The Dog Stars

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Hajde da predahnemo i pogledamo u brojeve. Ridli Skot ove godine puni 89 godina. U 61 godinu dugoj karijeri, režirao je 57 naslova u različitim formatima, kroz veći deo karijere držeći tempo od po jednog filma godišnje ili makar jednog filma u dve godine. Producirao je otprilike triput toliko što će reći preko 150 naslova. Sličan je odnos snaga i u broju naslova koji su u planu da ih Skot režira (njih 8) ili da ih producira (njih 23).

Ludački je to tempo za čoveka koji bi trebalo da je u penziji, igra šah i hrani golubove po Central ili Hajd parku. Pritom, Ridli Skot je nekada bio Autor s velikim A, čovek koji je reformisao žanrove horora, naučne fantastike, neo-noara, trilera i istorijskog spektakla, autor filmova kao što su Alien, Blade Runner, Thelma & Louise, Gladiator... Isto tako, Ridli Skot odaje utisak štancera koji ne bira projekte previše, pa oni u osnovi variraju u kvalitetu, a on se trudi da ih izvede zanatski korektno.

U poslednjih petnaestak godina, recimo od smrti Ridlijevog brata Tonija koji je važio za još nadahnutijeg i autorski potentnijeg, nije teško prokljuviti koji je od mora Ridlijevih projekata svom autoru nešto značio, a koji nije, te gde je uložio više, a gde manje kreativne energije, gde je bio spreman na eksperiment, a gde ne. To nisu uvek iste stvari, i tek bi u određenim kombinacijama njih Ridli znao da zasija (The Martian, All the Money in the World, The Last Duel), da se prekombinuje (The Counselor), da sagori (Exodus: Gods and Kings, Prometheus), da pretera (House of Gucci, Napoleon), da odradi dobar posao (Alien: Covenant), ili da ničim izazvano mamuza mrtvog konja (Gladiator II).

Ono što možda moramo imati u vidu kod tako starih filmskih stvaralaca je to da je možda Lars fon Trir u pravu sa svojom depresijom i metaforom „fiksa“ – snimanje filma je trenutak ono malo sreće koje autora mentalno održava u životu. Takođe, verovatno je da su stare filmadžije svesnije svoje prolaznosti i blizine svoje smrti nego njihove mlađe kolege, pa zato imaju običaj da sebi za života podignu nadgrobni spomenik. Ridli Skot je tu tip koji svojim filmovima verovatno gradi nešto monumentalno, ali mu se nikad do kraja ne svidi šta je sagradio, pa stalno započinje iznova i iznova.

A mogao je fino da se povuče posle The Last Duel i time zaokruži filmsku karijeru koju je započeo sa The Duelists, pa nadalje iz hobija režira tu i tamo neku reklamu, video-spot ili epizodu neke serije. House of Gucci, Napoleon i Gladiator II bili su promašaji, premda su prva dva imala i nešto karaktera, a treći je makar bio raskošan. U tom smislu, Skotov najnoviji The Dog Stars dolazi krajnje iznenađujuće kao bledunjavi, derivativni štanc koji nije nužno loš, ali čije smo elemente već nebrojeno puta videli, kako kod Skota, tako i kod drugih autora.

U pitanju je autorov pokušaj da prokomentariše današnji svet kroz žanr postapokaliptične distopije, baziran na istoimenom romanu Pitera Helera iz 2012. godine, te po scenariju Kristofera Vilkinsona i Marka L. Smita koji iza sebe imaju i nešto ozbiljnih „kredita“, ali i puno štanca. Uneli su oni, svaki za sebe, i ponešto svoje, najaktualnije od čega je komentar da čovečanstvo nije puno toga naučilo od prošle pandemije, ali to nije bilo dovoljno da se derivativni izvorni materijal u najboljem slučaju osrednjeg kvaliteta uzdigne na neki novi nivo.

Godina je 2030-i-neka, svet je poharao virus nekog gripa i malo šta od čovečanstva je preživelo, a od civilizacije nije preživelo gotovo ništa. Ono malo zdravih ljudi ili živi izolovano, skupljajući ostatke od prošle civilizacije u rizičnim samostalnim pohodima na gradove ili održavajući svoje rančeve, farme i bunkere. Druga varijanta je organizovanje u skupine lešinarskih bandi koje podsećaju na varvarska plemena koja se brzo kreću i haraju po gradovima, selima ili prirodi.

Jedan od preživelih je i naš junak Hig (Džejkob Elrodi), nekada mehaničar, a sada pilot. Iz starog sveta, njemu je ostao jedino pas Džasper koji ga prati u stopu – s njim je na kosilici dok uređuju okolinu piste, u avionu, na golf-kolicima u gradu dok skuplja ostatke goriva, medicinskih potrepština i pića iz barova. Hig je nekada imao ženu Melisu, ali ona je stradala od virusa, o čemu saznajemo iz flešbek scena, a sada je u drugarskom, kameradskom aranžmanu s bivšim vojnikom i ubeđenim survivalistom Benglijem (Džoš Brolin) u napuštenoj bazi sportskih i poljoprivrednih aviona u kojoj imaju struje, vode, hrane, te koju mogu da brane jer je okružena šumom, a kula u sredini nije samo kontrolni toranj, već i pozicija za stražu. Aranžman u kojem Bengli brani oružjem, a Hig izviđa čini se idealnim, posebno ako imamo u vidu da se u njihovom kraju pojavilo novo pleme imena Ripersi koje je još zverskije u svom nastupu od ostalih.

Hig i Bengli su, međutim, potpuno različiti, čak suprotni karakteri i imaju suprotna uverenja. Bengli veruje da je civilizacija nepovratno otišla dovraga, te da je sve što dolazi spolja isključivo pretnja koju treba eliminisati. Hig je, pak, uveren da džepovi civilizacije negde postoje, čak ima dokaze za to – menonitsku zajednicu koju predvodi Aron (Benedikt Vong) s kojom trguje. A kada čuje glas (Alison Dženi) s kontrolnog tornja u udaljenom aerodromu Grend Džankšn, ponada se da se tamo nalazi jedan od preostalih džepova civilizacije.

Kada u jednom napadu na bazu pogine Džasper, Hig shvata da ga ništa više ne drži, te da mora da ispita svoju nadu. Njegova mala „cesna“ neće izdržati put do aerodroma u jednom cugu, pa će morati da prinudno sleti na neku livadu. Tamo će upoznati ostatke jedne porodice, nepoverljivog Ćaleta (Gaj Pirs) i njegovu kći Simu (Margaret Kvoli) koja je usamljena isto kao i Hig i koja jednako želi da proveri ima li još civilizacije negde. Ali civilizacija koju će oni pronaći nije ista kao ona koju traže...

Film traje dva sata i za to vreme prolazi kroz klišee upotrebljene u gomili drugih filmova, od I Am Legend, preko 28 Days/Weeks/Years Later do The Postman, da navedemo samo neke, a da tu nema neke naročito originalne zamisli u scenariju. Čini se da scenaristi čak propuštaju „zicere“ da stvar učine interesantnijom, od pozadinske priče o različitim bandama, naročito o Ripersima, koji su vizuelno interesantno dizajnirani, za razliku od ostalih koji liče ili na zombije, ili na Indijance iz starih kaubojaca. Generičke su, čak melodramatične, pozadinske priče glavnih likova, ne samo Higa, već i Sime koja funkcioniše kao njegova nova romantična partnerka, a koja je takođe mlada udovica, bivša studentkinja medicine čiji je verenik takođe nastradao od virusa.

Skot, doduše, povremeno ima ideju kako da sve to režijski razigra, ali tek u dve sekvence uspeva da zablista: prilikom bitke između Benglija i Ripersa koja je izvedena u „slou moušnu“ i kroz kameru za noćni vid, te kada se Hig, Ćale i Sima konačno domognu Grend Džankšna i upoznaju glas kao bivšu stjuardesu Darlin koja vodi tamošnju zajednicu koja deluje nadrealno. Za ostatak sreću kvare i generički „saundtrek“ koji kao da samo popunjava tišinu, ali i različiti svetlosni ključevi, najčešće tamni i muljavi, tu i tamo ispresecani žuto-spaljenima u fotografiji Erika Meseršmita.

