Yoga Hosers

2016.

scenario i režija: Kevin Smith

uloge: Harley Quinn Smith, Lilly-Rose Depp, Johnny Depp, Adam Brody, Jack Depp, Vanessa Paradis, Austin Butler, Tyler Posey, Jennifer Schwalbach Smith, Justin Long, Tony Hale, Genesis Rodriguez, Haley Joel Osment, Ralph Garman

Kako sam već pisao na blogu, volim Kevina Smitha. Njegove rane radove baš volim, ono što je radio u novom milenijumu do neke granice volim, a odatle sam spreman da oprostim recikliranja samog sebe i infantilne štoseve jer su smešni. Ali, sa izuzetkom Red State, u Smithovoj karijeri je silazna putanja ne samo prisutna, nego i očita. Logično, čovek se više zanima sa kraćim i/ili kućnijim formama, klipovima, podcastima, prozivanjem filmskih kritičara na društvenim mrežama i slično, pa je evidentno da je za filmove izgubio interes i kondiciju.

Iako se može pomisliti da je problem samo u dugometražnim filmovima, Smithov angažman na omnibusu Holidays je užasan na granici uvredljivosti ili sabotaže, pa se može reći da mu je trenutna “horor” faza nešto najgore što je i u teoriji mogao da snimi. Toliko da mi dođe da se pitam kako je uopšte uspeo da prikupi pare i glumce za tzv. “kanadsku trilogiju”, koja počinje sa miskoncipiranim i pogubljenim Tuskom i čiji je središnji deo familijarni projekat Yoga Hosers. Možda su nečije nade usmerene prema finalu Moose Jaws (kao čuveni Spielbergov film, samo na snegu i sa losom umesto ajkule, kaže Smith), ali dozvoljavam sebi da se po tom pitanju svrstam u skeptike.

Elem, zašto rekoh da je Yoga Hosers familijarni projekat? Zato što u njemu uloge imaju svi članovi dveju familija. Smith se u svojim filmovima i inače pojavljuje u cameo ulogama (i kao Silent Bob, ali to je druga, lepša priča), ali dati glavnu ulogu svojoj kćeri, a jednu epizodu ženi, to je već nepotizam. A šta tek reći na činjenicu da je u celoj priči još jedna familija, razvedeni otac i majka i njihovo dvoje dece? Dakle, Johnny Depp reprizira jednu od svojih najgorih i najuvredljivijih imitacija, inspektora Guya LaPointea, već viđenog u deus-ex momentu Tuska, njegova bivša žena Vanessa Paradis se pojavljuje kao učiteljica koja, hm, daje kontekst priči, drugu glavnu i naslovnu ulogu igra ne baš talentirana i skoro nikako zainteresirana kćerka Lilly-Rose, a i sin Jack je morao makar da ima cameo.

Kad se dve familije sa internim napušenim sprdnjama spoje, za očekivati istu takvu zajebanciju, internu i napušenu, što ne mora biti nužno loše ako su ti štosevi koliko-toliko razumljivi publici, a nisu usiljeni i reciklirani. To ovde nije slučaj i mi smo kao publika osuđeni da patimo dok se oni možda, ali samo možda, zabavljaju. Smith se očajnički trudi, dovija i koristi štosevima iz svojih prošlih, boljih filmova kako bi tu zajebanciju uobličio u nešto polu-koherentno i makar u tragovima interesantno. Ne ide mu, pa ne ide.

Nije da ima nekog smisla, ali hajdemo reći koju i o radnji filma. Dve prodavačice iz jedne scene iz Tuska, obe srednjoškolke sa imenom Coleen, troše svoju besmislenu egzistenciju na nezanimljivom poslu, probama bezveznog pop-sastava, nečemu što liči na časove joge i blenući u telefone na kojima im se odigrava celokupni društveni život. Baš kada dobiju poziv od zgodnog frajera da dođu na žurku, menadžerka radnje i maćeha jedne od njih im namesti smenu na poslu. Kud će, šta će, one reše da zamole frajera da žurku preseli kod njih u radnju. Sve bi bilo super da frajer i njegova ekipa nisu neki prikriveni satanisti koji bi da žrtvuju klinke. Međutim, to je tek manji deo problema jer tim delom Kanade hara neumrli lokalni nacista sa vojskom svojih minijaturnih SS-ovaca napravljenih od kobasice koji svoje žrtve sodomiziraju do smrti.

