Playground / Un monde

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Laura Wendel

uloge: Maya Vanderbeque, Günter Duret, Karim Lekleu, Laura Verlinden, Simon Caudry, Lena Girard Voss

Škole, igrališta, a naročito školska igrališta su svetovi za sebe koji funkcionišu po svojim pisanim i nepisanim pravilima. Stoga je igra rečima koju tvore originalni naslov Un monde i njegov prevod na engleski Playground vrlo uspela, čak i nužna za shvatanje prvenca Laure Wendel. Film je premijeru imao prošle godine u Cannesu, i to u programu Un certain regard, gde je osvojio i svoju prvu festivalsku nagradu – međunarodnog kritičkog žirija FIPRESCI. U međuvremenu je skupio još preko dvadeset odličja i osigurao status belgijskog kandidata za nagradu Oscar za međunarodni film. Poslednja u nizu nagrada je nagrada publike na festivalu Crossing Europe u Linzu.

Već samim otvaranjem filma, belgijska autorica nas stavlja „in medias res”. Kapija je školskog dvorišta, maloj Nori (Vanderbeque) se baš ne mili da ide u školu, pa se zato drži za skut svome ocu (Lekeu) kojeg, pak, dežurna nastavnica opominje da mora da pusti decu da uđu u školu, što on i čini. Razlog Norinog izbegavanja škole neće biti razjašnjen na prvom času kod učiteljice (Verlinden) koja za nju pokazuje simpatije, ali će svakako postati jasniji na odmoru. Njen stariji brat Abel (Duret) je, naime, žrtva zlostavljanja nešto starijih dečaka, a situacija se pogoršava kada ona pokuša da interveniše.

Rekosmo, školska igrališta imaju svoja pravila, a svaki znak slabosti ili, daleko bilo, cinkarenja, rezultira samo još jačim i ustrajnijim mučenjem onog koga je banda uzela na pik. Pretpostavka o dečijoj nevinosti se pokazuje kao iluzija, na svetlo dana izbija njena totalna suprotnost – surovost u upotrebi vulgarne fizičke moći. Čak i kada se nadležni (nastavnici, administrativno osoblje) pokušaju uključiti, nema garancija da će to uroditi plodom: deca itekako znaju da se prave blesava, a potencijalnih problema i ekscesa koji uključuju različite forme i stepene nasilja je previše da bi „čuvari” tog „ekosistema” mogli da reaguju na svaki.

Nora ipak bira da se umeša i da uključi prvo nastavno osoblje, a onda i svog oca, što će i njoj i Abelu doneti same probleme, pa čak i potkopati bratsko-sestrinsku vezu i zajedništvo između njih. Jer od fizičkog nasilja još više boli sramota priznavanja istog, pa se kao rešenje po pravilu nameće da žrtva nađe svoju žrtvu. Usput, deca imaju svoju sliku sveta, pa će vratolomnom logikom objašnjavati napredne koncepte poput rasizma i korištenja socijalne pomoći o kojima slušaju u spoljnom svetu, a bukvalno svaki detalj po kojima dete odstupa od idealne slike koju propagiraju vršnjaci može poslužiti kao osnov za diskriminaciju i postavljanje istog u ulogu žrtve.

Istini za volju, nijedan od koncepata koje Laura Wendel dodiruje, otvara i raščlanjuje u svom prvencu nije posebno nov, kao što nisu novi ni pojedinačni elementi njenog autorskog postupka. Primera radi, autorica nikad ne napušta prostorije škole i dvorišta, podatke iz spoljnog sveta o tome kako se i zašto ko drži, ko je i zašto „čudan”, čiji tata ne ide na posao i tome slično, dobijamo na kašičicu iz dijaloga koji deca između sebe vode.

Laura Wendel studira taj svet s jednom savršeno pogođenom formalnom rigoroznošću: kamera Frédérica Noirhommea sve vreme levitira oko Nore, uglavnom u visini njenih očiju (i kvaka na škloskim vratima), odrasli u kadar ulaze samo kada je to neophodno, a dužna pažnja je posvećena i prostoru van kadra kroz dizajn zvuka koji implicira dramaturgiju, dok mikronski precizna montaža Nicolasa Rumpa trajanje filma skraćuje na tek 72 minuta, čineći od njega izuzetno koncentrovano iskustvo. Tome u prilog ide i izuzetan „casting” koji sačinjavaju izuzetno prirodna i sjajno vođena deca, te profesionalni glumci koji su do sada uglavnom igrali samo epizodne uloge diljem frankofone kinematografije. Playground je zaista zaokružen i surov svet, a gledanje filma izazvaće snažnu reakciju od strane gledalaca.