Small, Slow But Steady / Keiko, me wo sumasete

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: Sho Miyake

scenario: Sho Miyake, Masaaki Sakai (prema autobiografiji Keiko Ogasaware)

uloge: Yukino Kishii, Tomokazu Miura, Masaki Miura, Shinichiro Matsura, Hiroko Nakajima, Himi Sato, Nobuko Sendo

Small, Slow But Steady je biografski film u čijem centru stoji jedna izuzetna ličnost. U pitanju je Keiko Ogasawara, prva žena i uopšte prva osoba s hendikepom koja je dobila status profesionalca u boksu. Asocijacije koje nam mogu pasti na pamet, vezane bilo za biografske, bilo za sportske drame, ovde neće stajati. Small, Slow But Steady je film koji je veran svom naslovu i zbog toga prilično jedinstven u tretmanu tematike, čime ruši pretpostavljene klišee. Film je premijeru imao u sekciji Encounters na Berlinalu, a u regiji je zaigrao na glumačkom KRAFFT festivalu u Kranju.

Keiko (Kishii) je rođena kao potpuno gluva osoba, ali je svojim upornim radom uspela da se izbori za status profesionalne sportistkinje u boksu. Svoj prvi meč je dobila nokautom u prvoj rundi. To sve saznajemo na uvodnoj tekstualnoj kartici, što će nas navesti na trag da se reditelj Sho Miyake poigrava s alatima dokumentarne forme. To poigravanje se nastavlja i kasnije, budući da se u tišim trenucima treninga i priprema za meč, ali i kontemplativnim momentima u kojima je Keiko često sama na ekranu, film ponaša kao opservacioni dokumentarac.

Ali boks je tu samo jedan od aspekata borbe, i to onaj nešto manje važan. Jer zapravo život je borba, i to ona koja se ne odvija nužno u ringu i po pravilima, a svakome, pa i Keiko je najteža borba sa sobom. Osim svojih protivnica, ona mora pre toga savladati poteškoće uzrokovane hendikepom (jer ne može čuti ni sudije ni sekundante u uglu, pa mora čitati situaciju i imati još bolji pregled) i one vezane za motivaciju. Kako samo od boksa ne može čiveti, Keiko takođe radi kao čistačica u hotelu, pa je logično da joj se nameće filozofsko pitanje čemu sve to.

Nakon jedne dobijene borbe, njen trener (veteran Tomokazu Miyura) u intervjuu novinaru otkriva Keikinu suštinu: ona nije naročito jaka i brza, njen raspon ruku nije naročito veliki, njena tehnika nije savršena, ali je ona iskrena, srčana, vredna i nikada ne odustaje. Ali i trener se mora podati u svoje borbe, ne samo za Keiko koju su brojne teretane odbile zbog pola i naročito zbog hendikepa, nego i za svoju teretanu, najstariju u Tokiju, koja je pod pritiskom džentrifikacije, a i za svoje zdravlje koje ga napušta. Mogu li se oni skupa izboriti i prebroditi turbulentna vremena i unutrašnje sumnje?

Atmosferom, film neće podsetiti na Rockyja ili Raging Bull, pa čak ni na Million Dollar Baby kao etalon filma o ženskom boksu, već na radove Yasujiro Ozua i njegov transcedenti stil. Ekspozicija zauzima više od polovine filma, umesto konvencionalnog zapleta imamo konflikte, pre svega unutrašnje i njihovo prevazilaženje, dok pozadinom odjekuje jedna šira realnost koja uvek dodatno „boji“ film, a ponekad čak i direktno utiče na njegovu radnju. U tome se našlo mesta i za pandemiju (što je svakako intervencija u originalni tekst, objavljen početkom prošle decenije) koju Miyake i njegov ko-scenarista Masaaki Sakai tretiraju dosta inteligentno i intrigantno, kao dodatnu distrakciju koja remeti ionako ograničenu Keikinu komunikaciju sa spoljnim svetom.

Čini se da je komunikacija ono što stoji u centru filma i ono za šta Keiko stalno traži nove modalitete i njoj je posvećena dužna pažnja. Intrigantno, kada je ta komunikacija precizna kao kada Keiko komunicira s majkom ili bratom, ona je titlovana, ali kada je zatvorena (kao kada se Keiko nađe sa svojim prijateljicama u restoranu) ili kada je okljaštena (ljudi većinom ne poznaju znakovni jezik, a i čak kada se uče, početak je težak i pun grešaka), titlova nema.

