Drop

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Moram da priznam, dragi čitaoci, da nikako ne kapiram mehaniku romanse u sadašnjem trenutku. Nekada se znalo: bioskop i zajednička kanta kokica da se prsti dodiruju, ali svakom svoje piće. Posle šetnja po gradu makar do idealnog kafića gde se slažu utisci i planiraju daljnje aktivnosti, možda neka izložba, koncert, „klabing“ ili, pak, neka klopa ili još šetnje u dvoje, daleko od nepredvidljivih gužvi, što je možda i najbolje. Sve je to elegancijom podsećalo na tango, ali bez strogih sudija koji bi brojali greške i promašene korake. Ili to tako biva u dvadesetima.

Možda sam, sad sa četrdeset i kusur, samo mator, pritisnut dnevnim brigama porodičnog života, pa stoga ispao iz štosa. Možda se samo užasavam depersonalizovane komunikacije i aplikacija za sve, pa i za „uparivanje“. Svakako, ako ne bih okretao na komediju, verovatno na tragu neprijatne „stend-up“ improvizacije, ceo taj svet nalaženja, sastanaka i upoznavanja preko komunikacije „zatvorenih karata“ bih percipirao kao ne naročito originalan psihološki horor.

Drop Kristofera Lendona (Happy Death Day oba dela, Freaky, scenario još za Paranormal Activity serijal) napeti je triler smešten u okruženje prvog sastanka između dvoje zrelih ljudi koji se ne odvija po planu. A i za sastanak, i za očekivanja, i za njihovo iznevereavanje krive su, makar delom, aplikacije.

Vajolet (Megan Fahi, zvezda serija The Bold Type i The White Lotus) je udovica i samohrana majka u tridesetim godinama, a radi kao psihoterapeutkinja za žrtve traume i nasilja u vezi. Ona je to i sama bila: njen pokojni muž Blejk (Majkl Šej u flešbek scenama) ju je maltretirao, a još od uvodne scene se sugeriše da ga je ona možda u samoodbrani ubila. Bilo kako bilo, Vajolet od Blejkove smrti nije izlazila na sastanke s muškarcima, ali je Henri (Brendon Sklenar, nedavno viđen u It Ends with Us i seriji 1923) pokazao izuzetnu upornost, strpljenje i takt kako bi je izveo. Henri je inače istih godina kao Vajolet, fotograf je i radi za gradonačelnika Čikaga.

Vajolet uredi čuvanje za svog sina Tobija (Džejkob Robinson) tako što pozove svoju sestru Džen (Vajolet Robinson) da pazi na njega dok je ona po prvi put odsutna iz kuće uveče. Njihov sastanak je zapravo večera u finom restoranu, popularnom mestu za romantične izlaske, na vrhu jednog od čikaških solitera odakle se vidi ceo grad. Henri malo kasni, pa Vajolet odlučuje da ga sačeka na šanku gde se upušta u konverzaciju sa šankericom (Gejbrijel Rajan) koja se nagledala svega, „sapatnikom“ Ričardom (Rid Dajamond, možda ga se sećamo kao detektiva Kelermana u seriji Homicide) koji takođe čeka svoju pratilju Dajen s kojom ima susret naslepo, kao i sa ljigavim i lagano pijanim pijanistom Filom (Ed Viks).

Henri dolazi i sve kreće lagano i ugodno, on je i uživo pun razumevanja i strpljiv. Ne smeta čak ni to što im je konobar Met (Džefri Self) neiskusan, brbljiv i u tome pomalo netaktičan. A onda Vajolet počinju da dolaze poruke na mobilni telefon preko servisa nalik na Air Drop, što podrazumeva da ih šalje neko iz restorana sa petnaestak metara udaljenosti ili manje. Vajolet je zbog toga, očekivano, iznervirana, a Henri pokušava da je smiri i pokaže zdravu dozu razumevanja za njene osećaje.

U početku su to „mimovi“ s interneta i neslane šale, ali se ubrzo otkriva da ona nije izabrana slučajno. Ko god da joj to šalje, ima svog „čoveka“, maskiranog napadača, u njenoj kući, pa joj tako preti. Ista osoba takođe pomno prati i prisluškuje situaciju u restoranu. Od nje zahteva da preduzme tačno određene korake, a konačna meta je upravo Henri, i to zbog svog posla, jer je video i snimio nešto što nije smeo.

Pitanje je ko je koristi kao figuru u toj morbidnoj šahovskoj partiji. Je li to konobar? Je li to možda gost sa kojim se slučajno sudarila na ulasku? Je li to pripiti pijanista? Ili možda neko iz većeg društva raspojasanih gostiju? Vajolet je takođe u problemu jer ne želi biti otkrivena, kako od strane Henrija, tako i od strane osoblja restorana koje već primećuje da se čudno ponaša, a mora nekako i ubediti napadača da sarađuje s njim dok zaista ne želi da naudi Henriju koji joj se jako dopada kao osoba.

