The Equaalizer 3

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Prvi The Equilizer u režiji Antoana „Training Day“ Fuke i po scenariju Ričarda „16 Blocks“ Venka imao je nesreću da se pojavi u doba stilski superiornijeg Johna Wicka. Bio je to jedan prilično nasilan, umereno zabavan akcioni film s karakterizacijom ponešto dubljom od proseka, makar u tome da je Robert MekKol (Denzel Vašington) uverljivo „patio“ od kompulsivne opsesije što ga je izdvajalo od mora drugih osvetnika-pravednika.

Usledio je nastavak koji nije toliko širio njegov „svet“, ali je zato zakomplikovao zaplet koji je poslužio za inflaciju tučnjave i pucnjave bez ikakvog reda i smisla, ali i to je nekako prošlo, kod publike, doduše, bolje nego kod kritike. Bilo kako bilo, sada smo dobili treći, nadajmo se i poslednji deo u kojem naš osvetnik-pravednik odmerava snage s italijanskom mafijom na njihovom terenu na Siciliji. Ne zato što je film sam po sebi loš, nego zato što je s njim priča prilično iscrpljena, pa bi svi daljnji pokušaji ličili na mamuzanje mrtvog konja.

Venk i Fuka otvaraju film sa mafiozom prerušenim u seljaka koji zajedno sa svojim sinom dolazi na već nečiji poziv da obiđe svoju vinariju. U dotičnoj se, pak, desio pokolj, a trupla ubijena na najrazličitije načine leže po podu i stolovima kao na kraju kakvog horor-filma. Tek onda vidimo našeg čoveka posednutog na stolicu pod pretnjom pištolja i nekako nam je jasno da je on taj pokolj i izvršio u svom poznatom maniru.

Ali, kako je onda dozvolio da bude zarobljen? E, tu će nam on održati gotovo „šekspirijanski“ monolog u kojem će zapretiti i mafijašu i njegovim posilnima šta će im se upravo desiti. I to će se i desiti: on će ih pobiti upravo onako kako je pretio. Ni to nije novost za Equilizera.

Novost je, doduše, to da će mu njegova milost zamalo doći glave, pa će popiti metak iz malokalibarske puške u leđa, zbog čega će se onesvestiti na putu odatle. Pronalazi ga lokalni policajac (Eugenio Mastrandrea) i ostavlja na brigu lokalnom doktoru (Remo Đirone) kod kojeg se oporavlja u stanu. Malo-pomalo, on se i integriše u novu sredinu pitoresknog gradića Altamonte, a i njegovi stanovnici ga prihvataju. Njega, pak, mori otkriće ISIS-ove droge tamo na imanju, zbog čega poziva CIA-ino odeljenje za finansijski kriminal i agenticu Kolins (Dakota Fening) koja dolazi s naoružanom pratnjom.

Druga stvar koja ga muči u gradiću koji je, čini se, izabrao za penziju je mafija. Dok je lokalac Marko (Andrea Dodero) tipični seoski siledžija koji maltretira i reketira poštene male privrednike, njegov brat Vinsent (Andrea Skarducio) je ipak malo veća zverka, povezana s napuljskom Kamorom i sa biznis-idejom da pokupuje celu obalu i na njoj izgradi hotele. Sledi obračun...

Što se akcije tiče, i treći nastavak ostaje na tragu svoja dva prethodnika: ona je brutalna i u tome nekako barokna, uz malo Fukinih režijskih manirizama („slow-motion“ momenti su nešto što on vuče još od svoje karijere reditelja muzičkih spotova). Snimljena od strane Roberta Ričardsona u anti-intuitivnom prirodnom „kjaro-skuro“ osvetljenju, sa čestom upotrebom donjih rakurska u kojima Denzel Vašington deluje kao gorostasna, monumentalna pojava, ona ispunjava ono što smo mi od nje i očekivali. Dakle, možda ne impozantno, ali svakako pristojno zabavno.

