Finch

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Tom Henks je svakako glumac velikog formata i starog kova, sa autoritetom kojim može komandovati na ekranu kao nekakva blagonaklona, humana očinska figura.

Odigrao je Henks u svojoj karijeri gomilu takvih uloga, bio je i policajac i vojnik i pilot i kapetan broda, bio je i prestareli drveni kauboj (doduše samo glasom u animiranom filmskom serijalu ,,Toy Story“) i putujući čitač vesti na Divljem Zapadu u ,,News of the World“ (Pol Gringras, 2020), bio je i Volt Dizni i detektiv za religijske simbole Robert Lengdon i američki omiljeni srećni idiot Forest Gamp, bio je apatrid zapeo na aerodromskom terminalu, ali i brodolomac na pustom ostrvu.

Zapravo, možda je ,,Cast Away“ (Robert Zemekis, 2000) s Henksom-brodolomcem i najbolja paralela koja nas može pripremiti na ,,Finch“. Makar iz prostog razloga što Henks u najnovijem filmu Migela Sapončika, koji igra na striming servisu Apple TV+, većinom predstavlja jedino potpuno ljudsko prisustvo (i stasom i glasom) na ekranu, dok mu društvo u post-apokaliptičnom svetu prave jedan pas i dva robota umesto odbojkaške lopte. Tom Henks je svakako dovoljno jak glumac da može zaokupljati našu pažnju čak i kada je potpuno sam na ekranu, ali to ne znači da ,,Finch“ samo zbog njega može biti dobar film.

Naslovni junak Finč u Henksovoj interpretaciji je inženjer robotike koji je kao jedan od retkih preživeo ekološku katastrofu u kojoj je uništen ozonski omotač, a Zemlja je izložena Sunčevoj radijaciji i razornim uraganima. Kada nije skriven u svom stanu-bunkeru s psom Gudjirom (mešanac Šejmus kao izuzeno simpatično pseće prisustvo na ekranu), Finč zajedno sa robotom Djuijem koji izgleda malo kao robo-pas, a malo kao Vol-I iz Pixarove animacije, traga za hranom i artefaktima pokojne civilizacije po ruševinama Sent Luisa, prilikom čega ga i upoznajemo.

Ima Finč dobar razlog za to koji ćemo ubrzo otkriti. Njegov najveći i verovatno poslednji projekat je android sa specijalnim zadatkom da se brine o psu jednom kada njega više ne bude. Krvavi kašalj i sve češći umor nam signaliziraju da bi to moglo biti vrlo uskoro.

Jednom kada od skupljenih komponenti i svog tehnološkog znanja složi robota kojeg će kasnije imenovati Džef (glas Kejleba Lendrija Džounsa), on planira da zauvek napusti Sent Luis i ode dalje na zapad, gde možda nije sve pokradeno, premetnuto i uništeno. Destinacija je most Golden gejt u San Francisku, ako ni zbog čega drugog, onda zbog razglednice iz nekih srećnijih vremena koju Finč posmatra sa svog radnog stola.

Razorni tornado se približava, pa Finč i družina moraju da se ranije zapute na dugačak put kamperom kojeg pokreću solarne ploče. Nevolja je, međutim, u tome da je proces učitavanja podataka u Džefa zastao na nekih 70 procenata, ali srećom Džef ima izuzetne sposobnosti AI učenja. Vreme ističe, Finču se bliži sudnji dan, pa je on sve nervozniji i nestrpljiviji da Džefa nauči kako biti „čovek“ sposoban da se brine za drugo živo biće.

Zamislite, dakle, modernizovanu, eko-katastrofičnu verziju Pinokija i to je u principu ,,Finch“, ali sa nekoliko ključnih razlika. Najvažnija od njih je da, osim u sećanjima, nema drugih živih bića koja bi robo-detetu u telu velikog androida predstavljala neku distrakciju i odvlačila ga na krivi put. To znači da, osim na mahove kada veliki robot, mali robot i pas upadnu u nevolju sami od sebe, nema neke naročite avanture, što film pretvara u lekciju, gotovo propoved šta znači biti čovek u kriznim vremenima.