Utisak donekle popravljaju glumci. Benedikt Vong i Džoš Brolin su u svom uobičajenom elementu, prvi kao blagi vođa pitome zajednice, a drugi kao muškarčina koja krije svoje meko srce. Gaj Pirs kao da se zabavlja igrajući kliše gunđavog ćaleta, dok je Margaret Kvoli odmereno čvrsta i ranjiva kao Sima koja čezne za ljudskim društvom kao i Hig. Džejkob Elordi kao Hig stoji kao emocionalno središte filma i iznosi ga na svojim plećima, čini se bez previše muke.

The Dog Stars, dakle, nije nužno loš film, i svakako ima svojih momenata, posebno kada se glumcima dopusti da igraju i nadgrade svoje ne baš inspirativno napisane likove, ili kada Ridli Skot pusti mašti na volju. To se, međutim, ne događa često, pa film postaje i ostaje upadljivo prosečan, štancerski i gotovo sasvim tezgaroški. Kao takav, on možda priliči nekom anonimusu, ali ne autoru s reputacijom kao što je Skotova.

The Last Duel

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pre 44 godine, dizajner reklama i televizijski reditelj Ridli Skot debitovao je na velikom ekranu sa istorijskim spektaklom ,,The Duelists“. Film se pojavio dve godine posle prelomnog naslova ,,Barry Lyndon“ (1975) u režiji Stenlija Kjubrika i od njega preuzemo realistični, „dark & gritty“ dizajn, ali ne i strukturu koja potpuno verno imitira literaturu određene epohe.

Skoro pola veka kasnije, Skot metaforički zatvara krug još jednom istorijskom dramom s vitezovima i njihovim duelima, ,,The Last Duel“, koja savršeno jasnim jezikom komunicira i sa, odnosno prevashodno sa, današnjom publikom.

Ako Skot nešto zna, to je pogađanje pulsa publike, dok se sa kritikom ponekad i razmimoilazio. Snimio je čak 26 dugometražnih filmova, što je respektabilna brojka, ali implicira i „štancerski“ tempo. Skot se ponekad kačio na trendove, pa je tako snimio i prigodni ,,1492: Conquest of Paradise“ (1992) za jubilej otkrića Amerike ili nastavak kultnog filma ,,The Silence of the Lambs“ (Džonatan Dem, 1991) pod naslovom ,,Hannibal“ (2001), ali ih je još češće sam uspostavljao. Sa ,,Osmim putnikom“ (,,Alien“, 1979) je po prvi put u A-produkciji spojio horor i naučnu fantastiku, sa ,,Istrebljivačem“ (,,Blade Runner“, 1982) je uspostavio SF-noar kao podžanr, a ,,Thelma & Louise“ (1991) se može smatrati prelomnim feminističkim komercijalnim filmom koji je do sada zasluženo dostigao status apsolutnog klasika.

Znao je, dakle, Skot i da eksploatiše i da eksperimentiše, često čak u istim filmovima, setimo se samo „prequela“ ,,Osmog putnika“ ,,Prometheus“ (2012) i ,,Alien: Covenant“ (2017), s promenjivim uspehom kod publike i kritike. A kada već pomislimo da je rekao sve što je imao, znao je da nas iznenadi s nečim monumentalnim poput ,,All the Money in the World“ (2017) ili zabavnim poput filma ,,The Martian“ (2015).

Jedna stvar, međutim, obeležava većinu Skotovih filmova. Putovao on u bližu ili dalju prošlost, u budućnost, ili čvrsto ostajao u sadašnjosti, uvek je dosta pažnje poklanjao mehanizmima po kojima funkcionišu ti različiti svetovi. Zanimala ga je, dakle, kosmologija i istorija, a u okviru njih politika, kako ona eksterna, tako i interna ili poslovna. Sve od navedenog možemo naći i u ,,The Last Duel“ koji čak može poslužiti kao nekakva sistematizacija celokupnog Skotovog režiserskog opusa.

,,The Last Duel“ je adaptacija romana Erika Džagera baziranog na istinitim događajima oko poslednjeg viteškog dvoboja u Francuskoj 1386. Godine, na kojem su se sudarili vitez Žan de Karuž i štitonoša Žak le Gri. Tačka spora bila je čast Žanove supruge Margerit, odnosno njena tvrdnja da ju je le Gri napastvovao i silovao u njenom domu dok je de Karuž bio odsutan. Silovanje se tada tretiralo kao napad na imovinu, žena je praktično bila vlasništvo svog gospodara, pa njene optužbe ili svedočenje nisu smatrani verodostojnim samo po sebi. Dvoboji su bili formalno zabranjeni nekoliko godina ranije, a specijalnu dozvolu da bi se tako nešto ipak dogodilo morao je da izda kralj lično, nakon saslušanja strana u sporu pred Kraljevskim parlamentom, koji je u Francuskoj imao ulogu vrhovnog suda, a ne skupštine.

Radeći po scenariju Meta Dejmona i Bena Afleka (u istoj funkciji nagrađenih Oskarom za ,,Good Will Hunting“ (1997) Gasa Van Santa) i Nikol Holofcener (nominovane za istu nagradu za film ,,Can You Ever Forgive Me?“ Marijel Heler iz 2018. godine), Skot slaže „rašomonsku“ priču gde se na jedan te isti događaj (i ono što mu je prethodilo) gleda iz tri ugla: Žanovog, Žakovog i Margeritinog. U pozadini te priče o zločinu, rivalstvu, narušenom prijateljstvu i borbi dva muška ega, pak, moći ćemo da vidimo mehanizme moći u kući, na dvoru, u zemlji i u crkvi. I to sve dok besni krvavi Stogodišnji rat između Engleske i Francuske, vojska gine, a kmetovi grcaju pod jarmom raskalašnih feudalaca čiju pažnju zaokupljaju interni animoziteti i spletke.

Skot film otvara scenom u kojoj sluškinje odevaju Damu Margerit (Džodi Komer, izvrsna) prisiljenu da strepi za muževljevu, ali i za svoju sudbinu. Naime, ako njen muž izgubi u dvoboju, to će se smatrati Božjom voljom i Božjom pravdom, čime će njeno svedočenje o silovanju postati lažno, a ona biti proglašena vešticom i kao takva spaljena na lomači. U sledećoj sceni konferansije dvoboja čita pravila o tome koliko i kakvog oružja učesnici smeju da imaju pri sebi i duel počinje: dvojica se na konjima, jedan na belom, drugi na crnom, s isukanim kopljima i podignutim štitovima zaleću jedan na drugog.

Prvo poglavlje filma ispričano je iz vizure Žana de Karuža (Met Dejmon) i počinje jednom od retkih bitki u filmu u kojoj on i njegov prijatelj Žak le Gri (Adam Drajver), tada obojica samo štitonoše, zajedno sa svojim ljudima brane grad Limož od opsade Engleza i domaćih izdajnika. De Karuž naređuje napad na istureni deo neprijateljske vojske, sledi krvava i haotična bitka u kojoj francuska vojska gubi, a De Karuž Le Griju spasava život. Iako poraženi, vraćaju se kući gde de Karuž čeka da po porodičnoj tradiciji preuzme komandu nad kapetanijom koju trenutno drži njegov otac.

Kako njihov vlastelin, Grof Pjer od Alensona (Ben Aflek), zahteva dažbine čak i na gladnu godinu, De Karuž se mora bogato oženiti kako bi nastavio da ih plaća od miraza. Margerit, kći Ser Roberta od Tibovila, je možda mlada, zdrava i lepa, uz to još i dolazi s pozamašnim mirazom. Ali, njen otac je kao bivši izdajnik osramoćen, pa su mu nametnute još i veće dažbine zbog kojih mora grofu predati i svoj letnjikovac, prethodno obećan mladoženji. De Karuž ulazi u sukob s grofom i tuži ga sudu, a Le Gri dobija status grofovog blagajnika i miljenika, prijateljstvo između njih dvojice postaje rivalstvo i de Karuž, nespretan u politici barem onoliko koliko je spretan na bojnom polju, u tom sporu gubi.

Usudni događaj se dešava nakon neuspešnog vojnog pohoda u Škotskoj gde je De Karuž ipak uspeo dobiti unapređenje u viteza. Dok je on na putu da pokupi platu u Parizu, Le Gri uspeva da uđe u njegov zamak i, po rečima Margerit, napastvuje je dok je tamo bila sama. Vitez veruje svojoj vernoj ženi, pa je spreman stvari terati preko sudova sve do dvoboja do smrti s le Grijem.

