The Last Duel

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pre 44 godine, dizajner reklama i televizijski reditelj Ridli Skot debitovao je na velikom ekranu sa istorijskim spektaklom ,,The Duelists“. Film se pojavio dve godine posle prelomnog naslova ,,Barry Lyndon“ (1975) u režiji Stenlija Kjubrika i od njega preuzemo realistični, „dark & gritty“ dizajn, ali ne i strukturu koja potpuno verno imitira literaturu određene epohe.

Skoro pola veka kasnije, Skot metaforički zatvara krug još jednom istorijskom dramom s vitezovima i njihovim duelima, ,,The Last Duel“, koja savršeno jasnim jezikom komunicira i sa, odnosno prevashodno sa, današnjom publikom.

Ako Skot nešto zna, to je pogađanje pulsa publike, dok se sa kritikom ponekad i razmimoilazio. Snimio je čak 26 dugometražnih filmova, što je respektabilna brojka, ali implicira i „štancerski“ tempo. Skot se ponekad kačio na trendove, pa je tako snimio i prigodni ,,1492: Conquest of Paradise“ (1992) za jubilej otkrića Amerike ili nastavak kultnog filma ,,The Silence of the Lambs“ (Džonatan Dem, 1991) pod naslovom ,,Hannibal“ (2001), ali ih je još češće sam uspostavljao. Sa ,,Osmim putnikom“ (,,Alien“, 1979) je po prvi put u A-produkciji spojio horor i naučnu fantastiku, sa ,,Istrebljivačem“ (,,Blade Runner“, 1982) je uspostavio SF-noar kao podžanr, a ,,Thelma & Louise“ (1991) se može smatrati prelomnim feminističkim komercijalnim filmom koji je do sada zasluženo dostigao status apsolutnog klasika.

Znao je, dakle, Skot i da eksploatiše i da eksperimentiše, često čak u istim filmovima, setimo se samo „prequela“ ,,Osmog putnika“ ,,Prometheus“ (2012) i ,,Alien: Covenant“ (2017), s promenjivim uspehom kod publike i kritike. A kada već pomislimo da je rekao sve što je imao, znao je da nas iznenadi s nečim monumentalnim poput ,,All the Money in the World“ (2017) ili zabavnim poput filma ,,The Martian“ (2015).

Jedna stvar, međutim, obeležava većinu Skotovih filmova. Putovao on u bližu ili dalju prošlost, u budućnost, ili čvrsto ostajao u sadašnjosti, uvek je dosta pažnje poklanjao mehanizmima po kojima funkcionišu ti različiti svetovi. Zanimala ga je, dakle, kosmologija i istorija, a u okviru njih politika, kako ona eksterna, tako i interna ili poslovna. Sve od navedenog možemo naći i u ,,The Last Duel“ koji čak može poslužiti kao nekakva sistematizacija celokupnog Skotovog režiserskog opusa.

,,The Last Duel“ je adaptacija romana Erika Džagera baziranog na istinitim događajima oko poslednjeg viteškog dvoboja u Francuskoj 1386. Godine, na kojem su se sudarili vitez Žan de Karuž i štitonoša Žak le Gri. Tačka spora bila je čast Žanove supruge Margerit, odnosno njena tvrdnja da ju je le Gri napastvovao i silovao u njenom domu dok je de Karuž bio odsutan. Silovanje se tada tretiralo kao napad na imovinu, žena je praktično bila vlasništvo svog gospodara, pa njene optužbe ili svedočenje nisu smatrani verodostojnim samo po sebi. Dvoboji su bili formalno zabranjeni nekoliko godina ranije, a specijalnu dozvolu da bi se tako nešto ipak dogodilo morao je da izda kralj lično, nakon saslušanja strana u sporu pred Kraljevskim parlamentom, koji je u Francuskoj imao ulogu vrhovnog suda, a ne skupštine.

