The Dog Stars

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Hajde da predahnemo i pogledamo u brojeve. Ridli Skot ove godine puni 89 godina. U 61 godinu dugoj karijeri, režirao je 57 naslova u različitim formatima, kroz veći deo karijere držeći tempo od po jednog filma godišnje ili makar jednog filma u dve godine. Producirao je otprilike triput toliko što će reći preko 150 naslova. Sličan je odnos snaga i u broju naslova koji su u planu da ih Skot režira (njih 8) ili da ih producira (njih 23).

Ludački je to tempo za čoveka koji bi trebalo da je u penziji, igra šah i hrani golubove po Central ili Hajd parku. Pritom, Ridli Skot je nekada bio Autor s velikim A, čovek koji je reformisao žanrove horora, naučne fantastike, neo-noara, trilera i istorijskog spektakla, autor filmova kao što su Alien, Blade Runner, Thelma & Louise, Gladiator... Isto tako, Ridli Skot odaje utisak štancera koji ne bira projekte previše, pa oni u osnovi variraju u kvalitetu, a on se trudi da ih izvede zanatski korektno.

U poslednjih petnaestak godina, recimo od smrti Ridlijevog brata Tonija koji je važio za još nadahnutijeg i autorski potentnijeg, nije teško prokljuviti koji je od mora Ridlijevih projekata svom autoru nešto značio, a koji nije, te gde je uložio više, a gde manje kreativne energije, gde je bio spreman na eksperiment, a gde ne. To nisu uvek iste stvari, i tek bi u određenim kombinacijama njih Ridli znao da zasija (The Martian, All the Money in the World, The Last Duel), da se prekombinuje (The Counselor), da sagori (Exodus: Gods and Kings, Prometheus), da pretera (House of Gucci, Napoleon), da odradi dobar posao (Alien: Covenant), ili da ničim izazvano mamuza mrtvog konja (Gladiator II).

Ono što možda moramo imati u vidu kod tako starih filmskih stvaralaca je to da je možda Lars fon Trir u pravu sa svojom depresijom i metaforom „fiksa“ – snimanje filma je trenutak ono malo sreće koje autora mentalno održava u životu. Takođe, verovatno je da su stare filmadžije svesnije svoje prolaznosti i blizine svoje smrti nego njihove mlađe kolege, pa zato imaju običaj da sebi za života podignu nadgrobni spomenik. Ridli Skot je tu tip koji svojim filmovima verovatno gradi nešto monumentalno, ali mu se nikad do kraja ne svidi šta je sagradio, pa stalno započinje iznova i iznova.

A mogao je fino da se povuče posle The Last Duel i time zaokruži filmsku karijeru koju je započeo sa The Duelists, pa nadalje iz hobija režira tu i tamo neku reklamu, video-spot ili epizodu neke serije. House of Gucci, Napoleon i Gladiator II bili su promašaji, premda su prva dva imala i nešto karaktera, a treći je makar bio raskošan. U tom smislu, Skotov najnoviji The Dog Stars dolazi krajnje iznenađujuće kao bledunjavi, derivativni štanc koji nije nužno loš, ali čije smo elemente već nebrojeno puta videli, kako kod Skota, tako i kod drugih autora.

U pitanju je autorov pokušaj da prokomentariše današnji svet kroz žanr postapokaliptične distopije, baziran na istoimenom romanu Pitera Helera iz 2012. godine, te po scenariju Kristofera Vilkinsona i Marka L. Smita koji iza sebe imaju i nešto ozbiljnih „kredita“, ali i puno štanca. Uneli su oni, svaki za sebe, i ponešto svoje, najaktualnije od čega je komentar da čovečanstvo nije puno toga naučilo od prošle pandemije, ali to nije bilo dovoljno da se derivativni izvorni materijal u najboljem slučaju osrednjeg kvaliteta uzdigne na neki novi nivo.

Godina je 2030-i-neka, svet je poharao virus nekog gripa i malo šta od čovečanstva je preživelo, a od civilizacije nije preživelo gotovo ništa. Ono malo zdravih ljudi ili živi izolovano, skupljajući ostatke od prošle civilizacije u rizičnim samostalnim pohodima na gradove ili održavajući svoje rančeve, farme i bunkere. Druga varijanta je organizovanje u skupine lešinarskih bandi koje podsećaju na varvarska plemena koja se brzo kreću i haraju po gradovima, selima ili prirodi.