Takođe, kada je mogućnost upotrebe dijaloga ograničena, a akcija u klasičnom smislu planski gurnuta u stranu, nešto drugo mora doći na to mesto. U ovom slučaju, to su misli i emocije naše protagonistkinje, njene dileme i njena rešenost. U tom svetlu, veliki je pritisak na glumici Yukino Kishii, ali ona se s njime nosi na zadivljujući način, uz strogo prisustvo i izraženu mikro-glumu.

Uz toplu, analognu fotografiju, meditativnu montažu i inteligentnu režiju, neće nam biti teško da se u potpunosti saživimo s njom i njenim borbama. Small, Slow But Steady je slika i prilika protagonistkinje, ali i kao film opravdava svoj naslov. I jedno i drugo su „tiha voda koja breg roni“, zbog čega ovaj mali, nepretenciozni film postaje velik i stoji čvrsto.

Chuck

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Tajna uspeha originalnog Rockyja nije bila epika i pobeda po svaku cenu, već upravo suprotno, nesalomiva etika ustajanja nakon svakog pada, lirika socijale i radničke klase i iskrenost, ljudskost poraza: “no name” bokser gubi meč, ali dobiva poštovanje (sredine, cure, protivnika) i samopoštovanje. Bio je to hrabar potez scenariste i glavnog glumca Sylvestera Stallonea i isplatio se jer smo u njemu prepoznali srce i poštenje. Postoji čak utemeljena teorija da je originalni Rocky, nastavcima uprkos, metafora Stalloneove autobiografije, gladnih godina u New Yorku i teških početaka glumačke karijere, jer “no name” bokser na rubu da odustane i “no name” glumac krivih usta, jakog akcenta i limitiranog raspona uloga primoran da za kruh zarađuje u pornićima nisu toliko različiti tipovi lika. A onda se ispostavilo da je Rocky Balboa manje-više stvaran lik, odnosno da je manje-više baziran na stvarnom liku.

Niste čuli za Chucka Wepnera? Nadimak “The Bayonne Bleeder” vam ne znači ništa? Ništa zato, reći će nam protagonista i narator (sjajni Liev Schreiber), jer Rocky je zapravo film o njemu. On je bokser koji je mogao da istrpi mnogo batina i koji je možda imao jednu, doduše vrlo mršavu šansu da osvoji svetsku titulu. Njegov Creed je bio Muhammad Ali (briljantna epizoda Poocha Halla) u prvom meču nakon što je razbio Foremana u Kinšasi. Promoteri su hteli da zaigraju na rasnu kartu i Wepner, polu-profesionalac iz šljakerskog gradića Bayonne, New Jersey koji je za život zarađivao kao lokalni distributer alkoholnih pića, se tu našao kao jedini belac u prvih deset, što ga je iz anonimnosti dovelo do naslovnih strana sportskih magazina.

Kladionice su mu predviđale pad na pod pred petom rundom, ali je “Bleeder” izdržao skoro ceo meč, do bodovanja mu je falilo 20-ak sekundi, čak bacivši šampiona na pod u devetoj rundi. U dostojanstvenom porazu je postao veliki i slavan, kao nekakav folk-heroj, simpatični autsajder i tip kojem prosto želite platiti piće. Međutim, to je tek deo priče o Chucku Wepneru i trećina filma Chuck.

Problem je, međutim, što je on sam sebe video kao šampiona i kao zapravo slavnu ličnost, pa su mu disko, alkohol, kokain, droce i lupetanja po televiziji postali važniji od žene (u poslednje vreme izuzetno produktivna Elizabeth Moss), kćeri, brata (Michael Rappaport) i drugih ljudi kojima je stalo do njega. Kao i puno ljudi koji se nađu u njegovoj poziciji, on se nije najbolje snašao, nije imao svoje impulse pod kontrolom, pa ga je mašinerija slave sažvakala i ispljunula. Drugu šansu je, pak, dobio sa pojavom i astronomskim uspehom Alvidsenovog i Stalloneovog Rockyja, ali je i nju iskoristio više za zavođenje slučajnih ženski i kafansko hvalisanje nego za nešto smisleno, iako je Stallone bio spreman da mu iskaže poštovanje pa makar kroz kratku epizodu u nastavku. Na jednoj od svojih najnižih tačaka, Wepner se pojavio pijan i drogiran na audiciji i uprskao svaku reč u ukupno dve rečenice koje je imao.

