Sound of Freedom

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gde da počnemo s ovim „fenomenom“? Možda najbolje od kraja. Naime, usred odjavne špice, glumac Džim Kavizel se obraća direktno u kameru i moli publiku da proširi glas o filmu za koji su „vašingtonske dahije“ učinile sve što je u njihovoj moći da ne ugleda svetlo dana, odnosno mrak bioskopske sale. Kavizel tako krši jedno od pravila lepog i pametnog ponašanja koje glasi: „Ne govori svoje budalaštine glasno u društvu normalnih i pristojnih ljudi!“

Ono što je Kavizel o filmu Sound of Freedom izrekao nije presna, nepatvorena laž, ali je zato primer polu-istine, iskrivljene istine ili post-istine. Film je, naime, zaista proveo pet godina „u bunkeru“, odnosno na nekoj polici filmskog studija, ali tome po svoj prilici nije „kumovao“ nekakav korumpirani establišment koji sakriva „istinu“ od javnosti, već splet prilično neobičnih okolnosti.

Prvo, Disney je kupio Fox koji je bio viđen kao originalni distributer, pa politički osetljiv film nije pušten u planirano vreme. Nadalje, u međuvremenu se dogodilo i zatvaranje / ograničavanje rada bioskopa kao posledica pandemije, pa trenutak za distribuciju opet nije bio pogodan. Na kraju, film je pušten letos u bioskope pod patronatom ionako ispolitizirane kompanije Angel Studios, što može biti znakovito, budući da se u Americi zahuktava predizborna kampanja, a Sound of Freedom vrlo otvoreno perpetuira narativ jednog od kandidata.

Zapravo, nije to ništa čudno za Kavizela, glumačkog „heroja“ i zaštitnog lica dotične političke opcije i inače sklonog zaumnim teorijama zavere na tragu Qanona, sa sve verovanjem u to da liberalne elite otimaju decu i skupljaju njihov DNK radi vlastitog večnog života. Kavizel, najpoznatiji po svojoj ulozi Isusa Hrista kod Mela Gibsona u The Passion of the Christ, verovatno pati od kompleksa heroja, što ume biti posledica ulaska u određenu ulogu i problema s izlaskom iz iste, kako na ekranu, tako možda i u privatnom životu. Ovde je stvar dodatno podgrejana samom činjenicom da je njega zapravo odabrao sam čovek čiji lik on portretira, bivši agent Domovinske sigurnost Tim Balard koji je svoj poziv lovca na pedofile nastavio u sopstvenom aranžmanu.

Budimo realni, takve namerne logičke pogreške nisu od juče modus operandi američkih konzervativnih elita. Setimo se samo „Satanističke panike“ od pre 40 godina i budalaština kojima su plašeni naivni građani onomad, pa samo zamenimo sataniste s pedofilima. Princip je isti, a svaka argumentovana zamerka zaumnim teorijama pobija se fanatičnom tvrdnjom da „ako nisi s nama, onda si s njima.“

Ali vratimo se na sam film i pokušajmo da ga, imajući u vidu kontekst, svejedno ocenimo nekim čisto filmskim kriterijumima. Odnosno da odgovorimo na pitanje je li Sound of Freedom išta više od zaumne, desničarske, kripto-fašističke propagande i strašila kojim se plaše oni naivniji i podložniji u publici.

Džim Kavizel, dakle, igra Tima Balarda, „lovca na pedofile“ i borca protiv dečije pornografije na internetu koji u jednom trenutku shvata da to što radi, zatvara pedofile iza rešetaka, nije dovoljno jer se time zapravo ne spasavaju deca od zarobljeništva, prostitucije i seksualnog zlostavljanja. Zbog toga od svog šefa traži dopuštenje za prvu tajnu operaciju kako bi uhvatio još nekog u lancu krijumčarenja i spasio makar jedno dete.

Dečkić u pitanju je Migel, a on mu otkriva da je njegova sestra Rosio još uvek u zarobljeništvu u Kolumbiji. Zbog toga Balard traži dopuštenje od šefa za još jednu akciju tamo, što mu ovaj nevoljno dopušta, uz upozorenje da drži sve u strogoj tajnosti i na minimalnom budžetu, budući da se akcija u kojoj ni na jednoj strani nema američkih državljana ne može nikako opravdati. Balard, policajac Horhe (Havijer Gordino), bivši kriminalac, a sada spasitelj na misiji Vampir (Bil Kemp) i investitor dobrih namera Pablo (Eduardo Verestegi) stoga pripremaju operaciju koja će razbiti krijumčarske klanove koje predvode bivša „misica“ Kati (Jesika Boroto) i neki od njenih kolega sa živopisnim nadimcima, i koja će osloboditi barem pedesetoro dece, među njima i Rosio. Ali, hoće li oni u tome uspeti i šta će to značiti za borbu protiv međunarodnih lanaca pedofilije?