Jedan od preživelih je i naš junak Hig (Džejkob Elrodi), nekada mehaničar, a sada pilot. Iz starog sveta, njemu je ostao jedino pas Džasper koji ga prati u stopu – s njim je na kosilici dok uređuju okolinu piste, u avionu, na golf-kolicima u gradu dok skuplja ostatke goriva, medicinskih potrepština i pića iz barova. Hig je nekada imao ženu Melisu, ali ona je stradala od virusa, o čemu saznajemo iz flešbek scena, a sada je u drugarskom, kameradskom aranžmanu s bivšim vojnikom i ubeđenim survivalistom Benglijem (Džoš Brolin) u napuštenoj bazi sportskih i poljoprivrednih aviona u kojoj imaju struje, vode, hrane, te koju mogu da brane jer je okružena šumom, a kula u sredini nije samo kontrolni toranj, već i pozicija za stražu. Aranžman u kojem Bengli brani oružjem, a Hig izviđa čini se idealnim, posebno ako imamo u vidu da se u njihovom kraju pojavilo novo pleme imena Ripersi koje je još zverskije u svom nastupu od ostalih.

Hig i Bengli su, međutim, potpuno različiti, čak suprotni karakteri i imaju suprotna uverenja. Bengli veruje da je civilizacija nepovratno otišla dovraga, te da je sve što dolazi spolja isključivo pretnja koju treba eliminisati. Hig je, pak, uveren da džepovi civilizacije negde postoje, čak ima dokaze za to – menonitsku zajednicu koju predvodi Aron (Benedikt Vong) s kojom trguje. A kada čuje glas (Alison Dženi) s kontrolnog tornja u udaljenom aerodromu Grend Džankšn, ponada se da se tamo nalazi jedan od preostalih džepova civilizacije.

Kada u jednom napadu na bazu pogine Džasper, Hig shvata da ga ništa više ne drži, te da mora da ispita svoju nadu. Njegova mala „cesna“ neće izdržati put do aerodroma u jednom cugu, pa će morati da prinudno sleti na neku livadu. Tamo će upoznati ostatke jedne porodice, nepoverljivog Ćaleta (Gaj Pirs) i njegovu kći Simu (Margaret Kvoli) koja je usamljena isto kao i Hig i koja jednako želi da proveri ima li još civilizacije negde. Ali civilizacija koju će oni pronaći nije ista kao ona koju traže...

Film traje dva sata i za to vreme prolazi kroz klišee upotrebljene u gomili drugih filmova, od I Am Legend, preko 28 Days/Weeks/Years Later do The Postman, da navedemo samo neke, a da tu nema neke naročito originalne zamisli u scenariju. Čini se da scenaristi čak propuštaju „zicere“ da stvar učine interesantnijom, od pozadinske priče o različitim bandama, naročito o Ripersima, koji su vizuelno interesantno dizajnirani, za razliku od ostalih koji liče ili na zombije, ili na Indijance iz starih kaubojaca. Generičke su, čak melodramatične, pozadinske priče glavnih likova, ne samo Higa, već i Sime koja funkcioniše kao njegova nova romantična partnerka, a koja je takođe mlada udovica, bivša studentkinja medicine čiji je verenik takođe nastradao od virusa.

Skot, doduše, povremeno ima ideju kako da sve to režijski razigra, ali tek u dve sekvence uspeva da zablista: prilikom bitke između Benglija i Ripersa koja je izvedena u „slou moušnu“ i kroz kameru za noćni vid, te kada se Hig, Ćale i Sima konačno domognu Grend Džankšna i upoznaju glas kao bivšu stjuardesu Darlin koja vodi tamošnju zajednicu koja deluje nadrealno. Za ostatak sreću kvare i generički „saundtrek“ koji kao da samo popunjava tišinu, ali i različiti svetlosni ključevi, najčešće tamni i muljavi, tu i tamo ispresecani žuto-spaljenima u fotografiji Erika Meseršmita.

Utisak donekle popravljaju glumci. Benedikt Vong i Džoš Brolin su u svom uobičajenom elementu, prvi kao blagi vođa pitome zajednice, a drugi kao muškarčina koja krije svoje meko srce. Gaj Pirs kao da se zabavlja igrajući kliše gunđavog ćaleta, dok je Margaret Kvoli odmereno čvrsta i ranjiva kao Sima koja čezne za ljudskim društvom kao i Hig. Džejkob Elordi kao Hig stoji kao emocionalno središte filma i iznosi ga na svojim plećima, čini se bez previše muke.