Radeći po scenariju Meta Dejmona i Bena Afleka (u istoj funkciji nagrađenih Oskarom za ,,Good Will Hunting“ (1997) Gasa Van Santa) i Nikol Holofcener (nominovane za istu nagradu za film ,,Can You Ever Forgive Me?“ Marijel Heler iz 2018. godine), Skot slaže „rašomonsku“ priču gde se na jedan te isti događaj (i ono što mu je prethodilo) gleda iz tri ugla: Žanovog, Žakovog i Margeritinog. U pozadini te priče o zločinu, rivalstvu, narušenom prijateljstvu i borbi dva muška ega, pak, moći ćemo da vidimo mehanizme moći u kući, na dvoru, u zemlji i u crkvi. I to sve dok besni krvavi Stogodišnji rat između Engleske i Francuske, vojska gine, a kmetovi grcaju pod jarmom raskalašnih feudalaca čiju pažnju zaokupljaju interni animoziteti i spletke.

Skot film otvara scenom u kojoj sluškinje odevaju Damu Margerit (Džodi Komer, izvrsna) prisiljenu da strepi za muževljevu, ali i za svoju sudbinu. Naime, ako njen muž izgubi u dvoboju, to će se smatrati Božjom voljom i Božjom pravdom, čime će njeno svedočenje o silovanju postati lažno, a ona biti proglašena vešticom i kao takva spaljena na lomači. U sledećoj sceni konferansije dvoboja čita pravila o tome koliko i kakvog oružja učesnici smeju da imaju pri sebi i duel počinje: dvojica se na konjima, jedan na belom, drugi na crnom, s isukanim kopljima i podignutim štitovima zaleću jedan na drugog.

Prvo poglavlje filma ispričano je iz vizure Žana de Karuža (Met Dejmon) i počinje jednom od retkih bitki u filmu u kojoj on i njegov prijatelj Žak le Gri (Adam Drajver), tada obojica samo štitonoše, zajedno sa svojim ljudima brane grad Limož od opsade Engleza i domaćih izdajnika. De Karuž naređuje napad na istureni deo neprijateljske vojske, sledi krvava i haotična bitka u kojoj francuska vojska gubi, a De Karuž Le Griju spasava život. Iako poraženi, vraćaju se kući gde de Karuž čeka da po porodičnoj tradiciji preuzme komandu nad kapetanijom koju trenutno drži njegov otac.

Kako njihov vlastelin, Grof Pjer od Alensona (Ben Aflek), zahteva dažbine čak i na gladnu godinu, De Karuž se mora bogato oženiti kako bi nastavio da ih plaća od miraza. Margerit, kći Ser Roberta od Tibovila, je možda mlada, zdrava i lepa, uz to još i dolazi s pozamašnim mirazom. Ali, njen otac je kao bivši izdajnik osramoćen, pa su mu nametnute još i veće dažbine zbog kojih mora grofu predati i svoj letnjikovac, prethodno obećan mladoženji. De Karuž ulazi u sukob s grofom i tuži ga sudu, a Le Gri dobija status grofovog blagajnika i miljenika, prijateljstvo između njih dvojice postaje rivalstvo i de Karuž, nespretan u politici barem onoliko koliko je spretan na bojnom polju, u tom sporu gubi.

Usudni događaj se dešava nakon neuspešnog vojnog pohoda u Škotskoj gde je De Karuž ipak uspeo dobiti unapređenje u viteza. Dok je on na putu da pokupi platu u Parizu, Le Gri uspeva da uđe u njegov zamak i, po rečima Margerit, napastvuje je dok je tamo bila sama. Vitez veruje svojoj vernoj ženi, pa je spreman stvari terati preko sudova sve do dvoboja do smrti s le Grijem.

Drugo poglavlje filma ispričano je iz Le Grijeve vizure i svodi se na uglavnom iste događaje, ali onako kako ih on vidi. Naime, Le Gri je grofov miljenik ne zbog svojih vojničkih sposobnosti, već kao jedan od retkih pismenih i obrazovanih, ali i voljnih da se svom gazdi pridruži u salonskim orgijama s dvorskim damama. Kada sazna da je Margerit takođe pismena i obrazovana, on će postati zainteresovan za nju i videti povezanost između sebe i nje koja svakako prevazilazi njenu povezanost s nepismenim i sirovim vojnikom De Karužom. On će njene signale pristojnosti protumačiti kao poziv.