Dok Drop ide linijom ekonomičnog trilera s tek nekoliko likova i snimljenog na samo dve lokacije, odlično se drži. Kao prekaljeni scenarista i reditelj sklon inovaciji jasnih koncepata u žanrovskom filmu, Kristofer Lendon sjajno kontroliše situaciju i dozirano dodaje na napetosti u, čini se, sasvim običnim i očekivanim situacijama. Kompozitor Ber MekKriri, direktor fotografije Mark Spajser i montažer Ben Boduin mu tu zdušno priskaču u pomoć solidno odrađenim poslom, bilo da je reč o tačno pogođenim i tempiranim „uletima“ muzike, švenkovima i vožnjama koji nam otkrivaju tačno onoliko mikro-topografije koliko je potrebno ili ubačenim „akrobacijama“ koje nas zabavljaju dovoljno da ne primetimo da scenario na momente ostaje bez „pogonskog goriva“.

Lendon takođe zna da, kada se u trileru ili hororu podižu ulozi, likovi i njihove emocije moraju biti pravilno „usidreni“. Iako nije sam pisao scenario (to su učinili Džilijan Džejkobs i Kris Rouč koji takođe stoje iza filmova kao što su Truth or Dare i Fantasy Island), Kristofer Lendon zna da ga „pročita“ i usmeri glumce. U tom smislu, Megan Fahi i Brendon Sklenar su izvanredni i pojedinačno, ali i zajedno, jer između njih sve pršti od izrazito uverljive hemije. Ostali, u teoriji, imaju manje posla, odnosno po jedan ili dva sentimenta koji moraju pogoditi, ali i njihove interpretacije su vrlo dobre: Vajolet Bin je bezobrazna taman koliko treba kao Džen, Džefri Self izvodi izuzetnu improvizaciju na tragu „krindža“ i anti-komedije, a Rid Dajamond skriva jednu neodređeno preteću notu iza smotanosti i slatkorečivosti.

Problem s filmom, međutim, nastupa na kraju i izvire upravo iz uloga koji su prethodno podignuti do „nebeskih visina“. Jednostavno rečeno, to sve treba nekako raspetljati, scenario u tom smislu ide na nagla rešenja koja zahtevaju previše „saradnje“ od gledaoca da ne primeti logičke rupe, a Kristofer Lendon kao da nema kuda, osim da to izvede kroz žanrovske „set-pis“ sekvence koje pomalo odudaraju od onoga što smo do sada videli. Možda bi Drop ispao bolje da je reditelj napisao i završnu ruku scenarija, ali i ovako je prilično dobar i efektan triler.

Lo and Behold, Reveries of the Connected World

Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovde, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

Što znamo o Werneru Herzogu? Da je jedan od najvećih još uvijek aktivnih filmaša, da ima jedinstvenu viziju, stil i stav, da je u stanju postaviti temu i metodično je razraditi i realizirati do kraja. Paralelno gradeći karijeru u dokumentarnom i igranom filmu, Herzog se susretao sa osuđenicima na smrt, amazonskim domorocima, grizlijima, izlagao se hladnoći Antarktike i Sibira, vrelini pustinje i vulkana, u prosjeku snimajući više od jednog uratka godišnje, artistički ispoliranog i tehnički savršenog. Također, znamo da je u privatnom životu, uvjetno rečeno, tehnofob koji ponosno ne koristi mobitel i provodi vrlo malo vremena na internetu. O tome govori u intervjuima, pod-tonovi variraju od filozofskih, preko sarkastičnih do bijesnih. Stoga se postavlja legitimno pitanje što Herzog, čovjek XX. stoljeća, uopće može reći o “Svemrežju” i općoj umreženosti publici XXI. stoljeća koja je rođena u takvom svijetu, u njemu je odrasla ili ga je makar prihvatila kao nužnost. Pogotovo ako se uzme u obzir da iza cijelog projekta stoji specijalizirana tvrtka za internet sigurnost, Netscout. Otkad to Herzog radi reklame?

Priča počinje kratkim filmom From One Second to the Next koji je slavni redatelj snimio za telekomunikacionu kompaniju AT&T, a bavi se sigurnošću telefoniranja i opasnostima koje mobiteli nose sa sobom – film je postao hit na Youtubeu i dio standardnog kurikuluma u američkim školama. Lo and Behold, Reveries of the Connected World započet je kao ideja Netscouta za web-seriju o različitim aspektima umreženosti i sa aspiracijama sličnim prethodniku. Herzog je imao druge planove, možda od samog početka, a najkasnije u fazi proučavanja teme i prikupljanja materijala. Rezultat je dokumentarni film koji sa filozofske distance nudi širok pogled na aktualnu temu, propituje prošlost, bilježi sadašnjost i teoretizira o budućnosti.

Strukturiran u deset poglavlja, sačinjen od standardnih elemenata poput razgovora sa sugovornicima u njihovoj “prirodnoj” okolici, rijetkih arhivskih snimaka i češće dosnimljenog materijala, “herzogovski” atraktivan i oku ugodan, Lo and Behold se može, potpuno krivo, doživjeti kao klasičan primjerak dokumentarnog filma po narudžbi. Kreće se od pionirskog povijesnog razdoblja, preko slavnih dana i eksplozije 90-ih godina, hvali se osnivača World Wide Weba Timothyja Berners-Leeja zato što svoj izum nije patentirao, nego ga je pustio čovječanstvu na slobodnu uporabu. Hvale se dostignuća interneta u znanstvenom istraživanju i obrazovanju, te internet kao mogući alat socijalne mobilnosti za one najbolje, a ne za privilegirane. Upozorava se na “troll” kulturu, zloupotrebe i ovisnost, jedno poglavlje je čak posvećeno zagađenju radio-valovima i ljudima koji su na to posebno osjetljivi. Govori se o privatnosti i kontroli, opresiji, anarhiji i špijunaži. Govore pisci protokola, stručnjaci za sigurnost i hakeri. Autor je prisutan kao narator i postavljač potpitanja, ne nameće se, premda umješno plasira svoj (ili nalogodavčev) stav.

