Robot Dreams

 objavljeno u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Neki štosevi su otrcani od upotrebe, ali su na nekim mestima ipak umesni. Recimo, kada vidimo da se (animirani) film zove Robot Dreams, teško ćemo odoleti da se ne zapitamo sanjaju li androidi električne ovce. Doduše, ovo je ipak robot drugačije konstrukcije, ali naslov nam svejedno kaže da nešto sanja.

Novi film Pabla Bergera (sećamo ga se možda kao autora crno-bele, neme ekranizacije Snežane i sedam patuljaka iz 2011. godine) je premijerno prikazan na jednom od komplementarnih programa Kana („Kenzan“). Mi smo, pak, imali prilike da ga pogledamo u Sarajevu u relaksiranom ambijentu Vatrogasca u okviru programa Summer Screen u teoriji posvećenog nešto „lakšim notama“. Ipak, nemojte da vas podaci o filmskom rodu i programskoj selekciji zavaraju: Robot Dreams u sebi itekako nosi određenu težinu, pa se teško može prodati kao film za decu, iako bi stariji osnovci od njega itekako mogli profitirati.

U vrlo prepoznatljivoj panorami Njujorka kasnih 80-ih, u stančiću na Ist Vilidžu živi jedan usamljeni pas. Svi stanovnici grada su, naime, antropomorfne životinje (zamislite postavu serije BoJack Horseman potpuno očišćenu od ljudskog prisustva), ali naš protagonista pas je poseban po tome što je jako usamljen. Toliko da mu je svaki dan isti dok mu se na „šoping“ kanalu na televiziji ne pojavi naizgled spasonosni oglas za najnovijeg robota za društvo.

Pas ga, dakle, naruči telefonskim putem, jedva dočeka i uz puno truda sastavi prema uputstvima. Isprva nespretni robot, međutim, brzo uči i dvojica drugara, „čovek“, odnosno pas i mašina provode puno vremena zajedno u zabavi, druženju i igrama tih dana na kraju leta. Sve dok se jednog dana ne upute na plažu, tamo pomalo preteraju sa zabavom, i robotu se pokvare zglobovi dok su drugari zaspali na pesku. Splet daljnjih nesrećnih okolnosti (nemogućnost psa da ponese robota, njegova odluka da ode nazad kući, naspava se i vrati sa alatom, upadanje u gužvu i kašnjenje sutradan) dovodi do toga da se plaža zatvori za ceo jesenji-zimski-prolećni period, da pas na nju ne može da uđe ni legalno ni ilegalno, pa da drugari moraju da se razdvoje.

Dok pas vodi svoju tužnu, samotnjačku egzistenciju u stanu ili na izletima na kojima uglavnom neuspešno pokušava da ostvari kontakt s drugim osobama, sve čekajući to ponovno otvaranje plaže u junu, robot leži na plaži i sanja kako će se spasiti i ponovo susresti sa svojim gazdom i prijateljem. Ali, umesto spasa, dolaze samo ne nužno dobronamerni uljezi i menjaju se godišnja doba. Zima sa snegovima i hladnim vetrovima i proleće s kišama i talasima koji preko robota nanose nove i nove slojeve peska. Hoće li se drugari ikada više ponovo sresti?

Srećom, (mali spojler) film ne odlazi u potpunu tragediju, iako se u jednom trenutku čini da će tako biti. Zapravo, postaje studija prijateljstva, usamljenosti i ljudskih (kako kod životinje, tako i u slučaju mašine) emocija. Narativni materijal za film, naime, potiče od grafičkog romana Sare Veron, a na koji je očito dosta uticao i opus SF pisca Isaka Asimova i njegove tematske preokupacije. Berger, pak, unosi svoj set filmskih i pop-kulturnih referenci, od Drejera i Čaplina, preko Majkla Džeksona i sastava Earth, Wind & Fire (njihova stvar September postaje muzička tema filma), pa do filmova The Wizard of Oz, Shining i Big Lebowski.

To, međutim, nije ono što Robot Dreams čini posebnim. Nije to ni animacija, iako je tu reč o vrlo jasnoj, preciznoj, jednostavnoj, lepoj i za priču odgovarajućoj 2D animaciji čistih, stripovskih linija (koja takođe podseća na pojednostavljenu verziju BoJacka). Već je to činjenica da Berger u svom filmu ni u jednom trenutku ne koristi dijaloge kao srestvo izražavanja. To ima svojih prednosti (ne samo da ukida jezičku barijeru, već i sva dešavanja u filmu podiže na univerzalni nivo), pritom jako podiže potrebu za razigranom upotrebom muzike i dizajna zvuka, što takođe ispunjava.

Problem, doduše, nastaje sa spoznajom da se s narativno ne baš bogatim materijalom, a pritom bez upotrebe dijaloga, ne može voziti neograničeno. Zapravo, već za 100 minuta trajanja, film na određenim mestima postaje pomalo i repetitivan i zamoran čak i za odraslog, treniranog gledaoca. Pa opet, kvaliteti odnose prevagu nad nedostacima, emocije nad kritičkom analitikom, pa je sasvim moguće da će upravo Robot Dreams „popunjavati kvotu“ takozvane „ozbiljne“ animacije za odrasle u sledećoj sezoni nagrada.