kritika objavljena na XXZ
2021.
režija: Shawn Levy
scenario: Matt Lieberman, Zak Penn
uloge: Ryan Reynolds, Jodie Comer, Taika Waititi, Lil Rel
Howery, Joe Keery, Utkarsh Ambudkar, Aaron Reed, Britne Oldford, Channing Tatum
Ako će nešto dobro ispasi od uspeha filma Free Guy u
bioskopima, onda je to naznaka povratka u normalu u smislu da će se bioskopski
filmovi prvenstveno gledati u bioskopima, a tek kasnije na kućnim
video-platformama. I to je sasvim dovoljno za jedan zabavni, porodični film
koji poznatu priču priča na poznati, ponekad čak bolno poznati način, sa
poznatim poentama o tome kako su (među)ljudski odnosi važniji od kapitala i
kako je stvarni život bitniji od virtuelne zabave.
Naš naslovni šeprtljavi junak kojeg igra Ryan »Deadpool«
Reynolds se svako jutro budi u isto vreme, svoju zlatnu ribicu Goldie uvek
pozdravi na isti način, uvek obuče jednu od istih plavih košulja i jedan od
istih parova pantalona u kaki-boji, ode uvek u isti kafe i tamo naruči uvek
istu kafu (srednju, s kremom i dva šećera), pre nego što ode na posao
blagajnika u banci. U banci se svakodnevno dešavaju pljačke, a Guy i njegov
najbolji prijatelj Buddy (Howery) uvek zalegnu na pod i izbegavaju pokolj.
Jedino što Guy želi je da skupi pare za novi »air« model patika i da upozna
devojku koja će mu promeniti život.
Guy »živi« u igrici koja se zove Free City i deluje kao
mešavina serijala GTA i Fortnite. Igrica je »multiplayer«, a Guy je klasičan
NPC, generički lik koji služi da pogine, a ponekad i preživi. Pravila su takođe
jasna: igrači imaju avatare i naočare za sunce na njima, ne-igrački likovi
izgledaju obično i jedni se sa drugima ne mešaju, osim kad igrači upucavaju,
premlaćuju, kolju ili gaze ne-igrače za šta dobijaju poene. Guyev život će se,
međutim, korenito promeniti kada upozna igračicu Molotovgirl (Comer), umeša se
u pljačku, igrača ubije i uzme mu naočare: on će postati automatski igrač koji
skuplja poene i napreduje.
E, sad, Molotovgirl je zapravo Millie (takođe Jodie Comer),
programerka koja je razvila »engine« za igricu, a koji joj je gazda kompanije
Soonami, očiti negativac Antwan (reditelj Taika Waititi, koji je svakako bolji
iza kamere nego ispred nje), navodno ukrao. Njen motiv za opsesivno igranje
igrice je pronalaženje dokaza, za šta mora da se obrati za pomoć svom nekadašnjem
partneru, stidljivom Keysu (Keery), koji, međutim, sad radi za Antwana kao
jedan od administratora igrice. Međutim, činjenica da se Guy »probudio«, razvio
svest i počeo da evoluira može da donese preokret, posebno ako se uzme u obzir
da uskoro izlazi nastavak igrice, a da će prvi deo otići u zaborav.
Free Guy je šaren, šarmantan i zabavan film čije sastavne
elemente i mehanike nije teško prepoznati: od legendarnih naslova 90-ih kao što
su The Last Action Hero i Groundhog Day, pa do poznijeg, artističnijeg i
društveno-kritičinijeg naslova The Truman Show, nezaobilaznog originalnog
Matrixa i na kraju savremenog Ready Player One čiju estetiku najviše oponaša.
Reference nisu slučajne, imajući u vidu Zaka Penna (The Last Action Hero, Ready
Player One) kao deo scenarističkog dvojca, a on i Matt Lieberman u svom
scenariju vrlo vešto skaču napred-nazad između »realnog« i »virtuelnog« sveta,
a reditelj Shawn Levy (serijal Night at the Museum, serija Stranger Things) na
vrlo igriv način održava ritam i tempo, oslanjajući se na harizmu glumaca, pre
svega Ryana Reynoldsa, koji ovakve akciono-komične role može da odigra
žmurećki, ali i na Jodie Comer, kojoj je Free Guy jedna od važnijih stepenica u
karijeri.
To sve sjajno funkcioniše do jedne tačke, negde oko dve
trećine filma, a onda poente postaju suviše blatantne, a priča i akcija u užem
smislu repetitivne. Osim banalnih poenti znanih iz bukvalno svakog filma s
etiketom »family friendly«, ne bi bilo loše obratiti pažnju i ponešto
licemerja, uvredljivih stereotipa i tupih grešaka u dizajnu kroz koje autorski
tim pokazuje da možda baš i ne »kuži materiju«. Pod stereotip možemo podvesti i
to da se iza avatata kojeg igra Channing Tatum krije tipičan »geek« koji živi u
majčinom podrumu. To ispada uvredljivo i licemerno budući da film u svoj
material uključuje poznate ličnosti sa »gaming« scene, a pride se koristeći
njima film obračunava s njihovom kulturom kao nekim mitskim zlom modernog doba.
Iako ideja od dve paralelne ljubavne priče koje na kraju
tvore ljubavni trougao nije toliko loša (ima nečeg zanimljivog na nivou
kibernetičke filozofije u tome da se Millie kroz Molotovgirl zaljubljuje u Guya
dok u stvarnom životu Keysa drži »na ledu«), a pitanje o tome je li »oživljeni«
NPC zapravo prvi samostalni životni oblik veštačke inteligencije ima gotovo
teološke implikacije, greška u dizajnu se potkrada u formi njene i Keysove
originalne zamisli za igricu kao »opservaciono iskustvo«. Ta hipsterska
glupost, osim što govori novogovorom »bogus science« škole, zapravo ne kapira
da se igrice moraju igrati da bi bile igrice, a da je gledanje za neke druge
medije, od televizije od »streaming« kanala. Ono što su oni zamislili, da »igrači«
gledaju likove kako njima pred očima evoluiraju, već postoji na televiziji i
zove se »reality show«. Jedina razlika između ova dva iskustva je »stvarnost«
ili virtualnost likova, ali princip je isti.
Ali verovatno niko neće gledati Free Guy zbog potencijalnih
zrnaca mudrosti, već zbog šarene zabave kao iz igrica. I u tom smislu, Free Guy
je prilično solidan film. Koji, naravno, profitira od velikog platna.
No comments:
Post a Comment