Good Luck, Have Fun, Don't Die

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Mislim da ću za koju godinu svog sina početi da ispraćam u grad sa „Ajd‘ srećno, zabavi se, nemoj da pogineš!“ Zvuči kao nešto što bi „kul ćale“ mogao da kaže svom tinejdžeru pred izlazak u grad. A ako izlasci u grad ne budu fora novim generacijama, isti pozdrav može da se iskoristi i za početak sesija igranja video-igrica.

Takva „gejmerska“ je i premisa filma Good Luck, Have Fun, Don‘t Die u režiji Gora Verbinskog (Pirates of the Carribean franšiza) i po scenariju Metjua Robinsona (The Invention of Lying, Love and Monsters). Suštinski, može se opisati kao spoj Groundhog Day i Terminatora u mehanici Source Code / Edge of Tomorrow. Uprkos komercijalnom potencijalu većem nego što je to uobičajeno za filmska dela bez postojeće fan-baze, uradak je prvo svoju sreću okušao na američkim festivalima (od festivala fantastike u Ostinu do Palm Springsa), evropska premijera je bila smeštena na Berlinale, a bioskopski put se u dosta slučajeva odvija paralelno s internetskim.

Dakle, čovek odeven kao dementni beskućnik (Sem Rokvel) banjava u zalogajnicu u Los Anđelesu u večernjim časovima kako bi iz redova gostiju regrutovao dobrovoljce da mu pomognu na važnoj misiji. Prvo što radi kako bi privukao pažnju na sebe je otimanje njihovih mobilnih telefona i priča o zamkama veštačke inteligencije koja će preuzeti svet u budućnosti iz koje on dolazi. Ovo mu je, kaže, 117. put da misiju pokušava (brojka je možda referenca na kultnu naučno-fantastičnu treš-seriju The First Wave, a možda potpuna slučajnost) i čini se da mora da pronađe pravu ekipu. Zato bira skeptičnog ćelavog bradonju Skota (Asim Čodri), punačku gospođu Mari (Džordžija Gudman) i par učitelja, Marka (Majkl Penja) i Dženet (Zazi Bits) za svoju ekipu. Kao dobrovoljac se javlja vođa grupe skauta, Bob (Daniel Barnet), kao i sredovečna gospođa Suzan (Džuno Templ) i mlada žena obučena kao generička princeza, Ingrid (Hejli Lu Ričardson).

Njihova misija je doći do predgrađa i u super-kompjuter jednog talentovanog klinca koji pravi „božanski“ model veštačke inteligencije ubaciti hakovanu verziju iz budućnosti kako bi taj „novi bog“ bio dobronameran i blagonaklon prema ljudima. Usput će ekipu ganjati policija i dvojac niskobudžetnih plaćenih ubica, a vođa i par članova će dobiti svoje pozadinske priče. U slučaju Rokvelovog lika, to je srceparajuća vinjeta iz Terminatora u kojoj zle mašine otkriju tajnu lokaciju nakon što on proba virtuelnu realnost, pa mu ubiju majku. Mark i Dženet probude neku vrstu zombi-virusa kod svojih učenika nakon što ih izbace iz balansa tako što ih skinu s telefona. Suzan je izgubila sina u školskoj pucnjavi, pa je preko grupe za podršku naručila njegov klon koji se, ipak, ponaša suviše robotski, pa je preko toga naručila i realističniji glasovni model koji ju je upozorio na dolazak čoveka iz budućnosti i naložio joj da se javi da mu pomogne. Ingrid je, pak, alergična na telefonski i „vaj-faj“ signal, a nedavno je izgubila dečka, Tima (Tom Tejlor), koji je otišao da živi u virtuelnoj realnosti.

Scenarista Ričardson je zapravo imao originalnu ideju za pilot-epizodu televizijske serije o studentu književnosti koji pokušava da se poveže sa svojim kolegama preko knjiga, e da bi naleteo na zid površnosti usled zavisnosti od mobilnih telefona, ali televizijske kuće su procenile da tu dovoljno materijala za seriju. Onda je prepravio glavni lik, dodao još vinjeta i ubacio veštačku inteligenciju kao centralni problem i glavnog negativca, čime je privukao nekoliko nezavisnih kompanija koje su angažovale Gora Verbinskog, još uvek u nemilosti Holivuda nakon potopa filma Lone Ranger i neuspelog pokušaja „indi“-iskupljenja s A Cure for Wellness, obezbedivši budžet od oko 20 miliona dolara, što je za potencijalni spektakl sića. Verbinski se od toga snašao i Ričardsonovu ideju vizuelizirao s osećajem za „set-pis“ scene i sekvence, kao i za pogođenu upotrebu efekata, dok glumački trud filmu daje humanu notu.

Glavni izazov je, međutim, sturktura filma i ta jednostavna, jednosmerna i zapravo predvidljiva avantura s jasnim ciljem. Mogućnosti da se ona razmrda novim „gejmerskim“ preprekama, zagonetkama i zadacima su ograničene, pa su zato u formi pozadinskih priča likova ubačene „flešbek“-vinjete od kojih svaka ima svoj stil i one tri o pratiocima bi funkcionisale kao upečatljive mini-epizode serije Black Mirror. Kroz te tri kratke priče i Ričardson i Verbinski savršeno dijagnostikuju i u formi mračne satire artikulišu šta sve ne valja s današnjim svetom, a glumci pritom dobijaju priliku da zablistaju i prodube svoje pomalo tipske likove.

Džuno Templ tako u Suzan unosi nešto opipljive ljudske patnje i osećaja uskraćenosti. Hejli Lu Ričardson ulazi u suštinu distanciranosti, nepoverenja i pojavne čudnosti današnjih mladih, dok Majkl Penja i Zazi Bits uspevaju da kanališu učiteljsku nesigurnost s pokušajem projekcije autoriteta na van. Ipak, Sem Rokvel ostaje kao dominantno prisustvo na ekranu, čime samo demonstrira svoj raspon, mogućnost transformacije, glumačku harizmu i prezentnost. Njegovom liku čak i nije preko potrebna pozadinska priča, pa bi ona bila prva na spisku viškova koje bi možda trebalo iseći iz filma.

Nevolja je, međutim, u tome što su te tri „sporedne“ vinjete zanimljivije od same glavne avanture i što ona, jednom kad prođe furiozni početak u zalogajnici, nikako ne uspeva da uhvati dodatni momentum i da poleti. Negde oko polovine ili najkasnije do dve trećine, pred prolongirani završni obračun, taj momentum potpuno iščili, pa autorski dvojac jedino rešenje nalazi u preokretima, peripetijama i lažnim krajevima pre onog pravog kojim se najavljuje potencijalni drugi deo filma, što bi inače u drugim filmovima delovalo „žicaroški“, ali ovde je to moguće tumačiti i sa malo ironijskog odmaka.

Istina je, međutim, da Good Luck, Have Fun, Don‘t Die hvata duh vremena sadašnjeg i makar deo nedoumica o budućnosti kakvu nam preveliko oslanjanje na tehnološka pomagala i slaba do nikakva regulacija upotrebe veštačke inteligencije donosi. Što je važno, to čini na jedan filmski način u formi lako pratljivog spektakla starog kova. Ostaje, međutim, pitanje koliko bi publika naviknuta na kratke i oštre senzacije bila spremna da izdvoji preko dva sata vremena da ovako nešto pogleda i koliko bi bila zadovoljna ispravnom porukom filma koju bi proglasila za „bumersku“.

Tron: Ares

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se 1982. godine pojavio Tron u režiji Stivena Lisbergera, nije bio baš sjajno prihvaćen od strane onovremene kritike, pa ni od publike. Slavu i status kultnog filma je stekao ipak nešto kasnije jer se ispostavilo da je predvideo neke trendove u tehnološkom razvoju i promenama po pitanju načina života.

Podsetimo se, radnja je pratila dizajnera video-igrica Flina (Džef Bridžis) koji je, u pokušaju da dokaže da ga je šef u kompaniji ENCON, Dilindžer (Dejvid Vorner), pokrao, s još dvoje kolega Bredlijem (Brus Bokslajtner) i Bejns (Sindi Morgan) „uhakovao“ u sistem, ali je i fizički bio premešten u novi elektronski svet zvani Mreža, pa je odatle morao da se spasava boreći se protiv programa i drugih zarobljenih ljudi u jednostavnim, ali smrtonosnim igricama. Istini za volju, relativno jednostavna radnja je ispričana na nepotrebno zakomplikovan način, ali su pohvale za svoj rad dobili glumci i animatori. Tron se sada uzima kao primer pionirske upotrebe računarske grafike na filmu: Mreža je bila kompletno kreirana pomoću vrlo rane varijante CGI animacije.