Drugo poglavlje filma ispričano je iz Le Grijeve vizure i svodi se na uglavnom iste događaje, ali onako kako ih on vidi. Naime, Le Gri je grofov miljenik ne zbog svojih vojničkih sposobnosti, već kao jedan od retkih pismenih i obrazovanih, ali i voljnih da se svom gazdi pridruži u salonskim orgijama s dvorskim damama. Kada sazna da je Margerit takođe pismena i obrazovana, on će postati zainteresovan za nju i videti povezanost između sebe i nje koja svakako prevazilazi njenu povezanost s nepismenim i sirovim vojnikom De Karužom. On će njene signale pristojnosti protumačiti kao poziv.

Treće poglavlje ima i intervenciju u naslovu: sva tri počinju sintagmom „Istina po...“, a u poglavlju koje je ispirčano iz Margeritine vizure reč „istina“ izbledi brže od ostalih slova, kontra-intuitivno sugerišući da će u njemu biti ispričana celovita i prava istina. Osim muškaraca, poput očajnog oca i slično pritisnutog muža, na njen život utiču i žene, poput prijateljice Mari (Talula Hadon) koja je jedna od dvorskih dama kod blaziranog grofa, ali i De Karužove majke Nikol (Harijet Volter) koja je u borbi za internu moć u kući ostavlja samu i nezaštićenu tog usudnog dana. I pored toga, ona nije oduševljena idejom svog muža da sukob tera do kraja, do dvoboja, i da njihovu sudbinu stavlja u Božje ruke.

Film se završava nastavkom početka, dakle dvobojem u prolongiranoj, sjajno montiranoj i napetoj sceni borbe. Borbi i bitaka zapravo ima relativno malo, posebno za budžet filma od 100 miliona dolara, ali one su makar spektakularne. Estetika drmusave kamere u tim scenama funkcioniše kao retko kada, doprinoseći realističnom utisku koji stičemo o rizičnom, gotovo prekarnom vojničkom životu. Jednako furiozne, ali na sasvim drugi, nekako lepršaviji način, su i dvorske scene strogih ceremonija i raskalašnih zabava, a one podvlače razlike u karakterima i senzibilitetima dvojice sukobljenih. Jasnoća Skotove vizije i majstorstvo direktora fotografije Dariuša Volskog se, pak, najbolje vidi u nekim od situacionih planova kojima, kao na romantičarskim slikama, dominiraju dramatični zamkovi i tmurno nebo.

Takvi estetski akcenti govore u prilog tome da je ,,The Last Duel“ više istorijska drama nego istorijski spektakl, iako je prilično spektakularan kad i gde treba. Skot se zapravo više bavi karakternim razlikama i razlikama u izboru karijernih puteva dvojice sukobljenih bivših prijatelja, ali i drugim mehanizmima po kojima je funkcionisao život u Srednjem veku. Režiser zapravo propituje paradigmu feudalizma kao krajnje ne-meritokratskog uređenja, gde se rođačke veze i personalni afiniteti (De Karužov greh prema grofu je to što je „dosadan“) cene više nego nečiji trud i doprinos, a propituje i crkvene dogme koje se uzimaju kao naučni dokazi („silovanje ne može rezultirati užitkom, pa samim tim ni plodom“), narodna verovanja i dodeljene uloge u domaćinstvima... Pa je film, iako se bavi određenim istorijskim periodom, temeljno u skladu s #MeToo vremenima.

Stoga ne treba da čudi da u ovom „dve trećine“ muškom filmu ipak glumačku pobedu odnose – žene. Džodi Komer izvrsno kombinuje idealizovanu eteričnost i smernost jedne srednjevekovne dame s oštroumnošću njenog lika spremnog da, u granicama dozvoljenog, preuzme inicijativu. Izvrsna je i Harijet Volter kao ogorčena majka koja misli da njena snaha „ne obavlja svoje ženske dužnosti“ i da gura nos tamo gde joj nije mesto, dok je Talula Hadon korektna kao bleskasta dvorska dama.

Kod muškog dela postave, neke stvari su ipak stvari kompromisa. Jedan od ko-scenarista Met Dejmon je više nego solidan kao vojnički tip De Karuž, odnosno kao čovek čijim postupcima upravljaju moralne kategorije časti i poštovanja, ali i tvrdoglavost.

Opet, drugi koscenarista Ben Aflek kao da na smenu mesečari i šmira kao dekadentni Grof od Alansona, a ni neprirodna plava vlasulja ne popravlja utisak. A Adama Drajvera kao Le Grija možemo da kupimo i kao salonskog intelektualca i bonvivana među štitonošama, i kao manipulatora, pa i kao silovatelja, ali ne i kao duelistu koji može da se nosi s prekaljenom vojničinom. Delom je i do izgradnje lika kroz scenario, a delom i do registra u kojem Drajver igra lik, pa promena tog tona na kraju deluje suviše oštro.

Opet, ,,The Last Duel“ je dostojan film jednog postojanog i pouzdanog veterana filmske režije. Skot, međutim, ne planira nikakvu pauzu, a kamoli penziju. ,,House of Gucci“ nam izlazi krajem novembra, pa će velikan možda imati čak dva filma u konkurenciji u sezoni nagrada.

All the Money in the World

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Ridley Scott

scenario: David Scarpa (prema knjizi Johna Pearsona)

uloge: Michelle Williams, Mark Wahlberg, Christopher Plummer, Romain Duris, Timothy Hutton, Charlie Plummer, Andrew Buchan, Andrea Piedimonte

Ako pratite hollywoodske novosti i ako ste ispratili seksualnu aferu koja je eksplodirala sa razotkrivanjem Harveya Weinsteina, onda vam je naslov All the Money in the World poznat, ali verovatno iz pogrešnih razloga. Poznat vam je verovatno kao još jedna problematična produkcija, film čiji je dobar deo materijala morao biti ponovno snimljen kada je Ridley Scott odlučio da Kevina Spaceya izbriše iz filma zbog negativnih konotacija koje se za ovog glumca (i seksualnog predatora) vezuju. Budžet je skočio za deset miliona dolara, odnosno za četvrtinu, Spacey je promptno zamenjen Christopherom Plummerom, Mark Wahlberg je zahtevao dodatni honorar koji je posle uplatio u dobrotvorne svrhe, Michelle Williams se žalila na neravnopravnu poziciju u ugovoru, premijera je odložena, Oscar kampanja iz korena promenjena i činilo se da će film završiti u raspadnom stanju i u finansijskom i u umetničkom smislu.

Međutim, All the Money in the World je dokaz kako je hollywoodska mašinerija radi kao podmazana kada treba (već su i originalni razvoj projekta i produkcija proticali rekordnom brzinom, dosnimavanje to samo još pojačava) i da je Scott imao dobar nos, makar artistički (Christopher Plummer se pokazao kao odličan izbor za ulogu J.P. Gettyja, mnogo bolji od Kevina Spaceya koji bi morao da nosi staračku masku, što je prepoznala i Akademija nominirajući ga za Oscara za sporednu ulogu), dok je finansijski film blizu da pokrije budžet, a svaki potencijal za kontroverzu je sveden na minimum. Bez daljnjeg uvijanja, moram reći da od Thelme i Louise Scott nije bio u boljoj formi, uz dužno poštovanje Gladiatoru i American Gangsteru i ma koliko mi se svideo The Martian.

To, naravno, ne znači da nam Scott svojim štancerajem (ovo mu je već druga režija ove godine nakon Alien: Covenant i osma samo filmska produkcija, uz dve televizijske serije), hvalisavim trikovima, tipičnim anglosaksonskom stereotipijom prema Italiji (i pozitivnom i negativnom), nagomilavanjem brojnih tema na malom prostoru, pa čak i iskrenim pogreškama neće povremeno ići na živce. Čemu, recimo, onolike šetnje kroz vreme i mesto radnje od Rima 1973, preko Saudijske Arabije 1948, juga Francuske koju godinu kasnije, Playboyevog intervjua 60-ih i San Francisca 1964. godine i od crno-bele do kolor-fotografije? Čemu pretvaranje jednog lika, Paula Gettyja (Charlie Plummer, nije u srodstvu sa Christopherom) u naratora samo da bi isti najavio opseg tema kojim će se film baviti (uticajem novca na psihu i osećaj izolacije), pa onda ostao bez te funkcije? Zašto su u tako raskošnoj produkciji promakli detalji poput makar elementarne obrabljenosti stambenih enterijera, odeće i vozila koji izgledaju kao kataloški i muzejski primerci? Zašto noseći lik Gail Getty (Michelle) ima rupe u pozadinskoj priči i zašto Mark Wahlberg poznat po ulogama narodskih heroja igra uglađenog špijuna-pregovarača Fletchera Chasea? Zašto se sredina prema kraju filma razvlači i ponavlja već postojeće obrasce i zašto apsurdna premisa nije okrenuta u smeru crne komedije? Zašto se ponavlja teza o kaotičnom Mediteranu sa sve korumpiranom birokratijom i napadnom štampom i zašto se uporedo s tim insistira na artificijelnom hedonizmu u kojem čak i zatvorska hrana izgleda kao rustično restoransko jelo? Naravno, nije sve to Scottova krivica, ali je on kao producent i reditelja svakako mogao intervenirati u scenario Davida Scarpe (koji je napisao par scenarija za mediokritetske filmove) kada je već došlo do prilagodbe istinitog događaja i pisanja “true crime” veterana Johna Pearsona radi maksimalnog dramskog efekta.