Poznavaocima će, međutim, odmah biti jasno da je Lo and Behold Herzogovo djelo od početka do kraja, od uvodne glazbene teme, Wagnerove uvertire za Rajnsko zlato, i epskih naslova poglavlja, do Herzogovog držanja kao učesnika u debati koji propituje, provocira, pa čak i šokira stidljivije sugovornike poput osnivača Paypala, vlasnika Tesle i pionira svemirske kolonizacije Elona Muska. Čak je i ispitivanje potpune alternative modernim tehnologijama, poput spomenute komune ljudi osjetljivih na bilo koji oblik zračenja, tipično “herzogovsko”, s puno poštovanja, ali i s osjećajaem za apsurd, pošto je komuna nikla u dubokoj šumi oko istraživačke stanice za čiji je rad neophodno što manje radio-valova. Autor slično pristupa i u epizodi sa žrtvama internetskog nasilja, prikazujući obitelj pokojne djevojke i upražnjena mjesta u kući koja su njoj nešto značila. Logično, bit će u filmu i slabije razrađenih djelova. Haker će ispričati tek poneku anegdotu iz svoje karijere bez nekih daljih indikacija (rasprava o meta-podacima biva tek okrznuta), a liječeni ovisnici se jednostavno čine kao višak i stara, ispričana priča.

Međutim, Herzog je potpuno u svom elementu kada se dohvati filozofije umreženosti i što ta umreženost znači za dalji napredak znanosti i tehnike, ali i ljudske psihe. Zato za prvog sugovornika bira Leonarda Kleinrocka koji se gotovo pjesnički divi mirisu starih mašina preko kojih je poslana prva poruka preko interneta i koji žali zato što današnji internet ubija kritičko mišljenje, iako mu to nije bila namjena. Zato kontemplira o svemirskim istraživanjima i hoće li internet biti moguć i tamo. Zato postavlja pitanje što i kako poslije, jednom kada se tehnologija uruši, makar lokalno kao u slučaju uragana Sandy. Zato postavlja pitanje mogu li i u kojoj mjeri roboti dostići ljude, jer su šah i nogomet, pa i promet određene operacije koje se može isprogramirati, a život bez zadanih postavki, pa makar i na nivou insekta, nešto je sasvim drugo. Zato postavlja pitanje sanja li internet o internetu, odnosno postaje li sebe svestan organizam. Hoćemo li nakon treće, informatičke revolucije imati i četvrtu, onu koja uključuje umjetnu inteligenciju, i kakve su njene implikacije?

S tim pitanjima na umu, svakodnevne dileme s kojima se susrećemo postaju bespredmetne. Nemoguće je pitanje svesti na to je li internet dobar ili loš kada istovremeno utječe na živote ili ih čak uzima. Nemoguće je povući liniju razgraničenja između “organskog” i virtualnog umrežavanja. Herzog toj velikoj temi prilazi s iskrenim interesom, treniranom naivnošću potrebnom da se opazi fenomen, i intelektualno-filozofskim aparatom da ga se ispita. Stječe se dojam da Herzog u tom procesu sam uči i istovremeno nam prezentira nova saznanja. Lo and Behold možda nije film veći od života, kao neki drugi autorovi radovi, ali itekako otvara pitanja upravo o njemu - životu.

Eye in the Sky

kritika objavljena na monitoru

2015.

režija: Gavin Hood

scenario: Guy Hibbert

uloge: Helen Mirren, Aaron Paul, Alan Rickman, Phoebe Fox, Gavin Hood, Richard McCabe, Jeremy Northam, Monica Dolan, Aisha Takow, Kim Engelbrecht, Barkhad Abdi, Ebby Weyime, Lex King

Slušam ove što nariču nad žrtvama dronova, ubijenim, kako kažu, iz udobne fotelje i sa sigurne distance, bezlično. Cinik u meni se pita da li bi im bilo humanije i osobnije da su žrtve ubijene na neki drugi način, nekom drugom bombom, puškom, pištoljem, nožem, palicom... Ili, u krajnjoj liniji, potpuno lično i kontaktno, premlaćeni ili zadavljeni golim rukama.

Dronovi su dostignuće moderne tehnologije, korisni i za druge stvari, na primer snimanje filmova, a prokletstvo ljudskog roda je to što tehnologiju prvo razvija u cilju ubijanja drugih ljudi. Rat je činjenica, otkad je sveta i veka neko s nekim ratuje i svaka strana u svakom ratu bi prihvatila sofisticiranije, modernije, sigurnije, i ako baš hoćete, bezličnije oružje. Ako mislite da bi kojekakvi fanatici imali problem da pošalju dronove sa bombama, kada bi ih imali, to jest, u tržne centre ili na gradske trgove, grdno se varate.