Čovek koji je bio inspiracija za Rockyja završio je kao Jake La Motta, da bi film nakon definitivnog pada u trećem činu ipak ponudio uspon i iskupljenje. On je samo čovek, i to ne naročito kompleksan, fizički snažan i stamen, ali psihički i emotivno slabašan i labilan, pa nam je jasno kako je i zašto svoju prvu ljubav izgubio, kao i kako je i zašto novu dobio u formi Linde (Naomi Watts, sjajna kao obično), jezičave šankerice dobrog srca. To sve čini da Chuck bude nešto više od bokserskog filma, baš kao i Rocky i Raging Bull i Requiem for a Heavyweighter kojeg i sam Wepner ističe kao svoj omiljeni, a kojeg kvebeški reditelj Philippe Falardeau (Monsieur Lazhar), zajedno sa Rockyjem obilato citira.

Boks ima tu svoju magnetičnu privlačnost više nego bilo koja druga borilačka veština: pravila igre su jednostavna što asocira na poštenje, a ostavljen je dovoljno veliki međuprostor za prljavštinu i muljažu. Tu je i ceo taj (polu-)svet promotera, menadžera, lajavih, ponekad duhovitih, a često bezobraznih trenera (ovde jednog takvog sa puno osećaja igra izuzetni Ron Perlman) i projekcijama publike. Međutim, po svojoj strukturi i izrazu, Chuck je više na tragu krimi-drama o usponu, padu i eventualnoj katarzi poput Goodfellas, koji citira obiljem naracije (naročito u prvoj trećini), smeštanjem većine filma u okvir “flashbacka”, oslanjanjem na detalje perioda poput kičaste mode i očitih muzičkih izbora i dinamičnom montažom. Takva igrarija ne pali uvek, film ponekad ispada iz ritma, ali se svejedno relativno brzo vraća. Pored vrhunske glume od strane sjajno složenog ansambla sastavljenog od zvučnih imena, valjalo bi pohvaliti i fotografiju koja svojom paletom boja, prirodnih tonova kojima dominiraju smeđa i crvena odlično emulira vreme radnje, 70-te i tadašnji stil snimanja, što se naročito vidi u jarko crveno osvetljenim klupskim scenama.

A Rocky? On je tu i Chuck je s njim neraskidivo povezan, kao film koji se kreće istim univerzumom. Ne samo zbog obilatog citiranja filma iz 1976. i ceremonije dodele Oscara iz naredne godine na kojoj je odneo tri kipića, zbog identifikacije koju je Chuck Wepner doživeo sa fiktivnim likom ili zbog lika Sylvestera Stallonea kojeg savršeno “skida” Morgan Spector. Ne, on je Rocky iz našeg kvarta, bez nastavaka, bez franšize, bez hollywoodske šminke i pretenzija da okonča Hladni rat. To je taj isti duh.

Creed

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Ryan Coogler

scenario: Ryan Coogler, Aaron Covington

uloge: Michael B. Jordan, Sylvester Stallone, Tessa Thompson, Phylicia Rashad, Tony Bellew, Wood Harris

“U boksu i u westernu, autsajderi su uvek favoriti” - Miki Rubiroza, Grlom u jagode (1976)

Kultna serija Televizije Beograd odakle sam uzeo citat i originalni Rocky su se mimoišli za par meseci, ali citat sam po sebi stoji. U boksu i u westernu, ali i generalno. Uvek se uhvatimo kako navijamo za autsajdera, novajliju sa simpatičnom njuškom protiv šampiona, uhodanog, pomalo gordog i nestrpljivog da što pre završi, kao što smo svim srcem uz stranca (sa imenom ili bez) koji protivno savetu šerifa sam izlazi pred barabe. Takva je dramaturgija, u tim likovima vidimo idealiziranu sliku u ogledalu, voleli bismo biti takvi, kada bismo samo imali hrabrosti...

Rocky (1976) je u utrku za Oscara ušao kao autsajder, pored Taxi Drivera, The Network, All The President's Men i Bound for Glory, ali je imao ono što većina tih filmova nije: narativ o simpatičnom novajliji. Ne samo to, temeljno sjebana post-vijetnamska Amerika je očajnički tražila malo nade, svako za sebe i kolektivno, i našla ju je u priči o italo-američkom bokseru na prekretnici, a ne u političkim temema koje su drugi filmovi nudili u tekstu i u pod-tekstu.