Sudeći po čisto filmskim kriterijima, Sound of Freedom svakako nije nekakav izuzetan primerak svoje vrste. Predugačak je jer materijala na kojem je baziran zapravo ima za epizodu jedne epizode neke klasične televizijske serije poput Law and Order, a pritom u svojih 130 minuta trajanja često ispada iz ritma. I produkcija mu je zapravo na nivou malo raskošnije televizijske, a lokacije u Americi, Meksiku, Hondurasu i Kolumbiji zapravo izgledaju kao različiti budžaci jednog te istog filmskog seta u studiju. Režijski je, pak, nemaštovit pošto Alehandro Monteverde sve vreme igra na sigurno, krajnje predvidljivo kadrira i „odvrće“ ionako stereotipno ljigavu muziku kako bi postigao neke emocionalne akcente.

Ni glumački nije bajan, delom zbog samih glumaca, delom, pak, zbog scenarija koji je Monteverde napisao zajedno sa Rodom Barom. Džim Kavizel veoma „važno“ šmira, delom zato što on misli da to tako treba, delom zbog toga što mu ni scenario za film u kojem igra protagonistu prisutnog u skoro svakoj sceni ne ostavlja mogućnosti za nekakvu dalju i dublju karakterizaciju lika. Bil Kemp je od cele postave imao najviše sreće, budući da je njegov Vampir najkoloritniji i najinteresantniji lik u filmu, a i glumac ga najinspirativnije „šmira“, kao da se i sam zafrkava sa krajnje nedotupavnim replikama u dijalozima. Verovatno je od cele postave najkraću „slamku“ izvukla Mira Sorvino kojoj je dodeljena uloga Balardove supruge Ketrin čiji je jedini zadatak da svom mužu pruži bezrezervnu podršku kad god on od nje to zatraži.

Na kraju, ako već Sound of Freedom nije puno toga više od zaumne desničarske, hrišćansko-fundamentalističke, kripto-fašističke propagande, je li makar efikasan na tom polju? Na to pitanje je malo teže dati odgovor. Iz perspektive relativno obrazovanog gledaoca liberalnog pogleda na svet, nije teško pronaći podvale, nedorečenosti, slučajne ili namerne logičke pogreške i ostale pokušaje manipulacije, dok se poenta oko koje se svi moramo složiti „nabija iz sve snage“.

Ipak, Bar, Monteverde i njihovi producenti i sponzori se trude da svoj stav simuliraju kao ideološki neutralan i to im ponekad i uspeva. Hej! Imaju meksičkog reditelja koji govori o naporima jednog poštenog Amerikanca da latinoameričku decu vrati njihovim roditeljima. Na stranu to što su Meksiko, Kolumbija i Honduras predstavljene kao zemlje Trećeg Sveta kojima vladaju kriminalni karteli, gde se deca otimaju i prostituiraju kao „dobar dan“.

Zgodno, nema ni reči o tome da je administracija njihovog političkog favorita činila sve u svojoj moći da odvoji latinoameričku decu od svojih roditelja prilikom migracija i da ih drži u odvojenim „centrima za zadržavanje“. Nema ni reči o tome da Balardove metode možda nisu baš najefikasnije i najsmislenije. Zato ima drugih opštih mesta američkog desničarskog imaginarijuma, od „bezube“ državne administracije opterećene birokratskim procedurama i ograničenim budžetima, pa do bezočne laži da je sada više ljudi i dece u ropstvu nego onda kada je isto bilo legalno, što se „štampa“ na kartici na kraju filma.

Opet, nije liberalna publika onu na koju Sound of Freedom cilja, već su to uplašeni, pokorni i naivni koji će nakon ovog filma biti još uplašeniji i još skloniji verovanju u političke manipulacije američke desnice. Jer „ako nisi s nama, onda si protiv nas.“ Najlošija vest u svemu tome je što im, izgleda, sasvim dobro ide u širenju propagande među onima koji su već uvereni: ovaj TV film koji je zalutao u bioskope je već inkasirao trinaestostruku vrednost svog budžeta samo u Americi.