Tron je televizijsku premijeru imao na Diznijevom TV-kanalu na dan lansiranja, postao hit na tržištu kućnog videa, dobio tematsku vožnju u Diznilendu i gomilu video-igrica na različitim medijima. Na filmski nastavak smo, međutim, morali da čekamo do 2010. godine, a Tron: Legacy (režija Džozef Kosinski) ni u kojem slučaju nije bio revolucionaran kao prethodnik. Ipak su se u međuvremenu dogodili filmski serijali Terminator i Matrix koji su svakako bili inspirisani originalnim Tronom.

Gruba, pionirska grafika zamenjena je upeglanom i flah-digitalnom, a nešto komplikovanija priča ispričana je na još komplikovaniji način. U njoj pratimo Flinovog sina Sema (Geret Hedland) koji je u potrazi za nestalim ocem završio u Mreži gde mora da se suprotstavi programu CLU koji ima avatar mladog Flina, dok na pomoć može da računa jedino od samog Flina (Bridžis) koji je ostao da živi u virtuelnom svetu, programa Trona (Bokslajtner) i algoritma pod imenom Kvora (Olivija Vajld). Jedino polje u kojem je nastavak bio bolji od originala je muzika sastava Daft Punk, ali i to više govori u prilog originalu koji je poslužio kao inspiracija francuskom elektronskom dvojcu.

Ubrzo nakon toga usledila je i animirana serija Tron: Uprising (2012-13), a nakon decenije i po produkcijskih peripetija, sada nam se na repertoaru ukazao i treći film u franšizi podnaslovljen Ares. Pošto je ideja o direktnom nastavku koji bi pratio Sema i Kvoru u stvarnom svetu propala, Dizni je okupio nove ljude, scenaristu Džesija Vigutoua i reditelja Joakima Reninga da napave „soft rebut“ umesto klasičnog nastavka.

Po prvi put u ovoj filmskoj franšizi imamo koherentnu radnju. Uvod kroz naraciju koju dobijamo kroz mehanizam vesti služi da poveže događaje iz prethodna dva filma s ovim. Tako saznajemo da je Flin ostao u Mreži, a da je Sem iz nerazjašnjenih razloga otišao iz ENCON-a na čije čelo su došle sestre Kim, Tesa i Iv (Greta Li). Kako je vizionarka Tesa umrla mlada, pragmatičnija Iv je ostala da sama vodi kompaniju koja najviše zarađuje od igrica, ali njena želja je da prevashodna delatnost bude humani AI.

U smislu posla s veštačkom inteligencijom, kompanija ima rivalski odnos s firmom Dillinger Systems koju sada vodi unuk osnivača, Džulijan (Evan Piters), a njegove ideje o upotrebi veštačke inteligencije nisu baš tako humane. On vidi vojsku kao svog glavnog klijenta a ubilačku mašineriju i super-vojnike kao glavni proizvod. Međutim, kako produkti s Mreže u stvarnom svetu mogu da opstanu samo nešto manje od pola sata, traži se kod permanentnosti.

Iv misli da je kod sakriven na nekoj od starih Flinovih disketa, pa Džulijan šalje naslovnog junaka filma Aresa (Džered Lito) koji je njegov glavni program s mreže i njegovu pobočnicu Atinu (Džodi Tarner-Smit) kako bi kod dobili, bilo u stvarnom svetu, bilo unutar Mreže, gde bi trebalo da ga iščupaju direktno iz Iv, što može da rezultira i njenim „brisanjem“. Pritom, Ares je razvio neke ljudske osobine i sopstveni osećaj za etiku, pa neće baš svaku komandu izvršiti bespogovorno. A Džulijan je beskrupulozan, spreman da žrtvuje čak i sopstvenu majku Elizabet (Džilijan Anderson, uobičajeno fenomenalna) koja ga upozorava da bi takvo neetično postupanje moglo da se obije o glavu i njemu i kompaniji.

Priča se većim delom kroz gipku, kinetičnu akciju, s „set-pis“ scenama i sekvancama borbi i jurnjave bilo u okviru Mreže, bilo u stvarnom svetu, odnosno u neimenovanom velegradu (snimano je u Vankuvaru). Digitalna Mreža je impozantnija nego u prethodniku zbog najnovijih vizuelnih efekata, a i dizajn u kontrastima crnila noći i svetlosti neona odlično funcioniše i u našem svetu koji sve više tako izgleda zapravo. Originalna muzika sastava Nine Inch Nails sjajno se slaže s vizuelnim pejzažom i logična je evolucija saundtreka za Legacy, još glasnija i udarnija.

Iako dijalozi u filmu deluju kao da ih je pisala veštačka inteligencija pazeći pre svega na naivno shvaćenu „ekonomiku“ (kako u što manje reči otkriti što više informacija ili unutrašnjih stanja likova), Vigutou i Rening će nas počastiti i referencama iz sveta Trona, ali i drugih filmova, pop-kulturnom raspravom o Mocartu i sastavu Depeche Mode, pa i poslasticama iz domena retro kompjuterskog sveta kojim i dalje vlada Flin. Džef Bridžis se vraća i po treći put, a njegova minijatura na tragu gurua služi kao podsetnik zašto je on jedan od najboljih živih glumaca.

Kasting je pogođen i za noseće uloge, premda su likovi zasnovani relativno jednostavno. Greta Li, najpoznatija po ulozi Nore u Past Lives, ovde ima nešto lakši zadatak kao osoba jake i plemenite motivacije koja mora postati „fajterka“ i taktičarka kako bi preživela. Evan Piters je takođe u sjajnom izdanju kao pravi filmski negativac, karikaturalno zloban, a kukavica, tipičan je primerak razmaženog derišta s psihopatskim nagnućima. Džered Lito kao glumac jake prezentnosti, ali limitiranog raspona u svojoj pojavi „hipsterskog Isusa“ se takođe pokazao kao pravi izbor za ulogu Aresa, kompjuterskog programa željnog da upozna stvarni, fizički svet.

Najvažnije od svega, Tron: Ares pogađa sadašnji trenutak u vremenu kada moralne dileme o budućnosti veštačke inteligencije dominiraju diskursom. I pritom ne ide linijom straha i panike da će nas, kao u Termintaoru i Matrixu, osvešćene mašine pobiti ili porobiti, već bira moralno kompleksniji put. Programi iz filma se, upoznajući ljudski svet, zapravo ponašaju ljudski. U slučaju Aresa, osnovna motivacija je znatiželja, dok je u slučaju Atine to lojalnost i ispunjavanje naređenja koji joj je zadao ljudski gospodar. Kao što nije uvek poznato u šta će se čovek razviti, tako nije determinirano ni šta će mašina ili kompjuterski program raditi sa svojom svešću, pa u tom slučaju čak i namerna „kontra“ u izboru imena po grčkim bogovima funkcioniše kao jak simbol.

S Aresom smo zapravo na tragu Blade Runnera i večitog pitanja sanjaju li androidi električne ovce, odnosno sanjaju li kompjuterski programi one digitalne, sastavljene od nula i jedinica. I šta znači biti čovek, što je pitanje prisutno u našoj imaginaciji oduvek, s Frankenštajnom i Pinokiom kao poznatim primerima. Tron: Ares možda nije revolucionaran film, ali je sasvim smislen dodatak našem trenutnom svetu.