Eye in the Sky je film o ratovanju dronovima i psihički pritisak bezličnosti tog čina na pilota koji u nekakvoj kabini u baraci upravlja tim komadom tehnologije je samo jedan njegov deo. Psihičkim pritiskom, njegovim posledicama i krivljenjem morala se već bavio film Good Kill (2014) Andrewa Niccola koji smo imali prilike pogledati prošle godine u ovo doba. Eye in the Sky se isto upušta u moralnu raspravu, iznoseći argumente i uzdržavajući se od presuđivanja, ali sam pilot koji povlači obarač je tu poslednji u lancu komande, a pre njega se pitaju političari, pravnici, vojni stratezi i planeri, pa i obaveštajci na terenu. Likovi dosta često govore vojničkim žargonom i upotrebljavaju stručne termine i aspekata jedne takve akcije je mnogo. Zbog toga Eye in the Sky možemo posmatrati pre svega kao studiju slučaja.

Prvobitna situacija izgleda ovako: obaveštajni podaci govore da će se u kući u predgrađu Nairobija u Keniji sastati visoki oficir terorističke organizacije Al-Shabaab, njegova žena, Engleskinja Susan Danford (King) koja je primila Islam i postala veoma bitan faktor u regrutaciji mladih, razočaranih muslimana istočno-afričkog porekla na Zapadu, te dvojica mladih regruta, jedan Britanac i jedan Amerikanac. Plan je da u odgovarajućem trenutku kada se svi okupe u kuću upadnu kenijski specijalci i uhvate sve prisutne. Misiju formalno vode Britanci, odnosno pukovnica Katherine Powell (Mirren), izvršavaju kenijci, a izviđačku podršku pružaju Amerikanci putem drona kojim pilotira poručnik Steve Watts (Paul) zajedno sa asistentkinjom Carie Gershon (Fox). Kenijska izviđačka podrška na terenu ima na raspolaganju i svoj set mini-dronova kamufliranih u pticu i bubu. Identifikacija se vrši u bazi na Havajima i za nju je zadužena Lucy Gomez (Engelbrecht), a sve to nadgleda britanski tim koji sačinjavaju general Frank Benson (Rickman), državni tužilac (McCabe) i dvoje službenika iz Vlade (Northam, Dolan).

Međutim, čim se grupa potencijalnih terorista okupi u kući, oni se automobilom odvoze na drugu lokaciju, u drugu kuću u drugom predgrađu koje je pod kontrolom militanata iz Al-Shabaaba, pa akcija hvatanja više ne dolazi u obzir zbog uličnih borbi i civilnih žrtava kojih bi u tom slučaju bilo. Opis misije drona, znači, treba promeniti iz izviđačke u borbenu i to je problem. Osumnjičeni jesu teroristi pri vrhu “liste za odstrel”, ali Kenija je prijateljska država koja ne podržava terorizam, pa bi intervencija predstavljala pravni presedan. Kao da to samo po sebi nije dovoljno, obaveštajni podaci sa terena – slike iz drona-bube kojom upravlja kenijski agent (Abdi) potvrđuju da osumnjičeni upravo pripremaju teroristički napad koji će se, po svoj prilici, odigrati ubrzo, tako da vremena ponestaje. Ako to nije dovoljno za moralnu dilemu, na vanjskom zidu kuće je lokalna devojčica (Takow) postavila štand na kojem prodaje kruh koji je ispekla njena majka i nema nameru da se pomeri dok sve ne proda, a prema proceni kolateralne štete od rakete sa drona i eksploziva u kući, šanse da ona pogine su velike...

Stara je to dilema, žrtvovati jednu nevinu žrtvu da bi se sprečio teroristički napad koji bi verovatno odneo barem 80 života ili spasiti tu jednu nevinu žrtvu, a potencijalno ugroziti barem 80 drugih, jednako nevinih. Ono što sledi u ogrničenom vremenu je uglavnom odricanje odgovornosti komandujućih, pozivanje na više instance da donesu odluku, traženje mehanizama pravne zaštite i menjanje tehničkih postavki misije kako bi se minimizirala kolateralna šteta. “Filmsko rešenje” se samo nameće, treba skloniti devojčicu, ali to je lakše reći nego učiniti.

Međutim, nije tu samo stvar ni u visokim etičkim dilemama. Ne treba zaboraviti ni neke druge faktore. Američki političari su možda “trigger happy” i već su navikli svoje javno mnjenje na kolateralne žrtve u svom ratu protiv terora, ali britanski su na takve stvari osetljiviji. Pogibija devojčice bi možda pokrenula skandal i predstavljala noćnu moru glede PR-a za premijera i nekoliko ministara, te u neugodnu poziciju dovela njihove pomoćnike. Argument zvuči cinično, ali za propagandu izgleda bolje kada teroristi ubiju 100 ljudi nego kada američki dron ubije jednu devojčicu. Ne treba zaboraviti ni poziciju pukovnice Powell koja već nekoliko godina predano lovi Susan Danford, a ovo je najbliže što joj je prišla za sve vreme, pa ne želi ispustiti priliku. Ponavljam, oni možda jesu daleko od mesta događaja, zaštićeni i u relativnoj udobnosti, ali svejedno moraju doneti tešku odluku, i to veoma brzo.