Ok, bizarno je i više od toga nekako “random”, više u smislu lupetanja, ali to nije problem ako autor zna šta bi s tim, kako bi to složio i zapravo u šta. Recimo, ovako nešto zvuči idealno za epizodu South Parka. Nije toliko problem ni ismevanje Kanađana i njihove kulture zbog skoro svega što jesu (njihove dvojezičnosti, njihovog govora, njihove hrane, njihovih životinja, njihovih sportskih aktivnosti, bapske ljubaznosti starijih i razmaženosti mladih, toliko da je samo falilo negde spomenuti Trudeaua ili njegov kabinet), to sve barem 15-ak godina radi i South Park, koliko činjenica da je to samo sebi cilj i da Smith time u suštini kupuje vreme umesto da razvija bilo priču, bilo likove. Scene su preduge na silu, snimljene tako da deluju odrađeno preko kurca, a u inflaciji loših štoseva se gube i oni vredni.

Yoga Hosers je loš trash film koji treba izbeći čak i ako ste poklonik Kevina Smitha. Naročito ako ste njegov fan. Ali, poznajući prave fanove, oni će film i pored mog i bilo čijeg upozorenja pogledati prosto jer su fanovi. S tim u vezi, imam jednu molbu za njih: ako ima nekog ko prati Smithov noviji internetski opus, neka mi, lepo ga molim, objasni o čemu se tu radi i ima li Yoga Hosers smisla, od naslova koji se ponavlja kao neka metiljava uvreda, nadalje.

Black Mass

2015.

režija: Scott Cooper

scenario: Mark Mallouk, Jez Butterworth (prema knjizi Dicka Lehra i Gerarda O'Neilla)

uloge: Johnny Depp, Joel Edgerton, Benedict Cumberbatch, Dakota Johnson, Kevin Bacon, Peter Sarsgaard, Jesse Plemons, Rory Cochrane, David Harbour, Adam Scott, Corey Stoll, Julianne Nicholson, Juno Temple, W. Earl Brown, Bill Camp, Brad Carter

James “Whitey” Bulger je jedna od interesantnijih pojava na američkoj krimi-sceni. Ne samo da je po svemu bio osebujna ličnost, nego je i njegova kriminalna karijera bila posve osebujna, kao i kasniji život. On je 20-ak godina suvereno vladao bostonskim podzemljem, da bi posle toga proveo 16 godina u begu (u to doba je bio drugi na listi najtraženijih begunaca, odmah iza Bin Ladena).

Uz njegove privatne kontradiktornosti, zanimljiv je i mehanizam po kojem je bio neprikosnoveni mafijaški boss. U svojoj vladavini Bulger se nije oslanjao na brata koji je bio uticajni političar, nego na snage zakona. Priznajem, donkle je očekivano da se kriminalci oslanjaju na korumpirane pojedince u policiji, pa čak i na cinkanje i potkazivanje rivala, ali ovde to nije slučaj. Bulgerova banda Winter Hills je bila u savezu sa FBI-jem protiv italijanske mafije koja je tad bila prioritet. Nije baš najjasnije za koje je sve usluge Bulger nagrađen tako kako je nagrađen (bio je pod zaštitom i nisu ga dirali ni za izuzetno krupne pizdarije), ali ta alijansa je formirana preko agenta Connollija, Bulgerovog prijatelja iz detinjstva.

Bulger je i pre konačnog hapšenja bio zanimljiv Hollywoodu. Poslužio je kao uzor Martinu Scorseseu za lik Franka Costella u The Departed, ekscentričnog mafijaša koji ubacuje svoje špijune u policiju, kojeg maestralno igra Jack Nicholson. Nakon hapšenja se interes pojačao. Prvo je prošle godine izašao dokumentarac Whitey, bilo je i nešto o njemu u “true crime” formatu na televiziji, a očekuje se, pored ovog, još jedan visokobudžetni igrani film iza koga su stali Bostonci Ben Affleck i Matt Damon.