Istiniti događaj u pitanju je otmica tinejdžera Paula Gettyja, unuka naftnog magnata i u tom trenutku najbogatijeg čoveka u istoriji sveta J.P. Gettyja. On je otet u Rimu, a počinioci su bili članovi kalabrijske mafije ‘Ndraghette koji su za njega zahtevali otkup od 17 miliona dolara svote koju, pak, njegova majka Gail nije imala, a njegov deda nije hteo isplatiti tek tako nego je kao vezu angažirao svog stručnjaka za sigurnost Chasea kao vezu za pregovore. Uporedo sa otmicom, Paulovim zatočeništvom i pregovorima upoznajemo se sa razlozima za dedini naoko čudno i svakako sebično postupanje koje ima svoje razloge i u kompleksnoj porodičnoj dinamici – snaha Gail se razvela od sina Johna (Buchan), alkoholičara i narkomana, kao i u starčevom psihološkom profilu.

Njegov cilj je, naime, očuvanje imperije, a ako bi platio za otmicu jednog unuka, pa makar i omiljenog, to bi možda poslužilo kao signal mafijašima, teroristima i avanturistima ovog sveta da slično pokušaju i sa drugim unucima-naslednicima. Ako k tome dodamo da je stari Getty potpuno u pravu u svojoj tezi da je mnogo lakše steći bogatstvo (“to može svaka budala”) nego ga očuvati, te da je usled fokusa na svoju misiju od porodice distancirani patološki škrtac koji se za svaku stvar cenjka, utajivač poreza, kolekcionar umetnina i investitor u nekretnine kraljevskog porekla i štiha, jasno nam je da nema garancija da će Paul dočekati kraj filma. Na ovom mestu možda ne bi bilo loše primetiti da se njegova “radna etika” nije “očešala” na njegove naslednike, najčešće rastrošne umetničke tipove sklone alkoholu i drogama koji su po pravilu loše završavali. (Među njima su i Paul, ali i autor prošlogodišnjeg spektakularno lošeg horora The Evil Within, Andrew.)

Priča sama po sebi je zanimljiva i dobro poznata, već tematizirana u literaturi, na filmu i televiziji (Danny Boyle sprema seriju na tu temu koja će se pojaviti kasnije ove godine), a Scottove i Scarpine intervencije su dobrodošle u smislu pojačane napetosti. Usput, film je stilski ispoliran (možda malo i previše, ali to je stvar ukusa), izbalansiran između surovog naturalizma i snolikosti, a likovi su uglavnom odlično motivirani i psihološki dorađeni, što film čini izuzetno pratljivim. Scott uspeva da se izbori sa mnoštvom tema i da fokus svede na dovoljno mali broj likova, tako da ne dolazi do rasplinjavanja, skiciranja i pojednostavljivanja.

Razlog zašto je All the Money in the World ne samo dobar, nego i izuzetan film su upravo likovi i vrhunska gluma sjajno izabranih glumaca. Naravno, najviše će se pričati o Christopheru Plummeru čija je uloga i najočitije ekstraordinarna, a glavni razlog će biti njegov kasni “casting”. Sa iskustvom gledanja njega kako “proždire” takvu mesnatu ulogu, gotovo je nemoguće zamisliti bilo koga drugog. U toj podeli karata, ostali su nekako nepravedno zanemareni. Michelle Williams je briljantna kao tipična britanska majka iz viših slojeva društva, a ne toliko visokih da zapravo pripada klici Gettyjevih. Gail je sposobna obuzdati suze, pregovarati sa “ajkulama” i doneti racionalnu odluku, a da ni na trenutak ne posumnjamo da voli svog sina i to Michelle Williams sjajno kanalizira. Uverljiv je i drugi očiti negativac sa dušom, otmičar Cinquanta kojeg Romain Duris igra perfektno kao lika koji menja svoju pojavu od simpatičnog preko profesionalnog do pretećeg u zavisnosti od situacije. Čak se i Mark Wahlberg koji deluje kao glumac koji ne bi bio prvi izbor za ulogu trudi, a njegovo podglumljivanje Scott sjajno koristi i usmerava.

Kada se podvuče crta, All the Money in the World je primer majstorije i dokaz da Ridley Scott itekako zna da napravi inteligentan, intrigantan i kompleksan film. Kapa dole.

Alien: Covenant

Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovde, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

 Originalni Alien Ridleya Scotta jedan je od onih prijelomnih filmova u povijesti koji su uspješno spojili nekoliko postojećih koncepata u nešto sasvim novo. Znanstvena fantstika kao metafora straha od neizvjesnosti života i horor kao strah od neizvjesnosti smrti u komornom okruženju nekolicine likova i na lokaciji izraubanog svemirskog broda djelovali su elegantno, konzistentno i upečatljivo. Međutim, tek je nastavak Aliens Jamesa Camerona koji sa originalom dijeli tek glavnu junakinju Ripley i Gigerovog monstruma, sada u množini, odredio tijek kojim će se Alien filmovi kretati. Namjesto znanstveno-fantastičnog „slashera“ u klaustrofobičnoj atmosferi, dobili smo širi izbor lokacija kolonije na granici poznatog svemira, uradak koji je kao žanrovsku odrednicu dobio i onu akcijskog filma i trilera, te teme materinstva i stvaranja života koje će se u daljim nastavcima preokrenuti na silovanje i impregnaciju. U tom radikalnom raskoraku koji je drugi dio napravio u odnosu na original leži i ključ problematike Alien svijeta i Alien serijala: ne reciklira se više osnovna mehanika priče o tome da monstrum tamani članove posade jednog po jednog, već samo njeni određeni elementi, pa tako uvijek imamo situaciju da će likovi učiniti grešku i pokupiti ili oživeti tuđinca ili više njih, barem jedan lik koji će počiniti izdaju, određeni broj likova koji će poslužiti kao „topovsko meso“ bez obzira na svoj profesionalni status, korporativne zakulisne igre, akcijsku završnicu i kraj koji dosta često to i nije.

 Šteta je da su nastavci koji su uslijedili bili ispod očekivanog nivoa, treći je Alien bio vidno slabiji od prva dva, a sa četvrtim, podnaslovljenim Uskrsnuće činilo se da je serijal pred gašenjem. Pokušaj kapitaliziranja na ideji preuzetoj iz video-igrica, dva filma Alien protiv Predatora, ne smatraju se dijelom serijala i neka tako i ostane. Prometej, zamišljen kao temeljni re-boot franšize i pred-nastavak koji će se baviti podrijetlom aliena kao bića, ali i ljudi kao vrste, izgubio se u metafizičkim temama, religijskoj simbolici i nesuptilnoj anti-darvinističkoj agendi koju je Ridley Scott, ponovo u redatljeskom stolcu, nesuptilno gurao, a publika i kritika su ga dočekali „na nož“ uprkos briljantnim vizualima i tehnički besprekornoj režiji. Glavni razlog tome je bilo relativno odsustvo monstruma koji je mudro bio izostavljen i iz naslova. Jedno se vrijeme raspravljalo o ideji da Neill Blomkamp preuzme kormilo i snimi nastavak sa Ripley koji će franšizu vratiti pravi smjer brišući slabije nastavke iz pamćenja, ali su studijski direktori ponovo ukazali poverenje Ridleyu Scottu u pokušaju da sa novim pred-nastavkom podnaslova Savez pomiri put kojim je krenuo s Prometejem i izvorni Alien film.