The Second Act / Le Deuxieme Acte

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Svako pravilo ima izuzetak, ali također nijedan konflikt nije nerazrješiv ako su strane u njemu voljne makar za privremeni kompromis. Ilustracija za obje tvrdnje mogla se ove godine naći u vidu filma otvorenja festivala u Cannesu, Drugi čin Quentina Dupieuxa, koji je i Netflixova produkcija. Kao što je poznato, vodstvo filmskog festivala u Cannesu i najveći svjetski „streaming” servis „zaratili” su prije nekih 7 godina, i jedni i drugi ističući svoje principe. U slučaju filmskog festivala, to je bilo inzistiranje na tomu da selektirani filmovi imaju osiguranu kino-distribuciju u Francuskoj, a u slučaju „streamera” nespremnost na ustupke po pitanju tipa distribucije. Za Dupieuxov film su, čini se, obje strane našle kompromis: film je ubrzo nakon Cannesa ušao u kino-distribuciju u Francuskoj, paralelno s festivalskom turnejom. U Hrvatskoj je zaigrao u neovisnim kinima u okviru programa Randez-vous a cinema. No, je li baš Quentin Dupieux autor zbog kojeg su dvije strane „zakopale ratne sjekire”? Odnosno, je li on uopće tip autora oko kojeg bi se poslovični „jarci na brvnu” pomirili? Dupieux je svakako osebujan autor čija mješanica satire, surealizma, fantazije i humora ponekad podsjeća na epizode serije Leteći cirkus Montyja Pythona kako bi ih vidio i režirao David Lynch, a ponekad na novinsku karikaturu ili strip u tri kvadrata u filmskoj formi. Doduše, u posljednje vrijeme Dupieux je vrlo plodan, reklo bi se čak hiperaktivan autor s najmanje jednim, često i s dva filma na godišnjem nivou. Nakon zamijećenih filmova kao što su Guma iz 2010. i Stvarnost iz 2014., svoju trenutnu „seriju” u kojoj možemo očekivati neočekivano Dupieux je započeo 2019. godine s filmom Jelenska koža. Njime je otvorio program Dva tjedna redatelja u Cannesu, a u filmu se protagonist u tumačenju Jeana Dujardina našao u problemu zbog opsesije svojom jaknom od jelenske kože. Uslijedila je uvrnuta komedija Mandibule (2020.), te diptih iz 2022. godine koji su sačinjavali znanstveno-fantastična i fantazijska antologija Nevjerojatno, ali istinito, te znanstveno-fantastična farsa Pušenje izaziva kašalj. Sa satirom Yannick iz 2023., činilo se kao da se Dupieux za trenutak „prizemljio” i snimio diskurzivni film o umjetnosti skromne kvalitete i njenoj recepciji od strane „obične” publike, pritom zamaskiran u suludu triler-priču o uzimanju talaca u kvartovskom kazalištu što izvodi naslovni nezadovoljni gledatelj. Ali, već iste godine, Dupieux je pokazao da nije odustao od surealizma snimajući lažnu biografiju kontroverznog umjetnika Salvadora Dalíja, i to u „dalíjevski” nadrealnom ključu.

Svi Dupieuxovi filmovi imaju dvije zajedničke karakteristike: spakirani su u relativno kratke formate koji rijetko kada prelaze 90 minuta trajanja, te tjeraju gledatelje da preispitaju odnos između onoga što percipiraju kao realnost i onoga što realnost doista jest, odnosno kako je filmski autor vidi. I novi autorov naslov Drugi čin ispunjava oba navedena kriterija: traje nekih 80 minuta i može se nazvati meta-filmskim iskustvom koje kroz više slojeva „filma u filmu” propituje neke od tendencija u kinematografiji i društvu danas. Dupieux otvara film sekvencom nervoznog, debelog bradonje (glumi ga Manuel Guillot) koji se u zoru dovozi na posao u svom starom, malom automobilu, otključava naslovni bar ili zalogajnicu u „Nigdjezemskoj” i pali neonsku svjetiljku s imenom ugostiteljskog objekta i naslovom filma. U sljedećoj sceni kamera po tračnicama prati dvojicu prijatelja kako razgovaraju. David (Louis Garrel) želi lijepu djevojku koja ga simpatizira prepustiti svom prijatelju Willyju (Raphaël Quenard u četvrtoj suradnji s Dupieuxom), a ovaj se pita u čemu je stvar - je li djevojka ružna ili je možda transrodna osoba. Uglađeniji od svog prijatelja, David ga upozorava da se „drži scenarija” jer će ih zbog njegovih ispada „otkazati”. Potvrdu da imamo pred sobom film u filmu dobivamo i u narednoj sekvenci u kojoj upoznajemo djevojku iz priče, Florence (Léa Seydoux) i njenog, navodno, oca Guillaumea (Vincent Lindon) za koje, pak, ubrzo otkrivamo da su oboje glumci i da snimaju romantičnu komediju. On taj tip materijala i uloge smatra generičkim i pita se ima li smisla baviti se još uvijek glumom dok svijet puca po šavovima, a ona ga uvjerava da je to njihov posao i da umjetnost oplemenjuje. Pritom se poziva na primjer muzičara s Titanica koji nisu prestajali svirati dok je brod tonuo, što on naziva fikcijom iz filma Jamesa Camerona, a ne povijesnim događajem. Guillaumeov entuzijazam će se povratiti kada dobije telefonski poziv i sazna da ga Paul Thomas Anderson želi u svom sljedećem filmu. Dvojac će tada produžiti do lokala pred kojom će se susresti s drugo dvoje ljudi, pa će kvartet na koncu zauzeti centralni stol i početi pripremati scenu upoznavanja, uz napadaje glumačkih sujeta i nadmetanja, neukusne rasprave o seksualnosti i krivo protumačene signale. Scena će, međutim, zapeti u trenutku kada bradonja iz uvoda, kao statist s jednostavnim zadatkom (da natoči vino), dobije napad treme od koje mu se tresu ruke.

Sve do sada izloženo djeluje „dupieuxovski” uvrnuto i suludo, ali zapravo skicirano, s ponekom općom poantom o stanju svijeta i umjetnosti u njemu, kulturi otkazivanja, nekolegijalnosti i netoleranciji. Time nas Dupieux zapravo priprema za veliki obrat koji nam otvara još jedan meta-sloj. Naime, imamo film o glumcima koji snimaju film o glumcima, a koji je napisala i režira ga umjetna inteligencija. Tako bradonja imena Stephane nije ni konobar, ni statist sa zadatkom koji ima tremu, već glumac koji glumi statista koji ima tremu od toga da odglumi konobara. Pritom je on glumac nešto nižeg ešalona kojem će umjetno-inteligencijski autoritet odbiti dio honorara zbog novonastalih troškova za post-produkciju koji su vezani za njegov izgled. U završnim scenama ćemo otkriti i „stvarne” odnose između likova-glumaca, što će nam ostaviti da se pitamo na kojem su meta-nivou obavljeni spletkaroški telefonski razgovori glumaca s agentima u filmu, odnosno je li i to 'umjetno inteligentni' dio filma. Dupieux mutne linije između slojeva realnosti dodatno podupire time što u film ne uvodi ni tehničku ekipu dok to ne postane neophodno, ali još više izborom glumaca za višestruke uloge od kojih sve odgovaraju njihovim uobičajenim tipovima. Tako, primjerice, Léu Seydoux možemo zamisliti kao glumicu koja igra glumicu u romantičnoj komediji i koja bi od kolega željela više profesionalnosti, Louisa Garrela kao glumca koji svoje niskosti krije iza općeprihvatljivih ispravnih stavova, Vincenta Lindona i kao osornog glumca „stare garde” konzervativnog usmjerenja, ali i kao osornog glumca „stare garde” s vrlo „modernim” stilom života, dok Raphaël Quenard uvjerljivo nosi auru i gradske barabe, i narodskog dripca (što je jasna aluzija na njegovu ulogu u filmu Yannick), ali i glumca-žutokljunca okruženog iskusnijim kolegama. Sve to filmu daje kaotičnu auru, ali ona je zapravo vrlo kontrolirana. Čini se da je Quentin Dupieux prije svega htio postaviti pitanje budućnosti filmske umjetnosti jednom kada umjetna inteligencija doista zamjeni ljudski faktor u kreativnim komponentama. Stoga Drugi čin doista podsjeća na filmsku inačicu onih očito lažnih slika i fotografija napravljenim u programima kao što su ChatGPT ili MidJourney, prema nedovoljno preciznim uputama ljudskog faktora iza računala. S tim u vezi, možda je Dupieux najjasniji komentar dao u završnoj sceni vožnje kamere preko tračnica, gdje prvo vidimo shemu tračnica obojanih u bijelo i onih koje to nisu, pa onda bijelih i preskočenih tračnica gdje se bijele sve više prorjeđuju, do trenutka kada tračnice ostanu prazne. Negdje drugdje bi to izgledalo kao zavlačenje, gubljenje vremena i natezanje minutaže do dugog metra, ali od Dupieuxa to možemo shvatiti kao komentar o kvaliteti posla kojeg obavlja umjetna inteligencija.

