Umma

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Vučemo svi neke traume od odrastanja, roditelja, korena i tradicije, od kojih pokušavamo da pobegnemo, ali nas one sustižu. Zbog toga neke obrasce ponašanja ponavljamo, ponekad nevoljno, a ponekad čak i potpuno nesvesno. Takav pretekst može poslužiti kao osnova za ozbiljnu dramu, ili čak za horor.

U dugometražnom igranom prvencu ,,Umma“ ,koji nam se upravo ukazao na „striming“ servisima, korejsko-američka režiserka Ajris K. Šim pokušala je da objedini obe varijante žanrovske obrade. Nažalost, krajnji proizvod je toliko neujednačen da ga teško možemo nazvati dobrim filmom, pa je odlična ideja zapravo ostala neiskorišćena.

Na uvodnu scenu, za koju se ispostavlja da je „fleš-bek“, odnosno noćna mora, ćemo se vratiti nešto kasnije, jer može poslužiti kao dijagnoza za sve ono što ne valja, odnosno sa čime se autorica u svom neiskustvu nije snašla. Zato zamislimo da film počinje posle naslova koji nije žensko ime, već engleska transkripcija korejske reči koja označava majku. Taj „drugi početak“ će nas podsetiti na još jedan korejsko-američki film, i to ne bez razloga.

Zamislite farmu kao u filmu ,,Minari“ (Li Ajzak Čung, 2020), dakle odsečenu od spoljnog sveta, na kojoj relativno skromnim životom žive majka Amanda (Sandra Ou) i njena kći Kris (Fivel Stjuart). One ne proizvode autohtono korejsko povrće, već med koji uz pomoć jedinog kontakta sa spoljnim svetom, bakalina Denija (Dermot Malruni), prodaju putem interneta nezasitim hipsterima.

Prvi signal za uzbunu je činjenica da Kris ne ide u školu i nema prijatelje. Na farmi takođe nigde nema struje, jer Amanda navodno ima zdravstvene probleme nalik na alergiju koju uzrokuje bilo šta električno. A posetioci moraju ostaviti automobile pred ulazom na farmu, a telefone i druge električne aparate takođe u automobilima. Neko bi pomislio da to možda ima veze sa pčelama, ali Amanda se takođe panično boji grmljavine i munja na nebu, zbog kojih stalno sanja jednu te istu noćnu moru, u kojoj ju njena majka u potpunom mraku muči strujom.

Dvoje, odnosno troje posetilaca će poremetiti ovu čudnu i osamljenu, ali ipak rutinu. Prva od njih je Denijeva nećakinja River (Odeja Raš), moderna devojka iz grada koja, za razliku od lokalnih seljana, prihvata Kris takvu kakva jeste (a ne smeje joj se i ne ogovara je iza leđa) i otvara joj jedan novi svet prilika. Drugi je ujak (Tom Ji), kojeg Kris nikada nije upoznala, koji ne govori engleski i koji Amandi zamera što kći nije naučila korejskom jeziku.

On dolazi sa vešću o smrti Amandine majke i sa neobičnim koferom u kojoj su njeni posmrtni ostaci, a što je sve plod njene želje da kći ispoštuje tradiciju i sahrani je kako dolikuje, po narodnim običajima.

Štos je, međutim, u tome što pokojnica koju u fleš-bekovima igra Alana Li, nije bila neka fina i prijatna osoba, već surovi kućni diktator. Amanda je, kako pretpostavljamo, od nje namerno pobegla i život provela manje ili više se dobrovoljno skrivajući na farmi u Americi. Majčin duh će se, međutim, osloboditi, i to ne samo metaforički, već i „fizički“, pa će Amanda morati da razmisli koliko ona zapravo ponavlja obrasce od kojih je bežala celog života.

Kada ,,Umma“ operiše u registru realistične porodične drame, film deluje veoma originalno i autentično, u smislu da publici detaljno predstavlja korejsko (i uopšte azijsko) shvatanje roditeljstva kao hijerarhijske pozicije moći. Zatim produbljuje sudare kultura i koncept getoizacije kojoj su imigranti često izloženi, a na kraju i odnose unutar porodice u ne baš običnim okolnostima. To izvrsno funkcioniše pre svega zbog izvrsnog izbora glumaca, pre svih Sandre Ou, najpoznatije po televizijskim ulogama u serijama ,,Grey‘s Anatomy“ i ,,Killing Eve“, ali viđane i po „indi“ filmovima kao što je, primera radi, ,,Sideways“ (Aleksander Pejn, 2003).

Njen takt fino kalibriranih emocionalnih registara vrlo dobro sledi mlada glumica Fivel Stjuart, a u zajedničkim scenama i relaksirani Dermot Mulruni (čija je nekada obećavajuća karijera odlutala u smeru uloga u relativno opskurnim filmovima), dok Odeja Raš unosi prijatnu i opuštenu vibru u jednu i inače malu ulogu.

Režija bez nekog naročitog stilskog potpisa Ajris K. Šim, koja je karijeru gradila uglavnom na asistentskim poslovima, a pre toga je snimila i jedan dokumentarac na temu slučaja koji je potresao korejsko-američku zajednicu ,,The House of Suh (2010)“, u suštini ima smisla, budući da se režiserka drži školskih pravila i oprobanih klišea nezavisnog filma.

Problem nastaje u horor-scenama, koje su izuzetno nemaštovito zamišljene, napisane i izvedene, a uglavnom se svode na mrak, artificijelni dizajn zvuka i iskalkulisano ubačene prepade, koji se ponavljaju i ponavljaju bez gradacije, a zapravo nikad nisu ni najmanje strašni. Režiserku tu možemo kriviti za nedostatak znanja i iskustva, ali pitanje je zapravo koliko je ona u svemu tome vodila glavnu reč, budući da je glavni producent filma veteran horora Sem Reimi, i da je osnovano posumnjati da je on diktirao kako će izgledati završna verzija.

Prilog toj tezi bi bio i to da deluje da je ponešto „dramskih“ delova snimljeno pa izostavljeno, tako da neke od priča i podzapleta koji bi dodatno obojili pozadinu radnje ostaju tek spomenute, a nikako produbljene ili dovršene. Utapajući se u inflaciji generičkog „lajt“ horora, koji čak nema ni onu snagu na metaforičkom nivou, ma koliko sama metafora bila poznata i legitimna, ,,Umma“ gubi potencijal kao snažna i autentična drama. Možda je uteha to da na kraju ne traje predugo, 84 minuta, ali i ti će minuti sporo prolaziti.