U svojoj namjeri, Ridley Scott i Savez u najvećoj mjeri uspjevaju: smješten deset godina nakon događaja u Prometeju, a kakvih 20 od događaja u prvom Alienu i lociran na istom planetu gdje su Dr Shaw, android David i ostatak posade naišli na tragove drevne civilizacije koja je stvorila ljudsku, Savez efikasno i efektivno popunjava rupe u priči. Drugi aspekt je „servisiranje publike“, odnosno podastiranje sadržaja koje ona želi, pa tako imamo napete akcijske scene, prijetnju monstruma koja konstantno visi u zraku, krvavo nasilje koje nije za djecu i općenito sve one standarde klasičnih Alien filmova, dok ni (malobrojni) fanovi Prometeja neće biti razočarani impresivnim vizualima i „filozofskim“ aspektima podrijetla vrsta koje je taj pred-nastavak pokrenuo. Sa Savezom Alien se franšiza koliko je mogla približila odrednici „gothic“ i u tome nema ničeg lošeg. Čak i poneki glumci u dugačkoj podjeli od toga profitiraju, ponajviše povratnik Michael Fassbender u dvostrukoj ulozi Davida i njegove modernije, servilnije i manje ljudske inačice Waltera, a homoerotična scena u kojoj jedan zavodi drugog pomoću glazbe na ručno izrađenoj flauti jedna je od interesantnijih, višeznačnijih i sarakastičnijih u novijoj povijesti Hollywooda.

Savez, međutim, upada u drugi tip problema. Tu čak možemo otpisati one koje se smatraju setom pravila franšize, poput uglavnom plošne karakterizacije likova i njihove prekobrojnosti pa s njima ne možemo uspostaviti ikakav odnos prije nego li poginu, te zbrzanih akcionih sekvenci prema kraju i samog kraja koji se prodaje pod iznenađujući, a zapravo je predvidljiv poklonicima franšize i žanra, te poznavaocima prakse otvaranja prostora za novi nastavak. Premda, plošnost likova, zapravo svih izuzev Davida i Waltera, a najviše glavne junakinje Daniels koju igra Katherine Waterson koja se od zbunjene i ožalošćene udovice prema kraju naglo pretvara u akcionu heroinu nalik na Ripley, frustrirajuća je jer je u početku bilo potencijala za mnogo više. Naime, naslovni svemirski brod je kolonistički i njegovu posadu uglavnom čine bračni parovi koji se spremaju započeti novi, pionirski život daleko od Zemlje. Tako James Franco u ulozi prvog kapetana gine odmah na početku i prisutan je u jednoj „flashback“ sceni, što se može okarakterizirati i kao njegov i Scottov smisao za humor, ali i kao poigravanje sa idejom da će se glumac već nekako vratiti u nekom narednom nastavku, a ni situacija sa novim, „ničim izazvanim“ kapetanom Oramom kojeg igra Billy Crudup i koji se na novoj poziciji ne snalazi, na kraju ne vodi ničemu smislenom. Međutim, pravi problem je što je Savez preambiciozan za svoje dobro, pa Scott i njegovi scenaristi John Logan i Dante Harper film zatrpavaju kompleksnim idejama koje ne znaju razraditi kako treba. Savez se bavi stvaranjem, božanskim i ljudskim, odnosom umjetne inteligencije i one prirodne, ulogom vjere i religije u oblikovanju ljudske svijesti, i na dramaturškom planu je i nesuptilan i nedorečen toliko da se imamo pravo zapitati reklamira li to Scott na ovom mjestu i novu inačicu filma Blade Runner koja će izaći kasnije ove godine, a kojoj je on producent. Također, kao i svaki pred-nastavak, tako i Savez proizvodi logičku rupu između sebe i originalnog filma, jednostavno zato što se vizije budućnosti, naročito njeni vizualni i tehnološki aspekti razlikuju u znanstvenoj fantastici s kraja 70-ih godina i onoj nastaloj u sadašnje vrijeme, no taj je problem u kodu pred-nastavaka kao takvih.

Savez, međutim, uspjeva u svojoj izvornoj namjeri da spoji dvije linije priče i da uglavnom bude napet, zabavan i vizualno impresivan film. Još važniji uspjeh je to što u paru s njim Prometej dobiva svoj smisao, novi smisao u cijeloj franšizi koji nam je možda promakao u trenutku kada se isti pojavio. Ako je i to bila Scottova čvrsta namjera, možemo mu samo čestitati i izraziti želju da sljedeći nastavak bude još koherentniji i da se u njemu autor ne hvata kompleksnih ideja koje ne može zaokružiti.

Morgan

2016.

režija: Luke Scott

scenario: Seth Owen

uloge: Kate Mara, Anna Taylor-Joy, Rose Lesley, Michael Yare, Toby Jones, Chris Sullivan, Vinette Robinson, Boyd Holbrook, Michelle Yeoh, Jennifer Jason Leigh, Paul Giamatti, Brian Cox

Naučnici, nemojte se igrati boga i stvarati čovekolika bića poput robota i klonova. Barem ne u filmovima. Filmadžije će vas za to kazniti. Za Frankensteina i Blade Runner kao najeklatantnije primere je ipak postojao literarni predložak, ali dva najnovija Alien nastavka i Ex Machina su sasvim dovoljni da potkrepe tvrdnju. Druga stvar, ako se već zezate na tu temu, budite makar dovoljno pametni, jebem mu mater, naučnici ste i završili ste silne fakultete, pa kada vam se eksperiment otrgne kontroli, okončajte ga pre nego što on okonča sve vas.

Problemi sa Morgan (ženska deklinacija, žensko ime, ženski lik) počinju na početku, kada naučnica koju igra Jennifer Jason Leigh popije šiljak u oko od strane naslovne junakinje koju igra Anna Taylor-Joy, zvezda naj-horora prošle godine, The Witch. Morgan je, očito, eksperiment, a o njoj ćemo saznati da je stara pet godina, ali ima telo i mentalni sklop tinejdžerke, a snagu super-heroja u razvoju.

Zato posle incidenta neimenovana Korporacija (koja je vodeća u grani industrije, ako već ne upravlja svetom) šalje svoju stručnjakinju za procenu rizika Lee Weathers (Mara), a njen zadatak je da propita osoblje, od šefice koju Morgan zove majkom dr Cheng (Yeoh) koja se stalno referira na incident sličnog tipa u Helsinkiju koji je odneo brojne ljudske živote, preko dr Zieglera (Jones) čiji je Morgan zapravo projekat, bračnog para dežurnih (Sullivan, Robinson) koji se o Morgan brinu kao o svom detetu i na Morgan posebno vezane psihijatrice Amy koju igra Rose Lesley koristeći fizičku sličnost sa mladom Debrom Messing da je imitira, pa sve do domara Teda (Yare) i kuvara Skipa (Holbrook) koji deluje kao da jebe sve što ne može pobeći od njega, a na Morgan je ljubomoran jer je skuvala savršeni rižoto. Tu će se pojaviti eksterni psiholog Shapiro (Giamatti) i gurnuti Morgan preko ruba, pa će ova popizdeti i krenuti da ubija sve redom, a za korporacijskog aparatčika Lee će se ispostaviti da može biti mašina za ubijanje ili makar za preživljavanje.

Sličnost sa Alienom, Prometheusom i Blade Runnerom nije nimalo slučajna. Produkcijska kuća je Scott Free, osigurana je hollywoodska distribucija, prvopotpisani producent je Sir Ridley, a reditelj Luke mu je sin, pa nije ni čudo da u paprikaš gura očev “Best Of” i trenutno-trajne preokupacije poput odnosa između čoveka kao kreatora i klona kao kreirane osobe. Štos je u tome što je Morgan u svemu tome izrazito glup film u kojem navodno pametni ljudi rade neopevane gluposti, pa ni kraj sa obratom nije šokantan nikome ko je pogledao barem dva filma ovog tipa, već je, naprotiv, vrlo predvidljiv. Vizuelno i glede akcije Morgan izgleda kao ono što je – klon originalnijih i boljih filmova koji se šlepa na njihovim idejama i njihovoj slavi. Zaobići ili pogledati i zaboraviti.

The Martian

kritika originalno objavljena na: www.monitor.hr

2015.

režija: Ridley Scott

scenario: Drew Goddard (po romanu Andyja Weira)

uloge: Matt Damon, Jessica Chastain, Chiwetel Ejiofor, Jeff Daniels, Sean Bean, Kristen Wiig, Benedict Wong, Donald Glover, Michael Pena, Kate Mara, Sebastian Stan, Aksel Hennie, Mackenzie Davis

Pre nego što je The Martian imao premijeru, pojavile su se dve stvari. Jedna od njih je interna filmska zezalica po kojoj opet gomila ljudi ide na rizičnu misiju spasavanja Matta Damona, nakon Spielbergovog ratnog spektakla Saving Private Ryan i prošlogodišnjeg Interstellara u kojem je Damonov lik ostao na usamljenoj planeti. Ovog puta je njegov lik, Mark Watney, ostao sam na Marsu nakon katastrofalne peščane oluje koja je uništila njegov komunikacioni uređaj, pa su se njegove kolege hitno povukle misleći da je on poginuo.