Da to traje nekih osamdesetak minuta, ,,Finch“ bi bio pristojan film svoje vrste u kojem reditelj Sapončik vešto balansira ton između mraka katastrofe i svetla ljudskosti i nade. Međutim, trajanje od skoro dva sata se itekako oseća, film upada u ponavljanja i prazne hodove, pa se može reći da testira naše gledalačko strpljenje. Razlog za to je što je scenario koji potpisuju dvojica debitanata u toj funkciji, asistent produkcije Kreg Lak i producent ranih radova Ridlija Skota Ajvor Pauel, toliko tanak, kao da je sačinjen jedino od premise skoro pa potpuno bez dramaturških „začina“.

Čini se da reditelj Migel Sapončik, uglavnom aktivan na projektima televizijskih serija (primera radi ,,Game of Thrones“), ipak nije dorastao zadatku da razradi ovako tanku i bazičnu premisu, bez obzira što produkciju filma potpisuje Robert Zemekis koji bi ovako nešto razradio u detalje i upakovao u film koji ostavlja snažan utisak uprkos didaktičnom tonu.

Sapončik je, doduše, imao iskustva s naučnom fantastikom u nešto tamnijim tonovima, sa svojim prethodnim filmom (pritom dugometražnim prvencem), relativno potcenjenim naslovom ,,Repo Men“ (2010) koji od anti-kapitalističke distopijske premise o uzimanju organa na kredit i plenidbi istih kada dužnik ne može da plati ratu gradi akcioni triler. Ovde ne uspeva da razradi ideju dalje od toga da očekivano komentariše muzikom iz „pouzdanih izvora“, poput pesama ,,American Pie“ i ,,Road to Nowhere“.

Dve stvari Sapončik ipak pogađa u centar. Prva od njih je vizuelno pripovedanje kroz fotografiju Džoa Vilemsa koja kombinuje standarde post-apokalipse s nekom elegičnom, dirljivom lepotom. Druga je, naravno, kasting i rad sa glumcima. Tom Henks je glumac kojeg ne treba posebno usmeravati jer vlada svojim instinktima, a pritom ima izvrsnu prezentnost, u poslednje vreme i jednu posebnu notu pristojnosti i ljudskosti, što je više nego dovoljno za ulogu Finča.

Kejleb Lendri Džouns je, sa druge strane, do sada uglavnom bivao svođen na uloge zbunjenih mladića ili pomalo jezivih čudaka, ali ovde, iako sveden samo na glas, sjajno pogađa razvojni luk od robotske „tabule raze“ do sasvim „očovečenog“ androida, pritom se oslanjajući upravo na taj glas koji od sasvim mehaničkog postepeno postaje sve ljudskiji.

Na kraju, kada se crta podvuče, Finch nije onakav film kakav bi njegovi autori hteli da bude, zapravo je upadljivo prosečan, svakako tanak, čak i pomalo bezličan, odnosno nepamtljiv. Ali je zbog glumaca i ponekih detalja makar gledljiv. Čak se čini da je „streaming“ zapravo prava platforma za njega, ma koliko pretila opasnost da se utopi u moru sličnog sadržaja.

Hardcore Henry

kritika objavljena na Monitoru

2015.
režija: Ilya Naishuller
scenario: Ilya Naishuller, Will Stewart
uloge: Sharlto Copley, Danila Kozlovsky, Haley Bennett, Tim Roth

Kada su se video-igrice razvile dalje od najosnovnijih koncepta gađanja nečega ili prebacivanja loptice, njihovi autori su poželeli da im ugrade neku narativnu liniju i u tome su posuđivali od filmova. Često su igrice za inspiraciju uzimale poznate i popularne filmove i pokušale rekreirati pojedine potpisne scene na svoj interaktivni način. Onda su se vremena promenila, pa su filmaši u nedostatku inspiracije počeli ekranizirati igrice. Uwe Boll je na svojim trash ekranizacijama izgradio karijeru, čak i kultni status.
Sada je i to “passé”. Zamislite film snimljen da izgleda kao igrica, i to pucačina iz prvog lica, sa obiljem akcije, nasilja, krvi, oružja i eksplozija. Ako ste razmišljali na tu temu i pitali se kako bi to izgledalo, odgovor je film Hardcore Henry Ilye Naishullera, debitanta koji je sličan štos već isprobao sa video-spotovima.

