Red Rocket

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Šon Bejker je svakako jedan od najinteresantnijih, najagilnijih i najautentičnijih filmskih autora koje Amerika ima da ponudi u sadašnjem vremenu, i to iz barem dva skupa razloga. Prvi od njih odnosi se na njegovu autorsku poetiku i politiku koja označava kontinuirani progres uz inovaciju i eksperiment.

Bejker preferira da radi s naturščicima, neprofesionalnim ili tek nadolazećim glumcima, ali nije zatvoren ni za opciju kastinga profesionalaca, čak i velikih imena (kao što je to bio Vilijam Defo u njegovom prethodnom filmu ,,The Florida Project“ iz 2017. godine). On se takođe proslavio i do savršenstva doveo snimanje mobilnim telefonom s dodatkom anamorfnog objektiva (,,Tangerine“ iz 2017. kao najuspeliji primerak pod etiketom „iPhone Cinema“), ali je spreman da radi i sa klasičnim formatima, kako analognim, tako i onim digitalnim koji simuliraju analogne. Tehnički je izrazito potkovan, pa zato može da preuzme više uloga u ekipi na svojim filmovima. I kao režiser, i kao scenarista, i kao direktor fotografije, i kao montažer.

Drugi splet razloga koji Bejkera čine interesantnim i autentičnim svode se na njegov odnos prema margini čije različite izdanke u svojim filmovima portretira. To mogu biti neobuzdani tinejdžeri (njegov prvi film ,,Four Letter Words“ iz 2000. godine), ilegalni migranti (,,Take Out“ iz 2004), ulični prevaranti (,,Prince of Broadway“ iz 2008), porno-zvezde na zalasku karijere (,,Starlet“ iz 2012), transrodne prostitutke (,,Tangerine“) ili deca koja odrastaju po motelima sa roditeljima i starateljima iz miljea radničke sirotinje (,,The Florida Project“).

Bejker na njih ne gleda s visine ili s pozicije moći, ne popuje, ne docira i ne osuđuje, već pokušava i uglavnom uspeva da razume osnovnu činjenicu da je njima, kao i ostalima, život konstantna borba. Samo je njihova borba bespoštednija, ali oni suštinski nisu ništa lošiji, gori ili prljaviji od drugih, povlašćenijih. Najvažnije od svega, Bejker u tom svetu satkanom uglavnom od neostvarivih snova i lažnih nada, vidi neke od odbljesaka svetlosti, najčešće kroz iskreno prijateljstvo i kameraderiju među ljudima.

,,Red Rocket“, koji je svetsku premijeru imao u glavnom programu Kana, a regionalnu upravo na zagrebačkom Subversive festivalu, nastavlja se na Bejkerov opus. Tvoreći, u produkcijskom smislu, jasnu razvojnu liniju od ultra-niskobudžetnih početaka do festivalskih senzacija kakve su bile ,,Tangerine“ i naročito ,,The Florida Project“. Novost je, pak, to da ,,Red Rocket“ kao produkcijsku i distribucijsku zaleđinu ima holivudske studije Universal i Focus Features, čime aspiracije prema nagradama u predstojećoj sezoni postaju očite.

Bejker film otvara dvosmislenom scenom u kojoj vidimo izudaranog tipa u autobusu na prilazu propalom teksaškom industrijskom gradiću uz taktove pesme ,,Bye Bye Bye“ sastava N‘Sync. Pitanja se ređaju. Odakle on odlazi? Kuda ide? Šta ga tamo čeka? Ne treba puno čekati da na sva od njih dobijemo odgovore.

Na poslednje pitanje, odgovor je jasan i glasi: ništa dobro. Tip po imenu Majki (igra ga majstor raznih zanata Sajmon Reks koji je u svom životu bio i glumac i komičar i reper i vi-džej na MTV-u) pojavljuje se na kućnom pragu svoje (još uvek) supruge Leksi (perfektno izabrana povremena glumica Bri Elrod) i njene majke Lil (neprofesionalka Brenda Deis). A one su sve, samo ne oduševljene da ga tamo vide. Majki je, naime, ostao bez para i smeštaja i treba mu krevet na neko vreme dok se ne snađe i ne nađe posao. Zauzvrat će plaćati kiriju i odrađivati kućne poslove, pa je tako neugodni „dil“ sklopljen.

Iako Majki „melje 100 na sat“ i teško ga je pratiti, pa time može da šarmira ili obrlati sagovornike, on ipak ne uspeva da pronađe ni najobičniji posao koji se plaća na satnicu. Razlog za to je njegova prethodna karijera: sa „umetničkim“ prezimenom Sablja, Majki je bio porno-glumac u centru industrije u Los Anđelesu, čak je bio i nagrađivan, ali je nekako već pao u nemilost i završio bez krova nad glavom i bez prebijene pare. Kako saznajemo kasnije, Leksi se bavila istim poslom, njih dvoje su zajedno otišli, ali je ona promenila „kompaniju“ i to se završilo još ranije i još gore nego njegova avantura.

