Free Guy

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Shawn Levy

scenario: Matt Lieberman, Zak Penn

uloge: Ryan Reynolds, Jodie Comer, Taika Waititi, Lil Rel Howery, Joe Keery, Utkarsh Ambudkar, Aaron Reed, Britne Oldford, Channing Tatum

 

Ako će nešto dobro ispasi od uspeha filma Free Guy u bioskopima, onda je to naznaka povratka u normalu u smislu da će se bioskopski filmovi prvenstveno gledati u bioskopima, a tek kasnije na kućnim video-platformama. I to je sasvim dovoljno za jedan zabavni, porodični film koji poznatu priču priča na poznati, ponekad čak bolno poznati način, sa poznatim poentama o tome kako su (među)ljudski odnosi važniji od kapitala i kako je stvarni život bitniji od virtuelne zabave.

Naš naslovni šeprtljavi junak kojeg igra Ryan »Deadpool« Reynolds se svako jutro budi u isto vreme, svoju zlatnu ribicu Goldie uvek pozdravi na isti način, uvek obuče jednu od istih plavih košulja i jedan od istih parova pantalona u kaki-boji, ode uvek u isti kafe i tamo naruči uvek istu kafu (srednju, s kremom i dva šećera), pre nego što ode na posao blagajnika u banci. U banci se svakodnevno dešavaju pljačke, a Guy i njegov najbolji prijatelj Buddy (Howery) uvek zalegnu na pod i izbegavaju pokolj. Jedino što Guy želi je da skupi pare za novi »air« model patika i da upozna devojku koja će mu promeniti život.

Guy »živi« u igrici koja se zove Free City i deluje kao mešavina serijala GTA i Fortnite. Igrica je »multiplayer«, a Guy je klasičan NPC, generički lik koji služi da pogine, a ponekad i preživi. Pravila su takođe jasna: igrači imaju avatare i naočare za sunce na njima, ne-igrački likovi izgledaju obično i jedni se sa drugima ne mešaju, osim kad igrači upucavaju, premlaćuju, kolju ili gaze ne-igrače za šta dobijaju poene. Guyev život će se, međutim, korenito promeniti kada upozna igračicu Molotovgirl (Comer), umeša se u pljačku, igrača ubije i uzme mu naočare: on će postati automatski igrač koji skuplja poene i napreduje.

E, sad, Molotovgirl je zapravo Millie (takođe Jodie Comer), programerka koja je razvila »engine« za igricu, a koji joj je gazda kompanije Soonami, očiti negativac Antwan (reditelj Taika Waititi, koji je svakako bolji iza kamere nego ispred nje), navodno ukrao. Njen motiv za opsesivno igranje igrice je pronalaženje dokaza, za šta mora da se obrati za pomoć svom nekadašnjem partneru, stidljivom Keysu (Keery), koji, međutim, sad radi za Antwana kao jedan od administratora igrice. Međutim, činjenica da se Guy »probudio«, razvio svest i počeo da evoluira može da donese preokret, posebno ako se uzme u obzir da uskoro izlazi nastavak igrice, a da će prvi deo otići u zaborav.

Free Guy je šaren, šarmantan i zabavan film čije sastavne elemente i mehanike nije teško prepoznati: od legendarnih naslova 90-ih kao što su The Last Action Hero i Groundhog Day, pa do poznijeg, artističnijeg i društveno-kritičinijeg naslova The Truman Show, nezaobilaznog originalnog Matrixa i na kraju savremenog Ready Player One čiju estetiku najviše oponaša. Reference nisu slučajne, imajući u vidu Zaka Penna (The Last Action Hero, Ready Player One) kao deo scenarističkog dvojca, a on i Matt Lieberman u svom scenariju vrlo vešto skaču napred-nazad između »realnog« i »virtuelnog« sveta, a reditelj Shawn Levy (serijal Night at the Museum, serija Stranger Things) na vrlo igriv način održava ritam i tempo, oslanjajući se na harizmu glumaca, pre svega Ryana Reynoldsa, koji ovakve akciono-komične role može da odigra žmurećki, ali i na Jodie Comer, kojoj je Free Guy jedna od važnijih stepenica u karijeri.