Rocky sa tri Oscara u džepu i statusom apsolutnog “crowd-pleaser” hita je lansirao jednu glumačku i autorsku karijeru. Razlog tome je Stalloneovo veliko srce da se na taj način pokaže pred svetom i ispriča zapravo svoju priču bez maske i uvijanja. Ono što je za Rockija Balbou bio boks, za Stallonea je bila gluma u kojoj nikako nije dobijao šansu, pa je statirao, snimao porniće (kada je to još uvek bila sramota) i imao razne “dnevne” poslove da bi preživeo od danas do sutra. Ironija sudbine je to da ga je Rocky lansirao u zvezde. Postao je fajter, akcijaš, “working class hero”, ponekad komedijaš. Sasvim dovoljno za glumca sa, u najboljem slučaju, osrednjim talentom, ali dovoljno mudrog da bira svoje bitke.

Rocky je pored Stalloneove karijere lansirao i jednu prilično dugovečnu franšizu. Ona je, istina, imala uspone i padove, patila je od autorskog ega, patriotskog guslanja, melodrame i patetike i često se služila uhodanim sportsko-fajterskim obrascima i nikad nije dostigla domete originalnog filma. Dvojka, trojka i četvorka su, svaka na svoj način, bili relativno zabavni filmovi, manje ili više razvodnjene supstance iz prvog dela. Petica je jednostavno bila bizarna, pa je franšiza otišla na led, odakle ju je sam Stallone izvadio za tridesetogodišnjicu prvog filma i napravio jedan u suštini nepotrebno tužan film, Rocky Balboa. Creed, po svojim vanjskim karakteristikama “spin-off”, ali zapravo nastavak Rocky serijala, je svakako bolji od toga. Generalno, bolji je od svih nastavaka, ali ipak ne dostiže domete originalnog filma, iako se trudi.

Priča prati Adonisa “Donnieja” Creeda (Jordan), vanbračnog sina Rockijevog prvog velikog rivala, a kasnije velikog prijatelja Apola. Iako oca nije ni upoznao, a bez majke je rano ostao, pa je završio “u sistemu”, Donnieju se sreća osmehnula kada ga je Creedova udovica Mary Anne (Rashad) usvojila i odgojila sa ljubavlju i u izobilju materijalnih dobara. Donnie ima dobar posao u finansijama i čak je nedavno dobio unapređenje, ali ga neki vrag tera da boksuje. Valjda da dokaže da je sin svoga oca, iako prema njemu gaji ne baš pozitivne sentimente. Zbog toga napušta svoj ugodan život i seli se u Philadelphiju, u nadi da će privoleti Rockija Balbou (Stallone) da ga trenira, pa kako bude...

Na stranu neverovatnost premise da jedna osoba može da ima skupi fakultet, karijeru u finansijama i kontinuitet prljavih borbi po Meksiku od kojih ostaju posledice (osoba sa njegovim finansijskim mogućnostima je sebi mogla priuštiti vrhunski trening i loviti, recimo, olimpijski tim pre eventualne profesionalne karijere), Creed je jednostavno inspirativna priča. Upravo o novajliji koji dolazi izvan sistema i koji traži pomoć pomalo zaboravljenog veterana da bi,protiv svih šansi, izašao na megdan spreminijima i utreniranijima, da razrešio konflikt koji ima sa samim sobom i sa svetom i da bi izgradio ime i u svojim očima izašao iz očeve senke. Creed je jedna od onih priča o borbi u kojoj prvo moraš pobediti samog sebe, pa tek onda protivnika, i to se ne odnosi samo na našeg mladog budućeg šampiona, nego i na veterana.

Naravno, u Creedu ima dosta toga od originalnog Rockija, od likova na koje se često direktno referira, preko citiranih scena (nije moglo proći bez atipičnog treninga), do čuvenih stepenica i slatkaste ljubavne priče u koju Donnie ulazi sa svojom susedom Biancom (Thompson). Duh originala je nekako očuvan, poštuje stare fanove, a u perspektivi stvara nove (o nastavku se sve glasnije šuška). I zapravo, i pored oslanjanja na formulu i nekoliko iskliznuća prema patetici, Creed se doima kao sasvim solidan i dovoljno svež film.

