Vengeance Is Mine, All Others Pay Cash / Seperti Dendam Rindu Harus Dibayar Tuntas

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Bivši indonežanski predsednik Suharto bio je jedan od najdugovečnijih, najkrvavijih i najkorumpiranijih diktatora u svetskim razmerama XX veka. Vladao je 31 godinu, na vlast je došao pučem, a s vlasti oteran nasilnim protestima.

O preko 30 milijardi dolara koje su on i njegova familija „zamračili“ se još debatira, a nestalima i ubijenima od strane vojske, policije i plaćeničkih bandi se broja ne zna. Ekonomija zemlje je možda rasla po zakonima slobodnog tržišta, ali su rasli i kriminal i korupcija, pa je Indonezija bila uglavnom neprijatno i dosta često nasilno, opasno mesto za život.

Nasleđem Suhartovog režima bavio se Džošua Openhajmer u svom diptihu dokumentaraca ,,The Act of Killing“ (2012) i ,,The Look of Silence“ (2014), od kojih je prvi bio revolucionaran u smislu postavljanja pojedinačnih slučajeva na virtuelnu pozornicu, sa pravim akterima koji igraju sami sebe, a drugi nešto klasičniji i ispripovedan iz perspektive žrtve. Nasleđem korumpiranog režima sistemski se kroz svoje romane iz registra magijskog realizma bavi i pisac Eka Kurniavan, čovek s nadimkom „Tarantino indonežanske književne scene“ i pravo je čudo da do sada još nismo imali filmsku ekranizaciju nekog od njegovih dela.

Tu grešku je ispravio indonežanski filmski autor Edvin koji je nakon prva dva obećavajuća festivalska filma ,,Blind Pig Who Wants to Fly“ (2008) i ,,Postcards from the Zoo“ (2012) zapeo u raljama domaće „repertoarske“ produkcije. ,,Vengeance is Mine, All Others Pay Cash“ je ovogodišnji dobitnik Zlatnog leoparda, glavne nagrade na festivalu u švajcarskom Lokarnu, ali se zbog svojih žanrovsko-stilskih odlika može i treba naći i na bioskopskim repertoarima. Regionalnu premijeru je, pak, imao na Subversive festivalu u Zagrebu.

Ovaj omaž azijskim akcionim i borilačkim filmovima iz osamdesetih, sa sve žutim naslovima, preglasnom muzikom i koreografiranim tučnjavama koje više deluju komično preterano nego realistično, zapravo počinje s prispodobom o impotenciji. Kurniavan i Edvin mudrosti štampaju na bilbordima i na zadnjim ogradama od kamiona, a jedna od ranih glasi da se „samo čovek mekog vršnjaka ne boji da gleda smrti u oči“. To svakako vredi za našeg protagonistu po imenu Ajo Kavir (igra ga Martino Lio) koji se na motoru trka za pivsku flašu (igra kukavice na indonežanski način), vozi zid smrti i spreman je da za honorar nekoga prebije ili ubije. Svejedno, svi u njegovom distriktu znaju za njegovu disfunkciju, pa naš junak često dobija batine kada se preceni pa navali na gomilu s druge strane.

Impotencija će postati problem kada na jednoj od svojih „misija“ Ajo naleti na Iteung (Edvinova muza iz prva dva filma, Ladja Čeril, ovde s „hladnom trajnom“ na glavi, koliko da nas podseti da smo u osamdesetima), devojku koja se bije skoro kao on i koja mu može pružiti otpor.

Njih dvoje će se na prvom susretu pošibati, uz tesnu Ajovu pobedu, ali će se zaintrigirati jedno za drugo, a, što je najinteresantnije, ona ne mari za njegovu „ptičicu koja neće da poleti“. Već u prvih pola sata, oni će se venčati i sanjati o mirnom i poštenom životu, ali se tu javljaju remetilački faktori: njen ljubomorni bivši ljubavnik Budi (Reza Rahadian) spreman na sve da ih sabotira, kao i Ajov angažman na pronalaženju i likvidaciji zloglasnog Maćana koji ima dil sa mafijašem koji se predstavlja kao ujka-Gembul.

