj nije plašenje građanskog i buržoaskog sloja, već više studiranje društvenog raslojavanja i njime nametnutim ulogama, i to po više osa podele. Ana i Adam su svakako privilegovani i u svojoj zemlji, ali i u zemlji u kojoj su se obreli, ma koliko ta zemlja važila za bogatiju od njihove matične. Razlog tome je njihov socijalni status. Opet, to ne znači da se oni neće plašiti notornog „južnjačkog” šljampavog pristupa, a možda i nameštaljke sa strane lokalnih vlasti, a kada tome pridodamo i to da je mesto radnje svojevrsna raskrsnica ili makar stanica na migrantskoj ruti, slika postaje još kompleksnija.

Spoljna slika, međutim, tek prejudicira njihovu unutrašnju, to nepoverenje koje se prenosi i na unutrašnju dinamiku i u ekstremnim slučajevima odlazi čak do razdora, a unutrašnja ih tera da u svojim glavama „vrte filmove” koji će se početi vrteti i u spoljnom svetu. Zbog toga je Silent Land izuzetno efikasan spoj psihološke drame i trilera, te neobično zreo film za jedno debitantsko ostvarenje.