Theater Camp

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Amerikanci vole letnje kampove, pa za svoje klince mogu da izaberu izviđačke, vojne, sportske svemirske, tehničke, muzičke, pa i, što da ne, glumačke, odnosno pozorišne. Sad, kako Amerikancima prva asocijacija na pozorište nisu nužno Šekspir i Čehov, već Brodvej i mjuzikli, i kako iz američkih tinejdžerskih komedija znamo da se ekipa iz školskih dramskih sekcija nalazi na dnu školskog „lanca ishrane“, možemo pretpostaviti kakva ekipa pohodi pozorišne kampove.

Oni su, kao i njihovi kampovski mentori svojevrsni otpadnici i parije, pa zato i jednima i drugima puno znači da se makar jednom godišnje okupe i nađu „među svojima“ gde se osećaju prihvaćeno. U jedan takav kamp pod imenom AdirondACTS (zezanje na temu stvarnog kampovskog naselja) u severnom, ruralnom delu savezne države Njujork smeštena je radnja filma Teater Camp u režiji Moli Gordon i Nika Libermana, a po konceptu njih dvoje i Noe Galvina. Njih troje su, zajedno s glavninom glumačke postave (a svi su već više puta i u različitim kombinacijama sarađivali u različitim formama komedije i mjuzikla) testirali koncept u formi kratkog filma koji je pandemijske 2020. godine postao svojevrsni viralni hit.

Dugometražna verzija se otvara u ključu „lažnog dokumentarca“ u kojem vlasnica / direktorka kampa Džoan (Ejmi Sedaris) objašnjava kako kamp funkcioniše uprkos teškoćama na koje jedan takav mali biznis naleće u surovom korporativnom okruženju. Ključ je, kaže, trud da se odlazi na turneje s predstavama kako bi se podsetilo stare i privabilo nove polaznike, da se održavaju kontakti s roditeljima, kao i da se odaje utisak lojalnosti, i po pitanju nastavnog osoblja i po pitanju „starih mušterija“. Priča je u suštini trgovačka, kao i mnoge druge, jer kampovi su ipak pre svega uslužni sektor, i ta priča drži vodu sve dok Džoan ne pozli na predstavi, pa ona završi u komi.

Na njeno mesto dolazi njen sin Troj (Džimi Tatro), tipičan „biznis-batica“ novog kova koji nikad nije mario za strast svoje majke. Njegova glavna briga je da smanji troškove kako kamp ne bi bankrotirao, zbog čega smanjuje broj zaposlenih i pokušava da postojeći personal dodatno natovari poslom ili da zaposli još neke nove „multitalentovane“ radnike, ali mu se na oglas javlja samo Dženet koja je, naravno, lagala u svojoj biografiji. Sve vreme se oko kampa muva predstavnica firme koja se bavi nekretninama i koja je zainteresovana za džentrifikaciju celog područja, a ni tupavi Troj nije nesklon da napravi neki „dil“ s njom, pod uslovom da on iz njega izađe „dobar“.

Od osoblja, tu po tradiciji dolaze Amos (Ben Plat) i Rebeka-Dajen (Gordon) na mesto instruktora glume i muzike, odnosno kreatora komada kojim će se ceo kamp baviti, a koji je ove godine posvećen Džoan. Njih dvoje su „paket-aranžman“ i „zamalo par“ bivših polaznika koji su ostali verni i zanatu i kampu, možda zato što u svojim primernim zanimanjima nemaju previše uspeha. Osim njih, tu su još profesor baleta, kostimograf-garderober, stara Rita (Kerolajn Aron) i autistični tehničar jedini (Galvin) jedini sposoban da bude kanal komunikacije između Troja i umetnika.

Klincima je super, svakom iz svojih razloga (recimo jedan sebe, po ugledu na Troja, vidi kao budućeg agenta), ali se javljaju i trzavice između umetničkih savetnika od kojih bi neki što pre napustili brod koji tone. Vlada haos, sve miriše na katastrofu, ali pitanje je hoće li se naši simpatični luzeri izvući.

Zajednička istorija između kreatora i glavnih glumaca se ocrtava kao sinergija na glumačkom nivou, pre svega u smislu vrlo glatke improvizacije, dok mlađi deo postave, baš kao i njihovi likovi, pokušavaju da „pokažu šta znaju“, što im solidno uspeva. Problemi se, međutim, javljaju u scenariju koji deluje kao kolekcija štoseva zaluđenika za pozorište i mjuzikl namenjena mlađim generacijama istih takvih, a odatle se prenose i na nekonzistentnu režiju. Iako je koncept „mokumentari“ filma ovde doziran i upotrebljavan inovativno (tekstualne kartice umesto intervjua), on zapravo i nije bio neophodan. Takođe, ostaje žal da je Ejmi Sedaris „ubijena“ prerano, odnosno da nije nekako „vraćena“ kasnije.

Konačni utisak je da je Theater Camp žrtva usiljene tranzicije iz kratkog u dugi metar i da bi bolje funkcionisao kao serija skečeva, što zapravo i jeste. Ali i ovako je uglavnom podesan za jednokratno gledanje, razgaljivanje i osmehe (glasni smeh ipak ne izaziva) i generalnu toplinu oko srca. Šteta je samo što vrlo brzo „izvetri“ iz memorije iz prostog razloga što su mnogi filmovi pre njega to isto radili bolje.