Pred sobom imamo Black Mass (naslov uglavnom nema veze sa filmom i zvuči generički i pseudo-cool) Scotta Coopera sa Johnnijem Deppom u ulozi Jamesa Bulgera. To je svakako odlična vest za glumca, jer posle izbora nekoliko bizarnih, prekostimiranih i prenašminkanih uloga uzastopno (što je simpatično možda u manjoj epizodi, ali je ubibože iritantno kada je reč o glavnoj ulozi), Depp konačno ima priliku da glumi, umesto da glumata. Iako je i za potrebe ove uloge maskiran do neprepoznatljivosti, Depp Bulgera igra sigurno, utišano, smireno i odmereno, bez tragova karikiranja, šmire i kreveljenja. On je u ranijoj, kreativnijoj i postojanijoj fazi svoje karijere već igrao gangstere i to sasvim dobro, a Black Mass je potvrda da nije još za staro gvožđe.

Međutim, to nije naročito dobra vest za Scotta Coopera, jer mu je Johnny Depp koji se vraća na pravi put možda i jedini uspeh. I sam bivši glumac, Cooper je debitovao kao autor sa izuzetnim, kao country pesma mudrim filmom Crazy Heart (2009) za koji je Jeff Bridges dobio Oscara za glavnu mušku ulogu, da bi posle toga usledio “backwoods noir” Out of the Furnace (2013), ambiciozno zamišljen film koji ima svoje momente, ali mu neujednačenost dolazi glave. Glede stabilnosti, Black Mass je korak unapred, ali odlazi u drugu krajnost: jednu izuzetnu priču, kakva je Bulgerova, pretvorio je u ravnjikav i nepamtljiv film. Čini se da se Cooper još uvek traži kao autor, a nije svestan da se pronašao još sa prvim filmom.

Pod ravan ne mislim da je Black Mass dosadan film i film bez stila, ali mu ipak fali ono nešto arome. U par pojedinačnih scena je ima, ali to nije dovoljno da popravi utisak o filmu koji traje dva sata. Za glavnog lika imamo minimum motivacije, kao i za Connollija (Edgerton) za ostale ni toliko. O razvoju se ne može govoriti čak ni kod njih dvojice. Bulger počinje kao nasilni i prepredeni kriminalac, tako i završava, Connolly je sve vreme ljigavi federalni agent koji balansira lojalnost prema prijatelju iz detinjstva, posao koji mora obaviti i moralne posledice toga da se našao u nepredviđenoj situaciji.

Problem je svakako u scenariju, ali Cooperova je greška što te nedostatke nije otklonio. Čak ni na vizuelnom planu Black Mass ne istupa, iako izgleda korektno, možda suviše tamno za moj ukus, ali u skladu sa tonom filma. Cooper je imao na raspolaganju i armiju glumaca u manjim, epizodnim ulogama, ali i oni su redom potrošeni. Mi nismo ni svesni da su oni tamo, možda čak i nećemo zapamtiti imena njihovih likova i njihove uloge “lopova i žandara” u ovoj priči, a ona ipak nije baš toliko mutna i intrigantna da bi nam pomerila pamet.

Kada se sve sabere i oduzme, možda je najtačnije opisati Black Mass kao “ultra light” varijantu filmova Martina Scorsesea. Pritom ne mislim pre svega na solidni, ali za Scorsesea atipični The Departed koji je od Jamesa Bulgera pokupio ono najbolje i pritom ostao remake izvrsnog honkonškog filma Infernal Affairs. Ne, Black Mass kao da pokušava da liči na Scorseseove klasike Goodfellas i Casino, ali nema dovoljno petlje. Scorsese je barem imao likove za pamćenje poverene pravim glumcima. Black Mass deluje kao bleda kopija i to gotovo nikad nije dobro.