Jasno, autora treba pohvaliti za originalnost ideje i posvećenost da sve to istera do kraja, pa i za neka pojedina rešenja poput toga da naslovnog lika igra više od deset različitih osoba, mahom kaskadera na koje su prikačene “GoPro” kamere koje se i inače koriste u ekstremnim sportovima. Čak ni ideja u svojoj osnovi nije potpuno originalna, “first person” filmovi se pojavljuju od noira Lady in the Lake (1947), pa do Ogrestinih Projekcija (2013), ali filmovanu pucačinu, pa još prema originalnom scenariju još nismo imali. Naravno, sve oko ovog filma je trik i “gimmick”, pa je logično upitati se koliko se daleko može stići samo sa tim. To što je nešto novo ne znači nužno da je automatski dobro i da ima neograničeno kredita.
Priča je minimalna, kako i priliči igrici. Naš Henry je kiborg koji se budi bez ikakvih sećanja na operacionom stolu. Naučnica u laboratoriji mu se predstavlja kao Estelle (Bennett), šrafi mu ruku i nogu i kaže mu da mu je žena. Ubrzo ih sustiže nevolja kada zlikovac sa planom da osvoji svet i telekinetičkim moćima, Akan (Kozlovsky) napadne laboratoriju u želji da se domogne nacrta za vojsku kiborga. Henry se za dlaku izvuče, a Estelle ostaje zarobljena, pa njegov cilj postaje osujetiti Akana, spasiti Estelle i ceo svet. U tome će mu nakon prve šorke pomagati i Jimmy (Copley), naučnik i majstor za prerušavanje koji je takođe u sukobu sa Akanom.

Logika igrica ne prestaje samo na prikazu iz prvog lica. Hardcore Henry je zaista materijal koji pre možemo zamisliti na kompjuteru ili konzoli, sa nama za komandama, kako trošimo dane i noći. Film ima logiku igrice do kraja. Dijalozi i pokušaji građenja pozadine oko likova su nalik na one animacije u igrici između dve akcione scene i služe kao kratka pauza između šorke i šorke, jurnjave i jurnjave, te pucačine i pucačine. Čak su i elementarno filmske stvari poput “cliffhangera” i obrata urađene površno i naivno kao u igrici. Štos sa tom doslednošću je da se dosta brzo potroši: jednom kad izbaci karte na sto, Hardcore Henry može samo dodavati još istoga u nadi da će kako vreme prolazi i što smo bliži “bossu” to postajati samo veća i bolja senzacija. Neće.

No, kome je do logike, filmske i svakidašnje, verovatno neće biti privučen ovim naslovom. Hardcore Henry je film kome nije potrebna logika iza tog silnog nasilja, buke i akcije. Biće tu promašenih prilika, preterivanja i amaterskog kurčenja, ali Hardcore Henry svoj osnovni cilj ispunjava bez pardona. Cilj je zabava i to ćemo i dobiti, ni manje ni više.
Jedan od razloga za tu zabavu, ako vam klanje, propucavanje i eksplozije nisu dovoljne, je i Sharlto Copley koji igra nekoliko uloga. To je bio rizičan potez jer Copley nije toliko dobar glumac koliko ima trikova u džepu da svaki svoj lik oneobiči. Sada kada ih je nekoliko, Copley je neujednačen u kvalitetu pruženog, ali je istovremeno i zabavan, makar je nepredvidljiv i brbljiv (kako to priliči “sidekicku” ako već junak ne govori, nego samo mlati i puca. Nažalost, iako je visoko na popisu, Tim Roth ima samo cameo ulogu, skoro da je šteta da su zvali za nešto tako sitno.
Akciju kao takvu treba uzeti sa malo rezerve. Da, ima je i sveprisutna je, ali teško je reći da li je dobra. Zbog količine se relativno brzo devalvira, pa treba ubacivati sve više i više protivnika kada već nisu osmišljeni sve jači i jači. Ako ćemo gledati čisto vizuelno ili prema svom oduševljenju, verovatno ćemo biti razočarani, naročito ako smo gledali savršeno koreografirane azijske filmove. Inače, The Raid serijal je još uvek neprikosnoven.

