Everything Everywhere All at Once

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nije me pre neku noć zvao neki moj Kožo da mi ispriča vic. Ipak nemam drugare koji običavaju tako da me probude upola noći kako bi mi ispričali vic. Vic znam od ranije. Elem...

Voze se (ljubljanski gradonačelnik) Zoran Janković i (hrvatski predsednik) Zoran Milanović u istom autu negde kroz bivšu Jugoslaviju, kada ih najednom zaustavi policajac i zatraži im lične karte. Gleda policajac tako u lične karte, pa u njih dvojicu, pa opet u lične karte i tako nekoliko puta u krug, da bi na kraju rekao: „Braća, a uopšte ne ličite jedan na drugog!“

Vic te vrste ne bi bio ni izbliza toliko smešan, da nije doživeo potvrdu više puta u stvarnim anegdotama, verovatno i pre nego što su dvojica navedenih napravila političke karijere. Recimo, kao kada je nova profesorka istorije upitala Nenada N. i Nenada R. jesu li njih dvojica braća, na šta je usledila gromoglasna salva smeha II2 odeljenja Desete beogradske gimnazije.

Poput dva Zorana iz vica ili dva Nenada iz anegdote, u svetu u kojem je poznato više bratskih i sestrinskih autorskih tandema (recimo braća Koen, braća Darden, braća, a kasnije sestre Vačovski i tako dalje), autorski duo The Daniels su tek imenjaci - dva Danijela, Kvon i Šajnert, koji dele zajedničku stvaralačku viziju. To su već demonstrirali sa pregršt video-radova i jednim uvrnutim dugometražnim filmom ,,Swiss Army Man“ (2016). Da vic sa njihovim najnovijim filmom ,,Everything Everywhere All at Once“ bude veći, njegovi glavni producenti su, pak, braća Entoni i Džo Ruso, najpoznatiji kao producentski i autorski dvojac iza nekoliko Marvelovih filmova.

Sad, imajući u vidu da se ,,Everything Everywhere All at Once“ okvirno bavi konceptom multiverzuma, što je takođe pravac u kojem će se nadalje razvijati Marvelov filmski univerzum (nadležni su to nagovestili već sa animiranim ,,Spider-Man: Into the Spider-Verse“ (2018), „žmigavac dali“ s poslednjim delom igrane ,,Spider-Man“ trilogije, a „skretanje“ će biti obavljeno uskoro s dolazećim ,,Dr. Strange“ filmom), na novi film dvojice Daniela možemo gledati i kao na portfolio kojim se oni preporučuju Marvelu za neke naredne projekte. To uopšte ne bi bio loš sled događaja, budući da je ,,Everything Everywhere All at Once“ bolji i maštovitiji od svega što je filmsko-stripovska korporacaija osmislila.

U korenu njihove teorije multiverzuma, doduše, stoji „pop-filozofski“ kliše o tome da smo mi i ono što nismo, odnosno da su našu sudbinu trasirale odluke koje smo doneli, kao i one koje nismo, što na kraju znači da nas jednako „boje“ i naše frustracije, neostvareni snovi i nerealizovani potencijali, koliko i „tvrde činjenice“ naših osobina, uspeha i ostvarenih ciljeva.

U tome će se svakako naći mesta i za viceve, anegdote, gimnazijske đačke knjižice, poreske prijave, zaostavštinu hongkonških akcionih filmova, pritiske, dobrotu, ljubav, tradicije, porodične odnose i jednu neobičnu krofnu sa svime, koja stoji u centru univerzuma. Doći ćemo i do toga, ali za početak krenimo od suve realnosti.

Ako je Lajbnic tvrdio da je naš svet najbolji od svih mogućih svetova, možda makar zbog toga što je jedini mogući, onda naša junakinja Evelin Vang (Mišel Jeoh, veteranka hongkonških, tajvanskih i kineskih akcionih i fantastičnih spektakala) verovatno živi u, za sebe, najgorem. Njena perionica rublja koju drži zajedno s mužem Vejmondom (Ke Huj Džonatan Kvan, onaj klinac iz filmova poput Spilbergovog ,,Indiana Jones and the Temple of Doom“ (1984) i Donerovog ,,The Goonies“ (1985), čija se glumačka karijera gasila kroz devedesete, da bi na kraju potpuno uvenula početkom novog milenijuma) ne posluje dobro, a zbog nenamenskih troškova strahuje od saslušanja kod nemilosrdne poreske inspektorke Dirdre Bobirdre (Džejmi Li Kertis, jeziva u drap-bež-oker odevnim kombinacijama). Povrh svega, u poseti je njen džangrizavi i nasmrt bolesni otac Gong Gong (Džejms Hong), a nenajavljena, i to usred gužve na poslu, banjava i njena kći Džoj (Stefani Hsu, otkrovenje filma), skupa sa svojom devojkom Beki (Teli Medel), što ne nailazi na odobravanja konzervativnijih delova kinesko-američke familije. A kao šlag na torti, čini se da je kukavni Vejmond konačno skupio petlju da zatraži razvod i da je Džoj na korak od toga da prekine sve veze s familijom. Za utehu ostaje da će sve možda biti bolje nakon proslave Kineske nove godine koju Evelin planira u svojoj perionici, ali znajući Marfijeve postulate, strepnja je jača od nade.

