Wonderstruck

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Moram da priznam, nekako mi je genijalnost Todda Haynesa uporno promicala kroz sve ove godine. Da, ima stila i osećaja za detalj, ali njegovi su filmovi većinom “all show and no go”. To važi i za kultni Velvet Goldmine, a posebno za sve uratke posle Far from Heaven kojima Haynes kao da lovi nagrade. Uostalom, setimo se samo recentnog naslova Carol, toga šta je sve taj film mogao biti i činjenice da je reč o jednoj tek solidnoj, a ne impozantnoj kostimiranoj melodrami. Za Wonderstruck sam se od njegove premijere u Cannesu pribojavao da će predstavljati sasvim novi nivo u Haynesovom kalkulantstvu.

Jer kako reagirati na opis filma o dečaku i devojčici koje razdvaja par hiljada kilometara prostora i pedeset godina vremena, a spaja ih nešto sudbinski veliko. Momčić se zove Ben (Oakes Fegley) i odrasta 70-ih u ruralnoj Minnesoti i svoju majku (Michelle Williams) ispituje o ocu kojeg nikada nije upoznao, sve dok majka ne pogine, a njemu se dogodi nesreća zbog koje će oglušiti. Devojčica se zove Rose (Millicent Simmonds), gluhonema je, odrasta zanemarena nadomak New Yorka i živi za neme filmove u kojima igra njena odsutna majka (Julianne Moore). Svaki iz svog razloga (otkrivati ih bi bio spoiler) će kroz veći deo filma lutati ulicama New Yorka, završiti u prirodoslovnom muzeju i vrteti se po istim mestima sa pomenutim vremenskim odmakom.

Naravno da će se te dve nepovezane priče spojiti u jednu i naravno da će to biti srcedrapateljno, naivno, arbitrarno i prigodno. To ne treba da čudi u klinačkom filmu, filmu o klincima, možda čak i za klince koji neke važne tačke zapleta negde podigrava da bi kasnije potpuno zaboravio na njih. Pravo pitanje je, međutim, je li Haynes ovo zamislio kao film baš za klince i kako je na to reagirao Brian Selznick, autor dečijih slikovnica među kojima je i izvorni materijal, te scenarista ovog filma. Jer šmrc-šmrc kalkulantstvo i pojedini ne baš naivni momenti nisu baš za decu.

Opet, nema tu baš ni tako puno toga za odrasle jer je najzanimljivija komponenta filma puko tehniciranje koje ponekad ima smisla, a ponekad ne. Roseina avantura je, naravno, snimljena u imitaciji nemog filma, zrnasto, sa muzičkom pratnjom sve vreme i sa umetnutim karticama teksta, ali je “widescreen” format ostao. Lažni film koji se vrti u kinu i u kojem vidimo Julianne Moore kao zvezdu nemog filma je, pak, snimljen vernije onovremenim filmskim ostvarenjima. Takođe, Rosein šok i neverica kada se kino-dvorana zatvori radi instaliranja zvučnog sistema (takođe malo verovatno da se to tako odmah i odjednom prelazilo na novi format filma, ali nema veze) deluje kao prilično nesuptilna sugestija kako su osobe sa određenim tipom hendikepa u tom trenutku patile i kao još jedna u nizu politički korektnih kalkulacija.

Sa druge strane, Benova newyorška avantura izgleda fenomenalno i zato što su detalji i duh perioda rekreirani do poslednjeg (Times Square je snimljen negde u Brooklynu, ali se lažnjak ne prepoznaje koliko je dobar, a za takvu informaciju je potrebno poslušati nekoliko intervjua) i zato što su tehnički aspekti snimanja u ono vreme (poput, recimo, osvetljenja) pogođeni u potpunosti. U tim scenama Wonderstruck zaista izgleda kao film koji je ispao iz 70-ih. Takođe, izbor zaista gluhe mlade glumice Millicent Simmonds za ulogu je etički upitan, Haynes je sa svoje strane bio spreman na različite opcije, pa mu je ona “pala s neba”. Hendikep se ipak ne može odglumiti tako uverljivo.

Na kraju konca, Wonderstruck nije dobar film niti je naročito smislen, sve je to politički korektna kalkulacija i sviranje znate već čemu, i verovatno je Haynes imao nagrade u mislima, iste one koje mu izmiču i koje će nastaviti da mu izmiču. Ono što imamo prilike videti je bezveze, smuti pa prospi, lažna, neuspela kontroverza, ali ni to nije najgore što smo ove godine mogli pogledati. Najgore sa festivalskog ciklusa – to već možda.