Štos sa tim filmskim eksperimentima je što su često sami sebi cilj. Izuzeci postoje, kao u slučaju iranskih reditelja koji se dovijaju kako da izvrdaju državne zabrane ili u slučaju Timecode (2000), filma snimljenog u četiri kvadranta i četiri neprekinuta kadra koji je jednostavno uspeo da ispriča svoju priču. Prošlogodišnja senzacija Victoria je pala žrtvom snimanja u jednom kadru, bez ikakvih trikova i skrivenih rezova jer je postupak bio sam sebi cilj. Hardcore Henry je sličan slučaj: dobar koliko može biti sa datom idejom i u datim okolnostima, svakako zabavan, iako prema objektivnim merilima sigurno nije sjajan.
Ali to ne znači da ga ne čeka velika budućnost. Za to čak nije nužno da film bude dobar. Setimo se Avatara, toliko puta ispričane priče, ali spektakla koji je pokrenuo celu tu 3D lavinu. Na ovom mestu se usuđujem dodati da bi Hardcore Henry čak i profitirao od toga da je još i 3D, ali to je nebitno. Suština je da će ovaj film možda pokrenuti lavinu filmskih pucačina iz prvog lica i tako promeniti filmsku industriju.

Uncanny

2015.

režija: Matthew Leutwyler

scenario: Shahin Chandrasoma

uloge: Mark Webber, Lucy Griffiths, David Clayton Rogers, Rainn Wilson

Oduvek sam mislio i isticao da je najekonomičnije imati dobru priču, ma o kom žanru se radilo. Onda nema potrebe za skupim i stalnim efektima za mazanje očiju gledaocima, a i glumci su uglavnom voljni da igraju u zanimljivijim projektima za manje honorare. Ovo važi i za tradicionalno produkcijski zahtevan žanr SF-a, ali već je nebrojeno puta dokazano da se dobar SF na osnovu razrađene ideje može odvijati u okruženju od nekoliko likova i u jednoj jedinoj prostoriji. Podrazumeva se, digitala je pojeftinila i snimanje i efekte, naročito ovih potonjih nema mnogo i nisu nadrkani.

Evo, Uncanny je primer toga. Idejom se nastavlja na Her i Ex Machina, pokušavajući da odgovori na pitanje postavljeno još u Blade Runneru i brojnim knjigama ranije: šta raditi kad veštačka inteligencija poprimi sve karakteristike ljudskosti, pa i osećanja. Ex Machina se može osetiti i u izvedbi, u pitanju je opet komorna drama u jednom stanu sa samo četvoro likova, od kojih se jedan pojavljuje tek na kraju, ali je budžet dosta bliži ciframa koje su imali Coherence i Time Lapse, što apsolutno ne ugrožava kvalitet filma.

Novinarka Joy Andrews (Griffiths) dolazi da napravi intervju sa naučnikom Davidom Kressenom (Webber) i njegovim najnovijim, najnaprednijim i potpuno “čovekolikim” robotom Adamom (Rogers) koji zapravo ima zaduženje njegovog laboratorijskog asistenta. Naravno, Joy nije obična novinarka, nego ima znanja iz robotike i programiranja, bila je nagrađena i za jednu igricu. Intervju traje sedam dana i dok Joy procenjuje njegov Davidov rad, verovatno za paranoičnog i skrivenog šefa korporacija Castla (Wilson), David nju koristi kao ljudski deo Turingovog testa kojem podvrgava Adama.