To sve sjajno funkcioniše do jedne tačke, negde oko dve trećine filma, a onda poente postaju suviše blatantne, a priča i akcija u užem smislu repetitivne. Osim banalnih poenti znanih iz bukvalno svakog filma s etiketom »family friendly«, ne bi bilo loše obratiti pažnju i ponešto licemerja, uvredljivih stereotipa i tupih grešaka u dizajnu kroz koje autorski tim pokazuje da možda baš i ne »kuži materiju«. Pod stereotip možemo podvesti i to da se iza avatata kojeg igra Channing Tatum krije tipičan »geek« koji živi u majčinom podrumu. To ispada uvredljivo i licemerno budući da film u svoj material uključuje poznate ličnosti sa »gaming« scene, a pride se koristeći njima film obračunava s njihovom kulturom kao nekim mitskim zlom modernog doba.

Iako ideja od dve paralelne ljubavne priče koje na kraju tvore ljubavni trougao nije toliko loša (ima nečeg zanimljivog na nivou kibernetičke filozofije u tome da se Millie kroz Molotovgirl zaljubljuje u Guya dok u stvarnom životu Keysa drži »na ledu«), a pitanje o tome je li »oživljeni« NPC zapravo prvi samostalni životni oblik veštačke inteligencije ima gotovo teološke implikacije, greška u dizajnu se potkrada u formi njene i Keysove originalne zamisli za igricu kao »opservaciono iskustvo«. Ta hipsterska glupost, osim što govori novogovorom »bogus science« škole, zapravo ne kapira da se igrice moraju igrati da bi bile igrice, a da je gledanje za neke druge medije, od televizije od »streaming« kanala. Ono što su oni zamislili, da »igrači« gledaju likove kako njima pred očima evoluiraju, već postoji na televiziji i zove se »reality show«. Jedina razlika između ova dva iskustva je »stvarnost« ili virtualnost likova, ali princip je isti.

Ali verovatno niko neće gledati Free Guy zbog potencijalnih zrnaca mudrosti, već zbog šarene zabave kao iz igrica. I u tom smislu, Free Guy je prilično solidan film. Koji, naravno, profitira od velikog platna.

This Is Where I Leave You

2014.

režija: Shawn Levy

scenario: Jonathan Tropper (prema svom romanu)

uloge: Jason Bateman, Tina Fay, Jane Fonda, Adam Driver, Corey Stoll, Rose Byrne, Kathryn Hahn, Connie Britton, Timothy Olyphant, Dax Shepard, Debra Monk, Abigail Spencer, Aaron Lazar, Ben Schwartz

Situacija je ovakva: otac velike familije je upravo preminuo i njegova navodna želja je, iako nije bio preterano religiozan, da njegovi najbliži ispoštuju šivu (sedmodnevno zajedničko žaljenje), koja deluje kao malko ekstreman jevrejski obred. To nas dovodi do situacije u kojoj se pod istim krovom cela familija koja se ionako ne trpi baš najbolje, plus supružnici, plus komšije, plus rabin zvani Boner (Schwartz). Znači, ovde imamo familijarnu dimenziju dodanu na The Big Chill postavku i sve varijante površnog i površno napisanog humora, od slapsticka do sitcoma, nakačenog na August: Osage County zamisao.

