The Equaalizer 3

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Prvi The Equilizer u režiji Antoana „Training Day“ Fuke i po scenariju Ričarda „16 Blocks“ Venka imao je nesreću da se pojavi u doba stilski superiornijeg Johna Wicka. Bio je to jedan prilično nasilan, umereno zabavan akcioni film s karakterizacijom ponešto dubljom od proseka, makar u tome da je Robert MekKol (Denzel Vašington) uverljivo „patio“ od kompulsivne opsesije što ga je izdvajalo od mora drugih osvetnika-pravednika.

Usledio je nastavak koji nije toliko širio njegov „svet“, ali je zato zakomplikovao zaplet koji je poslužio za inflaciju tučnjave i pucnjave bez ikakvog reda i smisla, ali i to je nekako prošlo, kod publike, doduše, bolje nego kod kritike. Bilo kako bilo, sada smo dobili treći, nadajmo se i poslednji deo u kojem naš osvetnik-pravednik odmerava snage s italijanskom mafijom na njihovom terenu na Siciliji. Ne zato što je film sam po sebi loš, nego zato što je s njim priča prilično iscrpljena, pa bi svi daljnji pokušaji ličili na mamuzanje mrtvog konja.

Venk i Fuka otvaraju film sa mafiozom prerušenim u seljaka koji zajedno sa svojim sinom dolazi na već nečiji poziv da obiđe svoju vinariju. U dotičnoj se, pak, desio pokolj, a trupla ubijena na najrazličitije načine leže po podu i stolovima kao na kraju kakvog horor-filma. Tek onda vidimo našeg čoveka posednutog na stolicu pod pretnjom pištolja i nekako nam je jasno da je on taj pokolj i izvršio u svom poznatom maniru.

Ali, kako je onda dozvolio da bude zarobljen? E, tu će nam on održati gotovo „šekspirijanski“ monolog u kojem će zapretiti i mafijašu i njegovim posilnima šta će im se upravo desiti. I to će se i desiti: on će ih pobiti upravo onako kako je pretio. Ni to nije novost za Equilizera.

Novost je, doduše, to da će mu njegova milost zamalo doći glave, pa će popiti metak iz malokalibarske puške u leđa, zbog čega će se onesvestiti na putu odatle. Pronalazi ga lokalni policajac (Eugenio Mastrandrea) i ostavlja na brigu lokalnom doktoru (Remo Đirone) kod kojeg se oporavlja u stanu. Malo-pomalo, on se i integriše u novu sredinu pitoresknog gradića Altamonte, a i njegovi stanovnici ga prihvataju. Njega, pak, mori otkriće ISIS-ove droge tamo na imanju, zbog čega poziva CIA-ino odeljenje za finansijski kriminal i agenticu Kolins (Dakota Fening) koja dolazi s naoružanom pratnjom.

Druga stvar koja ga muči u gradiću koji je, čini se, izabrao za penziju je mafija. Dok je lokalac Marko (Andrea Dodero) tipični seoski siledžija koji maltretira i reketira poštene male privrednike, njegov brat Vinsent (Andrea Skarducio) je ipak malo veća zverka, povezana s napuljskom Kamorom i sa biznis-idejom da pokupuje celu obalu i na njoj izgradi hotele. Sledi obračun...

Što se akcije tiče, i treći nastavak ostaje na tragu svoja dva prethodnika: ona je brutalna i u tome nekako barokna, uz malo Fukinih režijskih manirizama („slow-motion“ momenti su nešto što on vuče još od svoje karijere reditelja muzičkih spotova). Snimljena od strane Roberta Ričardsona u anti-intuitivnom prirodnom „kjaro-skuro“ osvetljenju, sa čestom upotrebom donjih rakurska u kojima Denzel Vašington deluje kao gorostasna, monumentalna pojava, ona ispunjava ono što smo mi od nje i očekivali. Dakle, možda ne impozantno, ali svakako pristojno zabavno.

To jest, kada je ima, budući da skoro ceo srednji deo filma figurira kao pokušaj drame o odlasku u penziju, s neplaniranim komičnim momentima. Oni su, pak, plod preteranog oslanjanja na stereotipiju u pogledu idile sicilijanskog gradića i harmoničnih odnosa u zajednici, ali se ocrtavaju i na karakterizaciji kako pozitivaca, tako i negativaca koji uglavnom deluju kao karikature. Nevoljne komedije ima i u „šekspirijanskim“ nastupima Denzela Vašingtona, ne zato što to on ne bi mogao da izvede, već zato što tome nije mesto u ovakvom materijalu, dok je upitni talenat Dakote Fening protraćen u pokušajima da se „skine“ Džesika Čestejn iz Zero Dark Thirty umesto da se stvori nova CIA-ina agentica s vlastitim karakterom.

Sve u svemu, dobili smo pristojan akcioni film sa smešnim pokušajem dramskog produbljivanja, baziran na filmskoj i inoj stereotipiji i uglavnom neopterećen smislom i logikom. Što je u redu za prolaznu zabavu.