Međutim, stvari nisu onakve kakvim se čine, posebno ako uzmemo u obzir da je Adam veoma napredni robot koji genijalnom Davidu savršeno parira u šahu i intelektualnim razmerama, kao i da se između Davida i Joy javljaju varnice strasti (on njoj vraća strast za nauku, ona njemu za ljudskim, naročito ženskim društvom), pa Adam postaje dvostruko ljubomoran. Na novinarku jer dobija većinu pažnje njegovog kreatora, ali i na kreatora zato što s njom može raditi “stvari za ljude”. I šta uostalom znači biti ljudsko biće...

Reference na Ex Machina i poređenja s tim filmom su neizbežna, ali istina je da su dva filma snimana odvojeno i u prilično slično vreme, tako da nisu uticali jedan na drugi. Znači, Uncanny ne varira premisu iz Ex Machina utoliko što menja polove ljudskom i androidskom delu Turingovog testa, nego pre okreće premisu iz nekih drugih filmova u kojima su žene po pravilu (ili po nekoj zastareloj analogiji) dovođene u vezu sa mašinama. Blade Runner je još držao brojčanu jednakost polova kroz dobar deo filma, ali je, recimo, u Her inicijalni konzument muškarac, a konzumirani operativni sistem ima ženski glas. (Naravno, dok se ne preokrene to ko je superiorniji i ko koga konzumira.) Čak su i u Under The Skin koji se ne bavi toliko veštačkom inteligencijom koliko ljudskošću, ljudi isključivo muškarci, a naša junakinja je vanzemaljka, dakle nešto strano, preteće, nešto što izaziva sumnju.

  Već samim stavljanjem žene u poziciju nekoga ko posmatra i zaključuje, a muškarca kao zamorca, Uncanny se pozicionira kao sasvim drugačiji film. Razlike, međutim, tu tek počinju. Ne bih išao u detalje u strahu od spoilera, ali hajdemo reći da se dinamika odnosa stalno menja u ovoj partiji preferansa, sve do opakog “twista” na kraju, pa nije lako zaključiti ko ima kakve ciljeve i namere u celoj priči.

Rezultat je vrlo zanimljiv film koji u kompaktnom formatu nikad ne zaboravlja šta je neophodno, a šta začin. U skromni budžet su upali i efekti koji nisu razmetljivi, ali su fini i generalno dodatno podižu utisak o filmu. Upali su i glumci kojih se možda sećamo iz indie filmova i sa televizije i koji jednostavno nisu imali prilike da zablistaju. Uloge su možda tipske, ali su oni na visini zadatka i spremni da unesu i malo inovacije u njih. Od svih četvoro, Mark Webber ipak iskače svojim kvalitetom i sigurnošću u izvedbi, dok David Clayton Rogers ima par nespretno napisanih dijaloga i situacija na kojima se spotiče, pa deluje karikaturalno.

Zapravo, ono što se ne uklapa u celu priču ovog filma je njegov reditelj, Matthew Leutwyler. Kao reditelj potpisuje baš svašta, i žanrovski, i tematski i po kvalitetu, ali uglavnom filmove zakopane duboko ispod radara relevantne kritike. Kao producent čini to isto, samo u nešto većem obimu. Naravno, njegova režija ovde se može nazvati školskom i neupadljivom, što će reći primerenom za SF film koji je u osnovi komorna drama. Čini se da je imao sreće da mu ovakav projekat padne u ruke, pa makar ga videlo relativno malo fanova i makar ostao u senci nekih prominentnijih filmova. Uncanny je svakao vredan gledanja.

Chappie

tekst originalno objavljen na: monitor.hr

2015.

režija: Neill Blomkamp

scenario: Neill Blomkamp, Terri Tatchell

uloge: Sharlto Copley, Dev Patel, Ninja, Yo-Landi Visser, Hugh Jackman, Sigourney Weaver, Jose Pablo Cantillo, Brandon Auret