To jest, kada je ima, budući da skoro ceo srednji deo filma figurira kao pokušaj drame o odlasku u penziju, s neplaniranim komičnim momentima. Oni su, pak, plod preteranog oslanjanja na stereotipiju u pogledu idile sicilijanskog gradića i harmoničnih odnosa u zajednici, ali se ocrtavaju i na karakterizaciji kako pozitivaca, tako i negativaca koji uglavnom deluju kao karikature. Nevoljne komedije ima i u „šekspirijanskim“ nastupima Denzela Vašingtona, ne zato što to on ne bi mogao da izvede, već zato što tome nije mesto u ovakvom materijalu, dok je upitni talenat Dakote Fening protraćen u pokušajima da se „skine“ Džesika Čestejn iz Zero Dark Thirty umesto da se stvori nova CIA-ina agentica s vlastitim karakterom.

Sve u svemu, dobili smo pristojan akcioni film sa smešnim pokušajem dramskog produbljivanja, baziran na filmskoj i inoj stereotipiji i uglavnom neopterećen smislom i logikom. Što je u redu za prolaznu zabavu.

The Magnificent Seven

kritika objavljena na Monitoru

2016.

režija: Antoine Fuqua

scenario: Nic Pizzolatto, Richard Wenk (prema filmu Seven Samurai Akire Kurosawe)

uloge: Denzel Washington, Chris Pratt, Ethan Hawke, Vincent D’Onofrio, Byung-hun Lee, Manuel Garcia-Rulfo, Martin Sensmeier, Haley Bennett, Luke Grimes, Peter Sarsgaard

Za razliku od mnogih autora, Kurosawa nije u svojoj karijeri imao jedno remek-delo, nego dosta njih, a Seven Samurai (1954) se čak i među njima ističe po inovativnost, kvalitetu scenarija i genijalno preciznoj režiji. Zbog toga i ne čudi da je western rekontekstualizacija Johna Sturgesa, The Magnificent Seven (1960) na početku dočekana sa nepravedno lošim kritikama koje su inače sasvim dobrom filmu zamerali što je tek kopija boljeg. Međutim, umešala se publika, čak više evropska nego američka, i Sturgesov film je zaradio kultni status. Nakon tri nastavka, prerada postavljenih u svemir i Stari Rim i televizijske serije, sedam revolveraša koji brane seljane od bandita su opet dobili hollywoodski “remake”.

 U najgorem slučaju, to bi bila još jedna u moru potvrda da je “fabrika snova” ostala bez ikakve ideje, pa samo kopa po svojoj slavnoj prošlosti ne bi li “prelakirala” nešto klasično i to dobro naplatila. U najboljem, to bi moglo biti novo, savremeno promišljanje trenutno nepopularnog, ali mitološki potentnog žanra i njegovih varijacija kroz prostor i vreme. Sa zanatski korektnim, ali ne više od toga Antoineom Fuquom kome se posrećio Training Day jednom u karijeri u rediteljskoj fotelji i sa etnički šarenom postavom revolveraša koju predvodi Fuquin česti saradnik Denzel Washington, činilo se da ni to žanrovsko promišljanje neće biti naročito novo i originalno, nego će slediti trag Quentina Tarantina i njegovog crnog Djanga i šarene mrske osmorke. A ni scenaristi različitih senzibiliteta, Nic Pizzolatto (serija True Detective) sa svojim duhovitim nihilističkim monolozima i štancer osrednjih do bezveznih akcića Richard Wenk (The Equilizer, The Mechanic), kao tim nisu ulivali naročito poverenje.

