Hatching / Pahanhautoja

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: Hanna Bergholm

scenario: Ilja Rautsi

uloge: Siiri Solalinna, Sophia Heikkilä, Jani Volanen, Oiva Ollila, Reino Nordin, Ida Määttänen, Saija Lentonen

 

Navikli smo da nam neobične pojave dolaze iz Finske: vrhunski hevi-metal svih podžanrova, Apocalyptica, derivativni, a ipak autentični folk-rok izraz zvani „rautalanka“, koncept hrabrosti koji kalkuliše rizik poznat pod imenom „sissu“ kojim se vode vrhunski vozači formule 1 i relija, a njime su se svojevremeno vodili i ski-skakači, Nokia, votka, salmiaki bombone i salmari liker, sauna u najekstremnijoj formi, filmovi braće Akija i Mike Kaurismäkija i finski „Weird Wave“ koji kombinuje žanrovski i art-pristup sa apsurdnim situacijama. Sada je red da se u tu potonju „knjigu“ upiše još jedno „slovo“: ponoćna senzacija sa ovogodišnjeg Sundancea – film Hatching debitantkinje u dugometražnom formatu Hanne Bergholm. Film je prikazan u okviru noćnog programa filmskog festivala Crossing Europe u Linzu.

Sve počinje suviše normalno i idilično toliko da nam je jasno da je sve artificijelno i namešteno. Majka (Heikkilä), držeći mobilni telefon na „selfie sticku“ predstavlja svoj idiličan život u predgrađu i svoju savršenu porodicu. Njen muž (Volanen) je možda suviše mekan i daje sve signale da je papučar, a sin (Ollila) je možda razmažen, konstantno nezadovoljan i ljubomoran, ali je zato kći, naša protagonistkinja Tinja (Solalinna) dobra cura savršenih manira i perspektivna gimnastičarka gracioznih pokreta. Savršeni video za blog će narušiti kos koji uleće u kuću, a kao posledica njegovog haotičnog leta i ništa manje haotične jurnjave ukućana za njim ostaće porušene vaze, slike i nameštaj, kao i razbijeni luster. Kada Tinja uspe da nekako uhvati pticu, majka istu za nered surovo kažnjava lomeći joj vrat, uz instrukciju kćeri da je baci u kantu za organski otpad.

Tinja je šokirana majčinom surovošću, ali naredbu ipak posluša. Njen pokušaj iskupljenja počinje kada pronađe jaje u napuštenom gnezdu, uzme ga kod sebe u sobu i pobrine se da se jaje izlegne. Ono što iz njega izlazi, međutim, nije običan ptić, već biće koje prvo ubrzano raste do veličine čoveka, a onda i prolazi kroz metamorfoze u kojem prvo postaje antropomorfno, a onda i sve više počinje da liči na Tinju. Prava nevolja, međutim, sledi kada to biće počinje da tamani sve što se iz ovog ili onog razloga njoj nađe na putu.

Biće ne sluša komande, ali je svejedno suštinski povezano sa Tinjom, zbog čega ona oseća krivicu za njegove postupke koji prelaze na novi nivo napadom na njenu komšinicu, prijateljicu i konkurentkinju u gimnasitici Reettu (Määttänen). Usput, Tinju makar na fizičkom nivou drma pubertet, što joj donosi umor i manjak snage i spretnosti u gimnastičkim vežbama na razboju, a i pod stalnim je pritiskom majčinog perfekcionizma i patološke ambicije. Stvari postanu nezgodne kada majka reši da svoju familiju zameni novom i „boljom“...

Zaplet je zapravo dosta jednostavan, a „kod“ po kojem funkcioniše zapravo toliko jasan da je skoro providan ili čak banalan. Biće je očito projekcija stresa koji Tinji uzrokuju pubertet, naporna majka, otac bez karaktera i brat bez mozga, a metamorfoze istog u pravcu Tinjine „original-kopije“ signal da je isti preuzima. U tom smislu, Hatching je predvidljiv, formulaičan film u kojem se spajaju uticaji B-filmskog horora po „creature feature“ šablonu, socijalne satire koja se zadovoljava time da zahvati plitko i „body horrora“ koji ostaje u granicama onoga što smo već videli i kod starijih i kod novijih majstora pod-žanra. Predvidljiv scenario koji potpisuje autor zapaženih alegoričnih kratkih filmova Ilja Rautsi je servisiran funkcionalnom režijom, sugestivnom fotografijom i predvidljivom, ali prikladnom pomalo zadržanom glumom.

To sve, međutim, ne znači da je Hatching apsolutno šablonski film koji samo derivira uticaje da bi ispričao priču o doživljavanju puberteta iz ženske perspektive u društvu koje je obeleženo perfekcionizmom, kompetitivnošću i ambicijom. Razlog tome su – efekti, kako vizuelni, tako i specijalni, pretežno animatroničkog, modelarskog tipa, snimljeni kamerom bez kompjuterskih pomagala. Dizajn bića u svim stadijima je izuzetan, lutkarski rad je takođe na nivou, zbog čega će Hatching u tom vrlo osetljivom aspektu biti apsolutno otporan na starenje. Za tako nešto je ipak potrebna jaka autorska vizija i sposobnost rediteljke da delegira i da timovima da dovoljno slobode. Zbog toga Hanna Bergholm zaslužuje pohvalu, tim pre što joj je ovo dugometražni prvenac.