Kao protagonista figurira Judd Altman (Bateman), čije je samo ime spoiler koje nam govori šta nas čeka: malo uvredljivog humora i malo larpurlartizma. Judd ima najgoru nedelju u životu: upravo je uhvatio ženu (Spencer) kako se se trpa sa njegovim šefom (Shepard), inače popriličnom svinjom i džukelom od čoveka, i u tom trenutku sve na šta je mogao da računa (brak, stan, posao) se srušilo. Još kad mu je i stari umro, pa mora da izbleji sa svojima i pritom spava u podrumu, njegova perspektiva ne deluje nimalo dobro. Jedna od retkih pozitivnih stvari je što je sreo bivšu devojku (Byrne) koja će mu možda pomoći da ostavi sve iza sebe...

 

U centru familije je besramna majka (Fonda) koja paradira svoje silikonske sise i svima drobi o seksualnim navikama svog pokojnog muža, i koja se proslavila iznoseći prljav veš svoje dece u ranoj dobi kroz bestseller knjigu o roditeljstvu. Ostatak disfunkcionalne familije čine redom:

* Odgovorna sestra Wendy (Fay) sa mužem-yuppijem (Lazar) i dvoje dece od kojih se starije uči da kenja na nokšir, što će uzrokovati transfer neprijatnosti kod većine gledalaca. Usled zanemarivanja od strane muža, ona ima “crush” na komšiju (Olyphant), svoju bivšu ljubav, sada praktično invalida zbog oštećenja mozga usled nesreće.

* Stariji, uštogljeni i frustrirani, brat Paul (Stoll) koji je ostao u gradu i sa ocem radio u radnji. Izvor njegove frustracije je što sa ženom Annie (Hahn), inače Juddovom bivšom, ne može dobiti dete, još uvek.

* Mlađi, neodgovorni brat Phil (Driver) koji se pojavljuje tako što kasni na sahranu, nabija muziku iz auta i sa sobom vodi atraktivnu, malko stariju verenicu (Britton). Njegova namena je da zeza sve od reda na najnezreliji mogući način.

Znamo šta nam sledi – red komedije, red drame, red elementarnog razvoja likova, red glupavih, milion puta ispričanih viceva. Glupave viceve shvatite kao upozorenje, film pokušava da uvede bar pet “running joke” fazona koji se ponavljaju do toga da postaju neprijatni. Razvoj likova shvatite veoma uslovno, previše ih je da bi mogli da se razviju, pa ostaju manje ili više standardne skice. Čak ni glumačka postava sastavljena od uspešnih filmskih i televizijskih komičara ne uspeva da podigne naš nivo pažnje. Niko od njih ne uspeva da zablista, jer u gužvi nema skoro nikakvih šansi za takav poduhvat, a na volju realno imaju po scenu ili dve, dok u ostatku statiraju.

 

Kada bi scenarista Tropper i reditelj Levy dali malo više slobode glumcima da sami tumače i razvijaju svoje likove, gde ni malo više improvizacije ne bi bilo na odmet, film bi svakako bio bolji. Ne može se reći da se glumci ne trude, ali im je okvir previše tesan. Disfunkcionalna familija pod jednim krovom je možda standardni poligon za komediju, ali ovde ima previše ljudi sa previše providnim disfunkcijama da bi to bilo zabavno. Izuzetak je donekle Jason Bateman koji je dobio za nijansu više prostora od svojih kolega, a i lik mu leži na onaj tipičan “najpametniji dasa u prostoriji” način, tako da film postaje zanimljiviji kada se drži svog protagoniste.

Reditelj Shawn Levy je primer hiperaktivca ili štancera, kako se uzme. Aktivan je na filmu i na televiziji, kao producent i kao reditelj. Stoji iza franšize Night at The Museum koja je upravo doživela treći nastavak. Producira serije i filmove. Izbacuje filmove po tempu od najmanje jednog godišnje. Postavlja se pitanje koliko projekat može biti kvalitetno urađen ako mu se posveti tako malo vremena i ako je u konfliktu sa ostalim projektima. Jasno je da Levijevi filmovi nemaju neku naročitu oštricu, tu i tamo će se pojaviti pristojna old-school komedija kao što je prošlogodišnji The Internship zasnovana na iskrenoj opservaciji, ali puno će tu biti stvari koje se zasnivaju na instant-postupcima, forama izvađenim iz naftalina i podgrejanim stereotipima.