Moralna kompleksnost i kompleksnost procedura kroz koje naši likovi sa svojih pozicija prolaze svakako su najjači adut filma, ali ne i jedini. Eye in the Sky je film koji za svoj budžet odlično izgleda i za svoje trajanje od nekih 100 minuta puno toga postiže. Razlog za to je inteligentan i detaljan scenario Guya Hibberta sa rapidnim i snažnim dijalozima koji poštuju likove. Hibbert se trudi da kroz njih ponudi što više uglova, a da oni nisu instrumenti za ispaljivanje njegovih stavova i jeftinih parola. Druga stvar koju je Hibbert osmislio, a Gavin Hood realizovao je ideja da se napravi ratni film bez velikih scena bitke i sukoba, što je potpuno u skladu sa modernim ratovanjem. Hood počinje i završava na teritoriji moralne drame, ali ubacuje impresivne akcione scene i nabija tempo usled kojeg Eye in the Sky postaje legitiman politički triler.

Posebna poslastica su glumci u filmu. Helen Mirren je očekivano pouzdana i posvećena svom liku i njeno prisustvo filmu daje težinu. Moralnu sivu zonu u kojoj se njen lik nalazi nije lako odigrati uverljivo, ali kompleksni likovi su ionako njena specijalnost. Lepo je videti i da se Bakhar Abdi, mladi pirat iz Captain Phillips (2013), vratio filmu. Njegova prva filmska uloga je bila impresivna, ali je ostavljala rezervu: možda je to bila samo srećna slučajnost. Nije, Abdi ima talenta, a kako vidimo i volje da glumi, i nije glumac od jedne uloge. Sličnosti između snalažljvog kenijskog obaveštajca i inteligentnog somalijskog pirata se mogu naći, ali one nisu ni upadljive ni presudne. Aaron Paul, širokoj publici najpoznatiji po ulozi u seriji Breaking Bad, ovde je sasvim solidan kao pilot drona u jednoj pomalo tipskoj ulozi.

Ali Eye in the Sky je ujedno i poslednji, testamentarni film Alana Rickmana. Neki filmofili će ga pamtiti po prodornom i nesvakidašnjem glasu, drugi po ulogama osebujnih negativaca, recimo u Die Hard, Dogmi ili Robinu Hoodu, treći kao profesora u Harry Potter franšizi. Međutim, u Eye in the Sky on igra tip uloge u kojoj je on uvek izvlačio svoj maksimum. Rickman je bio pre svega karakteran glumac, sa značajnom moći transformacije, ali uvek distinktivno svoj, prepoznatljiv i pamtljiv. Nedostajaće nam u budućnosti.

Gavin Hood je svakako reditelj primetnog talenta i sklon kompleksnim pričama i situacijama. Autor je Oscarom za strani film nagrađenog Tsotsija (2005), ali sličan uspeh nije ponovio sa špijunsko-političkim trilerom Rendition (2007), što ga je dovelo u poziciju da bude realizator producentskih, franšiznih filmova tipa X-Men Origins: Wolverine (2009) i Ender's Game (2013). Eye in the Sky možda predstavlja njegov povratak u prvu ligu gde svakako spada. Zapravo, pravo je čudo da jedan ovakav ambiciozan, inteligentan i višeslojan film gledamo van sezone nagrada, ali čudna je distributerska logika.

Jedino što Eye in the Sky sprečava da bude jedan od naslova godine je ambicioznost, odnosno višak iste uz manjak suptilnosti u realizaciji na samom kraju filma. Nije tu stvar popovanja koliko poentiranja, a Hood i Hibbert na tom mestu pokušavaju da naplate to što su pažljivo gradili kroz film, ali to čine tako da svaki aspekt priče završavaju sa poentom, što je nepotrebno i zbog čega se gubi osnovna nit filma koje se držao skoro do kraja. Ali, i pored toga, Eye in the Sky zaslužuje moju preporuku.

The Congress

2013.

scenario i režija: Ari Folman (po romanu Stanislawa Lema)

uloge: Robin Wright, Harvey Keitel, Jon Hamm (glas), Danny Huston, Paul Giamatti, Kodi Smith-McPhee, Sami Gayle, Michael Stahl-David

Ari Folman je genijalan autor. In Therapy je revolucionaran televizijski format razumljiv jednako Izraelcima, Amerikancima i gomili drugih kultura po celom svetu. Waltz With Bashir je primer kako i zašto se upotrebljava animacija na dokumentarni sadržaj jednu duboko ličnu, traumatičnu temu. Naprosto, efekat je maksimalan, nije moglo drugačije. The Congress, veoma slobodna adaptacija romana genijalnog poljskog SF pisca Stanislawa Lema, je film koji u trajanju od dva sata, u maničnom tempu, u kombinaciji animiranog i igranog filma ispaljuje nekoliko veoma dubokih filozofskih dilema, nijednom nije dosadan i didaktičan, ali je zato provokativan, šokantan, strašan i istovremeno ostavlja prostor za nadu.