Alien: Covenant

Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovde, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

 Originalni Alien Ridleya Scotta jedan je od onih prijelomnih filmova u povijesti koji su uspješno spojili nekoliko postojećih koncepata u nešto sasvim novo. Znanstvena fantstika kao metafora straha od neizvjesnosti života i horor kao strah od neizvjesnosti smrti u komornom okruženju nekolicine likova i na lokaciji izraubanog svemirskog broda djelovali su elegantno, konzistentno i upečatljivo. Međutim, tek je nastavak Aliens Jamesa Camerona koji sa originalom dijeli tek glavnu junakinju Ripley i Gigerovog monstruma, sada u množini, odredio tijek kojim će se Alien filmovi kretati. Namjesto znanstveno-fantastičnog „slashera“ u klaustrofobičnoj atmosferi, dobili smo širi izbor lokacija kolonije na granici poznatog svemira, uradak koji je kao žanrovsku odrednicu dobio i onu akcijskog filma i trilera, te teme materinstva i stvaranja života koje će se u daljim nastavcima preokrenuti na silovanje i impregnaciju. U tom radikalnom raskoraku koji je drugi dio napravio u odnosu na original leži i ključ problematike Alien svijeta i Alien serijala: ne reciklira se više osnovna mehanika priče o tome da monstrum tamani članove posade jednog po jednog, već samo njeni određeni elementi, pa tako uvijek imamo situaciju da će likovi učiniti grešku i pokupiti ili oživeti tuđinca ili više njih, barem jedan lik koji će počiniti izdaju, određeni broj likova koji će poslužiti kao „topovsko meso“ bez obzira na svoj profesionalni status, korporativne zakulisne igre, akcijsku završnicu i kraj koji dosta često to i nije.

 Šteta je da su nastavci koji su uslijedili bili ispod očekivanog nivoa, treći je Alien bio vidno slabiji od prva dva, a sa četvrtim, podnaslovljenim Uskrsnuće činilo se da je serijal pred gašenjem. Pokušaj kapitaliziranja na ideji preuzetoj iz video-igrica, dva filma Alien protiv Predatora, ne smatraju se dijelom serijala i neka tako i ostane. Prometej, zamišljen kao temeljni re-boot franšize i pred-nastavak koji će se baviti podrijetlom aliena kao bića, ali i ljudi kao vrste, izgubio se u metafizičkim temama, religijskoj simbolici i nesuptilnoj anti-darvinističkoj agendi koju je Ridley Scott, ponovo u redatljeskom stolcu, nesuptilno gurao, a publika i kritika su ga dočekali „na nož“ uprkos briljantnim vizualima i tehnički besprekornoj režiji. Glavni razlog tome je bilo relativno odsustvo monstruma koji je mudro bio izostavljen i iz naslova. Jedno se vrijeme raspravljalo o ideji da Neill Blomkamp preuzme kormilo i snimi nastavak sa Ripley koji će franšizu vratiti pravi smjer brišući slabije nastavke iz pamćenja, ali su studijski direktori ponovo ukazali poverenje Ridleyu Scottu u pokušaju da sa novim pred-nastavkom podnaslova Savez pomiri put kojim je krenuo s Prometejem i izvorni Alien film.

U svojoj namjeri, Ridley Scott i Savez u najvećoj mjeri uspjevaju: smješten deset godina nakon događaja u Prometeju, a kakvih 20 od događaja u prvom Alienu i lociran na istom planetu gdje su Dr Shaw, android David i ostatak posade naišli na tragove drevne civilizacije koja je stvorila ljudsku, Savez efikasno i efektivno popunjava rupe u priči. Drugi aspekt je „servisiranje publike“, odnosno podastiranje sadržaja koje ona želi, pa tako imamo napete akcijske scene, prijetnju monstruma koja konstantno visi u zraku, krvavo nasilje koje nije za djecu i općenito sve one standarde klasičnih Alien filmova, dok ni (malobrojni) fanovi Prometeja neće biti razočarani impresivnim vizualima i „filozofskim“ aspektima podrijetla vrsta koje je taj pred-nastavak pokrenuo. Sa Savezom Alien se franšiza koliko je mogla približila odrednici „gothic“ i u tome nema ničeg lošeg. Čak i poneki glumci u dugačkoj podjeli od toga profitiraju, ponajviše povratnik Michael Fassbender u dvostrukoj ulozi Davida i njegove modernije, servilnije i manje ljudske inačice Waltera, a homoerotična scena u kojoj jedan zavodi drugog pomoću glazbe na ručno izrađenoj flauti jedna je od interesantnijih, višeznačnijih i sarakastičnijih u novijoj povijesti Hollywooda.

Savez, međutim, upada u drugi tip problema. Tu čak možemo otpisati one koje se smatraju setom pravila franšize, poput uglavnom plošne karakterizacije likova i njihove prekobrojnosti pa s njima ne možemo uspostaviti ikakav odnos prije nego li poginu, te zbrzanih akcionih sekvenci prema kraju i samog kraja koji se prodaje pod iznenađujući, a zapravo je predvidljiv poklonicima franšize i žanra, te poznavaocima prakse otvaranja prostora za novi nastavak. Premda, plošnost likova, zapravo svih izuzev Davida i Waltera, a najviše glavne junakinje Daniels koju igra Katherine Waterson koja se od zbunjene i ožalošćene udovice prema kraju naglo pretvara u akcionu heroinu nalik na Ripley, frustrirajuća je jer je u početku bilo potencijala za mnogo više. Naime, naslovni svemirski brod je kolonistički i njegovu posadu uglavnom čine bračni parovi koji se spremaju započeti novi, pionirski život daleko od Zemlje. Tako James Franco u ulozi prvog kapetana gine odmah na početku i prisutan je u jednoj „flashback“ sceni, što se može okarakterizirati i kao njegov i Scottov smisao za humor, ali i kao poigravanje sa idejom da će se glumac već nekako vratiti u nekom narednom nastavku, a ni situacija sa novim, „ničim izazvanim“ kapetanom Oramom kojeg igra Billy Crudup i koji se na novoj poziciji ne snalazi, na kraju ne vodi ničemu smislenom. Međutim, pravi problem je što je Savez preambiciozan za svoje dobro, pa Scott i njegovi scenaristi John Logan i Dante Harper film zatrpavaju kompleksnim idejama koje ne znaju razraditi kako treba. Savez se bavi stvaranjem, božanskim i ljudskim, odnosom umjetne inteligencije i one prirodne, ulogom vjere i religije u oblikovanju ljudske svijesti, i na dramaturškom planu je i nesuptilan i nedorečen toliko da se imamo pravo zapitati reklamira li to Scott na ovom mjestu i novu inačicu filma Blade Runner koja će izaći kasnije ove godine, a kojoj je on producent. Također, kao i svaki pred-nastavak, tako i Savez proizvodi logičku rupu između sebe i originalnog filma, jednostavno zato što se vizije budućnosti, naročito njeni vizualni i tehnološki aspekti razlikuju u znanstvenoj fantastici s kraja 70-ih godina i onoj nastaloj u sadašnje vrijeme, no taj je problem u kodu pred-nastavaka kao takvih.

Savez, međutim, uspjeva u svojoj izvornoj namjeri da spoji dvije linije priče i da uglavnom bude napet, zabavan i vizualno impresivan film. Još važniji uspjeh je to što u paru s njim Prometej dobiva svoj smisao, novi smisao u cijeloj franšizi koji nam je možda promakao u trenutku kada se isti pojavio. Ako je i to bila Scottova čvrsta namjera, možemo mu samo čestitati i izraziti želju da sljedeći nastavak bude još koherentniji i da se u njemu autor ne hvata kompleksnih ideja koje ne može zaokružiti.

Morgan

2016.

režija: Luke Scott

scenario: Seth Owen

uloge: Kate Mara, Anna Taylor-Joy, Rose Lesley, Michael Yare, Toby Jones, Chris Sullivan, Vinette Robinson, Boyd Holbrook, Michelle Yeoh, Jennifer Jason Leigh, Paul Giamatti, Brian Cox

Naučnici, nemojte se igrati boga i stvarati čovekolika bića poput robota i klonova. Barem ne u filmovima. Filmadžije će vas za to kazniti. Za Frankensteina i Blade Runner kao najeklatantnije primere je ipak postojao literarni predložak, ali dva najnovija Alien nastavka i Ex Machina su sasvim dovoljni da potkrepe tvrdnju. Druga stvar, ako se već zezate na tu temu, budite makar dovoljno pametni, jebem mu mater, naučnici ste i završili ste silne fakultete, pa kada vam se eksperiment otrgne kontroli, okončajte ga pre nego što on okonča sve vas.