Druga stvar koja se pojavila je voda na Marsu. Dobro, o vodi na Marsu se na mahove puno priča i piše i svaki čas se otkriva nešto novo i kontradiktorno, pa sam malo i izgubio interes da pratim tu temu. Međutim, čini se da je sada stvar ozbiljna i da je dotična voda u tekućem obliku, pa će to možda imati posledice da se obnove i pojačaju svemirski programi na Zemlji. Iako je NASA-i smanjen budžet, a ona je do daljnjeg ukinula sve misije sa ljudskim posadama, priča se da će biti misije na Mars negde 2030. godine.

Na prvu loptu se čini da bi ovo drugo otkriće moglo naštetiti kredibilnosti i gledanosti filma The Martian u kojem je jedan od osnovnih pokretača drame to što nema vode, ali nije tako i o tome svedoče prve Box Office brojke: film je već u prvom vikendu praktično pokrio budžet. A ima i zašto, jer je ovo jedan topao, zabavan, neopterećujući i pre svega dobar film za sve generacije koji sve svoje probleme rešava lako, ležerno i u sekundi.

U osnovi, imamo tri paralelne priče u jednoj, koherentnoj i lepo povezanoj. Prva se odnosi na Marka i njegov boravak na “Crvenoj Planeti”, odnosno njegovo preživljavanje do misije koja bi mu mogla doći u spas samo na osnovu botaničkog, mehaničkog i hemijskog znanja. U suštini, ovo je nešto kao Robinson Crusoe na Marsu (komadić trivije: postoji film koji se zaista tako zove, snimljen je 1964. godine i odiše naivnošću onovremenog SF-a), doduše bez koza i urođenika (vanzemaljaca?), ali sa video-blogovima i obiljem zanimljive nauke i “cvikeraškog” humora. Druga priča bavi se posadom koja je mislila da je Mark poginuo i njihovom moralnom i egzistencijalnom dilemom da li da se vraćaju po njega i tako svoj boravak u svemiru produže za koju godinu i ugroze svoje živote ili da nastave po planu, nazad na Zemlju, a da se Marku doture namirnice i da ga pokupi sledeća planirana misija. Treća priča je u suštini korporativni triler sa puno naučničkog žargona koji se odvija na Zemlji, odnosno u NASA-inim prostorijama i koji se uglavnom bavi različitim pristupima Markovom spasavanju (iz različitih interesa, naravno).

Prvi zadatak koji su scenarista Drew Goddard (Cabin in the Woods, World War Z) i reditelj Ridley Scott morali rešiti je predvidljivost kako same priče, tako i njenog ishoda. Umesto da se protiv predvidljivosti bore ubacujući najrazličitije i najneverovatnije moguće obrate, oni su je prigrlili i na tome radili. Nije važan cilj, važno je putovanje, a ono je zabavno i lagano, izuzetno prijatno i vreme od skoro dva i po sata, koliko film traje, prolazi izuzetno brzo. Veliku zaslugu za to treba pripisati Mattu Damonu koji je svakako dobar glumac. Do sada smo ga uglavnom gledali u partnerskim i “buddy” ulogama, ali ovde je po prvi put veći deo vremena sam na ekranu, što nije nimalo lak zadatak, ali mu on prilazi sa sigurnošću i samopouzdanjem i ostvaruje možda i svoju najbolju ulogu.

Drugi zadatak je bio pogoditi ton filma i The Martian je tu savršeno na liniji hollywoodskih “feel good” spektakala. Nema tu distopičnosti i pretencioznosti Interstellara, niti pokušaja filozofije i simbolike kao u slučaju filma Gravity. Ovde što vidimo – to nam je. Čak je i nauka predstavljena jednostavno i igrivo i uglavnom je ne ispitujemo. Pronaći ton filma je ovde bio svojevrsni poduhvat, ako se uzme u obzir izvorni materijal koji baš ne odiše literarnim darom, ali je zato pun praktičnih saveta iz primenjene nauke. Goddard i Scott su to pretvorili u klasičnu američku (i šire, anglosaksonsku) pragmatičnu priču o individualnim naporima i ingenioznosti, i sve začinili “geekovskim” humorom sa kojim ponekad preteruju, ali češće ostaju u granicama normale. Sa druge strane, zezanje na temu disco-muzike je više nego uspelo i osvežavajuće. Očekivano, The Martian se u ključnim trenucima oslanja na kameraderiju među astronautima i naučnicima, nakratko uvodi i brzo razrešava moralne dileme o slušanju komandi nasuprot delovanju na svoju ruku prema moraloj obavezi.

Treći izazov je bio snimiti film bez izrazitog negativca. Najbliže tome što imamo su direktor NASA-e (Daniels) i komično nedorasla PR predstavnica ove organizacije (Wiig), ali oni nisu zlikovci, samo su ljudi sa drugačijim funkcijama i prioritetima od ostalih. To, uostalom, nije problem u pričama o katastrofama i preživljavanju, a Weir u svom romanu navodi da je u ljudskoj prirodi solidarnost sa žrtvama prirodnih i drugih katastrofa, pa zato ne treba da čudi podrška celog sveta upućena Marku.

Problem je, međutim, što film ima previše sporednih likova koji nemaju prostora da se razviju, pa ostaju samo skice uglavnom vezane za svoje zanimanje. Svoju kratku minutažu najbolje koristi Donald Glover u ulozi jednog od upečatljvijih NASA-inih “geekova”, što je i očekivano s obzirom na njegovo iskustvo u komediji brzog ritma kakva je bila serija Community. Drugi se trude da svoje uloge osveže, ali im manje uspeva, pa ostaju uglavnom stereotipni prikazi. Chiwetel Ejiofor je neupadljiv kao vođa projekta misije, Michael Pena je tipičan vedri Meksikanac, “comic relief” među astronautima koji ulazi u verbalne duele sa slično duhovitim Markom, Aksel Hennie popunjava ulogu pomalo uvrnutog stranca, Kate Mara je tipična kompjuterašica na svemirskom brodu, a Kristen Wiig ima sramotno malo posla. Stvari donekle popravljaju rasprave između Jeffa Danielsa, Seana Beana koji unosi malo britanskog šarma i plemenitosti u svoj lik i Benedicta Wonga kao vođe tima za konstrukciju.  

Glumačko društvance je tako prigodno, politički korektno i šareno, pa ne bi trebalo biti problema sa Akademijom i novinarima koji su prošle godine u Oscar-sezoni punili stupce sa odsustvom žena i manjina iz filmova. Opet, izgleda da nekima ni to nije bilo dovoljno. No dobro, ovo je tek usputna primedba, ali The Martian na drugom planu ima i neka druga, mnogo problematičnija prigodna rešenja. Jedan od njih je vizuelizacija samog Marsa koji izgleda i ponaša se kao bilo koji pustinjski predeo na Zemlji. Kad smo već kod toga, ne bih cepidlačio, ali za film koji se toliko oslanja na nauku je neozbiljno da u računicu zaboravi uneti gravitaciju Marsa koja je 2,6 puta manja od Zemljine, što se ne vidi po kretanju glumaca i vozila po površini planete. Takođe, meni se nije naročito svideo ni 3D, malo mi je delovao “iskrivljeno” što je možda zbog nekompatibilnosti sa mojom dioptrijom, a možda i zbog toga što nisam fan takvih pomagala, ali, primera radi, u Mad Maxu mi nije smetao.

The Martian i pored tih sitnih nedostataka nudi dosta toga. Dobru glumu Matta Damona. Živahne dijaloge i monologe. Gomilu pametno i pravilno napravljenih referenci na druge filmove koje su izvedene kako treba. Recimo, Matt Damon i Jessica Chastain su igrali zajedno u Interstellaru, ali prepoznaćemo tu i druge filmove, poput Kubrickove 2001: A Space Odyssey, a pominje se i Iron Man dok slušamo Bowievu pesmu Spaceman u pozdaini. Ridley Scott ne ostaje dužan ni sam sebi, pa pustinjskim pejzažima podseća da je on ipak reditelj Thelme and Louise, a provući će se i koji kadar Aliena, možda kao isprika za Prometheus. Nakon nekoliko loših, promašenih i neshvaćenih filmova u nizu, Ridley Scott je sa The Martian pogodio u centar i dokazao nam da nije (još) za staro gvožđe. Možda je ovo samo slučajan pogodak u moru štancerskih pokušaja, ali zaista ne bih usudio da tako nešto tvrdim. The Martian je jednostavno vrlo dobar film.

