No Time to Die

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ogromna simbolička težina ležala je na plećima poslednjeg filma o Džejmsu Bondu naslova ,,No Time to Die“. Iz više razloga, kako interno filmskih, tako i produkcijskih, ali i onih posve eksternih.

Na planu filmskog narativa, prethodni film ,,Spectre“ (2015) bi komotno mogao predstavljati kraj jedne epohe: stara M (Džudi Denč) je upokojena, novi M, Melori (Ralf Fajns) je zauzeo i konsolidovao se na poziciji, organizacija Spektra je obezglavljena jer je Ernst Stavro Blomfeld (Kristof Volc) završio u zatvoru... A Bond (Danijel Krejg) se u svom antiknom Aston Martinu odvezao u „zalazak sunca“ sa najnovijom dragom, doktorkom Medlin Svon (Lea Sejdu), što bi bio savršeni „hepiend“ jedne karijere.

U produkcijskom smislu, ,,Spectre“ je kompletirao duo Bond-filmova u režiji Sema Mendesa, započet sa filmom-blizancem ,,,Skyfall“ (2012), a i na Danijelu Krejgu su se pomalo već videli znaci starenja, možda i zasićenja ulogom Bonda. Po medijima, posebno britanskim, se ,,Spectre“ već uzimao kao kraj jedne epohe, a špekulisalo se ko će naslediti Krejga u ulozi Bonda i kako će novi serijal biti zasnovan. Krejg se ipak još jednom vratio iz „Bond-penzije“ za veliko finale serijala.

Treći splet razloga simboličke težine filma ,,No Time to Die“ ima veze sa našim svetom. Najavljen za proleće 2020, ,,No Time to Die“ je bio jedan od prvih naslova čiju je premijeru pandemija serijski odlagala dok je na kraju nije odložila prvo za jesen, a onda usled drugog talasa i na neodređeno. Posebno osetljivo u pandemijskoj situaciji bilo je i to da se u centru najnovijeg Bond-filma nalazi zavera sa biohemijskim oružjem koje može uništiti svet. Pa nekako i ne čudi toliko da su se produkcijske kuće Eon, Universal i MGM odlučile da pričekaju da se bura oko virusa koji hara svetom, a možda je pobegao iz kineske laboratorije, stiša u stvarnom svetu. U jesen 2021. očito više nije bilo vremena za čekanje, pa je uz jaku kampanju ,,No Time to Die“ konačno pristao na bioskopske repertoare širom sveta.

Pošto su nas distributeri zamolili da se suzdržimo od „spoilera“, radnju ćemo prepričati samo u kratkim crtama. ,,No Time to Di“e se otvara prologom koji dopunjuje biografiju dokrotke Svon. Naime, ona se u detinjstvu našla na putu osvetničkog pohoda maskiranog muškarca za koga ćemo posle otkriti da se zove Lucifer Safin (Rami Malek), a kojem je njen otac, Spektrin agent, pobio familiju. Nakon tog prologa, radnja se seli u navodnu idilu u kojoj Medlin i Bond uživaju u Italiji, dok njega još uvek peče savest zbog onoga što se dogodilo njegovoj prethodnoj bitnoj partnerki Vesper Lind, za čiju je smrt su-odgovoran i na koju je pritom posthumno svalio krivicu za neuspeh. U toku posete njenom grobu, Bond upada u Spektrinu zasedu, a agenti mu pritom prenose informaciju da ga je Medlin izdala jer je ona ipak „dete Spektre“. Ne znajući kome da veruje, nakon uspešno eksiviranih pokušaja atentata, Bond je šalje na voz uz obećanje da se njih dvoje više neće videti, a on odlazi u penziju.

Pet godina kasnije, Spektra napada tajnu laboratoriju u Londonu sa ciljem otimanja moćnog biološkog oružja, ali i naučnika koji ga je kreirao i koji sa njim može upravljati, Obručeva (Dejvid Denčik). On, međutim, prima instrukcije od nekog drugog ko zna za napad i savetuje mu da za sada sarađuje. Napad na laboratoriju diže uzbunu u Londonu, ali i drugde, pa čak i na ostrvu Bermuda gde se Bond sklonio da uživa u penziji i pecanju, a gde ga pronalazi njegov prijatelj Feliks Lajtner (Džefri Rajt) iz CIA-e. Pre nego što bude poslat na Kubu na misiju, gde će mu kao lokalna podrška biti dodeljena mlada i neiskusna, ali talentovana agentica Paloma (Ana de Armas), Bond će saznati da su njegovi bivši poslodavci već dodelili njegov broj mladoj i ambicioznoj agentici Nomi (Lašana Linč).