Problemi sa Morgan (ženska deklinacija, žensko ime, ženski lik) počinju na početku, kada naučnica koju igra Jennifer Jason Leigh popije šiljak u oko od strane naslovne junakinje koju igra Anna Taylor-Joy, zvezda naj-horora prošle godine, The Witch. Morgan je, očito, eksperiment, a o njoj ćemo saznati da je stara pet godina, ali ima telo i mentalni sklop tinejdžerke, a snagu super-heroja u razvoju.

Zato posle incidenta neimenovana Korporacija (koja je vodeća u grani industrije, ako već ne upravlja svetom) šalje svoju stručnjakinju za procenu rizika Lee Weathers (Mara), a njen zadatak je da propita osoblje, od šefice koju Morgan zove majkom dr Cheng (Yeoh) koja se stalno referira na incident sličnog tipa u Helsinkiju koji je odneo brojne ljudske živote, preko dr Zieglera (Jones) čiji je Morgan zapravo projekat, bračnog para dežurnih (Sullivan, Robinson) koji se o Morgan brinu kao o svom detetu i na Morgan posebno vezane psihijatrice Amy koju igra Rose Lesley koristeći fizičku sličnost sa mladom Debrom Messing da je imitira, pa sve do domara Teda (Yare) i kuvara Skipa (Holbrook) koji deluje kao da jebe sve što ne može pobeći od njega, a na Morgan je ljubomoran jer je skuvala savršeni rižoto. Tu će se pojaviti eksterni psiholog Shapiro (Giamatti) i gurnuti Morgan preko ruba, pa će ova popizdeti i krenuti da ubija sve redom, a za korporacijskog aparatčika Lee će se ispostaviti da može biti mašina za ubijanje ili makar za preživljavanje.

Sličnost sa Alienom, Prometheusom i Blade Runnerom nije nimalo slučajna. Produkcijska kuća je Scott Free, osigurana je hollywoodska distribucija, prvopotpisani producent je Sir Ridley, a reditelj Luke mu je sin, pa nije ni čudo da u paprikaš gura očev “Best Of” i trenutno-trajne preokupacije poput odnosa između čoveka kao kreatora i klona kao kreirane osobe. Štos je u tome što je Morgan u svemu tome izrazito glup film u kojem navodno pametni ljudi rade neopevane gluposti, pa ni kraj sa obratom nije šokantan nikome ko je pogledao barem dva filma ovog tipa, već je, naprotiv, vrlo predvidljiv. Vizuelno i glede akcije Morgan izgleda kao ono što je – klon originalnijih i boljih filmova koji se šlepa na njihovim idejama i njihovoj slavi. Zaobići ili pogledati i zaboraviti.

Uncanny

2015.

režija: Matthew Leutwyler

scenario: Shahin Chandrasoma

uloge: Mark Webber, Lucy Griffiths, David Clayton Rogers, Rainn Wilson

Oduvek sam mislio i isticao da je najekonomičnije imati dobru priču, ma o kom žanru se radilo. Onda nema potrebe za skupim i stalnim efektima za mazanje očiju gledaocima, a i glumci su uglavnom voljni da igraju u zanimljivijim projektima za manje honorare. Ovo važi i za tradicionalno produkcijski zahtevan žanr SF-a, ali već je nebrojeno puta dokazano da se dobar SF na osnovu razrađene ideje može odvijati u okruženju od nekoliko likova i u jednoj jedinoj prostoriji. Podrazumeva se, digitala je pojeftinila i snimanje i efekte, naročito ovih potonjih nema mnogo i nisu nadrkani.

Evo, Uncanny je primer toga. Idejom se nastavlja na Her i Ex Machina, pokušavajući da odgovori na pitanje postavljeno još u Blade Runneru i brojnim knjigama ranije: šta raditi kad veštačka inteligencija poprimi sve karakteristike ljudskosti, pa i osećanja. Ex Machina se može osetiti i u izvedbi, u pitanju je opet komorna drama u jednom stanu sa samo četvoro likova, od kojih se jedan pojavljuje tek na kraju, ali je budžet dosta bliži ciframa koje su imali Coherence i Time Lapse, što apsolutno ne ugrožava kvalitet filma.

Novinarka Joy Andrews (Griffiths) dolazi da napravi intervju sa naučnikom Davidom Kressenom (Webber) i njegovim najnovijim, najnaprednijim i potpuno “čovekolikim” robotom Adamom (Rogers) koji zapravo ima zaduženje njegovog laboratorijskog asistenta. Naravno, Joy nije obična novinarka, nego ima znanja iz robotike i programiranja, bila je nagrađena i za jednu igricu. Intervju traje sedam dana i dok Joy procenjuje njegov Davidov rad, verovatno za paranoičnog i skrivenog šefa korporacija Castla (Wilson), David nju koristi kao ljudski deo Turingovog testa kojem podvrgava Adama.

Međutim, stvari nisu onakve kakvim se čine, posebno ako uzmemo u obzir da je Adam veoma napredni robot koji genijalnom Davidu savršeno parira u šahu i intelektualnim razmerama, kao i da se između Davida i Joy javljaju varnice strasti (on njoj vraća strast za nauku, ona njemu za ljudskim, naročito ženskim društvom), pa Adam postaje dvostruko ljubomoran. Na novinarku jer dobija većinu pažnje njegovog kreatora, ali i na kreatora zato što s njom može raditi “stvari za ljude”. I šta uostalom znači biti ljudsko biće...

Reference na Ex Machina i poređenja s tim filmom su neizbežna, ali istina je da su dva filma snimana odvojeno i u prilično slično vreme, tako da nisu uticali jedan na drugi. Znači, Uncanny ne varira premisu iz Ex Machina utoliko što menja polove ljudskom i androidskom delu Turingovog testa, nego pre okreće premisu iz nekih drugih filmova u kojima su žene po pravilu (ili po nekoj zastareloj analogiji) dovođene u vezu sa mašinama. Blade Runner je još držao brojčanu jednakost polova kroz dobar deo filma, ali je, recimo, u Her inicijalni konzument muškarac, a konzumirani operativni sistem ima ženski glas. (Naravno, dok se ne preokrene to ko je superiorniji i ko koga konzumira.) Čak su i u Under The Skin koji se ne bavi toliko veštačkom inteligencijom koliko ljudskošću, ljudi isključivo muškarci, a naša junakinja je vanzemaljka, dakle nešto strano, preteće, nešto što izaziva sumnju.

  Već samim stavljanjem žene u poziciju nekoga ko posmatra i zaključuje, a muškarca kao zamorca, Uncanny se pozicionira kao sasvim drugačiji film. Razlike, međutim, tu tek počinju. Ne bih išao u detalje u strahu od spoilera, ali hajdemo reći da se dinamika odnosa stalno menja u ovoj partiji preferansa, sve do opakog “twista” na kraju, pa nije lako zaključiti ko ima kakve ciljeve i namere u celoj priči.

Rezultat je vrlo zanimljiv film koji u kompaktnom formatu nikad ne zaboravlja šta je neophodno, a šta začin. U skromni budžet su upali i efekti koji nisu razmetljivi, ali su fini i generalno dodatno podižu utisak o filmu. Upali su i glumci kojih se možda sećamo iz indie filmova i sa televizije i koji jednostavno nisu imali prilike da zablistaju. Uloge su možda tipske, ali su oni na visini zadatka i spremni da unesu i malo inovacije u njih. Od svih četvoro, Mark Webber ipak iskače svojim kvalitetom i sigurnošću u izvedbi, dok David Clayton Rogers ima par nespretno napisanih dijaloga i situacija na kojima se spotiče, pa deluje karikaturalno.