Pre nego što je Chappie ugledao mrak kino-dvorana, južnoafrički reditelj i majstor efekata Neill Blomkamp, autor ingenioznog filma District 9, davao je intervjue u kojima je pominjao da je zeznuo svoj prethodni film Elysium, kao i da je njegov sledeći projekat peti nastavak Aliena. Ove izjave naoko nemaju previše veze jedna s drugom, ali nešto drugo se tu skriva. Chappie je film koji je startao sa niskim očekivanjima i lošim rezultatima na testovima, te poprilično podeljenim, uglavnom negativnim kritikama u Americi, što je donelo mogućnost minusa u konačnom bilansu i laganu ogradu studija, pa i samog Blomkampa, iako je to bio i ostao njegov “pet project”. Stvar je donekle popravljena rezultatima iz Evrope i gotovo simultanim premijerama po celom svetu, a i ne-američka kritika mu je bila naklonjena, pa film makar neće otići u “crveno”. Blomkamp je svejedno požurio da se što pre veže za novi projekat, iako je u svojoj dosadašnjoj karijeri odbijao nastavke, “re-boote” i ekranizacije stripova iz franšize i svoje repertoarske SF-ove je radio po originalnim scenarijima i sa nemalom dozom socijalnog podteksta.

Pročitao sam neke od tih nepovoljnih kritika i moram reći da su ljudi potpuno u pravu iz svog ugla: Chappie dosta zavisi od svog naslovnog, glavnog junaka, robota koji ima svest i napreduje, a on je često iritantan. Ceo film je glasan i nejasan. Likovi su karikaturalni. Njihov stil je često grozan. Ide se na bujicu nabacanih ideja bez strukture. Premisa je stara i rabljena, poslednji put pre godinu dana u novom Robocopu. Uz to, film još poprilično šteka čak sa osnovnim postulatima interne logike. Kažem, u pravu su, sve to stoji, ali sve to je savršeno nebitno jer je Chappie ne samo zabavan film koji će vas uvući u svoju atmosferu, nasmejati i držati u stanju napetog gledanja, nego i film o čijim ćete pojedinostima dugo razmišljati i raspravljati.

Nakon svog neuspelog 100% hollywoodskog eksperimenta Elysium koji je patio od traćenja dobrih glumaca i krize identiteta u dilemi da li bi bio mudar ili zabavan film, Blomkamp se vratio u Južnu Afriku i zajedno sa svojom ženom napisao scenario za Chappija. Stvari su se od vremena District 9 promenile utoliko što je Blomkamp postao relativno etablirano ime koje privlači studijsku podršku i što je iz Južne Afrike globalnu slavu stekao još jedan fenomen. Radi se o sastavu Die Antwoord čiji su članovi u glavnim ulogama u Chappiju i uglavnom slume sami sebe, tako da film deluje kao njihov dvočasovni spot ili kao vešto snimljena, iako pomalo nesuptilna reklama.

Opet je u pitanju bliska budućnost, samo tema nisu vanzemaljci i apartheid, nego sve veće klasno raslojavanje, bujanje kriminala i roboti. Naime, policija je u svoje redove uvela robote koji postupaju prema programu i potrebno im je samo dati naređenje. Robote proizvodi kompanija TetraVaal, a oni su izum inženjera Deona Wilsona (Patel) i zamišljeni su kao korak prema pravoj, samodostatnoj veštačkoj inteligenciji. Nasuprot njemu u kompaniji na drugom projektu radi Vincent Moore (Jackman), religiozni fanatik koji veštačku inteligenciju smatra nemoralnom i blasfemičnom. Zbog efikasnosti robota, njegov projekat ogromnog “drona” je nekako skrajnut, ali daleko od toga da je on odustao. Kada Deon uspe da poveže kockice i sastavi software za veštačku inteligenciju u punom smislu te reči, njegova šefica (Weaver) nije time oduševljena jer joj se čini kao besmisleno u okviru oružane korporacije. Deon ipak drpi oštećenog policijskog robota kako bi isprobao svoj izum, ali ubrzo postaje žrtva otmice od strane dvoje gangstera.