Transcendence

2014.

režija: Wally Pfister

scenario: Jack Paglen

uloge: Johnny Depp, Rebecca Hall, Paul Bettany, Morgan Freeman, Cillian Murphy, Kate Mara

Novinske i internetske priče o Transcendence nisu bile nimalo ohrabrujuće. Ocene kritičara nisu ispunile očekivanja autora i producenata, a publika je u širokom luku zaobilazila ovaj film. Finansijski rezultat je porazan, budžet od 100 miliona dolara, zarada oko 30 i Transcendence je zasigurno najveći flop prve polovine kino-sezone.

To ne znači nužno da je film loš, naprotiv. Možda se ponovi priča sa Sorcererom koji je na duži vremenski period osujetio karijeru Williama Friedkina i uništio poverenje velikih studija u njega, da bi film postao hit na video formatu i televiziji. Razlika između nije tako zanemariva: Friedkin je stao kao autor iza svog filma, dok Transcendence potpisuje debitant na polju režije Wally Pfister, ali je jasno da iza filma produkcijski i svojim kredibilitetom stoji Christopher Nolan.

Pfister je, naime, bio direktor fotografije na skoro svim Nolanovim filmovima. Namera njih dvojice je bila da ponove uspeh Inceptiona, filma kojem su studiji prišli sa skepsom, te Nolanu ponavljali da je to izraz njihove dobre volje i da ne polažu velike nade u uspeh, ali da Nolan kod njih ima toliko kredita posle Insomnije i re-boota Batmana da može da pokuša da napravi svoj artistički blockbuster. Sva je prilika da je taj kredit konačno potrošio tako što je nabrao ogromna sredstva za projekat dvojice debitanata, Pfistera i scenariste Paglena. Ilustrativno je to da je Johnny Depp za svoju relativno pasivnu i drvenu ulogu 'ladno pokupio 20 miliona dolara, i da mu je ovo treći masivni flop zaredom.

Pozitivna strana Transcendence je činjenica da je u pitanju inteligentan i intelektualan SF film koji postavlja neka prava pitanja glede kretanja tehnologije i evolucije čoveka s njom i bez nje. Motive kojima se bavi Transcendence smo već viđali u legendarnim SF filmovima poput 2001: A Space Odissey, AI, Blade Runner, ali i u literaturi kod Dicka, Asimova, Lema i drugih, malo intelektualnije nastrojenih SF autora. Transcendence je žanrovski čisti SF, onakav kakav treba da bude, a ne akcioni, horor ili “superhero” film začinjen sa malo SF-a.

 

Film počinje sa pomalo autističnim naučnikom Willom Casterom (Depp) koji radi na stvaranju samosvesne veštačke inteligencije sa ženom Evelyn (Hall) i saradnicima Maxom Watersom (Bettany) i Josephom Taggerom (Freeman). Taj projekat bi omogućio umrežavanje znanja i sintezu daljih projekata koji ne samo da bi pomoću nano-tehnologije našle primenu u medicini i regeneraciji uništenih organa, nego bi našle primenu i u ekologiji i poboljšanju životne sredine. Nasuprot idealističkim naučnicima stoji neo-ludistička teroristička organizacija RIFT predvođena bivšom studentkinjom bio-tehnologije Brie (Mara). Teroristi će izvršiti simultane napade na naučne institucije i naučnike, a Caster će biti pogođen metkom i otrovan radijacijom. On će umreti u roku od mesec dana i njegov projekat će verovatno stati.

Ne, ako se pita Evelyn. Ona će ga spojiti na kompjuter i pustiti njegovu svest na internet, a Caster će transcedirati telesnu formu i postati virtuelni entitet koji se razvija. U početku će biti samo uspešni pretraživač koji će agentu Buchananu (Murphy) omogućiti da pohvata gro terorista, a svoju ženu odvesti na sigurno, pošto je Max pao u ruke terorističkoj bandi. Kasnije će virtuelni Caster evoluirati i započeti novi projekat data-centra u napuštenom pustinjskom gradiću. Kada projekat uspe, on će sa jedne strane biti ohrabrujuć za medicinu, ali će imati i opasne implikacije: Caster svoju svest umrežuje sa izlečenima i stvara armiju svojih robota... Castera treba zaustaviti, a jedina koja mu može prići dovoljno blizu je Evelyn. Naučnici, teroristi i vlada će udružiti snage na tom poduhvatu.

