Shortcomings

 kritika objavljena na XXZ

2023.

Režija: Randall Park

Scenario: Adrian Tomine (prema svom grafičkom romanu)

Uloge: Justin H. Min, Sherry Cola, Ally Maki, Tavi Gavison, Debby Ryan, Sonoya Mizuno, Timothy Simons, Jacob Batalon, Scott Seiss

Koliko li je samo filmova snimljeno o napornim, uvredljivim intelektualcima koji misle da su pametniji od ostalih, ali, ma kako pametni bili, ne uviđaju nedostatke duboko utkane u sopstveni karakter. Žanr može biti klasična komedija, romantična komedija ili dramedija (od Woodyja Allena do takozvanog „Sundance“ filma), a i u životu ne samo da znamo takve likove, već ih dosta često možemo prepoznati i u sebi.

Iz te perspektive, može zvučati istovremeno i atipično i redundantno da glumac, pre svega komičar i specijalista za uloge finih momaka u romantičnim komedijama kao što je to Randall Park izabere baš takav tip protagoniste za svoj režijski debi. Ali Shortcomings (koji je zapravo i imao premijeru na Sundance festivalu, sasvim u skladu sa svojim žanrom) nije samo reciklaža poznatih „tropa“ i njihovo preoblačenje u neko novo ruho u skladu s trendovima reprezentativnosti u savremenoj američkoj kinematografiji, već ispod toga zapravo i nudi smislenu raspravu upravo o konceptu reprezentativnosti, pre svega na Parku najbližem primeru Amerikanaca azijskog porekla.

Naš kukavni „junak“ je Ben (Min), propali student filma i propali filmadžija koji radi kao poslovođa u bioskopu koji je pred zatvaranjem. Sa svojom devojkom Miko (Maki), lepšom, bogatijom i uspešnijom od njega, nalazi se u pasivno-agresivnoj vezi u kojoj pokušava da dominira „snagom“ svog intelekta i sofističkim argumentima kojim skriva da njegov ego baš i nema pokrića u stvarnom svetu. Oboje su japanskog porekla, ali prema tome imaju različiti odnos: Miko je nedavno otkrila aktivistkinju u sebi, dok se Ben porekla na neki način stidi i prihvata društveno-nametnute standarde ukusa, odnosno ima svoj „tip“ cure koja je belkinja i – plavuša, što je česta tema njihovih rasprava.

Zapravo, u toku rasprave ih i upoznajemo: nakon projekcije komercijalnog filma (u tipu Crazy Rich Asians) koji im se različito svideo, njih dvoje počinju da se raspravljaju o značaju reprezentovanja Azijata u američkom filmu. Miko misli da je to dobra stvar i da otvara šanse drugima, Ben je nezadovoljan što je u pitanju još jedan generički repertoarski film u kojem likovi nisu ništa više od začina. Ipak je on filmski snob.

Jedina osoba s kojom Ben ima iole zdrav odnos je njegova prijateljica Alice (Cola). Ona je lezbejka koja odbija svaku mogućnost „serijske monogamije“, a od sveta se brani sličnim tipom sarkazma kao i Ben. Naoko je jednako toksična kao on, ali za nju je jasno da je to samo maska, dok je kod njega to skoro pa način života. Alice će zbog toga dobiti priliku za „iskupljenje“ s Meredith (Mizuno).

Stvari prelaze u „višu brzinu“ kada Miko dobije ponudu za praksu u New Yorku (radnja filma se odvija u okolini San Francisca) koju ne može da odbije, zbog čega par koji ni uživo ne funkcioniše najbolje, a na daljinu to može samo biti još gore, odlazi „na pauzu“. Za Bena to znači da konačno može da pokuša nešto s devojkama „u svom tipu“, prvo s novom mladom zaposlenicom bioskopa Autumn (Gevison) zbog koje je spreman da odlazi na „performanse“ njenog „kolektiva“, a onda i sa Sashom (Ryan) koju upozna na gay-žurci na koju ga je Alice odvukla. Kada i to propadne, očajnički će pokušati da nekako vrati naklonost Miko, čak će otići i u New York koji prezire, ali i tamo ga čeka iznenađenje: ne samo da je ona nastavila sa svojim životom, nego je i upoznala dizajnera Leona (Simons) koji je dosta pristojnije tretira.

Romantične zgode i nezgode samo su osnova mehanike priče, dok i njegova komedija i drama zapravo gravitiraju oko Benove iritantne persone. On pritom nije karikaturalni seronja, već seronja kakvog svi mi poznajemo (ili smo i sami takvi bili u trenutku kada je naš intelektualni razvoj bio dosta stepenica ispred onog emocionalnog). Još važnije od toga, to što je Ben napadan, sklon stereotipima i uvredama koje bi iz usta nekog belca zvučale kao rasizam, a sve s potpuno pogrešnom motivacijom (kako bi zalečio ili izdigao sopstveni ego), ne znači nužno da on nije u pravu i da u njegovim uvidima nema nečeg istinitog. Time pisac Tomine i reditelj Park pred Justina H. Mina postavljaju zahtevan glumački zadatak kojem je on apsolutno dorastao, i na čemu reditelj često poentira, češće u dramskom nego u komičnom registru.

Za komične poene zadužena je Sherry Cola koja u svom mesnatom liku i prilici da ima zadnju reč (scene se u principu završavaju s udarnom replikom, što je primer pametnog pisanja koje režija sledi) vidljivo uživa. S druge strane, Ally Maki kao Miko unosi nekakvu realističnu notu koja filmu daje na težini. Park, međutim, ne uspeva da do kraja razigra dvojicu sporednih glumaca, Jacoba Batalona i Scotta Seissa u ulogama Benovih zaposlenika u bioskopu, pre svega iz razloga što je očito da su njih dvojica ubačeni samo za komični efekat.

Možda je, opet, najvažnije saznanje u filmu ono koje dobijamo usput. Tu Randall Park uspeva da plasira izuzetno važne uvide o prirodi međuljudskih odnosa koji se ne mogu uvek podvesti pod uobičajene kategorije kao što su rasa i seksualna pripadnost koje i same znaju biti dosta složenija pitanja od po nekoliko opcija koje nam se tu nude. Zapravo, treba razlučiti osobu u svemu tome i razlikovati iskreni interes za nju od nekakvog fetiša.