Oni su Ninja i Yo-Landi, i imaju sedam dana da izvedu veliku pljačku i vrate veliki novac koji duguju još opasnijem gangsteru. Pod pretnjom, Deon će im ostaviti robota sposobnog da uči kojeg će oni nazvati Chappie. Štos je u tome što je on još beba. Na razumskom nivou će napredovati brže nego na emotivnom, tako da će od njega ispasti eksplozivna kombinacija hiperaktivnog klinca koji brzo uči, ali je istovremeno i potpuno nezreo. Ninja će ga trenirati za gangstera, a Yo-Landi će razviti majčinske osećaje za novog člana družine. U priči su, naravno, i Deon i Vincent i kompanija i politika i moralne dileme i dugovi i pljačka, a ono što sledi je opšti cirkus.

I taj cirkus, manična akcija, preglasna muzika, karikaturalni likovi i atmosfera radikalizirana do pucanja su ono što drži film kompaktnim i suvislim, uprkos logičkim i motivacijskim greškama. Stari je to trik, tako napraviti adrenalinski haos na ekranu i time sakriti haos u scenariju, ali ovde to pali. Razlog za to je dvojac iz Die Antwoorda i celi koncept u kome oni preuzimaju film.

Narativna linija je samo okvir u kojem su glavna stvar njih dvoje i kontra-kulturni pravac kojem oni pripadaju. On se zove Zef i zapravo je dosta stara priča u Južnoj Africi. Svodi se na filozofiju da sirotinja može biti cool ako od odbačenih delova drugih kultura sama stvara neke svoje nove kreacije. U praksi sadašnjeg trenutka, Zef je trashy odgovor na hipsteraj i polako postaje globalno priznat.

Iako je uglavnom “showcase” za vizuelni i auditivni materijal Die Antwoorda, čak u tome nije nimalo suptilan sa svim silnim grafitima, šablonima i tetovažama naziva albuma i singlova, pa graniči sa “product placementom”, Chappie nije samo to. Usred adrenalinske akcije se tu i tamo ubacuju poprilično zanimljive ideje. Kažem ubacuju, ali ne i razrađuju, jer je Blomkamp zamislio da to radimo mi, gledaoci, svako za sebe, u toku filma i kasnije. Blomkamp to čini na dva prepoznatljiva načina. Prvi je njegov “trademark” sa lažnim vestima i lažnim dokumentarnim snimcima, prisutnim na samom početku i pred kraj filma. Drugi je zanimljiviji štos, a to je da vrlo ozbiljne stvari, poput ideja i emocija, ubacuje u komičnim trenucima koji bi inače služili kao pauza za odmor od adrenalina. Nije Chappie slučajno na nivou deteta, kao što ni Jackmanov lik ne izgleda slučajno tako kako izgleda, sa idiotskom “fudbalerkom” na glavi i obučen u kretenski šorts i nije bez razloga sve luđi i fanatičniji kako film odmiče. Neću vam nabrajati na šta se sve to referira, jer je toga i previše, pa će vam dobro doći da se sami zabavite sa otkrivanjem referenci i šta bi one mogle značiti.

Chappie je jedan sasvim solidan filmski doživljaj i iako razumem kritike upućene tom filmu, ne slažem se s njima i imam utisak da su se bavile samo najpovršnijim aspektima filma, i da ga nisu razumeli kao celinu. Moguće je da neće biti onakav hit kakvom su se nadali producenti, ali već sada je izvesno da će se domoći barem pozitivne nule. Možda neće biti planiranih nastavaka (inače, bili bi nepotrebni jer je film završen i zaokružen), ali šta su pusti nastavci u poređenju sa kultnim statusom koji mu se smeši jednog dana u ne tako dalekoj budućnosti.

Ex Machina

2015.

scenario i režija: Alex Garland

uloge: Domhnall Gleeson, Oscar Isaac, Alicia Vikander, Sonoya Mizuno

Ime Alex Garland će vam se sigurno učiniti makar ovlaš poznatim, pa da vas poštedim i podsetim: u pitanju je pisac i scenarista. On je autor romana The Beach koji je doživeo filmsku ekranizaciju u rukama Dannija Boyla. Garlandova kasnija scenaristička karijera je takođe bila vezana za Boylovu rediteljsku, i to sa SF filmovima 28 Days Later i Sunshine. Garland je nekako ostao u vodama SF-a, radeći adaptaciju romana Kazua Ishigura Never Let Me Go, te re-boot kultnog pulp filma 90-ih Dredd, a očekuje se još jedna adaptacija, u ovom slučaju kompjuterske igrice Halo.