Film počinje sa nekom meta-pričom nalik na Being John Malkovich. Robin Wright igra samu sebe, glumicu srednjih godina čija je karijera u silaznoj putanji. Kolje je godina proizvodnje (ipak nije Meryl Streep), ali i čudni, čak pogrešni karijerni izbori. Koliko se to odnosi na uloge (ipak je film sniman 2011. godine, dakle pre Moneyballa i Fincherove verzije The Girl with the Dragon Tattoo, a definitivno pre House of Cards, serije koja je oživela glumičinu karijeru), a koliko na brak sa Seanom Pennom, procenite sami.

U svakom slučaju, njen dugogodišnji agent Al (Keitel), poprilična ljiga, ali ne baš tolika ljiga da mu nije stalo do svoje verne glumice, joj donosi ponudu od studija Miramount (veoma namerna zajebancija) i njegove glavešine Jeffa Greena (Huston). Ponuda je malo neobična i nova, predviđa revoluciju u svetu filma. Naime, oni će glumicu kompletno skenirati, svaki njen pokret, izraz lica, emociju, i ubaciti u digitalni format koji će slobodno koristiti, a Robin će dobiti dovoljno love da živi do kraja života. U normalnim okolnostima, glumica bi odbila ovakvu ponudu, ali njen problem nije navučenost na glumu ili na slavu, već progresivno bolesni sin Aaron (Smith-McPhee) o kome se treba starati.

 

Folman ovakav film ne bi mogao da snimi u Hollywoodu, jer ničim potkrepljeni ego ljudi sa kalkulatorom umesto mozga ne trpi kritiku. Folman se odlučio na teži put, manje novca, francusko-izraelsku koprodukciju i autorsku slobodu. Rezultat je film koji ne krije otrovan stav prema filmskoj industriji u poređenju s kojim Altmanov The Player izgleda kao limunada. The Congress je od prvog minuta bez lepih manira i respekta za “fabriku snova”.

Međutim, to je tek početak. Nakon prvog čina, film nas transportira 20-ak godina u budućnost gde već primetno ostarela Robin dobija poziv za kongres futurologa na kojem će potpisati ugovor o nastavku saradnje. Ona, međutim, nema pojma šta su joj priredili. Prvo, kongres se održava u Abrahami, isključivo animiranoj zoni i sve izgleda kao jako loš trip. Drugo, Miramount je u međuvremenu postao ne samo filmski, nego i globalni koncern sa prstima u svemu, pa i u hemijskoj industriji. Robin, odnosno njena mlađahna, digitalna verzija je zlatna koka za studio sa serijom idiotskih SF akcionih nastavaka, pa korporativne njuške misle da bi sintetizovana Robin Wright koju možete popiti u šejku, pa postati ona ili je jebati u snu od života ili šta god, sledeći stupanj evolucije. To bi značilo da će i film nestati kao “relikt XX veka”, a ljudi će dobijati digitalne i hemijske fikseve koji će projektirati filmove koje oni osmisle u podsvesti.

Spletom okolnosti, Robinina poseta animiranom svetu će se kolidirati sa revolucijom, pa će joj jedina nada biti jedan od pobunjenika, bivši animator Dylan (Hamm) koji prema njoj gaji romantične osećaje. Njih dvoje će u vrlom novom svetu slobode, mašte i fantazije u kojem je svako ono što želi, tražiti Aarona, koji je možda ipak ostao u spoljnom svetu, svetu ružne i neprijatne istine.

 

Sama radnja je dovoljno zanimljiva da se može pratiti sama. Ono u čemu leži genijalnost Congressa su pitanje koja on postavlja. Pitanja društva pohlepe. Pitanja sve većeg klasnog raslojavanja. Pitanja distorzije realnosti. Pitanja bega u fantaziju koji je možda poguban, a možda i jedini način da pobegnemo od groznog, groznog sveta. Nedavno sam pročitao zanimljivu tezu o tome kako je kapitalistička klasa potpuno izokrenula suštinu dekonstruktivizma koji je isprva služio kao oruđe za kritiku kapitalizma i koječega drugog svođenjem datih pojmova na apsurd u svoje oružje koje vrši relativizaciju svakog legitimnog društevnog pokreta. Centralno pitanje koje The Congress postavlja je hoće li bogati i moćni isto učiniti sa slobodom, maštom i snovima.

Obratite pažnju na detalje u centralnom, animiranom delu, na po nekoliko Isusa, Kennedija, Michaela Jacksona, Marylin Monroe, na apsolutnu slobodu da se pretvaramo da smo neko drugi i da je to naša suština. Obratite pažnju i na halucinogeni svet prepun čudesa i mitoloških bića koji smo stvorili. The Congress nudi bogatstvo tripova.

Animacija je ovde potpuno drugačija nego u Waltz With Bashir. U prethodnom Folmanovom filmu je animacija bila usmerena ka artikulaciji besa i osećaja izdanosti i ispraznosti godinama nakon rata i to je izgledao kao noćna mora, trip PTSP-ovca nakon trave, tableta i alkohola. The Congress se kupa u živim bojama i jednako je potresan. Koristeći stilove Ralpha Bakshija (Cool World), Looney Tunes, Yellow Submarine, pa i Disneya, The Congress izgleda veoma atraktivno.

