Brawl in Cell Block 99

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Čak ako i ne izvede revoluciju u svetu filma, niko mu ne može zameriti da nije pokušao. A inače, što se filma, posebno onog žanrovskog tiče, vrlo je moguće da će se vreme deliti na pre i posle S. Craiga Zahlera bez obzira na to što dotični nema formalno filmsko obrazovanje. Njegov Bone Tomahawk koji nas je fino prodrmao je uneo puno sveže krvi u western i to, odakle bi drugo, iz domena horora, te nas dobro prodrmao pričom o potrazi za primitivnim indijancima-kanibalima koji žive u pećinama i nemaju sposobnost govora, ali su zato sposobni mesarski vešto iseći čoveka koristeći samo naslovno oružje. Sa Brawl in Cell Block 99 revolucija se sprema pod-žanru zatvorskih filmova u svim pojavnim oblicima, od socijalne drame preko eksploatacije do akcije sa tučnjavom.

Ono čega se Zahler drži je, međutim, ono najperifernije: zatvorski filmovi traju relativno dugo i Brawl in Cell Block 99 tu nije izuzetak sa minutažom koja se zaustavlja na broju 132. Međutim, ono što nam je Zahler u tom vremenskom rasponu pripremio neće biti ni epska priča o iskupljenju veća od života (The Shawshank Redemption), niti će u njoj biti magije i magijskog (The Green Mile), niti će biti sama tučnjava (Raid 2), niti će se kretati kanonima akcionog filma (Lock Up). Neće tu biti ni pobune (Cell 211), ni elaboriranog bežanja i osvete nevino osuđenog. Nema tu ni političke poruke (American History X), pa čak ni priče o genezi kriminalca od pristojnog i moralnog čoveka (recentni Shot Caller), niti o genezi kriminalca od žutokljunog naivca (Un prophete), niti predestinacije za kriminal (Starred Up).

Zapravo, veći deo filma nismo ni sigurni kakav film gledamo jer njegov junak Bradley Thomas (Vince Vaughn) od prvog pojavljivanja u kadru sa križem istetoviranim na zadnjoj strani obrijane glave kao da priziva nevolju i lošu sreću. Da uopšte dopadne zatvora će mu trebati više od trećine filma, a da bi do tuče u naslovnom bloku došlo preko tri četvrtine. I to će proticati u gradualno nabrijavanoj neprijatnosti, vešto koreografiranim i snimljenim tučama i duhovitom verbalnom prepucavanju.

Počnimo od početka, odnosno od junaka kojeg upoznajemo na dan kada izgubi posao u mehaničarskoj radnji i sazna da ga žena Lauren (Jennifer Carpenter) vara. Priličan maler, reklo bi se, ali će se naš anti-junak sabrati nakon što joj golim rukama uništi auto. O njemu ne znamo puno, tetovaža insinuira na banditsku / zatvorsku prošlost, lečeni je alkoholičar i jak je kao crna zemlja, ali ipak verovatno pametniji od toga kako izgleda. Kada se pribere, ženi će predložiti da nastave po starom, da pokušaju da dobiju dete, a on će se vratiti starom poslu – kurirskom u sektoru prometa narkotika.

Osamnaest meseci kasnije, njihov bungalov je narastao na ozbiljnu kućerinu, dva krša od automobila su zamenjena trima novima. Bradley je očito jako dobar u svom poslu i šef (Marc Blucas) mu očito veruje, ali ne dovoljno da bi preskočio jedan “deal” sa meksičkim kartelom i njegovim šefom (Dion Mucciacito) koji će se pokazati usudnim za Bradleya koji će biti osuđen na 7 godina u solidno komfornom zatvoru. Prava nevolja je, međutim, što će Meksikanci oteti njegovu već izrazito trudnu ženu i preko posrednika (uvek dobrodošli Udo Kier) mu zapretiti da će se nešto jako ružno dogoditi (zaista, pretnja je nivoa Tarantina u top-formi, po morbidnosti možda čak i preko toga) ako u zatvoru sa maksimalnom sigurnošću čija se pravila nisu promenila od starih, “dobrih” vremena kada se zatvorenici nisu tretirali kao ljudska bića (oličena u kaubojski nastrojenom upravniku kojeg sa uživanjem igra Don Johnson i njegovoj bandi čuvara naoružanih dugim cevima), u njegovom posebnom bloku za najopasnije zatvorenike ne ubije jednog zatvorenika.