Zapravo, ono što se ne uklapa u celu priču ovog filma je njegov reditelj, Matthew Leutwyler. Kao reditelj potpisuje baš svašta, i žanrovski, i tematski i po kvalitetu, ali uglavnom filmove zakopane duboko ispod radara relevantne kritike. Kao producent čini to isto, samo u nešto većem obimu. Naravno, njegova režija ovde se može nazvati školskom i neupadljivom, što će reći primerenom za SF film koji je u osnovi komorna drama. Čini se da je imao sreće da mu ovakav projekat padne u ruke, pa makar ga videlo relativno malo fanova i makar ostao u senci nekih prominentnijih filmova. Uncanny je svakao vredan gledanja.

Ex Machina

2015.

scenario i režija: Alex Garland

uloge: Domhnall Gleeson, Oscar Isaac, Alicia Vikander, Sonoya Mizuno

Ime Alex Garland će vam se sigurno učiniti makar ovlaš poznatim, pa da vas poštedim i podsetim: u pitanju je pisac i scenarista. On je autor romana The Beach koji je doživeo filmsku ekranizaciju u rukama Dannija Boyla. Garlandova kasnija scenaristička karijera je takođe bila vezana za Boylovu rediteljsku, i to sa SF filmovima 28 Days Later i Sunshine. Garland je nekako ostao u vodama SF-a, radeći adaptaciju romana Kazua Ishigura Never Let Me Go, te re-boot kultnog pulp filma 90-ih Dredd, a očekuje se još jedna adaptacija, u ovom slučaju kompjuterske igrice Halo.

Zato ne čudi da je Garland za svoj rediteljski debi izabrao upravo SF. U pitanju je stara, reklo bi se večita tema: sanjaju li androidi električne ovce, odnosno može li veštačka inteligencija postati toliko svesna da se sama razvija. Nadalje se ispostavlja filozofska tema šta to znači biti čovekom (u slučaju ovog filma, ženom), je li to svest, savest, emocije, inteligencija ili pak mogućnost manipulacije. Tako gledano, Ex Machina nastavlja niz SF drama koje su se pojavile u poslednje vreme i gde spadaju Her (operativni sistem koji evoluira daleko brže nego čovek) i Under The Skin (vanzemaljka-ispitivačica razvija svoju ljudskost). Međutim, citati na koje se ovaj film oslanja su daleko stariji, književni koliko i filmski, od Ostrva doktora Moreaua H. G. Wellsa, preko Karela Čapeka i Asimova, što da ne i Frankensteina Mary Shelly, pa do Blade Runnera i The Matrix serijala.

Junak koga pratimo je Caleb (Gleeson), programer u velikoj firmi nalik Googlu. Od svih zaposlenika, baš je on izabran da provede sedam dana na udaljenom imanju sa misterioznim i genijalnim šefom Nathanom (Isaac). Međutim, umesto poslovnih saveta i “life coachinga”, šef ima za njega jedan specijalan i ultra-tajni zadatak. Naime, Nathan je došao do završne faze konstrukcije veštačke inteligencije i na Calebu je da sprovede nešto izmenjen i unapređen Turingov test (utvrđivanje je li u pitanju mašina ili čovek) na najnovijem robotu, Avi (Vikander). Prvo pitanje koje Caleb mora rešiti je oseća li prema Avi nešto što bi mogao osetiti prema ljudskom biću. Drugo je procena ima li Ava svest i je li sposobna za učenje. Konačno, treće pitanje na koje Caleb mora dati odgovor je ima li utisak da Ava oseća nešto prema njemu.

Ava je, na prvi, vizuelni dojam mnogo više robot nego čovek. Ima ljudske konture tela, ali je sve osim lica prekriveno metalom, elektronikom i mrežom. Međutim, njena inteligencija je mnogo više ljudska nego kompjuterska. Prvi susret između njih dvoje je čudan na način na koji je čudan susret dvoje neznanaca koji moraju otpočeti razgovor. Svi njihovi susreti se odvijaju u skučenoj kabini, njih dvoje su odvojeni staklom i vrlo brzo će se postaviti ne samo pitanje antropomorfnosti (već na drugom sastanku Ava će se pojaviti obučena u ljudsku odeću), nego i pitanje slobode.

Ono što se mora podvući u ovom filmu je genijalna ekonomika scenarija: film je ograničen na nekoliko lokacija (kuću, istraživačko postrojenje u podrumu i okoliš netaknute prirode) i praktično ima samo četiri lika, od kojih je četvrti Nathanova kućna pomoćnica Kyoko (Mizuno) koja ne govori. Ako izuzmemo pokazivanje lokacija (vodopadi i slično), ne baš impozantni budžet filma od nekih 15 miliona dolara je utrošen sjajno na stvaranje atmosfere i vrlo uverljive efekte za koje predviđam da će “ostariti” dostojanstvenije od mnogih drugih. Glumačka podela je isto odlična, mladi Gleeson je uverljiv kao geek, pametan, ali ne prepametan, možda čak pomalo naivan u socijalnim situacijama. Nasuprot njemu imamo Isaaca koji ređa dobre uloge jednu za drugom, a ovde nalazi fini balans između mesijanstva, pragmatičnosti, zena i mužjaštva. Međutim, prava zvezda filma je Alicia Vilander, nekadašnja balerina, koja ima veoma težak zadatak da nađe pravi balans između robotske i ljudske prirode svog lika, da pokaže emocije uverljivo, nikako karikaturalno, da ubedi Caleba i gledaoce da je prava osoba. Njena uloga u najboljem smislu priziva u sećanje ostvarenje Sean Young u Blade Runneru.

Ex Machina, naravno, nije film bez svojih problema. Jedan od njih je činjenica da svoj filozofski i antropološki potencijal ne koristi ni izbliza dovoljno, već ionako poznate teze iz literature i filmova više gomila nego što ih razlaže na inovativan i zanimljiv način. To neumitno vodi do pada u tempu pri sredini filma. Film ipak ne postaje previše dosadan zahvaljujući raspoloženim glumcima, atmosferi, scenografiji, fotografiji i muzici. Drugi, možda čak i značajniji problem skriva se u dramaturgiji: motivacija i odnosi između likova su takvi da su obrati “telefonirani” i nadasve providni. Od početka nam je jasno da je Nathan usiljeno cool, da je njegova konzumacija alkohola “čehovljevska puška” i da sa svojim istraživanjem skriva zadnje namere. Jasno nam je i da su odnosi između njega i robota (robotica?) nategnuti i da će eskalirati u sukob. Međutim, i ovaj problem je rešen veoma efektnim i iznenađujućim raspletom.

Sve u svemu, mora se reći da je Ex Machina (namerno je izostavljena prva reč latinske sentence, shvatićete i zašto) jedan sasvim solidan film. Neki od momenata su genijalni u svojoj neočekivanosti, kao onaj ničim izazvani ples negde na polovini filma. Drugi su, pak, suviše predvidljivi i iskorišteni na način da nisu samo citati, nego osnovni elementi filma. Treba uzeti u obzir da je ovo rediteljski debi jednog scenariste. U tom smislu malo čudi da Garland nije malo više poradio na razvoju priče, kao da se fokusirao samo na rasplet, dok se za ostale faze poslužio klišeiziranim rešenjima. Sa druge strane, on pokazuje talenat za rad sa glumcima i za vizuelnu komponentu priče, što je za svaku pohvalu. U svakom slučaju, Ex Machina je film vredan vašeg vremena.

Transcendence

2014.

režija: Wally Pfister

scenario: Jack Paglen

uloge: Johnny Depp, Rebecca Hall, Paul Bettany, Morgan Freeman, Cillian Murphy, Kate Mara

Novinske i internetske priče o Transcendence nisu bile nimalo ohrabrujuće. Ocene kritičara nisu ispunile očekivanja autora i producenata, a publika je u širokom luku zaobilazila ovaj film. Finansijski rezultat je porazan, budžet od 100 miliona dolara, zarada oko 30 i Transcendence je zasigurno najveći flop prve polovine kino-sezone.

To ne znači nužno da je film loš, naprotiv. Možda se ponovi priča sa Sorcererom koji je na duži vremenski period osujetio karijeru Williama Friedkina i uništio poverenje velikih studija u njega, da bi film postao hit na video formatu i televiziji. Razlika između nije tako zanemariva: Friedkin je stao kao autor iza svog filma, dok Transcendence potpisuje debitant na polju režije Wally Pfister, ali je jasno da iza filma produkcijski i svojim kredibilitetom stoji Christopher Nolan.