This Is Where I Leave You je primer toga. To ne znači da se nekoliko puta nećete nasmejati, ali nije to to. Sa boljom razradom, više pažnje, možda i posvećenijim rediteljem, ili makar nekim ko se ne plaši da glumcima da više slobode, ovo bi bio odličan film. Voleo bih da je tako nešto radio neko iskreno duhovit, sa iskrenim zapažanjem i ko zapravo ima šta da kaže. Woody Allen mi pada na pamet. Ovom filmu nedostaje neko takav.

The Internship

2013.

režija: Shawn Levy

scenario: Vince Vaughn, Jared Stern

uloge: Vince Vaughn, Owen Wilson, Rose Byrne, Aasif Mandvi, Josh Brien, Will Ferrell, John Goodman

Budimo realni, The Internship neće pomeriti granice filmskog stvaralaštva ni za milimetar. U pitanju je formulična „feel good“ buddy-buddy komedija koja ne promašuje niti jednu kliše tačku u zapletu, i pritom još nimalo suptilna product placement reklama za Google. Komedije za popravljanje raspoloženja su blesave, ne treba ih shvatati ozbiljno i ne treba slediti njihovom credu, ali su filmovi koje apsolutno svako može pogledati bez posledica. Product placement je trend koji već neko vreme postoji i u Hollywoodu i u manjim kinematografijama i redak je primer negativnog fenomena koji je manje uvredljiv i manje smeta kada je blatantan (setim se urnebesno zabavnog francuskog Taxija), nego kada je diskretan i suptilan. Razumem ja tu produkcijsku taktiku: skupiti sponzorstvo za film da se izbegne zavisnost od box office uspeha.

The Internship nije flop, iako bi mogao biti. Novac je zarađen unapred. To je upadljivo retro film u svim segmentima (priča, gluma, režija), osim po pitanju okruženja. Sa druge strane, svi smo se naslušali o korporativnoj kulturi Googla, besplatnoj hrani, casual odevanju, biciklima i furanju na ekologiju, tako da je i to opšte mesto. Na jasan i glasan način, The Internship je u svojoj blentavosti relevantan i donekle mudar film koji poteže priču o naglom ubrzavanju vremena (generacija današnjih diplomanata govori različitim jezikom, razmišlja na različit način i ima potpuno drugačije reference od generacije svojih roditelja) i o tome koliko brzo određene veštine postaju zastarele. Glavni likovi filma su četrdesetogodišnjaci koji su već na početku filma za staro gvožđe.

Billy (Vaughn) i Nick (Wilson) su iskusni prodavci ručnih satova i dobri su u svom poslu, samo što se njihov posao gasi: ručni satovi su možda još samo statusni simbol, ostali gledaju na sat na telefonu. Kada njihov šef (Goodman) reši da ugasi firmu i ode u prevremenu penziju, oni su u problemu. Billy je, kako kaže devojka koja ga ostavlja, čovek koji uvek nađe način da zajebe situaciju. Nick je sledbenik, i prihvatiće posao kod svog namerljivog i ljigavog zeta (Ferrell), dok Billy ne dođe na ideju da bi se njih dvojica uključili u program stažiranja u Googlu.

