Club Zero

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Imajući u vidu sam film, ima neke vražje ironije u tome da su pred njegovu projekciju revnosni volonteri brojnoj publici delili kokice i koka-kolu. Volonteri verovatno pojma nisu imali o kakvom se filmu tu zapravo radi i koja mu je tema, već je njihova egzekucija sasvim sigurno dolazila iz plemenite namere festivala da se publici oduži za još jednu u nizu neplaniranih neugodnosti koje su obeležile ovogodišnji festival. Usred festivala je proglašen dan žalosti zbog femicida i masovnog ubistva u Gradačcu, pa su tog 16. avgusta otpale sve projekcije (zbog čega je program festivala produžen za još jedan dodatni dan, a u čemu je mogla da uživa samo domaća publika i struka, budući da su strani gosti otišli prema planu). A onda je i tokom celog popodneva tog planiranog dana zatvaranja, 18. avgusta, padala kiša, pa je projekcija filma koji zatvara retrospektivu Džesike Hausner i „veliki“ Open Air program, Club Zero, prebačena iz otvorenog Metalca u zatvorenu Skenderiju.

Ironija i potencijalna nevolja s kokicama i koka-kolom, pak, dolazi iz sadržaja filma. Džesika Hausner i njena ko-scenaristkinja Žeraldin Bažar, međutim, svoje namere oko filma nisu krile, pa se Club Zero otvara tekstualnom karticom upozorenja da će neke od prehrambenih praksi možda biti suviše uznemirujuće za neke u publici. Možemo zamisliti kako su oni osetljivi reagovali na to upozorenje dok su svoje slane i masnjikave grickalice zalivali slatkim gaziranim pićem.

Radnja filma smeštena je u okruženje elitne privatne škole internatskog tipa koja se, sudeći po akcentima, nalazi negde u Engleskoj. Uvodni kadar prikazuje preuređenje prostorije za sedenje i druženje u svojevrsnu salu za terapijske sesije. Modernistički stolovi s polovine XX veka se sklanjaju na krajeve prostorije, a ovalne stolice s naslonima iz istog perioda aranžiraju u krug. U njih sedaju sedmoro učenika tinejdžerske dobi, svi u žuto-zelenim („limun-limeta“) uniformama, a na jednu od njih seda i njihova nova nastavnica prehrane i nutricionistkinja gospođica Novak (Mia Vasikovska).

Novi predmet se zove „svesna ishrana“ i zapravo se svodi na kombinaciju dijete i meditacije u kojoj se hrana reže na manje komade, o svakom od njih se razmišlja tokom konzumacije, pa se za rezultat jede sporije i manje. Učenici imaju različite motivacije za uključivanje u program: neki bi se zdravije hranili, neki bi izbacili „džank fud“ iz prehrane, neki bi se spasavali planetu, neki bi se borili protiv konzumerizma, a neki protiv sopstvenih poremećaja u prehrani, neki bi popravljali svoje sportske rezultate, a neki bi jednostavno podigli svoj prosek.

Mis Novak u početku, naravno, ima punu podršku i saveta roditelja, i direktorke (Sidse Babet Knudsen) čiji pritisak dodatno utiče na učenike da sarađuju s njom čak i kada oni to ne bi. Nastavnica se, međutim, nimalo ne šali, već predano proverava svoje pulene za ručkom, pre nego što krene da ih ubeđuje da, pored smanjenja porcija, oni pređu na monokulturnu dijetu (odnosno da u toku jednog dana jedu samo jedan tip hrane, najbolje povrće) i da još više poste. Takav pristup u početku ima svoje benefite, ali, na kraju, koliko malo je „dovoljno malo“? Odgovor se možda krije u naslovu.

Dok gledamo kako i s koliko veštine Mis Novak manipuliše sistemom i svojim pulenima u smeru uspostavljanja pseudo-naučnog, a zapravo verskog kulta, u pozadini vidimo i neke možda još i zanimljivije stvari vezane za sadašnji trenutak u civilizaciji i njegove trendove. Vidimo preopterećenu decu i njihove roditelje, pomodare ove ili one vrste, tirane, samoživce koji decu o kojoj ne žele da se brinu ostavljaju „u sigurnim rukama“ kako bi se oni mogli posvetiti svojim „bitnim projektima“, ili one koji svoje neostvarene ambicije o klasnom napredovanju prebacuju na decu. Ta, u suštini nevoljena, deca tako postaju vrlo podložna za razne manipulacije, a ni njihova, reklo bi se generacijska, naivnost i „napaljivost“ na velike ciljeve im u tome neće pomoći.