Serija obrta će razdvojiti naše ljubavnike, i to tako da oni oboje završe u zatvoru, a u flešbek momentima ćemo saznati i razloge za Ajovu impotenciju. Naime, kao dečak on je sa drugom video kako policajci siluju udovicu čoveka kojeg su sami ubili, oni su ih opazili, drug se izvukao, a Ajo je bio prinuđen da u tome i učestvuje. Čini se da rešenje za takvu situaciju mora biti korenito, te da se Ajo i Iteung moraju voditi savetima misterioznog, možda spiritualnog, a možda i demonskog entiteta Dželite (Ratu Feliša).

Inflacija pod-zapleta i oštrih obrta možda ne funkcioniše uvek najbolje i zbog njih je ,,Vengeance is Mine, All Others Pay Cash“ ponekad konfuzan film, koji skače iz jednog žanra u drugi (akcija, horor, triler, borilački, zatvorska drama, pred kraj čak i kamiondžijska akciona komedija). Uz auru verovatno sasvim namernog „treša“, u koji Edvin pokušava da uvije poentu koja ne drži vodu samo u Indoneziji 20. veka, već je sasvim na mestu i danas.

Ta se poenta može svesti na jednu Edvinovu izjavu iz Lokarna u kojoj je rekao kako se krajnje besmisleno bavimo pitanjima (muške) potencije, a nasilje je svuda oko nas, kao i da se kultura mačizma nalazi u centru oba problema. To opet postavlja pitanje koliko je smisleno da se protiv mačizma borimo mačističkim akcionim filmom, ali Edvin makar preduzima neke korake u smislu emancipacije izjednačavajući po sposobnosti, pa i po važnosti i nominalnog protagonistu i njegovu dragu.

Važnije od toga, ,,Vengeance is Mine, All Others Pay Cash“ je zabavan film koji se koristi emulacijom nekih starih zanatskih, glumačkih i dramaturških tehnika kako bi subvertirao ili prenamenio žanrove za sadašnje vreme. U tome, naravno, nije ujednačen i pati od sijaset problema od kojih su neki prilično krupni. Primera radi, Martino Lio deluje prestaro za ulogu Aja Kavira, naročito pri početku filma, Budi je loše definisan lik a Reza Rahadian ga igra tako da „telefonira“ njegovu zlobu. Ni Dželita kao lik nikada ne dobije neki pravi smisao. Problematičan može biti i nedostatak hemije između Lia i Ladje Čeril, ali to je sasvim verovatno i svesna autorska odluka u smeru omaža 30 i više godina staroj azijskoj B-produkciji.

Edvin, pak, akciju i tuče režira vešto, insistirajući na širim planovima u kojima se vidi kvalitet koreografije, a koje majstorski hvata Akiko Ašizava svojom kamerom. Ti kinetični kadrovi su atipično dugi, ali je montažer Li Čatametikul, jedan od najaktivnijih u regionu Jugoistočne Azije i Azije uopšte, poznat po radu na delima filmskog magijskog realizma, pre svega sa Apičatapongom Veresetakulom, na te duge kadrove naviknut.

Problem mu ipak mogu predstavljati hektičnost ritma i tempa u kojem se neke linije radnje naprasno „otvaraju“, a druge naprasno „zatvaraju“, ali i to je svojevrsni poklon retro-trešu. Na kraju, i preglasna muzika, naročito kada je njen žanrovski ključ u disparitetu sa onim koji je prisutan u vizuelnoj komponenti (na primer, tuča uz klasiku, a situaciona kadar vožnje kamiona uz nafurani etno-rok), ponekad ume da iziritira i zbuni gledaoca.

Na kraju, zapravo se treba samo prepustiti i pustiti filmu da nas u svoj svojoj neujednačenosti, lucidnosti, a možda čak i ludosti, odnese tamo gde treba. Možda samo treba pratiti slogane ispisane pored puta i na kamionima. Ali ,,Vengeance is Mine, Others Pay Cash“ je svakako film vredan pažnje i još jedan signal da se bitne stvari mogu reći i kroz žanrovsku obradu, te da je žanrovskom filmu itekako mesto na velikim festivalima.