Child 44

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

režija: Daniel Espinosa

scenario: Richard Price (po romanu Toma Roba Smitha)

uloge: Tom Hardy, Gary Oldman, Noomi Rapace, Joel Kinnaman, Fares Fares, Nikolaj Lie Kaas, Jason Clarke, Paddy Considine, Vincent Cassel

Oko globalne premijere filma Child 44, možda čak i malo pred tim, internetom i konvencionalnim medijima kružila je vest kako je ovaj film već zabranjen u Rusiji pod objašnjenjem da “njihovu zemlju predstavlja kao Mordor”. To je bila samo jedna u nizu vesti jer je Child 44 privlačio pažnju već dugo vremena pre premijere: glumačka ekipa sačinjena je od velikih evropskih i amričkih (ne i ruskih) imena, scenarista Richard Price ima iza sebe jake referenece na filmu i televiziji (The Wanderers, The Color of Money, Clockers, The Wire), reditelj Daniel Espinosa je primer uspešnog švedskog reditelja (Snabba cash) koji solidno gradi internacionalnu karijeru (Safe House), a producent je proslavljeni Ridley Scott. Pritom je i priča “period piece” smešten u komunističku Rusiju, što samo po sebi ima šmeka, i ima elemenata biografije poznatog serijskog ubice Andreja Čikatila.

Onda je usledila premijera i salva loših kritika, uglavnom dobro argumentiranih. Moja očekivanja su u tom trenutku toliko opala da sam bio spreman zadovoljiti se sa komadom zabavnog, stereotipnog “meanwhile back in communist Russia” trasha. Ipak me je kopkala ta cenzura i prosto sam morao videti zbog čega je ovaj komad globalne konfekcije zabranjen, a neki mnogo subverzivniji i opasniji filmovi nisu. Fascinantni su mi paranoidni diktatorski mozgovi, a još fascinantniji provincijalno-udvorički cenzorski. Nadrealan mi je fenomen “čuvanja ugleda zemlje” kojim se radi cenzure služe diktature i nezrela društva. Toga nema u demokratskom svetu. Stanovnici i načelnici nekog američkog ili engleskog okruga se ne bune oko filmova koji ih predstavljaju kao agresivne seljačine, recimo Peckinpah nije imao problema sa Velikom Britanijom nakon što je snimio Straw Dogs.

 

Da se vratimo na temu, beskompromisni anti-ruski, anti-sovjetski i anti-komunistički stav koji Child 44 ima je jedan od njegovih retkih kvaliteta i svakako najveći. Film je pritom strogo i mudro datiran baš u 1953, godinu Staljinove smrti. Naravno da kroz prošlost govori o sadašnjosti i to na nimalo suptilan način, i naravno da u tome ima i viškova i ne baš potrebnog podjebavanja (kao što su to rane reference na ukrajinski gladomor, nevešto naplaćene kasnije u filmu), ali Putinove cenzore niko nije terao da se dižu i brane Staljinovo nasleđe. Problem, kao i sa svim direktnim i nimalo suptilinim demostracijama stava, može biti i u tome da su Ridley i autorska ekipa išli upravo na takav ishod radi podizanja prašine, da su se na to fokusirali, a da im se film raspao po šavovima jer osim stava i natrpanih referenci (gladomor, Drugi svetski rat, Staljinova paranoja, agresivna komunistička propagande, represivno društvo i, kao šlag na tortu, Čikatilo) film zapravo ne nudi puno toga. Buka i bes po pravilu skrivaju loš materijal i strukturne greške.

Ovde je to jasno odmah na početku. Razvojni put protagoniste Lea Demidova (Tom Hardy u odrasloj dobi, Xavier Atkins kao dečak) sačinjen je od samih klišea: siroče kojeg je pronašla vojska i usvojio visoki oficir postaje jedan od ratnih heroja Sovjetskog Saveza, onaj koji je okačio crvenu zastavu na Reichstag. Tu upoznajemo i njegove ratne drugove, sitnu dušu Alekseja (Fares) i kukavicu i budućeg zlikovca Vasilija (Kinnaman).

Nekoliko godina kasnije, njih trojica rade za MGB, javnu bezbednost, i po zemlji ogrezloj u paranoju love “strane plaćenike i domaće izdajnike”. Leo uredno izvršava naređenja, iako pokazuje da mu je makar malo trulo. Vasilij ih izvršava sa uživanjem i više od svega želi Leov život: njegovu ženu Raisu (Rapace), njegov stan i njegovo komandujuće mesto. Leo upada u frku kada dobije signal iz komande da treba da prokaže Raisu, što on odbija učiniti manje iz neke slepe ljubavi (Raisa ga se čak otvoreno plaši), a više zbog toga što za njenu anti-državnu aktivnost nema dokaza. Neko mu je očito smestio.

 

Sve to koincidira sa serijom ubistava dece koja se maskiraju u nesrećne slučajeve. Jedna od žrtava je Aleksejev sin i Leo odlučuje da se slučajem pozabavi podrobnije. Zvanična komunistička dogma, međutim, nalaže da je “ubistvo kapitalistička bolest” i da “nema ubistva u raju”, što njihov nadređeni, major Kuzmin (Cassel) nekoliko puta iritantno ponavlja. Konačno, Leo dobija izgnanstvo iz Moskve i prekomandu u običnog policajca u provinciji, a Raisa od učiteljice postaje čistačica. Međutim, slučajevi ubistava se pojavljuju i tamo, a Leo na svoju stranu dobija i lokalnog policijskog generala Nesterova (Oldman). Takođe i Vasilij ne prestaje da ga gnjavi i vrši pritisak na njega, pa Leo mora učiniti nešto, bilo šta.

Druga dobra stvar sa Child 44 je da ni u jednom trenutku nije dosadan. Nije lako postići takav tempo u filmu od preko dva sata. Istini za volju, akcijske scene su sve samo ne impresivne i oslanjaju se na “shaky-cam” mnogo više nego što bi to bilo uputno. Uostalom, samo sam rekao da film nije dosadan, ne da nije iritantan.

Tempo sam po sebi u ovom slučaju služi kao maska. Jasno je da je izvorni materijal užasan i da pokušava da istovremeno zapakuje ruske pisce-disidente i “Biography TV” podatke o poznatom serijskom ubici u novo delo namenjeno američkoj čitalačkoj publici bez dovoljno obrazovanja. Čak je i anti-komunistički stav upravo takvoj publici namenjen. Iz takvog paprikaša polu-koherentnih ideja je teško izvući scenario za jedan film. Mini-serija koja bi išla polako i staloženo bi bila prikladniji format. Price se tu uzda u tezgaroški pristup, vrlo malo je elegantnih rešenja, neka su u najboljem slučaju zanatski korektna, dok su većinom zbrzana i zbrljana, čak u ključnim segmentima kao što je karakterizacija likova. Dijalozi su mu takođe blago rečeno kriminalni i iz njih se iščitava namera da se izvuče što je moguće više materijala za efektan foršpan.

 

Režija je ista takva, tezgaroška i na auto-pilotu. To je najočitije u radu sa glumcima. Neverovatno je da film koji ima toliko sposobnih glumaca bude tako loše odglumljen. Za početak, odluka da se radi na engleskom jeziku sa ruskim akcentom je pogrešna jer svaki glumac ima svoju verziju ruskog engleskog. Što glumac ima više replika, to je neprijatnije i više para uši. Drugi problem je to što reditelj ne gaji nimalo simpatije za svoje likove, pa nam prodaje kreature i karikature pod nijansiranost. Nema nijednog simpatičnog lika u celom filmu. Negativci su karikaturalni u svojoj zlobi, ludilu (Paddy Considine kao serijski ubica) ili nesposobnosti. Oni za koje bi, kao, morali navijati su monotono cendrava i preplašena Raisa i dve agresivne prostačine, general Nesterov i sam Leo.

