Vincent Must Die / Vincent doit mourir

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Zamislite situaciju u kojoj se najednom i bez ikakvog jasnog razloga nađete na meti raznih ljudi, znanih i neznanih, od kolega s posla, preko komšijske dece, do slučajnih prolaznika i potpunih neznanaca, koji svi pokušavaju da vas ubiju kako znaju i umeju. E, upravo to se dešava naslovnom junaku filma Vincent Must Die Stefana Kastanga koji je nakon premijere u Kanu zaigrao i u noćnom terminu programa Kinoscope u Sarajevu. Tamo smo ga i „ulovili“ pa ga u funkciji ovogodišnjeg otkrića prenosimo i na ovim stranicama.

Istini za volju, Vensan (Karim Leklu) je neko koga biste možda i poželili da udarite jer u sebi sjedinjuje aroganciju i šmokljansku nespretnost. Čak se možemo složiti da je u slučaju prvog napada zaslužio makar šamarčinu od neurotičnog stažiste na čiji se račun vrlo neslano našalio na sastanku pred svima. Ali to ipak ne objašnjava zašto računovođa u firmi pokušava da ga proburazi hemijskom olovkom, zašto komšijski klinci pokušavaju da ga prebiju nasmrt i zašto jedna gospođa pokušava da ga obori s bicikla i zgazi autom.

Kada ga u firmi pošalju na rad od kuće, Vensan rešava da pozajmi očev auto i ode u njegovu vikendicu na selu. Na putu na benzinskoj pumpi će čuti od čoveka koji izgleda kao beskućnik da on nije jedini koji ima tih problema, već da postoji cela zajednica ljudi u istom stanju koja se okuplja u dubinama interneta i možda planira preseljenje daleko od „civilizacije“, a da je okidač za ubilačke nakane kontakt očima. To šturo objašnjenje je možda i jedini komad „kosmologije“ koji ćemo do kraja filma dobiti, ali će zato Vensan upasti u avanture i iskušenja. Kako će, recimo, takav kakav je, otpočeti vezu s lokalnom konobaricom Margo (Vimala Pons), posebno ako i ona nesvesna svojih postupaka poželi da ga ubije, a pritom i sama dolazi s određenim „bagažom“ u vidu ljudi koji imaju (razumne) ubilačke nakane prema njoj?

Možda nećemo dobiti objašnjenje zašto Vensana (i ostale) drugi ljudi žele da ubiju, je li to neki virus ili jedan od simptoma „epidemije“ sloma civilizacije, pa to sve skupa funkcioniše kao labava metafora svega i svačega, od korone, galopirajuće stope kriminala, ljudske „prirodne“ sklonosti ka nasilju, pa sve do ratova i medijskog senzacionalizma u kojem se nasilni sadržaj prodaje za klikove. Ali ćemo zato dobiti fantastično zamišljene i izvedene „set pis“ sekvence u različitim žanrovskim ključevima, od komedije, pa do akcije i horora, a koji sadržinski variraju od nespretnih pokušaja vođenja ljubavi gde „sado-mazo pomagala“ čuvaju glavu, preko jurnjava kolima i masovne tuče na auto-putu, pa do tuče u septičkoj jami kakvu do sada još nismo dobili ni u najbrutalnijim predstavnicima azijske kinematografije.

Ono što je detaljno zamislio i napisao Matju Naer u svom scenariju, a Stefan Kastang bez zadrške vizuelizirao u svojoj nadahnutoj i tehnički preciznoj režiji možda pre deluje kao materijal za kratki film ili za kakvu kompjutersku igricu, pre svega iz razloga što s Vensanom i njegovim nevoljama ne možemo baš da se potpuno saživimo u ovom obliku dugometražnog filma koji, pritom, svoj kraj odlaže više nego što je zdravo. U kratkom filmu zapravo i nema potrebe za saživljavanjem, dok se ono podrazumeva u postavci igrice u kojoj „vodimo“ lika. Ali zato makar možemo uživati bez preteranog udubljivanja u Vensanovoj borbi za život (tu dosta pomaže i „razmahani“ glumac), a na kraju i u filmu kao retko originalnom i svežem dodatku baštine uvrnutog žanrovskog filma na festivalima.