Stillwater

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Amanda Noks je sada novinarka, spisateljica i aktivistkinja, ali će ostati upamćena po tome što je provela nekoliko godina u zatvoru u Italiji zbog ubistva Meredit Kerher.

Dve devojke, Amerikanka i Britanka, zajedno su studirale i živele u Sijeni, a slučaj ubistva Meredit ne bi privukao puno pažnje da istraga nije bila izvedena loše, s fokusom na najprigodnije osumnjičene, te da mediji (od ozbiljnih do tabloidnih) i javnost (od istaknutih intelektualaca do dežurnih „imalaca mišljenja“) nisu zauzimali oštre stavove za i protiv Amande Noks bazirane na „veri“, a ne na dokazima.

Slučaj Amande Noks već je imao filmsku adaptaciju u vidu vrlo intrigantnog meta-filma Majkla Vinterbotoma ,,The Face of an Angel“ (2014). U njemu sama Amanda (s promenjenim imenom, naravno) uopšte nije bila u fokusu, koliko su to bili Sijena kao Danteov grad, medijski cirkus koji se oko slučaja podigao, te moralna rasprava ko ima pravo na eksploataciju slučaja, i na kakvu eksploataciju uopšte.

Film je oštro podelio kako kritiku, tako i publiku, bio je dosta problematičan u izvedbi toliko da se može nazvati pretencioznim (gomilao je velike ideje sa malo do nimalo prostora za realizacije istih), ali su silne osude koje je Vinterbotom s filmom požnjeo uglavnom bile moralizatorske prirode.

U slučaju nove, vrlo labave adaptacije slučaja američkog reditelja Toma Makartija, poznatog po „oskarovskom“ filmu ,,Spotlight“ (2015), kritike su opet podeljene. A javila se i sama Amanda Noks koja je reditelja, producente, scenariste i glumce optužila da eksploatišu njenu nesreću. Bilo kako bilo, film ,,Stillwater“ je premijeru imao letos u Kanu, uz ovacije publike na licu mesta i nešto manje oduševljenja kritike, a bioskopska i internetska distribucija usledila je promptno, još tokom leta.

Makarti je možda ponovo imao ambicije prema zlatnim statuetama Američke akademije za film, o čemu govori epski format filma od skoro dva i po sata. Ipak, čini se da u produkcijskoj kući Dreamworks i distributerskoj kompaniji Focus Features nisu delili njegov entuzijazam, nego su rešili da pokupe profit dok se još to može.

Istini za volju, ,,Stillwater“ je upakovan kao američki ozbiljan film iz nekih prethodnih decenija, ali u osnovi kolažira žanrove (kao i Vinterbotomov film, samo koherentnije), od kojih neki nisu ni najmanje „američki“ u svom senzibilitetu. Reakcije kritike su opet podeljene, ali uglavnom nisu „na nož“, već gravitiraju ka mlakim do umereno pozitivnim, a na tom nivou je i dosadašnji odaziv publike.

Amanda Noks se ovde zove Alison Bejker, igra je Abigejl Breslin, i zbog ubistva cimerke ne robija u Italiji, već u Marseju. Cimerka takođe nije koleginica-strankinja, već „domaća“ Arapkinja, a šuška se da su njih dve bile i u lezbejskoj vezi. Karakteristično za oba slučaja je to da je istraga izvedena ofrlje i da je štampa požurila da Alison, kao i Amandu, razapne. Međutim, i slučaj Amande Noks i lik Alison u zatvoru su samo okidač za ono o čemu se u filmu zapravo radi.

Protagonista je njen otac Bil (Met Dejmon), naizgled priprosti i grubi radnik po naftnim platformama iz naslovnog grada Stilvoter u južnoj saveznoj državi Oklahomi. Između „šarži“ na poslu, on zaradu troši na posećivanje kćerke u zatvoru. Njih dvoje zapravo nisu imali neki odnos jer je on dosta odsustvovao od kuće, pio i upadao u nevolje, dok je nju odgajala baka Šeron (Deana Dunagan). Ali se on od tada, čini se, promenio, flašu zamenio molitvom, a grubijanski nastup južnjačkom učtivošću.