Razlog za to su mlade snage koje su preuzele film. Ryan Coogler i Michael B. Jordan su tandem kojeg se možda sećamo iz Fruitvale Station, emotivno nabijenog i politički angažiranog indie filma o policijskoj brutalnosti i ničim opravdanom ubistvu crnog mladića. Michael B. Jordan je pokazivao zavidan talenat i kao dečak (uloga Wallacea u seriji The Wire), a Coogler ga je na najbolji mogući način iskoristio i ispostavio kao glumca na kojeg se može računati. Kao Donnie je ležeran i siguran u svojoj izvedbi, kako u odličnim, dinamično režiranim scenama borbe u ringu, tako i u zajedničkim scenama sa svojim partnerima. Tessa Thompson je takođe odlična, opuštena je i upušta se u verbalni sparing sa Jordanom i njih dvoje ostvaruju tipičnu, a ipak uverljivu filmsku romansu.

Mnogo je veće pitanje bilo kako će se Stallone kao Rocky Balboa uklopiti u “setting” kada on nije glavni, nego pomoćni lik. On je ovde trener, kao što je Mickey bio njemu, ali je i mentor, i očinska figura i onaj zadovoljni, mudri, dobri duh filma. Njegovo mumlanje i staračka melanholija nikada se nisu bolje uklapali u film nego u Creedu.

Kada je primao Zlatni Globus, Stallone je održao pomalo rastreseni, emotivni govor u kojem se zahvalio i svom najdražem imaginarnom prijatelju Rockiju Balboi. Ima i zašto, bez daljnjeg, ali retko kad se kreator obazire na svoju kreaciju koja je nastavila svoj život i uticala na mnoge. Rocky je Stalloneu doneo i nominaciju za Oscara, iako se ovakvi “crowd-pleaser” filmovi sve ređe pojavljuju na radaru Akademije. Možda je to samo gesta poštovanja. A možda će Stallone, autsajder, protiv svih šansi, osvojiti kipić, kao Rocky onomad.

Southpaw

2015.

režija: Antoine Fuqua

scenario: Kurt Sutter

uloge: Jake Gyllenhaal, Forest Whitaker, Rachel McAdams, Oona Laurence, Curtis “50 Cent” Jackson, Skylan Brooks, Naomie Harris

Borilačkih, a naročito bokserskih filmova ima na lopate, stalno se snimaju i imaju tu čudnu osobinu da liče jedan na drugi skoro do neprepoznatljivosti. To je valjda taj neki američki, zapravo hollywoodski način da se običnom čoveku u publici proda jeftina sportska metafora kako je život zapravo jedna beskrajna borba. I ekipa to očito puši, niko se ne buni i ti “fajterski” filmovi su možda ne impozantna, ali svakako sigurna lova na blagajni.

Da se ne lažemo, ima tu i odličnih stvari. Originalni Rocky je bila do bola iskrena metafora o Staloneovoj borbi da uspe kao glumac. Iako su njegovi nastavci u najboljem slučaju zabavni, oni ne mogu umanjiti snagu i čistu dušu prvog filma. Raging Bull je značajniji kao De Nirov čas “method” glume nego kao bilo šta drugo, pa smo se, i pored standardne priče o usponu i padu, mogli saživeti sa njegovim likom. Nisu drugi fajterski filmovi nužno loši, samo je sve vezano za njih kruti šablon i malo ko ga se usudi na bilo koji način dirnuti. Toliko da imamo meta-filmove o tome poput Grudge Matcha.

Razlog zašto sam se posle nekoliko meseci čekanja dohvatio Southpawa nije njegova osnova ni žanrovska odrednica sportske (melo)drame. Nije to ni reditelj Antoine Fuqua kojem je Training Day bio slučajan pogodak (sve sam ubeđeniji da je David Ayer tu vodio glavnu reč), a koji je sve posle toga u najboljem slučaju odštancao, dok su mu neki od filmova živo sranje. Nije ni scenarista Kurt Sutter koji je doveden s televizije (Sons of Anarchy, The Shield) koji debituje na filmu sa ovom pričom originalno napisanom za bledolikog repera (i dokazano nikakvog glumca) Eminema. Razlog je Jake Gyllenhaal i još jedna prilika za njegovu transformaciju.