Pfister je, naime, bio direktor fotografije na skoro svim Nolanovim filmovima. Namera njih dvojice je bila da ponove uspeh Inceptiona, filma kojem su studiji prišli sa skepsom, te Nolanu ponavljali da je to izraz njihove dobre volje i da ne polažu velike nade u uspeh, ali da Nolan kod njih ima toliko kredita posle Insomnije i re-boota Batmana da može da pokuša da napravi svoj artistički blockbuster. Sva je prilika da je taj kredit konačno potrošio tako što je nabrao ogromna sredstva za projekat dvojice debitanata, Pfistera i scenariste Paglena. Ilustrativno je to da je Johnny Depp za svoju relativno pasivnu i drvenu ulogu 'ladno pokupio 20 miliona dolara, i da mu je ovo treći masivni flop zaredom.

Pozitivna strana Transcendence je činjenica da je u pitanju inteligentan i intelektualan SF film koji postavlja neka prava pitanja glede kretanja tehnologije i evolucije čoveka s njom i bez nje. Motive kojima se bavi Transcendence smo već viđali u legendarnim SF filmovima poput 2001: A Space Odissey, AI, Blade Runner, ali i u literaturi kod Dicka, Asimova, Lema i drugih, malo intelektualnije nastrojenih SF autora. Transcendence je žanrovski čisti SF, onakav kakav treba da bude, a ne akcioni, horor ili “superhero” film začinjen sa malo SF-a.

 

Film počinje sa pomalo autističnim naučnikom Willom Casterom (Depp) koji radi na stvaranju samosvesne veštačke inteligencije sa ženom Evelyn (Hall) i saradnicima Maxom Watersom (Bettany) i Josephom Taggerom (Freeman). Taj projekat bi omogućio umrežavanje znanja i sintezu daljih projekata koji ne samo da bi pomoću nano-tehnologije našle primenu u medicini i regeneraciji uništenih organa, nego bi našle primenu i u ekologiji i poboljšanju životne sredine. Nasuprot idealističkim naučnicima stoji neo-ludistička teroristička organizacija RIFT predvođena bivšom studentkinjom bio-tehnologije Brie (Mara). Teroristi će izvršiti simultane napade na naučne institucije i naučnike, a Caster će biti pogođen metkom i otrovan radijacijom. On će umreti u roku od mesec dana i njegov projekat će verovatno stati.

Ne, ako se pita Evelyn. Ona će ga spojiti na kompjuter i pustiti njegovu svest na internet, a Caster će transcedirati telesnu formu i postati virtuelni entitet koji se razvija. U početku će biti samo uspešni pretraživač koji će agentu Buchananu (Murphy) omogućiti da pohvata gro terorista, a svoju ženu odvesti na sigurno, pošto je Max pao u ruke terorističkoj bandi. Kasnije će virtuelni Caster evoluirati i započeti novi projekat data-centra u napuštenom pustinjskom gradiću. Kada projekat uspe, on će sa jedne strane biti ohrabrujuć za medicinu, ali će imati i opasne implikacije: Caster svoju svest umrežuje sa izlečenima i stvara armiju svojih robota... Castera treba zaustaviti, a jedina koja mu može prići dovoljno blizu je Evelyn. Naučnici, teroristi i vlada će udružiti snage na tom poduhvatu.

Pohvalno je što nam film ne nudi crno-belu sliku, nego oba zakleta neprijatelja, i tehno-fanatik Caster i neo-ludisti imaju tvrde argumente za svoje pozicije, onakve argumente koji bi bili prihvatljivi svakom mislećem biću, dok se ostali (dvojica naučnika, udovica i vlast oličena u agentu FBI) kreću po spektru u zavisnosti od situacije. To govori o tome koliko je tema budućnosti, tehnologije i naše ovisnosti o njoj kompleksna i zahtevna. Problem je u tome što ona nije filmična.

 

Svi kritičari, čak i oni naklonjeni filmu ističu kako dramaturgija nije savršena, i kako je film dosta slab po pitanju fabule, likova i njihovih motivacija. To se donekle može razumeti kroz Pfisterov “background” u fotografiji, on je prirodno skloniji vizuelnom nego narativnom aspektu, pa čak i kad podiže dinamiku on to čini putem vizuelnih i zvučnih efekata, sa upadljivo providnim predramatičnim soundtrackom. Vizuelni aspekt filma je savršen, fotografija je bistra i jasna, efekata ima koliko treba. Valja istaći da je sve snimano analogno, sa kamerom od 35 mm, i to je prilična retkost u uslovima današnje digitalizacije. Priča se odvija po mehanici korporativnog “slow-burning” trilera, sukobi su niskog intenziteta, često svetonazorski, retko operativni. Likovi su dosta tipski i pasivni. Pa čak ni ta silna nauka i filozofija u filmu nisu na previsokom nivou, niti su dovoljno detaljno objašnjene, pa Transcendence polako gubi veze sa bilo kakvom logikom, konvencionalnom ili makar internom. Kako ide prema kraju, film je sve više “random” po tom pitanju.

Zbog koncepcije likova jako pati i gluma u filmu. Rebecca Hall ima nezahtevnu i nezahvalnu ulogu ucveljene udovice verne idealima svog pokojnog muža i u tom segmentu briljira. Pritom autori žele da podvale tezu da je ona i sama briljantna naučnica, ali je nikad ne vidimo kako se naukom zapravo bavi. Bettany je solidan kao Max, naučnik sa moralnom dilemom, Murphy takođe nije loš kao FBI agent, iako je njegov lik potpuno nerazrađen, dok Morgan Freeman svoju ulogu starog mudraca može odigrati i u snu. Nikada nismo previše uvereni u briljantnost Marinog lika, ali osnovne note (živahnost, mladost, ideale i stav) ona u velikoj meri pogađa.

 

Potpuno razočaranje filma je njegova glavna zvezda Johnny Depp. Za njega se svašta može reći, ali nikako da je loš glumac. Moguće je da je upao u određene manirizme, pa više nije sposoban da se snađe sa ulogom koja je van njegove zone ugodnosti. Uloga Willa Castera je takva, atipična, iako sam lik nije napisan kao kompleksan. Poseban problem leži u činjenici da Caster od četvrtine filma prestaje da postoji u stvarnom svetu i ostaje samo u virtuelnom, sa svojim glasom i projekcijom na kompjuterskom ekranu. Depp se s tim nikako ne snalazi, i njegov lik na kraju nije nimalo intrigantan, zanimljiv, lud ili opasan kako su autori predvideli.

Kritičari su Transcendence upoređivali sa Her, ovogodišnjim dobitnikom Oscara za originalni scenario. Tematski su bliski, radi se o projekciji budućnosti u kojoj će naša tehnologija misliti za nas. Druga poveznica su likovi Castera, čija je svest prikopčana na kompjuter i Samanthe, koja je sama po sebi virtuelni entitet. Rezultati su različiti.

Jedan film je nagrađivan, drugi ne. Različito su se i poneli glumci u nesvakidašnjim zadacima, Scarlett Johanson je briljirala, Depp se izgubio. Različite su i autorske želje: Her je mala, komorna priča svedena na jednog čoveka i njegovo neposredno okruženje, dok Transcendence pokušava i ne uspeva da napravi generalizaciju. Zato je Her prvoklasan film, a Transcendence pomalo pretenciozan projekat sa solidnom idejom i nedovoljnom razradom, pre svega na dramaturškom planu.

Her

2013.

scenario i režija: Spike Jonze

uloge: Joaquin Phoenix, Scarlett Johansson (glas), Amy Adams, Chris Pratt, Rooney Mara, Olivia Wilde

Her je u neku ruku SF film, mada najviše igra po žicama romantične drame, komedije apsurda i nenamerne satire. Tu i tamo film sklizne tonom u pametovanje i držanje lekcija, ali potpuno zasluženo. To zvuči čudno iz mojih usta (iz mog pera, moje pisaće mašine, mog kompjutera), pošto sam alergičan na popovanje u bilo kom obliku, ali Her je genijalno delo i delo genija.