The Dog Stars, dakle, nije nužno loš film, i svakako ima svojih momenata, posebno kada se glumcima dopusti da igraju i nadgrade svoje ne baš inspirativno napisane likove, ili kada Ridli Skot pusti mašti na volju. To se, međutim, ne događa često, pa film postaje i ostaje upadljivo prosečan, štancerski i gotovo sasvim tezgaroški. Kao takav, on možda priliči nekom anonimusu, ali ne autoru s reputacijom kao što je Skotova.

Sound of Freedom

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gde da počnemo s ovim „fenomenom“? Možda najbolje od kraja. Naime, usred odjavne špice, glumac Džim Kavizel se obraća direktno u kameru i moli publiku da proširi glas o filmu za koji su „vašingtonske dahije“ učinile sve što je u njihovoj moći da ne ugleda svetlo dana, odnosno mrak bioskopske sale. Kavizel tako krši jedno od pravila lepog i pametnog ponašanja koje glasi: „Ne govori svoje budalaštine glasno u društvu normalnih i pristojnih ljudi!“

Ono što je Kavizel o filmu Sound of Freedom izrekao nije presna, nepatvorena laž, ali je zato primer polu-istine, iskrivljene istine ili post-istine. Film je, naime, zaista proveo pet godina „u bunkeru“, odnosno na nekoj polici filmskog studija, ali tome po svoj prilici nije „kumovao“ nekakav korumpirani establišment koji sakriva „istinu“ od javnosti, već splet prilično neobičnih okolnosti.

Prvo, Disney je kupio Fox koji je bio viđen kao originalni distributer, pa politički osetljiv film nije pušten u planirano vreme. Nadalje, u međuvremenu se dogodilo i zatvaranje / ograničavanje rada bioskopa kao posledica pandemije, pa trenutak za distribuciju opet nije bio pogodan. Na kraju, film je pušten letos u bioskope pod patronatom ionako ispolitizirane kompanije Angel Studios, što može biti znakovito, budući da se u Americi zahuktava predizborna kampanja, a Sound of Freedom vrlo otvoreno perpetuira narativ jednog od kandidata.

Zapravo, nije to ništa čudno za Kavizela, glumačkog „heroja“ i zaštitnog lica dotične političke opcije i inače sklonog zaumnim teorijama zavere na tragu Qanona, sa sve verovanjem u to da liberalne elite otimaju decu i skupljaju njihov DNK radi vlastitog večnog života. Kavizel, najpoznatiji po svojoj ulozi Isusa Hrista kod Mela Gibsona u The Passion of the Christ, verovatno pati od kompleksa heroja, što ume biti posledica ulaska u određenu ulogu i problema s izlaskom iz iste, kako na ekranu, tako možda i u privatnom životu. Ovde je stvar dodatno podgrejana samom činjenicom da je njega zapravo odabrao sam čovek čiji lik on portretira, bivši agent Domovinske sigurnost Tim Balard koji je svoj poziv lovca na pedofile nastavio u sopstvenom aranžmanu.

Budimo realni, takve namerne logičke pogreške nisu od juče modus operandi američkih konzervativnih elita. Setimo se samo „Satanističke panike“ od pre 40 godina i budalaština kojima su plašeni naivni građani onomad, pa samo zamenimo sataniste s pedofilima. Princip je isti, a svaka argumentovana zamerka zaumnim teorijama pobija se fanatičnom tvrdnjom da „ako nisi s nama, onda si s njima.“

Ali vratimo se na sam film i pokušajmo da ga, imajući u vidu kontekst, svejedno ocenimo nekim čisto filmskim kriterijumima. Odnosno da odgovorimo na pitanje je li Sound of Freedom išta više od zaumne, desničarske, kripto-fašističke propagande i strašila kojim se plaše oni naivniji i podložniji u publici.

Džim Kavizel, dakle, igra Tima Balarda, „lovca na pedofile“ i borca protiv dečije pornografije na internetu koji u jednom trenutku shvata da to što radi, zatvara pedofile iza rešetaka, nije dovoljno jer se time zapravo ne spasavaju deca od zarobljeništva, prostitucije i seksualnog zlostavljanja. Zbog toga od svog šefa traži dopuštenje za prvu tajnu operaciju kako bi uhvatio još nekog u lancu krijumčarenja i spasio makar jedno dete.