Treće poglavlje ima i intervenciju u naslovu: sva tri počinju sintagmom „Istina po...“, a u poglavlju koje je ispirčano iz Margeritine vizure reč „istina“ izbledi brže od ostalih slova, kontra-intuitivno sugerišući da će u njemu biti ispričana celovita i prava istina. Osim muškaraca, poput očajnog oca i slično pritisnutog muža, na njen život utiču i žene, poput prijateljice Mari (Talula Hadon) koja je jedna od dvorskih dama kod blaziranog grofa, ali i De Karužove majke Nikol (Harijet Volter) koja je u borbi za internu moć u kući ostavlja samu i nezaštićenu tog usudnog dana. I pored toga, ona nije oduševljena idejom svog muža da sukob tera do kraja, do dvoboja, i da njihovu sudbinu stavlja u Božje ruke.

Film se završava nastavkom početka, dakle dvobojem u prolongiranoj, sjajno montiranoj i napetoj sceni borbe. Borbi i bitaka zapravo ima relativno malo, posebno za budžet filma od 100 miliona dolara, ali one su makar spektakularne. Estetika drmusave kamere u tim scenama funkcioniše kao retko kada, doprinoseći realističnom utisku koji stičemo o rizičnom, gotovo prekarnom vojničkom životu. Jednako furiozne, ali na sasvim drugi, nekako lepršaviji način, su i dvorske scene strogih ceremonija i raskalašnih zabava, a one podvlače razlike u karakterima i senzibilitetima dvojice sukobljenih. Jasnoća Skotove vizije i majstorstvo direktora fotografije Dariuša Volskog se, pak, najbolje vidi u nekim od situacionih planova kojima, kao na romantičarskim slikama, dominiraju dramatični zamkovi i tmurno nebo.

Takvi estetski akcenti govore u prilog tome da je ,,The Last Duel“ više istorijska drama nego istorijski spektakl, iako je prilično spektakularan kad i gde treba. Skot se zapravo više bavi karakternim razlikama i razlikama u izboru karijernih puteva dvojice sukobljenih bivših prijatelja, ali i drugim mehanizmima po kojima je funkcionisao život u Srednjem veku. Režiser zapravo propituje paradigmu feudalizma kao krajnje ne-meritokratskog uređenja, gde se rođačke veze i personalni afiniteti (De Karužov greh prema grofu je to što je „dosadan“) cene više nego nečiji trud i doprinos, a propituje i crkvene dogme koje se uzimaju kao naučni dokazi („silovanje ne može rezultirati užitkom, pa samim tim ni plodom“), narodna verovanja i dodeljene uloge u domaćinstvima... Pa je film, iako se bavi određenim istorijskim periodom, temeljno u skladu s #MeToo vremenima.

Stoga ne treba da čudi da u ovom „dve trećine“ muškom filmu ipak glumačku pobedu odnose – žene. Džodi Komer izvrsno kombinuje idealizovanu eteričnost i smernost jedne srednjevekovne dame s oštroumnošću njenog lika spremnog da, u granicama dozvoljenog, preuzme inicijativu. Izvrsna je i Harijet Volter kao ogorčena majka koja misli da njena snaha „ne obavlja svoje ženske dužnosti“ i da gura nos tamo gde joj nije mesto, dok je Talula Hadon korektna kao bleskasta dvorska dama.

Kod muškog dela postave, neke stvari su ipak stvari kompromisa. Jedan od ko-scenarista Met Dejmon je više nego solidan kao vojnički tip De Karuž, odnosno kao čovek čijim postupcima upravljaju moralne kategorije časti i poštovanja, ali i tvrdoglavost.

Opet, drugi koscenarista Ben Aflek kao da na smenu mesečari i šmira kao dekadentni Grof od Alansona, a ni neprirodna plava vlasulja ne popravlja utisak. A Adama Drajvera kao Le Grija možemo da kupimo i kao salonskog intelektualca i bonvivana među štitonošama, i kao manipulatora, pa i kao silovatelja, ali ne i kao duelistu koji može da se nosi s prekaljenom vojničinom. Delom je i do izgradnje lika kroz scenario, a delom i do registra u kojem Drajver igra lik, pa promena tog tona na kraju deluje suviše oštro.

Opet, ,,The Last Duel“ je dostojan film jednog postojanog i pouzdanog veterana filmske režije. Skot, međutim, ne planira nikakvu pauzu, a kamoli penziju. ,,House of Gucci“ nam izlazi krajem novembra, pa će velikan možda imati čak dva filma u konkurenciji u sezoni nagrada.