Chuck

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Tajna uspeha originalnog Rockyja nije bila epika i pobeda po svaku cenu, već upravo suprotno, nesalomiva etika ustajanja nakon svakog pada, lirika socijale i radničke klase i iskrenost, ljudskost poraza: “no name” bokser gubi meč, ali dobiva poštovanje (sredine, cure, protivnika) i samopoštovanje. Bio je to hrabar potez scenariste i glavnog glumca Sylvestera Stallonea i isplatio se jer smo u njemu prepoznali srce i poštenje. Postoji čak utemeljena teorija da je originalni Rocky, nastavcima uprkos, metafora Stalloneove autobiografije, gladnih godina u New Yorku i teških početaka glumačke karijere, jer “no name” bokser na rubu da odustane i “no name” glumac krivih usta, jakog akcenta i limitiranog raspona uloga primoran da za kruh zarađuje u pornićima nisu toliko različiti tipovi lika. A onda se ispostavilo da je Rocky Balboa manje-više stvaran lik, odnosno da je manje-više baziran na stvarnom liku.

Niste čuli za Chucka Wepnera? Nadimak “The Bayonne Bleeder” vam ne znači ništa? Ništa zato, reći će nam protagonista i narator (sjajni Liev Schreiber), jer Rocky je zapravo film o njemu. On je bokser koji je mogao da istrpi mnogo batina i koji je možda imao jednu, doduše vrlo mršavu šansu da osvoji svetsku titulu. Njegov Creed je bio Muhammad Ali (briljantna epizoda Poocha Halla) u prvom meču nakon što je razbio Foremana u Kinšasi. Promoteri su hteli da zaigraju na rasnu kartu i Wepner, polu-profesionalac iz šljakerskog gradića Bayonne, New Jersey koji je za život zarađivao kao lokalni distributer alkoholnih pića, se tu našao kao jedini belac u prvih deset, što ga je iz anonimnosti dovelo do naslovnih strana sportskih magazina.

Kladionice su mu predviđale pad na pod pred petom rundom, ali je “Bleeder” izdržao skoro ceo meč, do bodovanja mu je falilo 20-ak sekundi, čak bacivši šampiona na pod u devetoj rundi. U dostojanstvenom porazu je postao veliki i slavan, kao nekakav folk-heroj, simpatični autsajder i tip kojem prosto želite platiti piće. Međutim, to je tek deo priče o Chucku Wepneru i trećina filma Chuck.

Problem je, međutim, što je on sam sebe video kao šampiona i kao zapravo slavnu ličnost, pa su mu disko, alkohol, kokain, droce i lupetanja po televiziji postali važniji od žene (u poslednje vreme izuzetno produktivna Elizabeth Moss), kćeri, brata (Michael Rappaport) i drugih ljudi kojima je stalo do njega. Kao i puno ljudi koji se nađu u njegovoj poziciji, on se nije najbolje snašao, nije imao svoje impulse pod kontrolom, pa ga je mašinerija slave sažvakala i ispljunula. Drugu šansu je, pak, dobio sa pojavom i astronomskim uspehom Alvidsenovog i Stalloneovog Rockyja, ali je i nju iskoristio više za zavođenje slučajnih ženski i kafansko hvalisanje nego za nešto smisleno, iako je Stallone bio spreman da mu iskaže poštovanje pa makar kroz kratku epizodu u nastavku. Na jednoj od svojih najnižih tačaka, Wepner se pojavio pijan i drogiran na audiciji i uprskao svaku reč u ukupno dve rečenice koje je imao.

Čovek koji je bio inspiracija za Rockyja završio je kao Jake La Motta, da bi film nakon definitivnog pada u trećem činu ipak ponudio uspon i iskupljenje. On je samo čovek, i to ne naročito kompleksan, fizički snažan i stamen, ali psihički i emotivno slabašan i labilan, pa nam je jasno kako je i zašto svoju prvu ljubav izgubio, kao i kako je i zašto novu dobio u formi Linde (Naomi Watts, sjajna kao obično), jezičave šankerice dobrog srca. To sve čini da Chuck bude nešto više od bokserskog filma, baš kao i Rocky i Raging Bull i Requiem for a Heavyweighter kojeg i sam Wepner ističe kao svoj omiljeni, a kojeg kvebeški reditelj Philippe Falardeau (Monsieur Lazhar), zajedno sa Rockyjem obilato citira.

Boks ima tu svoju magnetičnu privlačnost više nego bilo koja druga borilačka veština: pravila igre su jednostavna što asocira na poštenje, a ostavljen je dovoljno veliki međuprostor za prljavštinu i muljažu. Tu je i ceo taj (polu-)svet promotera, menadžera, lajavih, ponekad duhovitih, a često bezobraznih trenera (ovde jednog takvog sa puno osećaja igra izuzetni Ron Perlman) i projekcijama publike. Međutim, po svojoj strukturi i izrazu, Chuck je više na tragu krimi-drama o usponu, padu i eventualnoj katarzi poput Goodfellas, koji citira obiljem naracije (naročito u prvoj trećini), smeštanjem većine filma u okvir “flashbacka”, oslanjanjem na detalje perioda poput kičaste mode i očitih muzičkih izbora i dinamičnom montažom. Takva igrarija ne pali uvek, film ponekad ispada iz ritma, ali se svejedno relativno brzo vraća. Pored vrhunske glume od strane sjajno složenog ansambla sastavljenog od zvučnih imena, valjalo bi pohvaliti i fotografiju koja svojom paletom boja, prirodnih tonova kojima dominiraju smeđa i crvena odlično emulira vreme radnje, 70-te i tadašnji stil snimanja, što se naročito vidi u jarko crveno osvetljenim klupskim scenama.

A Rocky? On je tu i Chuck je s njim neraskidivo povezan, kao film koji se kreće istim univerzumom. Ne samo zbog obilatog citiranja filma iz 1976. i ceremonije dodele Oscara iz naredne godine na kojoj je odneo tri kipića, zbog identifikacije koju je Chuck Wepner doživeo sa fiktivnim likom ili zbog lika Sylvestera Stallonea kojeg savršeno “skida” Morgan Spector. Ne, on je Rocky iz našeg kvarta, bez nastavaka, bez franšize, bez hollywoodske šminke i pretenzija da okonča Hladni rat. To je taj isti duh.