Brawl in Cell Block 99

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Čak ako i ne izvede revoluciju u svetu filma, niko mu ne može zameriti da nije pokušao. A inače, što se filma, posebno onog žanrovskog tiče, vrlo je moguće da će se vreme deliti na pre i posle S. Craiga Zahlera bez obzira na to što dotični nema formalno filmsko obrazovanje. Njegov Bone Tomahawk koji nas je fino prodrmao je uneo puno sveže krvi u western i to, odakle bi drugo, iz domena horora, te nas dobro prodrmao pričom o potrazi za primitivnim indijancima-kanibalima koji žive u pećinama i nemaju sposobnost govora, ali su zato sposobni mesarski vešto iseći čoveka koristeći samo naslovno oružje. Sa Brawl in Cell Block 99 revolucija se sprema pod-žanru zatvorskih filmova u svim pojavnim oblicima, od socijalne drame preko eksploatacije do akcije sa tučnjavom.

Ono čega se Zahler drži je, međutim, ono najperifernije: zatvorski filmovi traju relativno dugo i Brawl in Cell Block 99 tu nije izuzetak sa minutažom koja se zaustavlja na broju 132. Međutim, ono što nam je Zahler u tom vremenskom rasponu pripremio neće biti ni epska priča o iskupljenju veća od života (The Shawshank Redemption), niti će u njoj biti magije i magijskog (The Green Mile), niti će biti sama tučnjava (Raid 2), niti će se kretati kanonima akcionog filma (Lock Up). Neće tu biti ni pobune (Cell 211), ni elaboriranog bežanja i osvete nevino osuđenog. Nema tu ni političke poruke (American History X), pa čak ni priče o genezi kriminalca od pristojnog i moralnog čoveka (recentni Shot Caller), niti o genezi kriminalca od žutokljunog naivca (Un prophete), niti predestinacije za kriminal (Starred Up).

Zapravo, veći deo filma nismo ni sigurni kakav film gledamo jer njegov junak Bradley Thomas (Vince Vaughn) od prvog pojavljivanja u kadru sa križem istetoviranim na zadnjoj strani obrijane glave kao da priziva nevolju i lošu sreću. Da uopšte dopadne zatvora će mu trebati više od trećine filma, a da bi do tuče u naslovnom bloku došlo preko tri četvrtine. I to će proticati u gradualno nabrijavanoj neprijatnosti, vešto koreografiranim i snimljenim tučama i duhovitom verbalnom prepucavanju.

Počnimo od početka, odnosno od junaka kojeg upoznajemo na dan kada izgubi posao u mehaničarskoj radnji i sazna da ga žena Lauren (Jennifer Carpenter) vara. Priličan maler, reklo bi se, ali će se naš anti-junak sabrati nakon što joj golim rukama uništi auto. O njemu ne znamo puno, tetovaža insinuira na banditsku / zatvorsku prošlost, lečeni je alkoholičar i jak je kao crna zemlja, ali ipak verovatno pametniji od toga kako izgleda. Kada se pribere, ženi će predložiti da nastave po starom, da pokušaju da dobiju dete, a on će se vratiti starom poslu – kurirskom u sektoru prometa narkotika.

Osamnaest meseci kasnije, njihov bungalov je narastao na ozbiljnu kućerinu, dva krša od automobila su zamenjena trima novima. Bradley je očito jako dobar u svom poslu i šef (Marc Blucas) mu očito veruje, ali ne dovoljno da bi preskočio jedan “deal” sa meksičkim kartelom i njegovim šefom (Dion Mucciacito) koji će se pokazati usudnim za Bradleya koji će biti osuđen na 7 godina u solidno komfornom zatvoru. Prava nevolja je, međutim, što će Meksikanci oteti njegovu već izrazito trudnu ženu i preko posrednika (uvek dobrodošli Udo Kier) mu zapretiti da će se nešto jako ružno dogoditi (zaista, pretnja je nivoa Tarantina u top-formi, po morbidnosti možda čak i preko toga) ako u zatvoru sa maksimalnom sigurnošću čija se pravila nisu promenila od starih, “dobrih” vremena kada se zatvorenici nisu tretirali kao ljudska bića (oličena u kaubojski nastrojenom upravniku kojeg sa uživanjem igra Don Johnson i njegovoj bandi čuvara naoružanih dugim cevima), u njegovom posebnom bloku za najopasnije zatvorenike ne ubije jednog zatvorenika.

Kako je film izuzetno sporog tempa, jasno je da akcenat nije stavljen na radnju. Opet, teško možemo reći da Zahler razvija svog protagonistu jer ga sve vreme gledamo u stoičkoj datosti, jasno nam je kakav je i da je u suštini pristojan čovek spreman na ultimativnu žrtvu za ono što mu u životu znači, ali razni detalji kojim ga boji ostaju nerazjašnjeni. Razumemo napade besa, možda i možemo prihvatiti nadljudsku snagu, socijalnu i općenitu inteligenciju da zna kome kako pristupiti i sa kim dokle sme ići u verbalnom sparingu, ali osim nagoveštene prošlosti ne znamo otkud on uopšte u kriminalu, kao što ne znamo iz kojeg razloga u svom automobilu sluša nežnu soul muziku koju je napisao sam Zahler ili zašto popizdi na skraćivanje svoga imena.