Kako se misija na Kubi, po oprobanom „bondovskom“ receptu okreće na skoro-pa-fijasko, sa sve izdajom i višestrukim identitetima, on mora pohvatati konce. Te konce, izgleda, drži niko drugi nego Blomfeld koji je naizgled poludeo u zatvoru, a komunicira jedino sa svojom psihoterapeutkinjom – doktorkom Svon. Kako će proći susret bivših ljubavnika? Kako će se Bond izboriti s rivalstvom u službi? Koje tajne još krije Medlin? Sve u svemu, sledi vratolomna jurnjava od severa Norveške, pa sve do sovjetskog hemijskog postrojenja na Dalekom Istoku...

Sa fizičkim aspektom uloge Bonda, Krejg se još uvek dobro nosi, a sa emocionalnim se još od svog prvenca u ulozi u filmu ,,Casino Royale“ (2005) nosio odlično, što je i ovde slučaj. Njegov Bond zaista ima težinu i nosi popriličan teret na plećima, a za detaljniju karakterizaciju služe i, za standarde eskapističke akcione avanture i fantazije, duže prisutni likovi i detaljnije razrađeni odnosi između Bonda i njih. U tom smislu su značajni M, Q, Manipeni, Blomfeld i Feliks, a posebno Medlin koja je u interpretaciji Lee Sejdu svakako nešto više od jednodimenzinalne Bond-devojke (ili prikrivene zlice, ili dame u nevolji), već je osoba sa emocionalnim prtljagom koji mora nositi dok beži od sveta u kakvom je rođena.

Stvari ne stoje tako dobro kada su u pitanju novi, jednokratni likovi: glavni negativac Safin je zaista „još jedan u nizu malih gnevnih ljudi“, a ime Lucifer koje nosi se pokazuje kao „ček bez pokrića“. Pritom ni Rami Malek nije baš najsrećniji izbor za ulogu, utapa se u svojim manirizmima iz ranijih filmova, a ruski akcenat mu je lažan preko svake mere. I Obručev se isto može svesti na karikaturu slabog zlikovca, dok je izvedba Lašane Linč unekoliko parafraza opasnih Bondovih crnkinja, od Trine Parks u filmu ,,Diamonds Are Forever“ (1971) do Grejs Džouns u filmu ,,A View to a Kill“ (1985). Pa ipak, lik sa najviše potencijala, pritom u interpretaciji interesantne mlade glumice, dakle lik Palome koju igra Ana de Armas, ne uspeva da se razvije dalje, što je šteta.

Režija Kerija Fukunage (serija ,,True Detective“, filmovi ,,Sin nombre“ (2009), Jane Eyre (2011), Beasts of No Nation (2015) i ,,It“ iz 2017. godine) je funkcionalna, premda se u akcionim scenama previše oslanja na „gringrasovski“ standard drmusave kamere iz filmskog serijala o Džejsonu Bornu.

Uostalom, Fukunaga ionako dosta bolje radi u okvirima drame, za šta ovde isto ima priliku u tišim segmentima filma, dok se u žanr-scenama može pokazati tek kao bolji ili lošiji zanatlija. Kada se tome doda „saundtrek“ Hansa Cimera koji se može opisati epitetima „megalomanski“, ali i „starog kova“, te trajanje filma od blizu tri sata, jasno nam je da je ,,No Time to Die“ jedan od najmasivnijih, ako ne i najmasivniji Bond-film ikada.

Odnosno, išlo se na efekat grandioznosti (u tom smislu je izbor Bili Ajliš za izvođačicu naslovne muzičke numere koju „peva“ kroz svoje karakteristično tiho jecanje jedna od ozbiljnijih grešaka u koracima), što je svakako mač sa dve oštrice. Kada se svode računi, ipak, možemo reći da je ovo finale sasvim dostojno trenutnog „Krejgovog“ Bond-ciklusa, ako ne i Bonda generalno, ali i da se postavlja pitanje šta i kako dalje, odnosno ima li smisla uopšte ići dalje.