Club Zero je premijeru imao u takmičarskom programu Kana gde se suočio sa salvom mlakih do negativnih kritika, uz retke pozitivne izuzetke. Kritike su se mahom temeljile na sadržaju filma, ređe na izvedbi, a u njima je autoričina perspektiva čitana kao cinična. Zamerke su upućivane i na satiričan ton kao sarkastičan zapravo bez pokrića, jer Džesika Hausner ovde, kako kažu, „ništa ne izlaže satiri“, već ruglu, pritom igrajući na „šok šoka radi“ (što možda čak i stoji, ali daleko da je Džesika Hausner jedina koja takvoj taktici pribegava). Autorici se zapravo zamerala neosetljivost prema ozbiljnim stvarima kao što su poremećaji u ishrani i naivnost mladih generacija koje su, je li, neiskvarene i zbog toga ranjive. Kao problematična je ispostavljana i „inflacija“ stila kojom se navodno pokriva tanušnost koncepta.

Većina ovih zamerki su, makar za autora ovog teksta, krajnje paušalne. Na njih filmski kritičari kao takvi imaju pravo, ali to ne znači i da zaista jesu u pravu. Naime, autorica je stvari postavila u jednu upadljivo artificijelnu sredinu, koncepcijski i vizuelno, što se može tumačiti i kao svojevrsna ograda od takozvanog „realnog sveta“ (ipak su likovi filma većinom ili bezobrazno bogati ili to pokušavaju da postanu), ali i kao legitimni veliki deo njene autorske koncepcije. Takođe, svi ti likovi su ipak dovoljno profilisani da možemo prihvatiti da „imaju svoje ja“, da su sposobni napraviti izbore i živeti s njima (ili zbog njih umreti). Uostalom, na „tapetu“ u filmu nisu toliko ni para-nauka, ni poremećaji u prehrani, pa ni konzumerizam i ekologija, ni kapitalizam kao opšti okvir i opšte mesto, ni naivnost mladih ljudi, koliko manipulacija s jedne i pomodarstvo i povodljivost s druge strane, što filmu daje jednu univerzalnu notu, artificijelnosti uprkos ili baš zbog nje.

Komponente stila su makar same za sebe nesporne. Filmovi Džesike Hausner generalno fantastično izgledaju, a neretko tako i zvuče. Ovde je to pocrtano njenom minucioznom režijom, savršeno komponovanim kadrovima, što statičnim, što kontrolisano pokretljivim, kojima dominira geometrija i u sadržaju i u okviru. Kamera Martina Gšlahta savršeno hvata detalje scenografije Bek Rejnford i kostima autoričine sestre Tanje Hausner, dok muzika Markusa Bindera svojim izrazov savremene neoklasike s akcentom na perkusijama diktira napetost dok akcentuje čudnovatost i artificijelnost onoga što gledamo.

Ako se na zanatskom planu i ima šta zameriti, onda bi to mogla biti gluma, odnosno „kasting“. Gluma sama po sebi jeste malo u „drvenom“ ključu, što je još jedan odjek artificijelnosti koja je potpisna za autoricu, ali koren problema leži negde drugde. Svi članovi ansambla koji dolaze iz različitih evropskih kinematografija, naime, s različitim uspehom pokušavaju da „uhvate“ akcenat, leksik i govornu shemu viših britanskih slojeva, a u tome ispadaju neujednačeni čak i u okviru istih porodica. To je verovatno i danak koji film mora platiti činjenici da je nastao u vrlo širokoj koprodukciji, a, čini se, bez stavke za „trening izgovora“ u budžetu.

Na kraju, u Club Zero se čini da stil odnosi prevagu nad supstancom, što je i inače deo opšteg znanja kada se radi o filmovima Džesike Hausner, ali to ne znači da supstance i poente nema. Naprotiv, artificijelnim, retro-stilom Džesika Hausner itekako govori o sadašnjosti, ne samo nekih tamo bogataša koji žive u svom svetu, već možda i našoj, i to čini na neubičajeno britak način. Možda je s Club Zero više nego ikad pre dirnula u osinjak nepisanih pravila šta se smatra pristojnim, a šta ne.