Dečkić u pitanju je Migel, a on mu otkriva da je njegova sestra Rosio još uvek u zarobljeništvu u Kolumbiji. Zbog toga Balard traži dopuštenje od šefa za još jednu akciju tamo, što mu ovaj nevoljno dopušta, uz upozorenje da drži sve u strogoj tajnosti i na minimalnom budžetu, budući da se akcija u kojoj ni na jednoj strani nema američkih državljana ne može nikako opravdati. Balard, policajac Horhe (Havijer Gordino), bivši kriminalac, a sada spasitelj na misiji Vampir (Bil Kemp) i investitor dobrih namera Pablo (Eduardo Verestegi) stoga pripremaju operaciju koja će razbiti krijumčarske klanove koje predvode bivša „misica“ Kati (Jesika Boroto) i neki od njenih kolega sa živopisnim nadimcima, i koja će osloboditi barem pedesetoro dece, među njima i Rosio. Ali, hoće li oni u tome uspeti i šta će to značiti za borbu protiv međunarodnih lanaca pedofilije?

Sudeći po čisto filmskim kriterijima, Sound of Freedom svakako nije nekakav izuzetan primerak svoje vrste. Predugačak je jer materijala na kojem je baziran zapravo ima za epizodu jedne epizode neke klasične televizijske serije poput Law and Order, a pritom u svojih 130 minuta trajanja često ispada iz ritma. I produkcija mu je zapravo na nivou malo raskošnije televizijske, a lokacije u Americi, Meksiku, Hondurasu i Kolumbiji zapravo izgledaju kao različiti budžaci jednog te istog filmskog seta u studiju. Režijski je, pak, nemaštovit pošto Alehandro Monteverde sve vreme igra na sigurno, krajnje predvidljivo kadrira i „odvrće“ ionako stereotipno ljigavu muziku kako bi postigao neke emocionalne akcente.

Ni glumački nije bajan, delom zbog samih glumaca, delom, pak, zbog scenarija koji je Monteverde napisao zajedno sa Rodom Barom. Džim Kavizel veoma „važno“ šmira, delom zato što on misli da to tako treba, delom zbog toga što mu ni scenario za film u kojem igra protagonistu prisutnog u skoro svakoj sceni ne ostavlja mogućnosti za nekakvu dalju i dublju karakterizaciju lika. Bil Kemp je od cele postave imao najviše sreće, budući da je njegov Vampir najkoloritniji i najinteresantniji lik u filmu, a i glumac ga najinspirativnije „šmira“, kao da se i sam zafrkava sa krajnje nedotupavnim replikama u dijalozima. Verovatno je od cele postave najkraću „slamku“ izvukla Mira Sorvino kojoj je dodeljena uloga Balardove supruge Ketrin čiji je jedini zadatak da svom mužu pruži bezrezervnu podršku kad god on od nje to zatraži.

Na kraju, ako već Sound of Freedom nije puno toga više od zaumne desničarske, hrišćansko-fundamentalističke, kripto-fašističke propagande, je li makar efikasan na tom polju? Na to pitanje je malo teže dati odgovor. Iz perspektive relativno obrazovanog gledaoca liberalnog pogleda na svet, nije teško pronaći podvale, nedorečenosti, slučajne ili namerne logičke pogreške i ostale pokušaje manipulacije, dok se poenta oko koje se svi moramo složiti „nabija iz sve snage“.

Ipak, Bar, Monteverde i njihovi producenti i sponzori se trude da svoj stav simuliraju kao ideološki neutralan i to im ponekad i uspeva. Hej! Imaju meksičkog reditelja koji govori o naporima jednog poštenog Amerikanca da latinoameričku decu vrati njihovim roditeljima. Na stranu to što su Meksiko, Kolumbija i Honduras predstavljene kao zemlje Trećeg Sveta kojima vladaju kriminalni karteli, gde se deca otimaju i prostituiraju kao „dobar dan“.

Zgodno, nema ni reči o tome da je administracija njihovog političkog favorita činila sve u svojoj moći da odvoji latinoameričku decu od svojih roditelja prilikom migracija i da ih drži u odvojenim „centrima za zadržavanje“. Nema ni reči o tome da Balardove metode možda nisu baš najefikasnije i najsmislenije. Zato ima drugih opštih mesta američkog desničarskog imaginarijuma, od „bezube“ državne administracije opterećene birokratskim procedurama i ograničenim budžetima, pa do bezočne laži da je sada više ljudi i dece u ropstvu nego onda kada je isto bilo legalno, što se „štampa“ na kartici na kraju filma.

Opet, nije liberalna publika onu na koju Sound of Freedom cilja, već su to uplašeni, pokorni i naivni koji će nakon ovog filma biti još uplašeniji i još skloniji verovanju u političke manipulacije američke desnice. Jer „ako nisi s nama, onda si protiv nas.“ Najlošija vest u svemu tome je što im, izgleda, sasvim dobro ide u širenju propagande među onima koji su već uvereni: ovaj TV film koji je zalutao u bioskope je već inkasirao trinaestostruku vrednost svog budžeta samo u Americi.