Zato i ne treba da čudi, kada on prvi prigrli šansu da poradi na tome da je izbavi iz zatvora. Pa makar na osnovu glasina koje kolaju univerzitetom, a koje je ona čula: da je misteriozni momak Akim iz lokalnih sirotinjskih blokova nekome priznao ubistvo. Njena advokatica (An le Ni) nije baš optimistična povodom ponovnog pokretanja istrage na osnovu glasina, a ni Alison nije uverena u sposobnost oca da mu nešto tako važno kao što je njena sudbina poveri u ruke.

Bil, međutim, ne odustaje, ali zapravo on sam može malo da uradi. Stranac je u stranoj zemlji i stranoj kulturi, čije mehanizme funkcionisanja ne poznaje, a ne raspolaže ni izbliza dovoljnim finansijskim sredstvima da nekoga unajmi. Tu na scenu stupa njegova komšinica u hotelu u kojem se smestio, Viržini (Kamij Koten), koja mu pomaže s prevođenjem u ranim fazama istrage. Preko njene kćeri Maje (Lilu Siuvo) koja u Bilu pronalazi očinsku figuru koja joj nedostaje, Bil i Viržini se zbližavaju, dok njemu istraga i želja da pomogne Alison, ma na koliko prepreka u tome nailazio, ne izbija iz glave.

,,Stillwater“ je, dakle, svakako kolaž različitih motiva i žanrova, ili, bolje rečeno, svojevrsna žanrovska salata. Tako imamo vrlo utišani triler istrage i potrage, začin dramedije o strancu u stranoj zemlji („fish out of water“, reklo bi se), dramu u odnosima u okviru porodice, kako one prirodne, tako i one ad hok sklopljene, te indiciju romanse protiv svih šansi između dvoje ljudi srednjih godina koje život nije mazio. Stvar je u tome da se sastojci te „salate“ zapravo vrlo dobro prožimaju, kako u scenariju koji potpisuju Makarti, Markus Hinči (,,All Good Things“, 2010), a s francuske strane Noe Debre i Toma Bidegen.

Na dramaturškom planu, upravo je potonji najznačajnije doprineo tome da ,,Stillwater“ bez problema klizi između kultura i motiva. Imajući u vidu ostvarenja iz njegove prethodne karijere, poput filmova ,,A Prophet“ (2009), ,,Rust and Bone“ (2012), ,,Dheepan“ (2015) i ,,The Sisters Brothers“ (2018), svi u režiji Žaka Odijara, ne treba čuditi da ,,Stillwater“ odiše nekim „odijarovskim“ duhom, solidno uverljivim motivacijama likova i bogatom i detaljnom strukturom pozadine bez holivudske jednostranosti i pojednostavljivanja.

Kao vezivno tkivo sjajno služi i Met Dejmon u glavnoj ulozi, apsolutno uverljiv i ubedljiv u svakoj sceni u kojoj se pojavljuje, dok lik kojeg igra prolazi kroz različite fino definisane faze i nosi se sa kompleksnim motivacijama. Dejmon jeste (još uvek) nabildovan, što nas može navesti na krivi trag da će krenuti tragom svoje „najzvezdanije“ uloge akcionog heroja Džejsona Borna. Sa druge strane ga brada i kačket „maskiraju“ u mlađu verziju „heroja radničke klase“ Liama Nisona iz ,,EuropaCorp.“ i inih akcijada, ali ponajpre ga možemo zamisliti kao dobrog Vila Hantinga koji je zeznuo i batalio studije i morao da se zaposli i naporno radi za crkavicu. Dejmon je takođe uverljiv kao sredovečni muškarac koji oseća da je pred njim možda poslednja šansa da nekome učini nešto dobro, makar u znak iskupljenja za sve nabrojano i nenabrojano što je u životu zeznuo.

Jedine dve značajnije prepreke na kojima se Mekarti sapliće su trajanje filma koje se oseća, posebno u drugoj polovini filma, te ishitreni, prigodno „zavezani“ kraj koji Stilvoter okreće u pravcu moralke. Prvenstveni problem je apsolutni nedostatak originalnosti, čak i „telefoniranje“ naslovom i uvodnom sekvencom koji, čini se, samo tome i služe. Ali uprkos ovom vrlo glasnom odjeku filma ,,Music Box“ (1989) Koste Gavrasa, ,,Stillwater“ je sasvim solidan film. Jedan od boljih u inače uglavnom neimpresivnoj Makartijevoj karijeri, kao i dokaz da se film za ozbiljnu publiku kao žanr i dalje drži u poplavi serijalizovanog i sažvakanog sadržaja.