Pohvalno je što nam film ne nudi crno-belu sliku, nego oba zakleta neprijatelja, i tehno-fanatik Caster i neo-ludisti imaju tvrde argumente za svoje pozicije, onakve argumente koji bi bili prihvatljivi svakom mislećem biću, dok se ostali (dvojica naučnika, udovica i vlast oličena u agentu FBI) kreću po spektru u zavisnosti od situacije. To govori o tome koliko je tema budućnosti, tehnologije i naše ovisnosti o njoj kompleksna i zahtevna. Problem je u tome što ona nije filmična.

 

Svi kritičari, čak i oni naklonjeni filmu ističu kako dramaturgija nije savršena, i kako je film dosta slab po pitanju fabule, likova i njihovih motivacija. To se donekle može razumeti kroz Pfisterov “background” u fotografiji, on je prirodno skloniji vizuelnom nego narativnom aspektu, pa čak i kad podiže dinamiku on to čini putem vizuelnih i zvučnih efekata, sa upadljivo providnim predramatičnim soundtrackom. Vizuelni aspekt filma je savršen, fotografija je bistra i jasna, efekata ima koliko treba. Valja istaći da je sve snimano analogno, sa kamerom od 35 mm, i to je prilična retkost u uslovima današnje digitalizacije. Priča se odvija po mehanici korporativnog “slow-burning” trilera, sukobi su niskog intenziteta, često svetonazorski, retko operativni. Likovi su dosta tipski i pasivni. Pa čak ni ta silna nauka i filozofija u filmu nisu na previsokom nivou, niti su dovoljno detaljno objašnjene, pa Transcendence polako gubi veze sa bilo kakvom logikom, konvencionalnom ili makar internom. Kako ide prema kraju, film je sve više “random” po tom pitanju.

Zbog koncepcije likova jako pati i gluma u filmu. Rebecca Hall ima nezahtevnu i nezahvalnu ulogu ucveljene udovice verne idealima svog pokojnog muža i u tom segmentu briljira. Pritom autori žele da podvale tezu da je ona i sama briljantna naučnica, ali je nikad ne vidimo kako se naukom zapravo bavi. Bettany je solidan kao Max, naučnik sa moralnom dilemom, Murphy takođe nije loš kao FBI agent, iako je njegov lik potpuno nerazrađen, dok Morgan Freeman svoju ulogu starog mudraca može odigrati i u snu. Nikada nismo previše uvereni u briljantnost Marinog lika, ali osnovne note (živahnost, mladost, ideale i stav) ona u velikoj meri pogađa.

 

Potpuno razočaranje filma je njegova glavna zvezda Johnny Depp. Za njega se svašta može reći, ali nikako da je loš glumac. Moguće je da je upao u određene manirizme, pa više nije sposoban da se snađe sa ulogom koja je van njegove zone ugodnosti. Uloga Willa Castera je takva, atipična, iako sam lik nije napisan kao kompleksan. Poseban problem leži u činjenici da Caster od četvrtine filma prestaje da postoji u stvarnom svetu i ostaje samo u virtuelnom, sa svojim glasom i projekcijom na kompjuterskom ekranu. Depp se s tim nikako ne snalazi, i njegov lik na kraju nije nimalo intrigantan, zanimljiv, lud ili opasan kako su autori predvideli.

Kritičari su Transcendence upoređivali sa Her, ovogodišnjim dobitnikom Oscara za originalni scenario. Tematski su bliski, radi se o projekciji budućnosti u kojoj će naša tehnologija misliti za nas. Druga poveznica su likovi Castera, čija je svest prikopčana na kompjuter i Samanthe, koja je sama po sebi virtuelni entitet. Rezultati su različiti.

Jedan film je nagrađivan, drugi ne. Različito su se i poneli glumci u nesvakidašnjim zadacima, Scarlett Johanson je briljirala, Depp se izgubio. Različite su i autorske želje: Her je mala, komorna priča svedena na jednog čoveka i njegovo neposredno okruženje, dok Transcendence pokušava i ne uspeva da napravi generalizaciju. Zato je Her prvoklasan film, a Transcendence pomalo pretenciozan projekat sa solidnom idejom i nedovoljnom razradom, pre svega na dramaturškom planu.