  A onda – početak. Epska orkestarska muzika i široka veduta u toplim bojama ne baš toliko stare “35-ice”, apsolutno idealan početak jednog westerna. Nakon njega je, međutim, usledio hladan tuš. Usred mise se u crkvi raspravlja o taktici kako se suprotstaviti lokalnom moćniku, vlasniku obližnjeg rudnika zlata, koji ima privatnu vojsku i šerifa na platnom spisku i koji se namerio da poštene farmere otera sa zemlje. A onda se pojavljuje on, Bartholomew Bogue (Peter Sarsgaard, obično vrsan negativac koji ovde malo i preteruje) u svoj svojoj zlokobnosti, preuzima govornicu, drži predavanje o demokratiji, kapitalizmu i Bogu (nepotrebno je naglašavati koliko to nije bilo moguće u malom i nebitnom gradiću na Divljem Zapadu iz prostog razloga što je ta politikantska konstrukcija proizvod XX stoleća i uspona “bezbožničkog” komunizma), da bi im ponudio nešto što ne mogu prihvatiti, a ne smeju odbiti i na kraju, za dobru meru, spalio crkvu jer mu se može.

Ne znam čija je to bila ideja, ali takva nesuptilna i ničim izazvana politizacija je malo čak i gadna. Surovi i nezasiti kapitalista Bogue je očito nekakav Donald Trump, pa će onda, logično, Denzel Washington, jednom kada se pojavi, igrati Obamu pomešanog sa Occupy i Black Lives Matter pokretima. Sa još jednim takvim logičkim iskliznućem koje ruši karakter filma, The Magnificent Seven ne bi preživeo. Iskliznuća su se na nekoliko mesta ponovila, doduše samo u dijalogu koji je zvučao suviše moderno za western okruženje, ali jednom kada se film vratio svojoj osnovnoj akcijaško-revolveraškoj priči, sve je bilo bolje.

Zapravo, jedan od najboljih momenata u filmu je okupljanje ekipe. Ona je svakako šarenija nego u starim westernima, ali svi njeni članovi imaju karakter. Crni lovac na ucene kao koncept podseća na kasnog Tarantina, ali ga Washington igra prilično ležerno. Chris Pratt kao pijanac i kockar u dugovima je zadužen za komične momente. Ethan Hawke donosi dubinu kao bivši južnjački snajperista smešnog imena Goodnight Robicheaux koji pati od PTSP-a. Njega u stopu prati kineski majstor za noževe takođe smešnog imena Billy Rocks (Lee). Uvek rizičan izbor, Vincent D’Onofrio igra podivljalog čoveka koji živi sam s medvedima u planini i uglavnom govori nesuvislo. Družinu još kompletiraju obavezni meksički begunac (Garcia-Rulfo) kojeg lovac na glave poštedi zatvora i Indijanac (Sensmeier) sa lukom, strelom, ofarbanim licem i zastrašujućom frizurom. Promenila se i struktura poslodavaca, pa tako pored obaveznog smotanog farmera (Grimes), sada imamo i ženu – mladu, otresitu udovicu (Bennett). Neki će svoj karakter održati jednom kad izbije borba, drugima će se on putem izgubiti i utopiti u haosu koji je nastao, ali je makar sekvenca upoznavanja bila koloritna.

 U intervjuima je Fuqua govorio da to etničko i rasno šarenilo nije nikakva moderna intervencija za potrebe filmske industrije ili publike, već prosto ispravljanje istorijske nepravde: da su postojali i crni kauboji, da su Azijati gradili železnicu, da su se tim prostorom smucali veterani obeju vojski iz Građanskog rata, i da je granica između Amerike i Meksika bila mnogo poroznija nego danas, pa zašto se svi oni ne bi sreli na jednom mestu. Glupo je govoriti o istoričnosti nečega mitološkog kao što je to ceo svet westerna jer kada bi se u njemu ispravljale istorijske neistine, neutemeljene legende i bedastoće, od njega ničeg više ne bi ostalo. Opet, u svakom slučaju je legitimno u tu već ukorenjenu mitologiju dodati i nešto svojega.