Scena u kojoj oni odlaze na razgovor za posao na internet u javnoj biblioteci je zlata vredna. Njih dvojica poziraju licem uz lice kao tandem vodviljskih komičara, deru se u mikrofon i pokazuju zavidno neznanje i neinteresovanje za nove tehnologije, ali su u stanju da preseravanjem prokrče put do stažiranja. Ono što sledi je formulično takmičenje 20 timova koji će od njih dobiti posao. Neuverljivo, priznajem, da bi se dvojica prekaljenih trgovaca gurali u nečemu što je svetlosnim godinama daleko od njihovih veština i već viđeno u filmovima od 80-ih nadalje, ali sve to je vešto upakovano sa sve tipskim likovima. Imamo indijskog šefa programa obuke (Mandvi) u tipu „vojnog instruktora“ iz brojnih filmova, imamo „smart is sexy“ ozbiljnu i usamljenu radoholičarku (Byrne) kojoj se Nick udvara, misterioznog bradonju sa slušalicama na ušima za kojeg se ispostavlja da je velika zverka. Imamo team building scenu nekog već sporta koja je režirana kao finale svetskog prvenstva, imamo podmuklog samodopadnog protivnika...

Billy i Nick su autsajderi i njihove kolege, takođe neprilagođeni, ali znanjem potkovani ljudi ih tako doživljavaju. U tipičnom komičnom obratu Billy i Nick će sa svojim životnim iskustvom postati nezamenjivi za tim sačinjen uglavnom od ljudi koji nemaju realnog životnog iskustva. Scena sa napijanjem i tučom u striptiz-baru je otrcana (mogli su setiti nečeg manje korištenog), ali nedovoljno da pokvari film. Romantične scene između Nicka i Dane su simpatičan i očekivani predah u dva sata dugom filmu.

I pored sve svoje formuličnosti i povremenog „nabijanja“ jedne te iste fore malo previše puta, The Internship je gledljiv film, izašao u pravo vreme da postavi pitanje kuda ide ovaj svet. Klince koji se takmiče za posao igrajući mentalne „Hunger Games“ vidimo kao već razočarane cinike koji su prekasno shvatili da diploma ne znači ništa, da je presudni faktor sreća. Njih je sistem ubeđivao da su izuzetni, pa smo tako dobili generaciju istih, izuzetnih ljudi, sa istim, izuzetnim veštinama. Oksimoron? Da, ali to je slika današnjeg vremena. Rešenje koje se nazire u filmu je da otkrijemo koje su to veštine otporne na vreme i da ih naučimo, jer svakako neće škoditi. I to je ok.

Vince Vaughn i Owen Wilson imaju dosta filmske hemije i sasvim su solidni u glavnim ulogama, i pojedinačno i kao tim. Ne, nisu na nivou Jacka Lemona i Waltera Matthaua, ali to se ne traži od njih. Obojica su veterani „Frat Pack“ komedija 90-ih i u The Internship malo repriziraju svoje uloge u The Wedding Crashers (2005). Kao pojava su fenomenalni, krupni Vince Vaughn ima auru ošljara i muljatora, ali i rođenog vođe, niži Owen Wilson se sjajno uklapa kao submisivniji „go with the flow“ partner koji će sjajno „čuvati leđa“ kolegi. Will Ferrell kao gostujući glumac ne uspeva da nepristojnog prodavca madraca učini zanimljivim, ali John Goodman je zlata vredan komičar sposoban da ukrade šou na nekoliko minuta. Aasif Mandvi sjajno parira Vaughnu u zajedničkim scenama, što nije čudno za pouzdanog glumca koji se nekako nije probio. Rose Byrne je sjajna u scenama sa Wilsonom i pokazuje delikatan pristup inače tipskom liku usamljene radoholičarke.

The Internship je dokaz da klasična buddy-buddy komedija nije još mrtva. Iako na današnjem tržištu imamo poplavu filmova koji se nazivaju komedijama, tu ima vrlo malo pravog humora. Imamo ustondirano sranje poput This Is The End i imamo We're The Millers, film ugušen oslanjanjem na transfer neprijatnosti. U takvom društvu se The Internship čini kao sjajan film, uprkos predvidljivosti i bezobraznog reklamiranja potrebnih i nepotrebnih Google aplikacija i korporativne kulture nalik na veseli paganski kult. Sa druge strane, ne očekujte previše od obične hollywoodske komedije. One prave ste verovatno već odgledali.