Sa pričom neću dužiti jer je čak i naslepo jasno o čemu se tu radi. Billy Hope (Gyllenhaal) počinje kao bokserski šampion na vrhuncu karijere. Ima ženu (McAdams) i kćerkicu (Laurence), veliku kuću i savršen skor bez poraza, pa je i malo arogantan. Upravo ta arogancija u kombinaciji sa besom će ga koštati svega, žena će mu poginuti, on će se propiti i izgubiti sve što je imao, čak i kćerku koju će strpati u dom. On mora krenuti ispočetka, i to sa novim mudrim trenerom (Whitaker), a pitanje je ima li snage za još nekoliko borbi, prvo sa samim sobom i svojim karakterom, a onda i u ringu...

Iskreno, popizdeo sam kad sam u prvoj sceni video Rachel McAdams. Iz nekog razloga mi ona neopisivo ide na živce u većini svojih uloga, tako da je za nju redak uspeh kad primetim da mi nije išla na živce. Možda je to zato što uglavnom dobija uloge dronova, pa kad i dobije neku snažniju ulogu, ona ne samo da nosi auru drona, nego i te uloge igra kao da su u pitanju dronovi. Bilo kako bilo, laknulo mi je kada njen lik gine nakon par scena. A onda sam shvatio da će autori od toga napraviti uvod u melodramu o padu i ustajanju iz prašine.

Problem sa tim nisu samo klišei, neki od njih su savršeno upotrebljivi i naplativi, kao što je to mit o bokseru koji je popio takve batine da je oglupeo, naročito kad ga igra Jake Gyllenhaal sa svojom mimikom, gestikulacijom i pogrbljenim stavom. Problem je što većina toga što vidimo u filmu nema veze sa zdravom pameću. Slažem se da film ne mora oponašati realnost u potpunosti, ali baš ovoliko lupetanja govori o temeljnom neznanju obojice autora o temi kojom se bave. Evo nekoliko primera...

Boks nije samo pitanje snage, nego je pre svega pitanje veštine i taktike, što mudri Whitaker uči našeg Jakea. Shodno tome, borac koji ima taktiku da ga protivnik mlati kao vola u kupusu i da u svakoj borbi ima zatvoreno oko dok slučajno ne pogodi nekoliko vezanih udaraca iz kontre u principu završava karijeru u roku od odmah, a ne postaje šampion. A kad je već šampion, ne može iscrpeti svoje finansije do maksimuma nakon nekoliko meseci mirovanja i jedne izgubljene borbe, sve da lupa po jedan auto dnevno, a ne lupa, čak i ne vidimo na šta troši lovu, ne drogira se, ne kocka se, malo cuga i kupuje poklone ortacima, ali to je to. Treće, šta će koji kurac nepozvani kolumbijski bokser na bogataškoj dobrotvornoj večeri? I kako je moguće na takav “event” ufurati oružje? Četvrto, pad u odnosu sa kćerkom nije moguć, ne tako naprasno i ne na tako glup način. Znam šta su autori hteli da postignu, ali to je moralo mnogo suptilnije. I konačno, baš bi bivši šampion dozvolio bilo kom treneru da ga preodgaja i tretira kao balavca ili regruta u vojsci i baš bi se neki trener usudio da ga u svojoj teretani uposli kao klozetara.

Sa pozitivne strane, Gyllenhaal je odličan, Whitaker jako raspoložen za ulogu koju može odigrati i u snu i njih dvojica imaju par solidnih zajedničkih scena. Režija je uglavnom kompetentna, a akcenat je stavljen na mečeve u ringu. Fuqua ih lepo hvata, pušta kameru na lice mesta i povremeno raspali neki od svojih potpisnih “slow-motion” kadrova. Problem sa tim je što su ti mečevi predvidljivi kada u glavi imamo širu sliku: unapred nam je kristalno jasno koji će meč naš junak dobiti, a koji izgubiti i na kakav način.

Bilo kako bilo, Southpaw (izraz za vrstu garda ramenom sa kojim se sakriva koja je dominantna ruka) je samo zbog glumaca i boksa u ringu gledljiv film. Njegova melodramatska kompetentna ga čini skoro negledljivim, a ni trajanje od preko dva sata ne pomaže. U konkurenciji bokserskih filmova svakako nije ni blizu najboljih, ali nije baš ni najgori. Srednja žalost. Čeka se Creed. Ili se lovi neki meč na Sport Klubu.