 

Odlični su i glumci u igranim delovima, posebno oni sa epizodnim ulogama. Harvey Keitel pokazuje da je majstor glume u jednom monologu koji istovremeno deluje i iskreno i kalkulantski, ali koji kupujemo bez ikakvog dvoumljenja. Paul Giamatti ima svega dve scene kao Aaronov doktor i Robinin prijatelj, ali u obe je briljantan. Robin Wright pokazuje glumačku i ljudsku hrabrost što je uopšte prihvatila ovakvu ulogu koja je istovremeno zahtevna, posebno na nivou mikro-glume i finog emocionalnog štelanja, a nije nimalo laskava njenom egu. Bez potrebe za naglašavanjem, ona pogađa sve prave note.

The Congress je film koji je suviše hrabar i uvrnut da bi pokrenuo revoluciju u filmskoj industriji, ali nema takvih ambicija. Verovatnije ga je zamisliti kao kultni klasik na nivou Brazila ili Blade Runnera. Film nam jednostavno pokazuje koliko je tanka granica između utopije i distopije, koliko su naša očekivanja od budućnosti nebitna ako je kroji neko drugi. Možda će neko ovaj film gledati samo kroz tamne naočare i videti samo mrak i strah, ali The Congress nudi i nešto difuzne, tinjajuće nade u žilavost ljudskog roda koji će svakoj budućnosti prilagoditi, makar to značilo pristajanje na život u svetu snova. The Congress je zaokružen, stilski i dramaturški kompletan i koherentan film koji će napraviti zbrku u vašoj glavi. Preporuka za ovaj film se podrazumeva, ovo je jedno od najinteresantnijih ostvarenja u skorije vreme.

Transcendence

2014.

režija: Wally Pfister

scenario: Jack Paglen

uloge: Johnny Depp, Rebecca Hall, Paul Bettany, Morgan Freeman, Cillian Murphy, Kate Mara

Novinske i internetske priče o Transcendence nisu bile nimalo ohrabrujuće. Ocene kritičara nisu ispunile očekivanja autora i producenata, a publika je u širokom luku zaobilazila ovaj film. Finansijski rezultat je porazan, budžet od 100 miliona dolara, zarada oko 30 i Transcendence je zasigurno najveći flop prve polovine kino-sezone.

To ne znači nužno da je film loš, naprotiv. Možda se ponovi priča sa Sorcererom koji je na duži vremenski period osujetio karijeru Williama Friedkina i uništio poverenje velikih studija u njega, da bi film postao hit na video formatu i televiziji. Razlika između nije tako zanemariva: Friedkin je stao kao autor iza svog filma, dok Transcendence potpisuje debitant na polju režije Wally Pfister, ali je jasno da iza filma produkcijski i svojim kredibilitetom stoji Christopher Nolan.

Pfister je, naime, bio direktor fotografije na skoro svim Nolanovim filmovima. Namera njih dvojice je bila da ponove uspeh Inceptiona, filma kojem su studiji prišli sa skepsom, te Nolanu ponavljali da je to izraz njihove dobre volje i da ne polažu velike nade u uspeh, ali da Nolan kod njih ima toliko kredita posle Insomnije i re-boota Batmana da može da pokuša da napravi svoj artistički blockbuster. Sva je prilika da je taj kredit konačno potrošio tako što je nabrao ogromna sredstva za projekat dvojice debitanata, Pfistera i scenariste Paglena. Ilustrativno je to da je Johnny Depp za svoju relativno pasivnu i drvenu ulogu 'ladno pokupio 20 miliona dolara, i da mu je ovo treći masivni flop zaredom.

Pozitivna strana Transcendence je činjenica da je u pitanju inteligentan i intelektualan SF film koji postavlja neka prava pitanja glede kretanja tehnologije i evolucije čoveka s njom i bez nje. Motive kojima se bavi Transcendence smo već viđali u legendarnim SF filmovima poput 2001: A Space Odissey, AI, Blade Runner, ali i u literaturi kod Dicka, Asimova, Lema i drugih, malo intelektualnije nastrojenih SF autora. Transcendence je žanrovski čisti SF, onakav kakav treba da bude, a ne akcioni, horor ili “superhero” film začinjen sa malo SF-a.

 

Film počinje sa pomalo autističnim naučnikom Willom Casterom (Depp) koji radi na stvaranju samosvesne veštačke inteligencije sa ženom Evelyn (Hall) i saradnicima Maxom Watersom (Bettany) i Josephom Taggerom (Freeman). Taj projekat bi omogućio umrežavanje znanja i sintezu daljih projekata koji ne samo da bi pomoću nano-tehnologije našle primenu u medicini i regeneraciji uništenih organa, nego bi našle primenu i u ekologiji i poboljšanju životne sredine. Nasuprot idealističkim naučnicima stoji neo-ludistička teroristička organizacija RIFT predvođena bivšom studentkinjom bio-tehnologije Brie (Mara). Teroristi će izvršiti simultane napade na naučne institucije i naučnike, a Caster će biti pogođen metkom i otrovan radijacijom. On će umreti u roku od mesec dana i njegov projekat će verovatno stati.