Opet, Vince Vaughn je u ulozi Bradleya apsolutno otkrovenje. On igra protiv svog uobičajenog tipa, bilo komičnog, bilo dramskog koji odiše nekakvom dobroćudnošću. Ovde je opasan, od prvog kadra do poslednjeg, svojim stasom, svojim glasom, svojom pozom i izrazom lica. Koliko se čovek promeni samo kad obrije glavu i na nju nakači privremenu tetovažu? Sa druge strane, Jennifer Carpenter je izrazito taktilna u ulozi Lauren, što je opet odstupanje od njene za sada najpopularnije televizijske uloge u seriji Dexter gde igra sestru naslovnog junaka, detektivku koja ne može izgovoriti rečenicu bez psovke. Takođe, karakterni indie glumac Fred Malamed ima epizodu za pamćenje kao zatvorski službenik kojem se predaju lične stvari, Udo Kier je dovoljno jasna, a opet sofisticirana pretnja, a frajerska poza Dona Johnsona je iskorištena na potpuno drugačiji način od uobičajenog.

Neobičan je i način snimanja kojem preovlađuju što zemljani, smeđi tonovi, što hladni, plavi. Neprijatnost je stavljena na distancu, što gledaocu otvara mogućnost promišljanja viđenog. Jednako tako, tuče su snimljene pregledno, mirno i sa dovoljne distance, što je neobično u eri rapidnih montaža, ultra-kratkih kadrova i dezorijentirajuće blizine. One su svejedno dinamične zahvaljujući koreografiji Drewa Learyja i kameri Benjija Bakshija, a Bakshi i Zahler vrlo dobro znaju koje detalje treba uhvatiti i naglasiti krupnijim kadrovima, pa se ne može govoriti o sterilnosti.

Ostaje pitanje čemu sve to jer Brawl in Cell Block 99 deluje pre svega kao elegantna i izrazito uspela stilska vežba koja je često sama sebi svrha. Zahler se poigrava sa ritmom, tempom i naracijom, ostavljajući elipse u radnji i u karakterizaciji svog protagoniste, što ponekad ne rezultira nečim što bi se moglo nazvati smislom. Pa opet, Brawl in Cell Block 99 i Brad nisu nešto što se zaboravlja tako lako, čak i kad cela stvar šteka. A Zahler sa istom, unekoliko proširenom glumačkom i istom tehničkom ekipom priprema još jedan film za ovu godinu. Reč je o akcijskom trileru Dragged Across Concrete i, iskreno, veoma me zanima šta će s tim napraviti.

The Internship

2013.

režija: Shawn Levy

scenario: Vince Vaughn, Jared Stern

uloge: Vince Vaughn, Owen Wilson, Rose Byrne, Aasif Mandvi, Josh Brien, Will Ferrell, John Goodman

Budimo realni, The Internship neće pomeriti granice filmskog stvaralaštva ni za milimetar. U pitanju je formulična „feel good“ buddy-buddy komedija koja ne promašuje niti jednu kliše tačku u zapletu, i pritom još nimalo suptilna product placement reklama za Google. Komedije za popravljanje raspoloženja su blesave, ne treba ih shvatati ozbiljno i ne treba slediti njihovom credu, ali su filmovi koje apsolutno svako može pogledati bez posledica. Product placement je trend koji već neko vreme postoji i u Hollywoodu i u manjim kinematografijama i redak je primer negativnog fenomena koji je manje uvredljiv i manje smeta kada je blatantan (setim se urnebesno zabavnog francuskog Taxija), nego kada je diskretan i suptilan. Razumem ja tu produkcijsku taktiku: skupiti sponzorstvo za film da se izbegne zavisnost od box office uspeha.

The Internship nije flop, iako bi mogao biti. Novac je zarađen unapred. To je upadljivo retro film u svim segmentima (priča, gluma, režija), osim po pitanju okruženja. Sa druge strane, svi smo se naslušali o korporativnoj kulturi Googla, besplatnoj hrani, casual odevanju, biciklima i furanju na ekologiju, tako da je i to opšte mesto. Na jasan i glasan način, The Internship je u svojoj blentavosti relevantan i donekle mudar film koji poteže priču o naglom ubrzavanju vremena (generacija današnjih diplomanata govori različitim jezikom, razmišlja na različit način i ima potpuno drugačije reference od generacije svojih roditelja) i o tome koliko brzo određene veštine postaju zastarele. Glavni likovi filma su četrdesetogodišnjaci koji su već na početku filma za staro gvožđe.