The Lone Ranger

2013.

režija: Gore Verbinsky

scenario: Justin Haythe, Ted Elliot, Terry Rossio

uloge: Johnny Depp, Armie Hammer, William Fichtner, Tom Wilkinson, Ruth Wilson, Helena Bonham Carter, James Badge Dale

Skupila se ekipa iz Pirates of The Caribbean da napravi nešto slično što se bavi nečim što nisu ludi pirati nego ludi Divlji Zapad. Producent Jerry Bruckheimer, Disney Studio, reditelj Gore Verbinsky, scenaristički trio i Johnny Depp su tu da nam pruže malo čistokrvne uvrnute zabave. Ne baš.

Budimo realni, i Pirates su pomalo smorili. Prvi je zabavan i inovativan, ekranizacija tematske vožnje u lunaparku je dosta neobičan koncept. Sa drugim su sačekali dovoljno vremena i razmišljali šta bi i film je bio solidan i zabavan, ništa posebno. Treći je već nalepljen, ali ljudi vole trilogije, Četvrti potpuno nepotreban za film, pre svega zato što su makli većinu „pomoćnih“ likova, nadajući se da će započeti novu trilogiju. Najavljen je i peti deo, opet sa novim rediteljem. Inovativnost i filmski kvalitet nisu jedini uslovi za uspeh, i bolji i lošiji filmovi iz Pirates serijala zarađuju astronomske cifre, publika se vezuje za likove, neki i odrastaju s njima, a Johnny Depp je podigao blesavljenje i kreveljenje na novi nivo i privlačio pažnju na sebe.

I to je problem, jer se Johnny zatvorio u kavez u kome se oseća sigurno, igrajući čudake i ludake po umetnički nezahtevnim preproduciranim spektaklima, izbegavajući ozbiljne uloge u zahtevnim filmovima. Što je najgore Johnny Depp je dobar glumac sa više od nekoliko dobrih uloga u svojoj prošlosti. Nažalost, njegovi filmovi koji nisu u domenu fantazije ili horor-komedije u poslednje vreme slabo prolaze kod publike i kritike, delom i zbog toga što Johnny ne može da ih iznese na isti način kao pre 15 godina. Bilo je pitanje dana kada će neki njegov tipičan film zveknuti na box office-u.

The Lone Ranger je sinonim za promašaj. Dugo očekivan i odgađan, loše zamišljen od početka, sa odstupanjem od originala tako da bi se približio idealu filma sa Johnnijem Deppom, sa problemima oko pronalaženja reditelja, sa pogrešnim izborom glumaca, sa obiljem jeftinih trikova i nervirajućih detalja, ovaj film je recept za katastrofu. Kritika ga je dočekala na nož, autorski tim kaže da su se kritičari „kladili protiv njih“, maliciozno pisali prikaze unapred itd. Da se odmah ogradim od njih, nisam ni pratio vesti o ovom projektu, a prikaz pišem po odgledanom filmu. I ako im ja budem kriv za neuspeh na ex-yu tržištu, onda svaka im čast, zaslužili su.