Wonderstruck

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Moram da priznam, nekako mi je genijalnost Todda Haynesa uporno promicala kroz sve ove godine. Da, ima stila i osećaja za detalj, ali njegovi su filmovi većinom “all show and no go”. To važi i za kultni Velvet Goldmine, a posebno za sve uratke posle Far from Heaven kojima Haynes kao da lovi nagrade. Uostalom, setimo se samo recentnog naslova Carol, toga šta je sve taj film mogao biti i činjenice da je reč o jednoj tek solidnoj, a ne impozantnoj kostimiranoj melodrami. Za Wonderstruck sam se od njegove premijere u Cannesu pribojavao da će predstavljati sasvim novi nivo u Haynesovom kalkulantstvu.

Jer kako reagirati na opis filma o dečaku i devojčici koje razdvaja par hiljada kilometara prostora i pedeset godina vremena, a spaja ih nešto sudbinski veliko. Momčić se zove Ben (Oakes Fegley) i odrasta 70-ih u ruralnoj Minnesoti i svoju majku (Michelle Williams) ispituje o ocu kojeg nikada nije upoznao, sve dok majka ne pogine, a njemu se dogodi nesreća zbog koje će oglušiti. Devojčica se zove Rose (Millicent Simmonds), gluhonema je, odrasta zanemarena nadomak New Yorka i živi za neme filmove u kojima igra njena odsutna majka (Julianne Moore). Svaki iz svog razloga (otkrivati ih bi bio spoiler) će kroz veći deo filma lutati ulicama New Yorka, završiti u prirodoslovnom muzeju i vrteti se po istim mestima sa pomenutim vremenskim odmakom.

Naravno da će se te dve nepovezane priče spojiti u jednu i naravno da će to biti srcedrapateljno, naivno, arbitrarno i prigodno. To ne treba da čudi u klinačkom filmu, filmu o klincima, možda čak i za klince koji neke važne tačke zapleta negde podigrava da bi kasnije potpuno zaboravio na njih. Pravo pitanje je, međutim, je li Haynes ovo zamislio kao film baš za klince i kako je na to reagirao Brian Selznick, autor dečijih slikovnica među kojima je i izvorni materijal, te scenarista ovog filma. Jer šmrc-šmrc kalkulantstvo i pojedini ne baš naivni momenti nisu baš za decu.

Opet, nema tu baš ni tako puno toga za odrasle jer je najzanimljivija komponenta filma puko tehniciranje koje ponekad ima smisla, a ponekad ne. Roseina avantura je, naravno, snimljena u imitaciji nemog filma, zrnasto, sa muzičkom pratnjom sve vreme i sa umetnutim karticama teksta, ali je “widescreen” format ostao. Lažni film koji se vrti u kinu i u kojem vidimo Julianne Moore kao zvezdu nemog filma je, pak, snimljen vernije onovremenim filmskim ostvarenjima. Takođe, Rosein šok i neverica kada se kino-dvorana zatvori radi instaliranja zvučnog sistema (takođe malo verovatno da se to tako odmah i odjednom prelazilo na novi format filma, ali nema veze) deluje kao prilično nesuptilna sugestija kako su osobe sa određenim tipom hendikepa u tom trenutku patile i kao još jedna u nizu politički korektnih kalkulacija.

Sa druge strane, Benova newyorška avantura izgleda fenomenalno i zato što su detalji i duh perioda rekreirani do poslednjeg (Times Square je snimljen negde u Brooklynu, ali se lažnjak ne prepoznaje koliko je dobar, a za takvu informaciju je potrebno poslušati nekoliko intervjua) i zato što su tehnički aspekti snimanja u ono vreme (poput, recimo, osvetljenja) pogođeni u potpunosti. U tim scenama Wonderstruck zaista izgleda kao film koji je ispao iz 70-ih. Takođe, izbor zaista gluhe mlade glumice Millicent Simmonds za ulogu je etički upitan, Haynes je sa svoje strane bio spreman na različite opcije, pa mu je ona “pala s neba”. Hendikep se ipak ne može odglumiti tako uverljivo.

Na kraju konca, Wonderstruck nije dobar film niti je naročito smislen, sve je to politički korektna kalkulacija i sviranje znate već čemu, i verovatno je Haynes imao nagrade u mislima, iste one koje mu izmiču i koje će nastaviti da mu izmiču. Ono što imamo prilike videti je bezveze, smuti pa prospi, lažna, neuspela kontroverza, ali ni to nije najgore što smo ove godine mogli pogledati. Najgore sa festivalskog ciklusa – to već možda.