Spike Jonze u saradnji sa scenaristom Charliem Kaufmanom ima iza sebe dva gotovo genijalna apsurdna, zabavana i više nego meta filma. Being John Malkovich je otišao daleko u fikcionalizaciji poznatog glumca, dok je Adaptation ironizirao koncepte stvaralaštva. Oba filma su začeta na apsurdnim premisama, u prvom imamo portal u mozak poznatog glumca koji čoveku obezbeđuje potpuno nenormalnu luna-park vožnju i izbacuje ga kod mosta za New Jersey, dok u drugom u centru stoji adaptacija “non-fiction” knjige o orhidejama za film. Za razliku od ta dva od početka do kraja vrišteće smešna filma, Her deluje ozbiljno i utišano, ali to ne znači da nas Jonze neće počastiti sa nekoliko veoma glasnih smehova. Njegov glasovni cameo u obliku vanzemaljske bebe iz kompjuterske igrice, nenormalni telefonski seks između Phoenixovog Theodora i Kristen Wiig, sudar na slepo sa Oliviom Wilde, kao i kompletna pretpostavka mode u filmu (hipsteraj doveden do vrhunca, dovoljno je samo pogledati poster od filma sa Phoenixom sa brkovima i u crvenoj košulji) su vrišteće smešni momenti.

Ispod te smešne površine, Her je strašan film, jedan od onih koji udaraju u glavu i provociraju razmišljanje, neretko i veoma crne misli o budućnosti. Premisa nije nikako nova: centralna tema filma je preispitivanje šta će se dogoditi kada veštačka inteligencija toliko napreduje da dobije sasvim ljudske obrise i sposobnost stalnog učenja i evolucije. Imali smo HAL-a 9000 u Odiseji, imali smo Minority Report, pa čak i Kubrickovu ideju za AI koju je Spielberg dovršio. I ti filmovi su bili strašni u predvidljivom, dosta direktnom, epskom (i prozaičnom) maniru, ali Her je strašan na jedan sasvim drugi, lirsko-poetični način. Ljudski životi nisu direktno ugroženi postupcima AI entiteta, ali AI entitet je osoba čiji svesni ili nagonski postupci mogu da povrede čoveka na isti način kao što to može drugo ljudsko biće.

 

Dakle, Theodora prvi put vidimo u kancelariji, za kompjuterom kako piše veoma personalno, veoma emotivno pismo. Automatski se saživimo sa njim i pomislimo “O, kako drag čovek!” ili “U, jebote, koja pičkica!”, a onda on potpiše to pismo sa “Love, Loretta” i shvatimo da je to njegov posao. Naravno, potrebno je imati svojevrsni mentalni i emotivni sklop, da ne pominjemo elokvenciju i spisateljski talenat za takav posao.

Jasno nam je da je “setting” ne-tako-daleka budućnost, ali su sličnosti sa sadašnjošću zapanjujuće. Ljudi idu ulicom sa “bubicom” u uhu i gadgetom u ruci i razgovaraju sami sa sobom. Njihovi telefoni / tableti / štagodovi im odgovaraju robotskim glasom. Američka kritika navodi sličnosti sa novim Apple-ovim operativnim sistemom Siri koji ima glasovnu podršku (ja nisam probao i ne želim, od smartphona se ježim), Jonze, međutim, tvrdi kako je razvijao ideju za film pre nego što se Siri pojavio na tržištu, i nemamo razloga da mu ne verujemo.

Theodore je sveže razveden (iz razloga koje ćemo otkriti, i koji su “punchilne” filma), ali još nije potpisao papire, i još uvek fantazira o svojoj bivšoj ženi Catherine (Mara). Kada ne radi i ne fantazira, Theodore igra igrice, visi na sex chatovima i komunicira sa ukupno dvoje ljudi. Jedan je njegov dobroćudni kolega Paul (Pratt), kome je Theodore uzor, a druga je suseda iz zgrade Amy (Adams), njegova stara prijateljica sa sličnim problemima otuđenosti koji more i Theodora.

Sve će se promeniti kada on instalira novi operativni sistem na sve svoje uređaje (očito je to moguće u budućnosti). Operativni sistem ima prijatan ženski glas (Johansson) i odaziva se na ime Samantha. U početku je Samantha samo izuzetno sposobna i uslužna sekretarica koja može vrlo brzo raskrčiti nered fajlova na kompjuteru, procesirati podatke i pisati mailove na autopilotu, ali Samantha vrlo brzo uči i napreduje, evoluira i sve više dobiva crte kompletne, skoro savršene ličnosti. SF objašnjenje iza toga je pojednostavljeno, ali sasvim zadovoljavajuće, u nju je uprogramiran genetski kod nekoliko (desetina, stotina...) programera, i puštena je u svet (u empiriju, ako ćemo se praviti pametni) da se razvija.

Naravno, između pomalo solipsističnog, a opet simpratičnog i dragog Theodora i genijalne Samanthe se prvo razvija prijateljstvo, interes, pa onda i ljubav. I ta ljubavna priča je veoma inteligentno i taktično napravljena, sa okom za detalje. Jedina razlika između ljudsko-ljudske ljubavne priče i ove je to što Samantha nema fizičko telo, ali to ne znači da nije sposobna da oseća, bilo podražaje, bilo emocije. Zanimljiv je i “setting”, odnosno kako se okolina odnosi prema takvim “interspecies” romansama, neke je stid što to rade i misle da su poludeli, drugi prema tome nemaju predrasude, trećima je to bolesno, sa dobrim razlogom ili bez, a četvrti od toga prave fetiš (još jedna od najjačih scena u filmu). Naravno, pitanje koje se nameće je: šta će se desiti kada Samantha u svojoj evoluciji preraste Theodora, ili globalno: kada operativni sistemi u svojoj evoluciji prerastu ljude i zažive na jednoj potpuno drugoj ravni.

 

Koncept je zanimljiv, intrigantan i inteligentan i majstorski je izveden od strane autora, Jonze drži film pod potpunom kontrolom, pa je Her iznenađujuće koherentan film koji vešto izbegava sve zamke haosa i intelektualne onanije. Sa druge strane, ovo je topao film, obojen emocijama (vidljivo u fotografiji u kojoj hladni, plavo-sivi urbani pejzaž stoji u kontrastu sa našim šareno odevenim junacima), nikako hladan, distanciran i klinički precizan.

Izvedba glumaca je takođe na visokom nivou. Olivia Wilde fino dozira ludilo i pretvaranje u zanimljivoj epizodi žene koja je nesporno inteligentna i zanimljiva, ali koja ima sulude potrebe i koja je bolesno dominantna. Rooney Mara isto ima zanimljivu epizodu kao Theodorova bivša žena. Chris Pratt je uverljiv kao kolega, a Amy Adams briljira kao Theodorova jedina prava prijateljica, iako ima nezahvalno malu minutažu da bi se lik razvio do potrebnog nivoa.

Ipak, film se vrti oko dvoje glavnih likova. Phoenix je opet pokazao da je jedan od najboljih glumaca danas, njegova izvedba nesumnjivo odudara od njegovih ranijih uloga, njegova introvertnost je potpuno drugačija nego prošlogodišnja u filmu The Master. Ovda mora da se osloni na svoj glas, pošto je njegova fizička manifestacija detaljno iskrojena i tu nema slobode, i on uspeva da sa glasom dočara emocije. Njegov lagani manirizam mrmljanja sebi u bradu je prisutan, ali ne smeta, jer je Theodore apsolutno zamisliv sa takvim ponašanjem. Scarlett Johansson ima najteži zadatak u filmu, jer Samantha nema fizičku manifestaciju. Ona je morala dočarati nimalo jednostavan set emocija i određeni seksipil samo sa glasom. I bez “spoilera” da je njen glas iza Samanthe, potpuno je moguće zamisliti Samanthu baš kao Scarlett – lepu, plavu, emotivnu i pre svega prijatnu. I seksi, ali ne na onaj otrcani način, ne kao “hot line” drolju, nego kao živahnu, inteligentnu i privlačnu ženu. Jasno nam je da Scarlett to može, pogledajte samo Vicky Christina Barcelona, ali obratite pažnju na njen glas.

Her je svakako jedan od filmskih vrhunaca prošle godine, počistio je filmske nagrade za scenario, koji je najjače oružje filma, i nominovan za Oscare u još četiri kategorije. Umetnički koliko treba, angažovan koliko treba, briljantno izveden i genijalno osmišljen, Her je film koji morate pogledati. Her će vam promeniti percepciju tehnologije od koje postajemo ovisni. Imajte ovaj film na umu kada vidite četvoro frikova kako sede zajedno u kafiću i svako drka svoj smartphone.