Fuqua westernu kao filmskom žanru prilazi jedino kako ume, kao reditelj akcionih trilera, i to je ovde više nego ispravno. Razlog tome je bliskost žanrova. Mehanika tučnjave, pucnjave i mužjački nepristojnog humora je zajednička, kao i svetonazor utemeljen na pravdi, avanturi i izazovu. Uostalom, nije li i “originalni” The Magnificent Seven samo “remake” filma iz još jednog svetonazorski bliskog žanra, istorijskog spektakla? Ograničenja takvog “akcijaškog” pristupa vidljiva su u scenama borbe koje su previše moderne, masovne, koreografirane i na licu mesta uz hektičnu kameru.

 Međutim, ima tu sasvim dovoljno westerna u kojem će ljubitelji žanra uživati. Ima tu klasike, predivnih panorama od kojih zastaje dah, orkestra kao muzičke podloge, ali i bazično crno-bele karakterizacije u kojoj je jasno ko su pozitivci, a ko negativci. Ima tu i Leonea, njegove ružnoće, prljavštine i zlobe ljudskog karaktera, moralne sive zone, a čak se u jednom trenutku pojavljuje mitraljez kao tipičan “spaghetti” deus-ex momenat, a njime upravlja kreatura s povezom na oku. Ima tu i Peckinpahovih potoka krvi, revizije, aluzija na moderna vremena... Ima i ritma, i tempa, i akcije, toliko akcije, sasvim dovoljno za dva sata pozornog gledanja. Veličanstveno možda baš i nije, ali to i nismo mogli očekivati. Ali da je zabavno – to je svakako.

Southpaw

2015.

režija: Antoine Fuqua

scenario: Kurt Sutter

uloge: Jake Gyllenhaal, Forest Whitaker, Rachel McAdams, Oona Laurence, Curtis “50 Cent” Jackson, Skylan Brooks, Naomie Harris

Borilačkih, a naročito bokserskih filmova ima na lopate, stalno se snimaju i imaju tu čudnu osobinu da liče jedan na drugi skoro do neprepoznatljivosti. To je valjda taj neki američki, zapravo hollywoodski način da se običnom čoveku u publici proda jeftina sportska metafora kako je život zapravo jedna beskrajna borba. I ekipa to očito puši, niko se ne buni i ti “fajterski” filmovi su možda ne impozantna, ali svakako sigurna lova na blagajni.

Da se ne lažemo, ima tu i odličnih stvari. Originalni Rocky je bila do bola iskrena metafora o Staloneovoj borbi da uspe kao glumac. Iako su njegovi nastavci u najboljem slučaju zabavni, oni ne mogu umanjiti snagu i čistu dušu prvog filma. Raging Bull je značajniji kao De Nirov čas “method” glume nego kao bilo šta drugo, pa smo se, i pored standardne priče o usponu i padu, mogli saživeti sa njegovim likom. Nisu drugi fajterski filmovi nužno loši, samo je sve vezano za njih kruti šablon i malo ko ga se usudi na bilo koji način dirnuti. Toliko da imamo meta-filmove o tome poput Grudge Matcha.

Razlog zašto sam se posle nekoliko meseci čekanja dohvatio Southpawa nije njegova osnova ni žanrovska odrednica sportske (melo)drame. Nije to ni reditelj Antoine Fuqua kojem je Training Day bio slučajan pogodak (sve sam ubeđeniji da je David Ayer tu vodio glavnu reč), a koji je sve posle toga u najboljem slučaju odštancao, dok su mu neki od filmova živo sranje. Nije ni scenarista Kurt Sutter koji je doveden s televizije (Sons of Anarchy, The Shield) koji debituje na filmu sa ovom pričom originalno napisanom za bledolikog repera (i dokazano nikakvog glumca) Eminema. Razlog je Jake Gyllenhaal i još jedna prilika za njegovu transformaciju.