U pitanju je papazjanija od raznih motiva iz raznih westerna, sa formuličnom i nepamtljivom pričom punom generičkih rešenja, sa obiljem manjih, rubnih zapleta, i nemaštovito režirana. Originalna legenda o usamljenom rendžeru je priča o teksaškom rendžeru crncu, koji je preživeo Građanski rat u Konfederaciji (što je bio priličan uspeh) i kasnije imao uspešnu šerifsku i revolverašku karijeru. Već u originalnoj radio-verziji iz tridesetih je ta priča distorzirana, usamljeni rendžer postaje veteran južnjačke vojske koji oblači belu uniformu i sveti se banditima, izdajnicima i neprijateljima Juga. Da li je neko video sličnost sa KKK? Filmske ekranizacije iz 50-ih i TV serija su bile lake i nepamtljive limunade, ali su solidno prolazile kod publike. Kasnije ekranizacije su redom bile slabe, kao da je The Lone Ranger bio uklet (ili samo loš) koncept. Disney i Bruckheimer su rešili da iskoriste legendu za okosnicu svoje verzije, usput ubacujući motive od Peckinpaha (dilema o progresu koji će uništiti Divlji Zapad), preko spaghetti westerna (osvetnik koga niko ne poznaje, mitraljezi, muzika koja pokušava da uhvati duh Enia Morriconea) do Dead Man (mudri Indijanac i šeprtljavi belac) i Little Big Mana (užasno našminkani Johnny Depp kao jako stari narator). Da li sam zaboravio pomenuti i Back To The Future III, Indianu Jonesa III, Wild Wild West i Tarantinove i Rodriguezove over the top kolaže? Da, ima i toga... Povrh toga, Lone Ranger postaje film o njegovom pomoćniku Tontu (Depp), a sam rendžer (Hammer) biva degradiran u pomoćnika ograničenih sposobnosti i inteligencije. Kada se tome dodaju klišeizirani likovi i njihovi nelogični postupci, dobijamo nešto nalik na ekranizaciju kompjuterske igrice sa niskim AI-em.

Vizuelni identitet filma je prenabudžen CGI-em, ali dobar utisak ostavljaju ton i koreografija statista i kaskadera. Muzika je očajno izabrana, što ne priliči Hansu Zimmeru i uglavnom se svodi na očekivani izbor previše poznatih tema. Glumci su očajno izabrani, Hammer nema ni snage ni harizme da parira Deppu, Fichtner je jednodimenzinalni negativac (u njegovu odbranu, i lik je tako napisan), Tom Wilkinson u svojoj ulozi sofisticiranog negativca pokazuje glumačkog znanja koliko i komad šperploče, Ruth Wilson svoju dosadnu ulogu igra na dosadan način, a ni Helena Bonham Carter nije puno bolja kao madamme sa pištoljem u nozi od slonovače (ne zajebavam se). John Badge Dale gine negde na trećini, ali mi nije nedostajao. Da bi jad bio veći, imamo ne jedno, nego dva iritantna derišta koji šmiraju, cmizdre i zapitkuju. U tom kontekstu, Johnny Depp je dodatni kamen oko vrata za ovaj film, i u finansijskom i u glumačkom smislu, jer blesavljenje nije isto što i gluma, a ovde bi i gluma teško održala film iznad vode. Ni njegov lik nije maštovito osmišljen, on je bazično uvrnuti indijanski šaman i možemo ga strpati u isti koš sa stereotipima kao što su magični crnja i premudri kosooki učitelj. Rasizam niskog profila na delu.

Ako baš tražimo dobre aspekte filma, naći ćemo nešto blesave over the top akcije, mada se i ona ponavlja i, logično, obilje slapstick momenata. Naći će se tu i pokoji duhoviti one-liner, čak i nagoveštaj humorističkog ping-ponga, ali ni to ne deluje prirodno ili improvizovano. Uostalom, sve smo to već videli u Pirates of The Caribbean, a i u starijim naslovima. Negde na marginama priče naći ćemo i male nagoveštaje društvene kritike (cena progresa, masakr nad Indijancima), ali to nije dovoljno razrađeno. Sa druge strane nam iznad glave visi ideja o osvetništvu kao rešenju kada je zakon nemoćan, što je vrhunska naivnost.

Sve u svemu, The Lone Ranger je na kratke trenutke zabavan film, ali veći deo vremena umara gledaoca. Određene formule se mogu samo toliko puta ponoviti. Određene formule se teško variraju. Fokus grupe umeju biti nesiguran parametar i treba poslušati zdrav razum i zaboraviti na snimanje ovakvih skupih promašaja. Nekoliko implikacija ovog filma nisu u skladu sa „klinačkim“ PG13 rejtingom. Sa druge strane, tretman teme je klinački. Sa treće strane, klinci više ne kuže western, što ovakav film čini izlišnim. Ako se loš trend na blagajni nastavi, možda se izvučemo i ne dobijemo nepotrebni, još manje smisleni nastavak.