Međutim, u liftu na putu na saslušanje, Vejmond se najednom premetne u nekog ko je nalik njemu, ali nije on, pa Evelin daje komad opreme u vidu slušalica sa zelenim tasterom i set bizarnih instrukcija. Taj svet, dakle, nije jedini, u nekom drugom je Dirdre vođa destruktivnih specijalnih jedinica u službi „kraljice haosa“ Džobu Tupaki koja je niko drugi do Džoj, Gong Gong je general pokreta otpora, a Vejmond je njegov čovek od poverenja. Ključ spasenja možda leži upravo u Evelin koja je idealna za tako nešto jer je u „matičnom“ svetu toliko neostvarena (kao da je donela sve same pogrešne odluke). Ali, prvo mora ovladati veštinom „skakanja“ između tih različitih univerzuma, za šta se kao okidači koriste bizarni i malo verovatni, ali teoretski ostvarivi incidenti poput oblačenja cipela naopako, četiri posekotine papirom i sve u tom stilu.

U nekim od tih svetova, Evelin je zvezda borilačkih i „vušia“ filmova, a Vejmond je njen producent i bivši dečko, u nekima je ulična žonglerka ogromnog reklamnog natpisa, u nekima su ona i Džoj lutke-pinjate, u nekima je Evelin poznata šefica azijske kuhinje... Najbizarniji od svih svetova verovatno je onaj u kome svi ljudi umesto prstiju na rukama imaju neupotrebljive mlitave viršle, ali zato mogu svirati i slikati nogama, a Evelin i Dirdre žive u lezbejskoj vezi.

U većini tih svetova je seksualne igračke moguće koristiti kao kreativne rekvizite u tuči. Opasnost koja preti Evelin ista je ona od koje je već stradala Džoj: da joj um pukne i ode u haos kojim vlada ultimativna istina kanalisana kroz pomenutu krofnu (koju Džoj „štuje“ i svojom frizurom): ništa nije bitno.

Iz opisanog bi neko pomislio da je ,,Everything Everywhere All at Once“ filmsko oličenje haosa i zapravo ne bi bio posve u krivu. Međutim, u ludilu i čudaštvu dvojice Danijela ima ipak nekakve metodike, pored ispaljivanja bizarnih štoseva koji se ponekad ponavljaju u neregularnim intervalima, ponekad pogađaju, a ponekad i promašuju metu. Uostalom, ,,Swiss Army Men“ se dosta dugo vozio na štos „kad mrtav prdne“, pa je na kraju konvergirao u jednu od najneobičnijih i najoriginalnijih priča o prijateljstvu u nevolji.

Na tehničkom planu, film je apsolutno impresivan, što se može iščitati iz fotografije Larkina Sajplea (radio i na ,,Swiss Army Man“), montaže Pola Rodžersa (radio sa Šajnertom na njegovom solo filmu ,,The Death of Dick Long“ iz 2019), fantastičnih koreografija, savršeno odmerenih i uklopljenih vizuelnih i specijalnih efekata. Ali i 2D i lutkarske animacije, uz skoro pa sveprisutni, ali perfektno odgovarajući eklektični soundtrack, u kojem se spajaju neo-klasične orkestracije i elektronsko pulsiranje, a koji potpisuje bend Son Lux.

Glumačka podela je, pak, vredan dodatak razgranatom sistemu filmskih referenci koji Danjieli pažljivo grade od Kjubrika (lagana zezalica na temu početka ,,Odiseje“), preko Vačovskih (,,The Matrix“ serijal, ali i ,,Cloud Atlas“ iz 2012. u manje pretencioznoj, a pametnijoj izvedbi), „feel good“ filmova osamdesetih, hongkonških akcijada i „vušija“ devedesetih... Pa do inspirisanijeg pola američke „indi“ kinematografije i koncentrovanih emocija koje su obeležile opus velikog Vonga Kar-vaija. Našlo se tu mesta i za jednu sprdnju s mnogima omiljenim crtaćem ,,Ratatouille“ (Bred Berd, 2007), u kojoj Hari Šum Junior igra Evelininu „nelojalnu konkurenciju“ Čeda koji, kuva uz pomoć rakuna koji mu stoji pod kapom.

U tom skakanju između različitih „svetova“, glumci su prinuđeni da zapravo igraju po nekoliko različitih likova često u istoj sceni. U tome Mišel Jeoh, jedna od najpotcenjenijih glumica, izvodi perfektan potpuri svoje karijere, kako one u azijskoj kinematografiji, tako i one holivudske, pritom se ne libeći i da istražuje nove smerove.

Danijeli nas podsećaju i na to koliko je masivan opus Džejmsa Honga, ali i na to koliko je potencijal Džonatana Kvana ostao neiskorišćen. On posebno sija u onim zajedničkim scenama sa Mišel Jeoh u kojima autori parafraziraju Vonga Karvaija, što i te kako ima smisla, budući da je Kvan čak bio Vongov asistent režije na filmu ,,2046“ (2004).

Pa ipak, ispod okvira multiverzuma i potencijalnog spektakla s njim povezanog, te „maksimalističkog“ garnirunga štoseva, viceva i referenci, krije se sasvim realistično i humanistično jezgro filma. Kriju se tu stvarna pitanja jaza između generacija, imigrantskih sudbina, biznisa pred propadanjem, animoziteta, agresije na makro i na mikro nivou koja, može biti jednako opasna kada kuva ispod površine, neostvarenih snova, frustracija i možda ultimativne ideje, da iskrenost i dobrota mogu razoružati i prevladati apsolutno sve. Zbog toga je ,,Everything Everywhere All at Once“ jedan izuzetan film sasvim blizu remek dela koji će zasigurno obeležiti prvu polovinu ove godine.