The Hitman's Bodyguard

kritika originalno objavljena na DOP-u:

“Osvežavajuće glupo” je termin koji koristim za ovakve filmove i on označava budalaštinu koja nam je protiv svake logike draga. The Hitman’s Bodyguard je film koji svesno radi toliko neoprostivih stvari da se taj trud po pitanju nebrige i nonšalantnosti mora ceniti. Tu se recikliraju prastari klišei, tu glumci isteruju svoj typecast, tu se muzika nabrijava iz sve snage i sve je vraški preglasno, tu se možda slučajno, a možda i namerno na jednom mestu pogrešno izgovara ime negativca, tu se humor zasniva na prostačenju. I to sve nekako radi, barem dok film traje. Ali oprezno, The Hitman’s Bodyguard još uvek ne dostiže nivo “grešnog zadovoljstva”, od toga ga deli samo test vremena: ako ga se budemo sećali kroz nekoliko godina, biće to jedan od onih idealno loših filmova za koje ne znamo zašto ih volimo.

Uostalom, šta reći za film u kojem negativac, beloruski diktator i ratni zločinac Vladislav Dukovič (igra ga Gary Oldman sa užasnom maskom na sebi) kada se pojavi lično ubija ženu i dete (doduše, van ekrana, ne vidimo, ali čujemo pucanj) da bi muškarcu očitao lekciju. Nije li diktator frajer koji sedi u palati i izdaje naređenja dok njegovi podređeni prljaju ruke i obavljaju posao? Ne, ovaj očito voli “hands on” pristup.

Onda saznajemo da je to svedočanstvo preživelog, da se diktatoru skinutom u narodnoj revoluciji sudi u Haagu (meni to zvuči poznato, a vama?) i da se bez konkretnih dokaza sve to može odbaciti kao rekla-kazala. Tužilaštvo ima još tek nešto više od 24 sata da dovede svedoka koji može materijalno dokazati da je Dukovič lično ubica (komandna odgovornost nikom ništa). Taj svedok je gotovo slučajno uhvaćeni plaćeni ubica Darius Kincaid (Samuel L. Jackson) ucenjen da za slobodu svoje uhapšene žene (Salma Hayek u briljantnoj ulozi koja je, osim flashback momenata, smeštena na ograničenom prostoru zatvorske ćelije u kojoj će ona maltretirati svoju cimericu, raditi jogu i psovati mater pandurima).

Interpol ga mora dopremiti do Haaga, ali naravno da ima krticu u svojim redovima, pa će u zasedi izginuti gotovo cela pratnja, a uz Kincaida će preživeti samo francuska agentica Amelia Roussel (Elodie Yung) koja će, ne verujući nikome, Kincaidu organizirati transport i zaštitu u privatnoj režiji. Problem je jedino što sa svojim novim telohraniteljem, agentičinim bivšim dečkom i nekada elitnim zaštitarom Michaelom Bryceom (Ryan Reynolds) Kincaid ima već podužu istoriju: pokušao je da ga ubije preko 20 puta. I naša “buddy” akciona komedija može da počne.

Pripremite se, dakle, na milion tučnjava sa milion “henchmena”, na napade, prepade, puškaranje sa negativcima i pičkaranje između naše dvojice protagonista. Pripremite se na to da se napaljeni gitarski, nu-metal riffovi u soundtracku, kada krene “orkestracija” na klavijaturama, pretvaraju u uvod od pesme Hold Me, Thrill Me, Kiss Me, Kill Me sastava U2 i da to deluje prilično smešno. Pripremite se na pseudo-filozofske dileme (je li zloćko onaj koji negativce ubija ili onaj koji ih štiti), savete o ženama, savete o sigurnosnim merama, humorne ispade u kojima se reč “šupak” ponavlja milion puta, kao i Jacksonova uzrečica “motherfucker”. Nemojte ispustiti iz vida ni flashback svene u saturiranim bojama naručene direktno iz “Tarantinolanda” koji u svojoj nostalgičnoj zajebanciji znaju čak biti i smešni.

Sad, iako Jackson igra svoj “typecast” kakav smo gledali od Pulp Fiction do 51^st State i Snakes on a Plane i nazad, a Ryan Reynolds reciklira Deadpoola i to pokušavajući da istovremeno odigra proračunatog, opreznog tipa (kao kontrast Jacksonovom “I-Am-The-Harm’s-Way” sočnom ludaku), njihova zajednička hemija savršeno radi i ponajbolji je deo filma uz pomentu Salmu Hayek. Naravno, priča je užasno glupa, dijalozi su skoro pa nezemaljski tupi, ritam je “off” i čini se da se smenjuju akcione scene sa scenama besomučnog brbljanja, ali njih dvojica to bez problema isfuravaju i čine ako ne naročitno interesantnim, a ono barem zabavnim i pratljivim. Ne očekujte, dakle, akciono-komični klasik tipa Lethal Weapon, 48 Hours i slično, pa ćete biti relativno zadovoljni viđenim.

Naravno, film ima i nekoliko prilično krupnih nedostataka. Režija Patricka Hughesa (The Expendables 3) je nemaštovita i nema ni trunke emotivnog naboja, a nije ni primer vrhunskog zanata. Ok, ona jedna prolongirana jurnjava između terenca i čamca je super, tuča u kuhinji i gvožđari je već standard za savremene akciće, a ostalo je li-la. Produkcija je takođe takva da više priliči B filmu snimljenom u Bugarskoj (koja ovde glumi Veliku Britaniju i Holandiju tako da se skoro ništa ne vidi), nego makar nekom Europacorp. uratku, o hollywoodskim klasicima da i ne govorimo. Ponajveće zamerke bi mogle biti to da film kao da nema kraja koliko se isti prolongira bez neke naročite naplate za čekanje i to da glumački potencijal Garyja Oldmana kao negativca nije iskorišten do kraja.

Ako te “detalje” zanemarimo (što ne bi smelo biti teško za film koji je očito zezanje) i prepustimo se puškaranju i pičkaranju, možemo u The Hitman’s Bodyguard prolazno uživati kao u svakoj limunadi. Odmoriti mozak. Možda upamtiti neki detalj, a zaboraviti glavninu radnje. Da, osvežavajuće glupo. Verovatno prilično daleko od “guilty pleasure” statusa.