Sa pričom neću dužiti jer je čak i naslepo jasno o čemu se tu radi. Billy Hope (Gyllenhaal) počinje kao bokserski šampion na vrhuncu karijere. Ima ženu (McAdams) i kćerkicu (Laurence), veliku kuću i savršen skor bez poraza, pa je i malo arogantan. Upravo ta arogancija u kombinaciji sa besom će ga koštati svega, žena će mu poginuti, on će se propiti i izgubiti sve što je imao, čak i kćerku koju će strpati u dom. On mora krenuti ispočetka, i to sa novim mudrim trenerom (Whitaker), a pitanje je ima li snage za još nekoliko borbi, prvo sa samim sobom i svojim karakterom, a onda i u ringu...

Iskreno, popizdeo sam kad sam u prvoj sceni video Rachel McAdams. Iz nekog razloga mi ona neopisivo ide na živce u većini svojih uloga, tako da je za nju redak uspeh kad primetim da mi nije išla na živce. Možda je to zato što uglavnom dobija uloge dronova, pa kad i dobije neku snažniju ulogu, ona ne samo da nosi auru drona, nego i te uloge igra kao da su u pitanju dronovi. Bilo kako bilo, laknulo mi je kada njen lik gine nakon par scena. A onda sam shvatio da će autori od toga napraviti uvod u melodramu o padu i ustajanju iz prašine.

Problem sa tim nisu samo klišei, neki od njih su savršeno upotrebljivi i naplativi, kao što je to mit o bokseru koji je popio takve batine da je oglupeo, naročito kad ga igra Jake Gyllenhaal sa svojom mimikom, gestikulacijom i pogrbljenim stavom. Problem je što većina toga što vidimo u filmu nema veze sa zdravom pameću. Slažem se da film ne mora oponašati realnost u potpunosti, ali baš ovoliko lupetanja govori o temeljnom neznanju obojice autora o temi kojom se bave. Evo nekoliko primera...

Boks nije samo pitanje snage, nego je pre svega pitanje veštine i taktike, što mudri Whitaker uči našeg Jakea. Shodno tome, borac koji ima taktiku da ga protivnik mlati kao vola u kupusu i da u svakoj borbi ima zatvoreno oko dok slučajno ne pogodi nekoliko vezanih udaraca iz kontre u principu završava karijeru u roku od odmah, a ne postaje šampion. A kad je već šampion, ne može iscrpeti svoje finansije do maksimuma nakon nekoliko meseci mirovanja i jedne izgubljene borbe, sve da lupa po jedan auto dnevno, a ne lupa, čak i ne vidimo na šta troši lovu, ne drogira se, ne kocka se, malo cuga i kupuje poklone ortacima, ali to je to. Treće, šta će koji kurac nepozvani kolumbijski bokser na bogataškoj dobrotvornoj večeri? I kako je moguće na takav “event” ufurati oružje? Četvrto, pad u odnosu sa kćerkom nije moguć, ne tako naprasno i ne na tako glup način. Znam šta su autori hteli da postignu, ali to je moralo mnogo suptilnije. I konačno, baš bi bivši šampion dozvolio bilo kom treneru da ga preodgaja i tretira kao balavca ili regruta u vojsci i baš bi se neki trener usudio da ga u svojoj teretani uposli kao klozetara.

Sa pozitivne strane, Gyllenhaal je odličan, Whitaker jako raspoložen za ulogu koju može odigrati i u snu i njih dvojica imaju par solidnih zajedničkih scena. Režija je uglavnom kompetentna, a akcenat je stavljen na mečeve u ringu. Fuqua ih lepo hvata, pušta kameru na lice mesta i povremeno raspali neki od svojih potpisnih “slow-motion” kadrova. Problem sa tim je što su ti mečevi predvidljivi kada u glavi imamo širu sliku: unapred nam je kristalno jasno koji će meč naš junak dobiti, a koji izgubiti i na kakav način.