Opet, sve bi se to lakše provarilo da je spoj između hajke na Lea i Raisu (društvena kritika) i priče o serijskom ubici elegantnije izveden. Ovako sve deluje nategnuto i usiljeno. Kome je do prave, bespoštedne i iskrene kritike real-socijalizma, neka pogleda East-Ouest (1999). Kome je, pak, do filma o lovu na Čikatila, neka pogleda Citizen X (1995). Child 44 prolazi jedino kao trash, ali i za to imam bolju preporuku: izašao je Kung Fury.

The Counselor

2013.

režija: Ridley Scott

scenario: Cormac McCarthy

uloge: Michael Fassbender, Penelope Cruz, Javier Bardem, Cameron Diaz, Brad Pitt, Bruno Ganz, Rosie Perez, Ruben Blades, John Leguizamo, Natalie Dormer, Goran Višnjić

Mnogi će reći da ideja na papiru deluje sjajno: značajni romanopisac McCarty kao scenarista, uhodani reditelj Ridley Scott i all star glumačka postava. Pritom se, naravno, zaboravlja da McCarthy nema iskustva sa pisanjem scenarija, a da su ekranizacije njegovih romana bile ujedno i žestoke adaptacije, kao ni to da Ridley Scott nije snimio dobar film već jako, jako dugo, a filmove snima tempom od skoro jednog godišnje. Za glumce nemam zamerki, ali glumac zavisi od napisanog materijala i rediteljskog vođenja.

The Counselor bi možda bio solidan roman, uz malo ili malo više poliranja u tom smeru, ali kao filmski scenario je kriminalno loš i amaterski. Prepun je heavy filozofskih dijaloga koji ne vode nikuda, ali zvuče užasno pametno, likova od kojih bi svaki mogao da nosi po jedan film, prepun je anegdota koje razvijaju periferiju likova, prepun tinejdžerskog poimanja ljubavi i seksa, a radnja se većinom odvija van fokusa filma. I kada se odvija, njena dramaturgija je zastarela, svedena na čehovljevsku pušku iz prvog čina koja mora da opali na kraju. Ovde je to “bolito”, električna omča koju pominje Bardemov lik, kao i snuff videi koje spominje Pittov lik, i jasno nam je da će barem dvoje od glavnih likova poginuti spektakularno, na ekranu ili van njega. U međuvremenu, imaćemo Scottovu poprilično hladnu i proračunatu viziju trashy blinga i pripadajućeg ekscentričnog kriminalnog polusveta, za šta je većinom uposlena Cameron Diaz.

 

Dakle, Fassbender je naslovni lik (“counselor” ne znači savetnik, kako se to kod nas prevodi, u pitanju je najviša instanca u advokaturi), ljigavi pohlepni mamlaz koji naoko ima sve što mu ikada može zatrebati: karijeru, lepu i dobru buduću ženu (Cruz), veliku kuću i sportski kabriolet. Ali kreten kao kreten, on bi više od toga, pa se zato druži sa svojim nekadašnjim klijentom Reinerom (Bardem sa glupom frizurom, ali ne tako glupom kao u No Country for Old Men) i sa njim je spreman da uđe u posao sa krijumčarenjem 20 miliona dolara u kokainu za meksičke kartele. Nigde nije objašnjeno da li je samo pohlepan ili je stvarno u dugoročnoj frci sa lovom, i to se ponavlja i ponavlja kao pitanje barem do polovine filma. Njihov kontakt za posao je Westray (Pitt), čovek koji poseduje enciklopedijsko znanje o kartelima, i sam kaže da nema razloga da se petlja sa njima, jer bi bio srećan i u samostanu. Na rubu tog deala vreba i Reinerova trashy žena Malkina (Diaz), pitanje je koliko je upućena u posao. Ona nam donosi izlive trasha, bilo svojim stilom (tetovaža, zlatni zub, odeća, ophođenje), bilo svojim ekscentričnim zanimacijama (gepardi kao kućni ljubimci i seks sa luksuznim statusnim simbolima).

 

U centru radnje je, kako ste pretpostavili, posao sa drogom koji se izjalovio, pošto je neko klepio pošiljku od kartela namenjenu čikaškom tržištu, a karteli sumnjaju na trojicu vanjskih saradnika i na tragu su im. Nekoliko epizoda, koje ničim nisu akcentirane, pa se čine nevažnim, objašnjavaju mehaniku tog posla, pa znamo kako stvari stoje, dok se film bavi perifernim stvarima, moralnom dilemom i posledičnim padom glavnog junaka, filozofskim raspravama i reciklažom većine toga viđenog u No Country for Old Men, uz pojačanu dozu trasha koja kulminira u sceni sa Cameron Diaz i žutim ferrarijem. Dakle ona se jebe sa autom, ne u autu.

I ta scena je paradigma svega pogrešnog u filmu. U rukama nekog duhovitijeg ili potentnijeg reditelja, i tu ne mislim samo na postmoderne autore poput Tarantina ili braće Coen, a ne impotentnog i od smisla za humor oslobođenog Scotta, ta scena bi bila ili seksi, ili duhovita, a ne samo bizarna, kao što bi i druge trashy scene ili našle funkciju u filmu, ili bi bile okrenute ka humoru ili prosto izbrisane. Tu smo na tragu problema, scenario je loš, ne-filmski, ali ima nekoliko momenata zbog kojih je možda vredan spasavanja. I zato je potreban bolji reditelj, sposoban da napiše poslednju ruku scenarija, skrati ili pobriše tupljavinu od dijaloga, približi materijal glumcima i osmisli film. Ne tvrdim da je Scott sam po sebi loš reditelj, ali je svakako neko o kome se sve da iščitati iz prostih biografskih podataka.

 

Dakle, Ridley Scott se kalio na televiziji i kao producent reklama, a sa dva filma iz rane faze u karijeri (Alien i Blade Runner) je dostigao status velikog autora koji će bez problema naći angažman, ako ga traži, i od kojeg se puno očekuje. Ridley je nastavio sa snimanjem zanatski korektnih, neinspirativnih filmova i dosta je ovisio o kvalitetu materijala sa kojim radi. Tako je Thelma and Louise dobar film, a Black Hawk Down ne. Nažalost, više je bilo muljavih, osrednjih, štancanih filmova nego dobrih u njegovoj karijeri, a Robin Hood i posebno Prometheus (nedovljno osmišljeni prequel za Aliena snimljen da bi evocirao uspomene na jedan od najznačajnijih filmova kasnih 70-ih) su bili i ostali LOŠI filmovi. Ridleyevo štancanje ništa ne može zaustaviti, The Counselor je pretrpeo samo nekoliko dana odlaganja u snimanju zbog samoubistva Ridleyevog brata Tonija, a i posle ovog promašaja od filma, Ridley Scott ima najavljen biblijski spektakl o Mojsiju. “Bottom line” je da ga nije briga kakav će film snimiti. A uvek se može vratiti televiziji, njegove dve serije (pristojna A Good Wife i ajde-ne-tako-užasna Numbers) se smatraju uspešnima.

Glumcima je uvaljen vruć krompir od likova. Penelope Cruz ima najdosadniji lik u savremenoj kinematografiji, lik dobre žene i dobre katolkinje koja nema pojma čime se njen verenik bavi. Michael Fassbender je osakaćen sa pasivnim anti-herojem, u neo-noir filmu čija je poenta da je čovek stalno na raskršću, a svaki smer je pogrešan, što će isti shvatiti tek kad bude prekasno. Šta je filmski lik, posebno noir protagonista bez izbora? Cameron Diaz nije glumica dovoljno velikog kalibra da karakterno odigra jedan trash lik, i da ga drži pod kakvom-takvom kontrolom, a ne ide joj u prilog ni krajnje naporan dijalog koji mora izgovoriti. Javier Bardem uspeva da oboji lik Reinera, ali ni to nije dovoljno, pošto Reiner priča kao navijen i to uglavnom potpune gluposti koje deluju suviše rigidno bez rediteljske intervencije. Brad Pitt se jedini potpuno opušteno zeza sa svojim likom i dodatno ga ironizira, pokazujući svoj glumački talenat koji retko upotrebljava birajući lako izvedive, ali neinspirativne uloge.

Ako ste mišljenja da jedna scena ili neki periferni aspekti mogu spasiti miskoncipiran film, onda pogledajte The Counselor, jer je fotografija vrhunska, neke scene su atraktivne, a finalna scena ubistva je možda “smrt godine” u Hollywoodu. Ali moram vas upozoriti, imaćete potrebu da zaustavljate film svaki čas i odmorite se od njega. Da, toliko je naporan.