Billy (Vaughn) i Nick (Wilson) su iskusni prodavci ručnih satova i dobri su u svom poslu, samo što se njihov posao gasi: ručni satovi su možda još samo statusni simbol, ostali gledaju na sat na telefonu. Kada njihov šef (Goodman) reši da ugasi firmu i ode u prevremenu penziju, oni su u problemu. Billy je, kako kaže devojka koja ga ostavlja, čovek koji uvek nađe način da zajebe situaciju. Nick je sledbenik, i prihvatiće posao kod svog namerljivog i ljigavog zeta (Ferrell), dok Billy ne dođe na ideju da bi se njih dvojica uključili u program stažiranja u Googlu.

Scena u kojoj oni odlaze na razgovor za posao na internet u javnoj biblioteci je zlata vredna. Njih dvojica poziraju licem uz lice kao tandem vodviljskih komičara, deru se u mikrofon i pokazuju zavidno neznanje i neinteresovanje za nove tehnologije, ali su u stanju da preseravanjem prokrče put do stažiranja. Ono što sledi je formulično takmičenje 20 timova koji će od njih dobiti posao. Neuverljivo, priznajem, da bi se dvojica prekaljenih trgovaca gurali u nečemu što je svetlosnim godinama daleko od njihovih veština i već viđeno u filmovima od 80-ih nadalje, ali sve to je vešto upakovano sa sve tipskim likovima. Imamo indijskog šefa programa obuke (Mandvi) u tipu „vojnog instruktora“ iz brojnih filmova, imamo „smart is sexy“ ozbiljnu i usamljenu radoholičarku (Byrne) kojoj se Nick udvara, misterioznog bradonju sa slušalicama na ušima za kojeg se ispostavlja da je velika zverka. Imamo team building scenu nekog već sporta koja je režirana kao finale svetskog prvenstva, imamo podmuklog samodopadnog protivnika...

Billy i Nick su autsajderi i njihove kolege, takođe neprilagođeni, ali znanjem potkovani ljudi ih tako doživljavaju. U tipičnom komičnom obratu Billy i Nick će sa svojim životnim iskustvom postati nezamenjivi za tim sačinjen uglavnom od ljudi koji nemaju realnog životnog iskustva. Scena sa napijanjem i tučom u striptiz-baru je otrcana (mogli su setiti nečeg manje korištenog), ali nedovoljno da pokvari film. Romantične scene između Nicka i Dane su simpatičan i očekivani predah u dva sata dugom filmu.

I pored sve svoje formuličnosti i povremenog „nabijanja“ jedne te iste fore malo previše puta, The Internship je gledljiv film, izašao u pravo vreme da postavi pitanje kuda ide ovaj svet. Klince koji se takmiče za posao igrajući mentalne „Hunger Games“ vidimo kao već razočarane cinike koji su prekasno shvatili da diploma ne znači ništa, da je presudni faktor sreća. Njih je sistem ubeđivao da su izuzetni, pa smo tako dobili generaciju istih, izuzetnih ljudi, sa istim, izuzetnim veštinama. Oksimoron? Da, ali to je slika današnjeg vremena. Rešenje koje se nazire u filmu je da otkrijemo koje su to veštine otporne na vreme i da ih naučimo, jer svakako neće škoditi. I to je ok.

Vince Vaughn i Owen Wilson imaju dosta filmske hemije i sasvim su solidni u glavnim ulogama, i pojedinačno i kao tim. Ne, nisu na nivou Jacka Lemona i Waltera Matthaua, ali to se ne traži od njih. Obojica su veterani „Frat Pack“ komedija 90-ih i u The Internship malo repriziraju svoje uloge u The Wedding Crashers (2005). Kao pojava su fenomenalni, krupni Vince Vaughn ima auru ošljara i muljatora, ali i rođenog vođe, niži Owen Wilson se sjajno uklapa kao submisivniji „go with the flow“ partner koji će sjajno „čuvati leđa“ kolegi. Will Ferrell kao gostujući glumac ne uspeva da nepristojnog prodavca madraca učini zanimljivim, ali John Goodman je zlata vredan komičar sposoban da ukrade šou na nekoliko minuta. Aasif Mandvi sjajno parira Vaughnu u zajedničkim scenama, što nije čudno za pouzdanog glumca koji se nekako nije probio. Rose Byrne je sjajna u scenama sa Wilsonom i pokazuje delikatan pristup inače tipskom liku usamljene radoholičarke.

The Internship je dokaz da klasična buddy-buddy komedija nije još mrtva. Iako na današnjem tržištu imamo poplavu filmova koji se nazivaju komedijama, tu ima vrlo malo pravog humora. Imamo ustondirano sranje poput This Is The End i imamo We're The Millers, film ugušen oslanjanjem na transfer neprijatnosti. U takvom društvu se The Internship čini kao sjajan film, uprkos predvidljivosti i bezobraznog reklamiranja potrebnih i nepotrebnih Google aplikacija i korporativne kulture nalik na veseli paganski kult. Sa druge strane, ne očekujte previše od obične hollywoodske komedije. One prave ste verovatno već odgledali.