Bilo kako bilo, Southpaw (izraz za vrstu garda ramenom sa kojim se sakriva koja je dominantna ruka) je samo zbog glumaca i boksa u ringu gledljiv film. Njegova melodramatska kompetentna ga čini skoro negledljivim, a ni trajanje od preko dva sata ne pomaže. U konkurenciji bokserskih filmova svakako nije ni blizu najboljih, ali nije baš ni najgori. Srednja žalost. Čeka se Creed. Ili se lovi neki meč na Sport Klubu.

The Equalizer

2014.

režija: Antoine Fuqua

scenario: Richard Wenk (prema istoimenoj TV seriji)

uloge: Denzel Washington, Marton Csokas, Chloe Grace Moretz, David Harbour, Bill Pulman, Melissa Leo

Slobodno me prekinite kada vam sledeće zazvuči poznato. Heroj zanimljive prošlosti i opremljen setom veština za ubijanje i preživljavanje odjednom biva primoran da ih koristi kako bi zaštitio ili osvetio nevine žrtve od opasnih globalnih kriminalaca. U pravu ste, ovo je zaplet svekog drugog ili trećeg akcionog filma u moderna vremena, poput Taken franšize, impresivnog na stripovski i trashy način Johna Wicka i Equilizera, najnovijeg uratka Antoina Fuque koji sa originalnom TV serijom iz 80-ih uglavnom deli naslov, donekle i potencijal “serijskosti” (najavljen je drugi deo i pored samo dobrih, ne i bajnih rezultata na “box office”-u), ali ne i puno toga ostalog.

Razlike u odnosu na pomenute filmove su prisutne, pre svega u tonu i trajanju. Taken filmovi su izgovor za besomučnu trashy akciju na tragu 80-ih i ranih 90-ih godina prošlog veka. John Wick je plenio svojim “over the top” stripovskim pristupom. The Equilizer je od pomenutih filmova i duži (čak dva sata i 12 minuta, što ga čini pomalo napornim za gledanje) i prilazi sa namerom da bude shvaćen ozbiljno. To će teško ići iz najmanje dva razloga. Priča je “stock” toliko da je nemoguće samo promeniti ton, ubaciti par mudrih citata i ne ispasti smešan ili pretenciozan, a ni Fuquina režija, žanrovski korektna, ali oslonjena na set starih trikova (solidna koreografija, ali uparena sa već potpisnim “slow-motion” momentima), nije u stanju podući film na željeni nivo. Dakle, konačni utisak je gledljivo, na momente zanimljivo, ali u velikoj meri beznačajno filmsko štivo koje vetri iz glave u roku od nekoliko minuta.

Ono što film drži na površini su sjajno odabrani glumci za svoje tipske ili tek malo razrađene uloge. Denzel Washington je u sjajnoj kondiciji za svojih 60 godina, što i nije neka novost. On je kroz celu svoju karijeru radio na svom “castingu”, izmenjujući dramske i žanrovske, trilerske i akcione uloge. U poslednje vreme smo ga gledali u Flightu i u 2 Guns, u veoma različitim, ali jednako dobrim ulogama. Uloga u Equilizeru je na očekivanom nivou, čak osmišljena i nastudirana od strane Denzela, sa posebnim akcentom na realističan prikaz OCD-a, što je automatski bolje od najčešće površno napisanih akcionih heroja.