Majki se onda za pomoć obraća lokalnoj dilerskoj kraljici Leondriji (vlasnica bara u Nju Orleansu Džudi Hil koju je svojom kamerom uhvatio Roberto Minervini u dokumentarcu ,,What You Gonna Do When the World‘s on Fire?“ od pre tri godine) i, inicijalnom nepoverenju uprkos, postaje jedan od njenih najproduktivnijih dilera. Taj posao rešava pitanje osnovnih novčanih sredstava i trave za pušenje u trenucima dokolice, a izglađuje i odnose između Majkija, Leksi i Lil pod istim krovom. Ali, Majki svejedno sanja o povratku na staze stare slave.

Ideju kako to izvesti će dobiti kada u lokalnoj zalogajnici s krofnama „skonta“ crvenokosu tinejdžerku koja se predstavlja kao Stroberi (Suzana San, Bejkerovo otkriće) i koja izgledom, oblačenjem i stavom podseća na tek sazrelu jagodu. Majkiju baš i ne smeta što je Stroberi na granici punoletstva, a čini se da ni njoj nije problem što je on dosta stariji od nje, što laže kako zine i što pokušava da sakrije koliki je luzer (očito i po tome što vozi bicikl u gradu projektovanom za automobile), pa između njih sve iskri od hemije.

Majki u njoj vidi i potencijal za profesionalnu karijeru (kao i za svoju prekvalifikaciju u nekakvog „skauta“), te šansu da se vrati tamo gde misli da pripada, ali čini se da i ona igra neku svoju igru naizgled naivne, a zapravo zavodljive klinke sa još jasnijim ciljem od njegovog – da pobegne od učmalog života u propalom provincijskom gradiću.

Bejkerov izbor glumaca i rad s njima je očekivano odličan, a mešavina poznatih lica (iako ne nužno čisto glumačke struke) s potpunim početnicima funkcioniše izuzetno glatko. Sajmon Reks je kao Majki prisutan u skoro svakoj sceni i skoro svakom kadru filma i njegov nastup ljigavca iz pornića nije baš sasvim čista gluma, budući da se u mladosti oprobao i u toj industriji zabave. Opet, iako je stalno prisutan i stalno trabunja nešto, on uspeva da otvori prostor i za ostatak ansabla da upadne u interakciju s njim, ali i međusobno, u čemu se posebno ističu scene porodične histerije u kući kod Lil i Leksi.

Svakako da je Reks odgovoran i za to da za Majkija nekako „navijamo“ bez obzira što ne verujemo u njegov uspeh i bez obzira na to što je dotični apsolutno grozno ljudsko biće (lažov je, prevarant, hvalisav, nelojalan, koristoljubiv i pritom je još i grebator bez trunke morala i osećaja za ikoga osim sebe) i što zapravo ne verujemo u njegov uspeh pitajući se gde će se sledeće zeznuti. Odgovorni za takav tretman su i Bejker i njegov sada već redovni ko-scenarista Kris Bergok, koji istovremeno razvijaju i lik i milje oko njega, pritom insistirajući na maničnom tempu kojim se ton menja od zabavno-komičnog do ozbiljnog i socijalno osvešćenog.

I na tehničkom planu, ,,Red Rocket“ je izuzetan film. Snimajući analogno, na traku od 16 milimetara i pazeći na prirodno osvetljenje, teksaški direktor fotografije Dru Daniels (radio na filmovima Treja Edvarda Šulca, ,,Krisha“ (2015) i ,,Waves“ iz 2019. godine) hvata sve one kontraste između lepote neba i ružnoće onoga što se nalazi ispod njega, te između kiča kao maske i ogoljenog raspada.

Bejker ponovo sam montira svoj film, ovog puta čak i pomalo podrugljivo namigujući i komentarišući munjevitim „zumovima“ i oštrim rezovima, referirajući se pomalo i na estetiku „treša“ koju likovi konzumiraju, što svesno, što nesvesno.

Ono što filmu, pak, nedostaje je onaj humanizam koji je krasio Bejkerove ranije radove, a čak je i prijateljstvo kao motiv potisnuto u drugi plan zbog tipa protagoniste koji nije u stanju biti ikome iskreni prijatelj. Ali još veći nedostatak od toga je da smo, čini se, sve što ,,Red Rocket“ nudi od Bejkera već videli, pa zato ponekad deluje kao kompilacija motiva posuđenih iz drugih filmova (od porno-miljea u ,,Starlet“, preko kulture krofni u ,,Tangerine“, pa sve do socijale ušminkane kičom u ,,The Florida Project“), kao i da su ti motivi u drugim filmovima hrabrije upotrebljeni.

,,Red Rocket“, dakle, svakako nije najbolji ili najrelevantniji Bejkerov film, ali možda bude publici najprijemčiviji. I pored toga, Bejker ostaje jedan od onih autora čiji filmovi ni u kojem slučaju nisu nezanimljivi, koje svejedno vredi iščekivati i u kojima se može itekako uživati.