Ne, ako se pita Evelyn. Ona će ga spojiti na kompjuter i pustiti njegovu svest na internet, a Caster će transcedirati telesnu formu i postati virtuelni entitet koji se razvija. U početku će biti samo uspešni pretraživač koji će agentu Buchananu (Murphy) omogućiti da pohvata gro terorista, a svoju ženu odvesti na sigurno, pošto je Max pao u ruke terorističkoj bandi. Kasnije će virtuelni Caster evoluirati i započeti novi projekat data-centra u napuštenom pustinjskom gradiću. Kada projekat uspe, on će sa jedne strane biti ohrabrujuć za medicinu, ali će imati i opasne implikacije: Caster svoju svest umrežuje sa izlečenima i stvara armiju svojih robota... Castera treba zaustaviti, a jedina koja mu može prići dovoljno blizu je Evelyn. Naučnici, teroristi i vlada će udružiti snage na tom poduhvatu.

Pohvalno je što nam film ne nudi crno-belu sliku, nego oba zakleta neprijatelja, i tehno-fanatik Caster i neo-ludisti imaju tvrde argumente za svoje pozicije, onakve argumente koji bi bili prihvatljivi svakom mislećem biću, dok se ostali (dvojica naučnika, udovica i vlast oličena u agentu FBI) kreću po spektru u zavisnosti od situacije. To govori o tome koliko je tema budućnosti, tehnologije i naše ovisnosti o njoj kompleksna i zahtevna. Problem je u tome što ona nije filmična.

 

Svi kritičari, čak i oni naklonjeni filmu ističu kako dramaturgija nije savršena, i kako je film dosta slab po pitanju fabule, likova i njihovih motivacija. To se donekle može razumeti kroz Pfisterov “background” u fotografiji, on je prirodno skloniji vizuelnom nego narativnom aspektu, pa čak i kad podiže dinamiku on to čini putem vizuelnih i zvučnih efekata, sa upadljivo providnim predramatičnim soundtrackom. Vizuelni aspekt filma je savršen, fotografija je bistra i jasna, efekata ima koliko treba. Valja istaći da je sve snimano analogno, sa kamerom od 35 mm, i to je prilična retkost u uslovima današnje digitalizacije. Priča se odvija po mehanici korporativnog “slow-burning” trilera, sukobi su niskog intenziteta, često svetonazorski, retko operativni. Likovi su dosta tipski i pasivni. Pa čak ni ta silna nauka i filozofija u filmu nisu na previsokom nivou, niti su dovoljno detaljno objašnjene, pa Transcendence polako gubi veze sa bilo kakvom logikom, konvencionalnom ili makar internom. Kako ide prema kraju, film je sve više “random” po tom pitanju.

Zbog koncepcije likova jako pati i gluma u filmu. Rebecca Hall ima nezahtevnu i nezahvalnu ulogu ucveljene udovice verne idealima svog pokojnog muža i u tom segmentu briljira. Pritom autori žele da podvale tezu da je ona i sama briljantna naučnica, ali je nikad ne vidimo kako se naukom zapravo bavi. Bettany je solidan kao Max, naučnik sa moralnom dilemom, Murphy takođe nije loš kao FBI agent, iako je njegov lik potpuno nerazrađen, dok Morgan Freeman svoju ulogu starog mudraca može odigrati i u snu. Nikada nismo previše uvereni u briljantnost Marinog lika, ali osnovne note (živahnost, mladost, ideale i stav) ona u velikoj meri pogađa.

 

Potpuno razočaranje filma je njegova glavna zvezda Johnny Depp. Za njega se svašta može reći, ali nikako da je loš glumac. Moguće je da je upao u određene manirizme, pa više nije sposoban da se snađe sa ulogom koja je van njegove zone ugodnosti. Uloga Willa Castera je takva, atipična, iako sam lik nije napisan kao kompleksan. Poseban problem leži u činjenici da Caster od četvrtine filma prestaje da postoji u stvarnom svetu i ostaje samo u virtuelnom, sa svojim glasom i projekcijom na kompjuterskom ekranu. Depp se s tim nikako ne snalazi, i njegov lik na kraju nije nimalo intrigantan, zanimljiv, lud ili opasan kako su autori predvideli.

Kritičari su Transcendence upoređivali sa Her, ovogodišnjim dobitnikom Oscara za originalni scenario. Tematski su bliski, radi se o projekciji budućnosti u kojoj će naša tehnologija misliti za nas. Druga poveznica su likovi Castera, čija je svest prikopčana na kompjuter i Samanthe, koja je sama po sebi virtuelni entitet. Rezultati su različiti.

Jedan film je nagrađivan, drugi ne. Različito su se i poneli glumci u nesvakidašnjim zadacima, Scarlett Johanson je briljirala, Depp se izgubio. Različite su i autorske želje: Her je mala, komorna priča svedena na jednog čoveka i njegovo neposredno okruženje, dok Transcendence pokušava i ne uspeva da napravi generalizaciju. Zato je Her prvoklasan film, a Transcendence pomalo pretenciozan projekat sa solidnom idejom i nedovoljnom razradom, pre svega na dramaturškom planu.