Prostor da se iskaže dobija i Chloe Grace Moretz kao maloletna prostitutka zlatnog srca i preplašenog pogleda u kandžama ruske mafije, ali ona je za svoju ulogu u svakom slučaju imala uzor, a sve izvedbe posle Jodie Foster u Taxi Driveru se nužno smatraju tek kopijama i varijacijama na temu. Moretzova ne radi ništa spektakularno, ali barem nam nije neprijatno gledati kako mrcvari i standardnu ulogu i u najboljem slučaju osrednji tekst. Zato je Martin Csokas apsolutno sjajan i zastrašujući kao profesionalni istražitelj, sudija i ubica za potrebe ruske mafije. Problem sa njim nije toliko tipskost lika, jer ga je moguće varirati do beskonačnosti, koliko je ponavljanje jednih te istih nota u celom filmu. Fuqua makar radi na atmosferi i gradi susrete protagoniste i antagoniste, pa nam nije dosadno da ih gledamo. Ostaje nam samo da žalimo za činjenicom da nepravedno zapostavljeni Bill Pullman i skoro uvek dobra Melissa Leo nisu dobili pravu šansu da pokažu šta znaju i umeju zbog toga što su im likovi bili i ostali potrošni.

I ovakav kakav je, The Equilizer je primetan napredak u karijeri za Fuquu, posebno u odnosu na njegov prošli skoro pa negledljivi akcić Olympus Has Fallen. Ostaje nam da se pitamo kako je takvom jednom štanceru uspeo da se potkrade Training Day, film koji pokazuje osobine kultnog i cool, ma koliko bio rupičast tu i tamo. Čini se da je u slučaju tog filma David Ayer bio zanačajniji deo dvojca, što je potvrdio i sa filmovima koje je režirao. Fuqua pokazuje da dosta ovisi o kvalitetu scenarija koji mu se ponudi. U slučaju The Equilizer, scenario je upadljivo prosečan, pa je i film takav. Kad malo bolje razmislim, zahvalan sam što nije bio apsolutno užasan.

Olympus Has Fallen

2013.

režija: Antoine Fuqua

scenario: Craighton Rothenberger, Katrin Benedikt

uloge: Gerard Butler, Aaron Eckhart, Morgan Freeman, Dylan McDermot, Rick Yune, Angela Bassett, Melissa Leo, Ashley Judd

Za početak, od samog trailera i zapleta ne valja očekivati previše. Ovo je jedan od dva filma ove godine u kome teroristi zauzimaju Belu Kuću (drugi je White House Down), a hrabri heroj spasava američkog predsednika i celi slobodni svet. Jasno je da je u pitanju „popcorn movie“, tupavi akcioni spektakl, ali imena reditelja i nekolicine glumaca daju nagoveštaj da se film može gledati. Pogrešno, ovo je jedan od najdosadnijih hibrida dva tupava sub-žanra, Die Hard kopije i filma katastrofe.

Da razjasnimo samo tupilo od zapleta. Gerard Butler vešto sakriva britanski akcenat i glumi sve-američku herojčinu, bivšeg predsednikovog (Eckhart) telohranitelja koji je malo zajebao stvar kod jednog proklizavanja na putu, pa je prva dama (Judd) zaginula već u drugoj-trećoj sceni. Očekivano, Butlera su šutnuli na „odgovorni zadatak“ čuvanja trezora, gde se on maksimalno smara. Sve će se promeniti kada prvo odbegli avion krene da seje teror po Washingtonu, dok na kraju ne sruši Washingtonov spomenik. Predsednik sa sve svitom i posetom iz Južne Koreje se sakriva u bunker Olympus. E, sad, jedan od predsednikove svite je izdajnik (McDermot) i radi za teroriste, a i jedan od korejskih delegata je severno-korejski agent Kang (da, ima ime kao iz Mortal Kombata i igra ga Rick Yune), a pride i gomila dobro naoružanih severnokoreanaca upada u Belu Kuću. Cilj im je izvući šifre za nuklearne bojeve glave koje će detonirati u silosima. Zarobljeni sa predsednikom su i potpredsednik i ministarka odbrane (Melissa Leo, sjajna glumica u svojoj najlošijoj ulozi), tako da komandu nad državom privremeno preuzima štab u kome su predsedavajući kongresa (Morgan Freeman, ispod svog nivoa), neka vojna grla i šefica tajne službe (Bassett). Nadalje, Gerard Butler uskače u ulogu Bruca Willisa i spasava svet...