Kako je film izuzetno sporog tempa, jasno je da akcenat nije stavljen na radnju. Opet, teško možemo reći da Zahler razvija svog protagonistu jer ga sve vreme gledamo u stoičkoj datosti, jasno nam je kakav je i da je u suštini pristojan čovek spreman na ultimativnu žrtvu za ono što mu u životu znači, ali razni detalji kojim ga boji ostaju nerazjašnjeni. Razumemo napade besa, možda i možemo prihvatiti nadljudsku snagu, socijalnu i općenitu inteligenciju da zna kome kako pristupiti i sa kim dokle sme ići u verbalnom sparingu, ali osim nagoveštene prošlosti ne znamo otkud on uopšte u kriminalu, kao što ne znamo iz kojeg razloga u svom automobilu sluša nežnu soul muziku koju je napisao sam Zahler ili zašto popizdi na skraćivanje svoga imena.

Opet, Vince Vaughn je u ulozi Bradleya apsolutno otkrovenje. On igra protiv svog uobičajenog tipa, bilo komičnog, bilo dramskog koji odiše nekakvom dobroćudnošću. Ovde je opasan, od prvog kadra do poslednjeg, svojim stasom, svojim glasom, svojom pozom i izrazom lica. Koliko se čovek promeni samo kad obrije glavu i na nju nakači privremenu tetovažu? Sa druge strane, Jennifer Carpenter je izrazito taktilna u ulozi Lauren, što je opet odstupanje od njene za sada najpopularnije televizijske uloge u seriji Dexter gde igra sestru naslovnog junaka, detektivku koja ne može izgovoriti rečenicu bez psovke. Takođe, karakterni indie glumac Fred Malamed ima epizodu za pamćenje kao zatvorski službenik kojem se predaju lične stvari, Udo Kier je dovoljno jasna, a opet sofisticirana pretnja, a frajerska poza Dona Johnsona je iskorištena na potpuno drugačiji način od uobičajenog.

Neobičan je i način snimanja kojem preovlađuju što zemljani, smeđi tonovi, što hladni, plavi. Neprijatnost je stavljena na distancu, što gledaocu otvara mogućnost promišljanja viđenog. Jednako tako, tuče su snimljene pregledno, mirno i sa dovoljne distance, što je neobično u eri rapidnih montaža, ultra-kratkih kadrova i dezorijentirajuće blizine. One su svejedno dinamične zahvaljujući koreografiji Drewa Learyja i kameri Benjija Bakshija, a Bakshi i Zahler vrlo dobro znaju koje detalje treba uhvatiti i naglasiti krupnijim kadrovima, pa se ne može govoriti o sterilnosti.

Ostaje pitanje čemu sve to jer Brawl in Cell Block 99 deluje pre svega kao elegantna i izrazito uspela stilska vežba koja je često sama sebi svrha. Zahler se poigrava sa ritmom, tempom i naracijom, ostavljajući elipse u radnji i u karakterizaciji svog protagoniste, što ponekad ne rezultira nečim što bi se moglo nazvati smislom. Pa opet, Brawl in Cell Block 99 i Brad nisu nešto što se zaboravlja tako lako, čak i kad cela stvar šteka. A Zahler sa istom, unekoliko proširenom glumačkom i istom tehničkom ekipom priprema još jedan film za ovu godinu. Reč je o akcijskom trileru Dragged Across Concrete i, iskreno, veoma me zanima šta će s tim napraviti.