Inexorable

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pre nego što je pojam „elevated genre“ skovan u Americi, u Evropi su autori već stvarali po tim postulatima. Novi francuski ekstremni film je protutnjao na prelazu između dva milenijuma, spajajući na novi i posebno uznemirujući način tekovine ekstremnijih žanrova poput horora i neprijatnih trilera sa tekovinama art-filma, a na svom „repu“ nam doneo Fabrisa du Velca.

Ali on nije samo belgijska ekstenzija jednog francuskog filmskog pokreta, već je jedan od onih retko hrabrih autora spremnih na skoro sve za postizanje cilja koji bi se mogao nazvati ekstremna neprijatnost.

Njegovi filmovi su izuzetno organski (snimljeni na filmskoj traci, pokretnom kamerom i u što prirodnijem svetlu), apsolutno visceralni (gađaju „utrobu“, zaobilazeći mozak) i izazivaju instantnu i oštru reakciju. Du Velcova hrabrost se, pak, najviše skriva u tome dokle je on spreman da ide u rušenju tabua i destrukciji čak i „najsvetijih“ koncepata.

Na ,,put“ belgijski autor uvek kreće on nečeg poznatog i normalnog, da bi kasnije uvrtao, izvrtao i pervertirao ono čega se dohvatio. U prvencu ,,Calvaire“ (2004), uništio je veru u ljude. U ,,Vinyan“ (2008) je udario na roditeljstvo, posebno materinstvo, usput rušeći civilizaciju, čovečanstvo, na kraju i animalnost dok nije ostalo ništavilo i, još gore od toga, monstruoznost. U nastavku Ardenske trilogije, filmu ,,Alleluia“ (2014) je u formi trilera o paru serijskih ubica na pohodu masakrirana ljubav kao nešto uzvišeno i potencijalno spasonosno, a u njenom finalu ,,Adoration“ (2019) na meti je bila mladost, odnosno nevinost koju ista implicira. Pritom nas ovaj šarmanti nihilista sve vreme zadirkuje dajući likovima imena i prezimena koja se ponavljaju, nagoveštavajući da svi oni egzistiraju u nekom skupnom, uvrnutom univerzumu pred kolapsom.

S tim u vezi, ,,Inexorable“, Du Velcov za sada poslednji film i prvi nakon završetka trilogije, spada u red njegovih „normalnijih“, predvidljivijih i svedenijih, budući da se može opisati u jednoj rečenici kao triler u kojem neznanka bez prošlosti dolazi da uništi idilu buržoaske porodice. Ali, kako to kod Du Velca biva, stvari su komplikovanije od toga.

To nam je jasno već od samog početka smeštenog u azil za pse. Kako to već azilski psi rade, nepregledno mnoštvo njih pokušava da se umili dvonožnim prolaznicima u ono malo vremena što im je na volju. Međutim, za naše posetioce, oca i kći očito nešto višeg profila, gazda je već odvojio posebnog psa, velikog štenca snežno-bele, ravne i raščešljane dlake po imenu Ulises, što je latinsko ime za Odiseja. „Nomen est omen“, da se opet poslužim jezikom starih Rimljana, ali „povratak kući“ zapravo neće imati veze s psom.

Posvetimo se, dakle, kćeri i ocu. Kćerka Lusi (Žanaina Aloj) deluje kao mala razmažena princeza kojoj se želje serijski ispunjavaju, dok otac Marsel Belmer (Benoa Poelvorde, glumac možda najpoznatiji kao jedan od trojca iza „lažnog dokumentarca“ ,,Man Bites Dog“ Benoe Pelvorda i Remija Belvoa, 1992) poznati pisac čiji bi ego mogao ispuniti amfiteatar. Pas je još jedan dodatak savršenom novom životu koji su otac i kći, zajedno sa suprugom/majkom, izdavačicom i naslednicom Žanom (Melani Duti) započeli u pravom pravcatom dvorcu okruženom livadom i šumom.

U isto vreme, u obližnji neimenovani gradić dolazi nervozna devojka za koju ćemo kasnije saznati da se zove Glorija (Alba Gaja Beluđi) i smešta se u pansion koji drži lokalni pričljivi krčmar (Džeki Beroje, isti onaj krčmar iz ,,Calvaire“, što nikako ne može biti dobar znak). Jednom kada se otrgne kontroli i pobegne, a svojim „dvonošcima“ prouzroči krizu u kući koja je pod konstantnim renoviranjem, pas će poslužiti kao njena tačka ulaska u život Belmerovih. Ona će postati dreserka za psa, a kasnije će „parazitskim“ manevrom, napredovati do kućepaziteljice, Lusine dadilje i posestrime.

Marselova „tajna“ je ta da je prilično impotentan i kao pisac (od romana koji ga je proslavio, a čiji je naslov upotrebljen za naslov filma, nije napisao ništa), a i kao muškarac, budući da mora uspostaviti dominaciju nad suprugom kako bi oni imali odnos. Realna situacija je, međutim, takva da je ona u kući gazda, a ne gazdarica, budući da su i kuća i dvorac njeno nasledstvo, zbog čega se ne libi da, kad zagusti, ljude tretira kao posed. Jedna od Žaninih „tajni“, je, pak, ona čuvena „šta su njeni baba i deda radili za vreme rata“, drugog svetskog, dakako.

I Glorija ima svoje tajne, od kojih je možda najbenignija da joj je Marselova knjiga spasila život. Međutim, njene poveznice s kućom sežu dublje od jednog priznanja i poneke manipulacije u svrhu zavođenja i ličnog probitka. Kako tačno, otkrićemo tek na samom kraju...

Opis radnje sugeriše nešto što je zapravo relativno standardno i na čemu je, primera radi, Klod Šabrol ispekao zanat majstora „kućnog trilera intrige“. Čak i za autora atipičan letnji kolorit (i to snimljen na ,,super-16“ kameri) i kontrolisana kamera (direktor fotografije je autorov stalni saradnik Manuel Dakos) u kojoj „zumovi“ pomoću „far-šina“ menjaju nošenje rukom, sugerišu da je „Inexorable“ nešto „običniji“ film od onoga što od Du Velca očekujemo.

Doduše, izborom imena likova, a ponekad i glumaca, Du Velc nas podseća da je još onaj stari, a jedan je detalj dramaturški posebno značajan: snimajući često u kontrasvetlu, Du Velc lica drži u mraku i sugeriše da nešto skrivaju.

Vrag je u detaljima i to Du Velc zna, zato postupno nabija atmosferu i najavljuje katastrofu, dok se posvećuje teksturi u pozadini koja možda i nije nužna za priču, ali je svakako nešto što ga dodatno boji, kao i izgradnji profila svojih likova. Čini se da je u praksi pokušao proveriti teoriju o trileru kao o žanru u kojem su svi likovi zapravo žrtve, potvrđujući je, ali pritom dodajući da te žrtve nisu nužno nevine ako su uopšte. Kao ispitivač onog mračnog u ljudskoj psihi, Du Velc ni sa ,,Inexorable“ nije zakazao.