Pozitivna očekivanja od glumaca su izneverena, ali pitanje je da li su mogli nešto više da postignu sa očajnom pričom, očajnim scenarijom i rutinerskom, zanatskom režijom. Melissa Leo preglumljuje, Morgan Freeman upada u manirizam i podglumljivanje. Jedno pitanje: zašto on nije predsednik? Mislim, čovek ima predsedničku pojavu, već je igrao nekoliko predsednika. Moguće je da mu je uloga bila premala, a najverovatnija je notorna činjenica da Freeman ima loš casting, da ne bira uloge pažljivo. Butler, Eckhart, McDermot i Yune čine šta mogu u okviru stereotipa. Butler je u formi, pravoj formi za akcionog heroja, Eckhart je pasivan, osim kada je u pitanju ispaljivanje nepokornih, slobodarskih i patriotskih replika, McDermot ničim ne istupa od ostalih hollywoodskih izdajnika kojima se možda priznaje pravo na nezadovoljstvo, ali ne i za izdaju. Yune je tu još i najbolji, pošto su Koreanci relativno novi negativci, posle evropskih i ruskih kriminalno-špijunsko-dilerskih njuški i u prošloj deceniji nezaobilaznih Arapa. Naravno, Severna Koreja je deo „osovine zla“, društvo zaostalo u vremenu, ali ne može predstavljati ozbiljnu pretnju, pošto nema niti prirodne resurse, niti ekonomsku moć, niti savremenu tehnologiju. Opet Hollywood za to ne haje, potreban mu je neprijatelj kojeg mogu da predstave kao monstruma, a da se to pritom ne oseti na tržištu.

Od reditelja kao što je Antoine Fuqua, koji važi za majstora akcionih i kriminalističkih filmova (Training Day je kultni film, iako je neuverljiv, preteran i pretenciozan) se može očekivati korektan zanat, međutim to ga ovde ne spasava. Zanatski, film izgleda u redu, iako je preopterećen efektima, međutim problem je u konceptu. Koncept je nalik na ne naročito maštovite kompjuterske igrice, sa sve obaveznim elementima „ass-kicking and name-calling“, pa film liči na takvu vrstu glupe zabave.

Ok, svaka čast za kreativno ubijanje, stanovnici Americi nenaklonjenih država će uživati u prizorima rušenja Bele Kuće i Washingtona, ali to smo već videli. Čini se da je ideja da se uposle dvoje debitanata da napišu scenario koji će biti kakav god, samo da su zvuci koje ispušta „patriotski“. Rečeno-učinjeno, scenaristički dvojac je već dobio angažman za treći deo The Expendables, gde će njihov ridikulozni i nenamerno smešni dijalog biti iznimno cenjen, jer to je takav film. Olympus Has Fallen je poslužio kao filmski okvir za patriotski diskurs, sa kojim ja kao misleće biće imam problema.

Naime, moguća je slučajnost da jedan film propagira pogrešnu ideju u pogrešnom trenutku, kao, eto, sada sa ovim filmom koji nam predstavlja da Amerika nije dovoljno sigurna, što je glupost. Amerika je danas opsednuta sa sigurnošću i nacionalnim interesom, što ugrožava izvorne američke vrednosti, dostupnost, funkcionalnost, mobilnost i otvorenost. WTC je bio incident, ne pravilo, ali taj incident je poslužio kao izgovor za suspenziju određenih građanskih sloboda i demokratskih vrednosti.

Nažalost, imamo još jedan takav film koji potura tezu o manjku sigurnosti. Prošle godine smo imali nezapažen rimejk trash klasika Red Dawn, koji je isto poturio tezu o mogućem napadu na Ameriku. Plašim se da je Hollywood opet pogon za promociju idiotskih stavova, ne bi bio prvi put. A moguće je da je Olympus Has Fallen samo još jedan loš film u moru loših filmova.