Mada, ne bi bilo loše podsetiti se fakta da je Bond zapravo dosta više ideja nego jedan konkretan filmski lik, te da je Bond kao koncept preživeo i kraj Hladnog rata i terorističke napade 11. septembra, pa je za očekivati da ga ni pandemija neće dokusuriti. Svaki od Bondova u interpretacijama različitih glumaca imao je nešto svoje, nešto prilagođeno svom vremenu, kako u istorijskom i dnevno-političkom, tako i u filmsko-tehnološko-estetskom smislu. Pa tako za svakog od „različith“ Bondova možemo drugačije klasifikovati i pripisati im drugačiji kraj karijere. Opet, sve te nijanse su se uglavnom uklapale u generalnu auru Bond-filmova koja je sastavljena iz avanturističko-akcionog eskapizma na rubu (ponekad i preko ruba) fantazije i propagande o superiornosti zapadne civilizacije.

Tako Bonda kao plejboja s govornom manom u interpretaciji Šona Konerija možemo da zamislimo kako se penzionisao na nekom tropskom ostrvu, odakle su ga već dvaput zvali, jednom kao još uvek agilnog nakon propalog eksperimenta s Džordžom Lazenbijem (,,On Her Majesty’s Secret Service“, 1969), a jednom kao već ostarelog u filmu ,,Never Say Never Again“ (1983), čiji je ne-kanonski status u Bond-filmografiji plod pravničke i produkcijske zavrzlame. Onda bi Rodžer Mur, recimo, bio tip koji je došao iz Službe (gde je prethodno bio Svetac) i s duplom nulom i sedmicom se zadržao duže nego što je to trebalo. Ali ništa zato jer se Hladni rat privodio kraju, pa je količina eskapizma bila dovoljna da nam podvali činjenicu da nema veze što Bond ne može ni da pošteno potrči, a da se ne zadiše. Jednako tako, Bonda u interpretaciji Timotija Daltona možemo da zamislimo kako se nakon samo dva filma odmetnuo, postao suviše nasilan i našao posao u privatnom sektoru, a Bonda Pirsa Brosnana kako je poludeo, kad već kreatori sigurno jesu (setimo se samo onog nevidljivog automobila koji se vozi na daljinski), pa mu je prepisana rehabilitacija.

U tom smislu je Krejgov ciklus Bonda najrealističniji, u „dark & gritty“ maniru koji je zavladao u novom milenijumu, a Krejgov Bond nekako najljudskiji, najviše od krvi i mesa, najviše u dodiru s vlasitimim (hej, barem nekim) emocijama i najsvesniji sebe, sveta oko sebe, svog starenja i svoje eventualne krivice. Dosta toga tu je do Krejgove interpretacije, ali je dosta i do koncepcije.

Naime, poslednji Bond-ciklus je došao u doba serijalizacije sadržaja, pojedinačni filmovi su mnogo više povezani jedan s drugim, uz potrebu da se dramaturški objasne sve bitnije stvari iz Bondove ikonografije (od duple nule, pa do Walter PPK pištolja i kolekcije Aston Martina), kao i da se dodaju neke nove (to da je, kao svaki normalan čovek, imao roditelje, pred-istorija s Blomfeldom i slično). Neke stvari koje su ranije ostavljane kao deo misterije oko lika i dela najpopularnijeg tajnog agenta na svetu sada su jednoznačno objašnjene.

Ostaje, dakle, pitanje kako dalje i ima li smisla uopšte ići dalje. Verovatno da će doći do reseta kao autorski lenje, ali najjednostavnije opcije, pa jovo nanovo, od „origins story“ filma nadalje, po oprobanom receptu franšizne kinematografije.

Verovatno taj neki novi Bond neće više biti sredovečni beli muškarac (doduše teško ga je zamisliti kao ženu jer ime Džejms nema parnjak u ženskom rodu), ali to je sad manja stavka. Ko god da uskoči u smoking, cipele i Aston Martin Džejmsa Bonda, moraće da se izbori s nasleđem koji su ostavili i Šon Koneri i Rodžer Mur i Timoti Dalton i Pirs Brosnan i Danijel Krejg. A nije to ni tako malo – barem 60 godina istorije.