Zato ne čudi da je Garland za svoj rediteljski debi izabrao upravo SF. U pitanju je stara, reklo bi se večita tema: sanjaju li androidi električne ovce, odnosno može li veštačka inteligencija postati toliko svesna da se sama razvija. Nadalje se ispostavlja filozofska tema šta to znači biti čovekom (u slučaju ovog filma, ženom), je li to svest, savest, emocije, inteligencija ili pak mogućnost manipulacije. Tako gledano, Ex Machina nastavlja niz SF drama koje su se pojavile u poslednje vreme i gde spadaju Her (operativni sistem koji evoluira daleko brže nego čovek) i Under The Skin (vanzemaljka-ispitivačica razvija svoju ljudskost). Međutim, citati na koje se ovaj film oslanja su daleko stariji, književni koliko i filmski, od Ostrva doktora Moreaua H. G. Wellsa, preko Karela Čapeka i Asimova, što da ne i Frankensteina Mary Shelly, pa do Blade Runnera i The Matrix serijala.

Junak koga pratimo je Caleb (Gleeson), programer u velikoj firmi nalik Googlu. Od svih zaposlenika, baš je on izabran da provede sedam dana na udaljenom imanju sa misterioznim i genijalnim šefom Nathanom (Isaac). Međutim, umesto poslovnih saveta i “life coachinga”, šef ima za njega jedan specijalan i ultra-tajni zadatak. Naime, Nathan je došao do završne faze konstrukcije veštačke inteligencije i na Calebu je da sprovede nešto izmenjen i unapređen Turingov test (utvrđivanje je li u pitanju mašina ili čovek) na najnovijem robotu, Avi (Vikander). Prvo pitanje koje Caleb mora rešiti je oseća li prema Avi nešto što bi mogao osetiti prema ljudskom biću. Drugo je procena ima li Ava svest i je li sposobna za učenje. Konačno, treće pitanje na koje Caleb mora dati odgovor je ima li utisak da Ava oseća nešto prema njemu.

Ava je, na prvi, vizuelni dojam mnogo više robot nego čovek. Ima ljudske konture tela, ali je sve osim lica prekriveno metalom, elektronikom i mrežom. Međutim, njena inteligencija je mnogo više ljudska nego kompjuterska. Prvi susret između njih dvoje je čudan na način na koji je čudan susret dvoje neznanaca koji moraju otpočeti razgovor. Svi njihovi susreti se odvijaju u skučenoj kabini, njih dvoje su odvojeni staklom i vrlo brzo će se postaviti ne samo pitanje antropomorfnosti (već na drugom sastanku Ava će se pojaviti obučena u ljudsku odeću), nego i pitanje slobode.

Ono što se mora podvući u ovom filmu je genijalna ekonomika scenarija: film je ograničen na nekoliko lokacija (kuću, istraživačko postrojenje u podrumu i okoliš netaknute prirode) i praktično ima samo četiri lika, od kojih je četvrti Nathanova kućna pomoćnica Kyoko (Mizuno) koja ne govori. Ako izuzmemo pokazivanje lokacija (vodopadi i slično), ne baš impozantni budžet filma od nekih 15 miliona dolara je utrošen sjajno na stvaranje atmosfere i vrlo uverljive efekte za koje predviđam da će “ostariti” dostojanstvenije od mnogih drugih. Glumačka podela je isto odlična, mladi Gleeson je uverljiv kao geek, pametan, ali ne prepametan, možda čak pomalo naivan u socijalnim situacijama. Nasuprot njemu imamo Isaaca koji ređa dobre uloge jednu za drugom, a ovde nalazi fini balans između mesijanstva, pragmatičnosti, zena i mužjaštva. Međutim, prava zvezda filma je Alicia Vilander, nekadašnja balerina, koja ima veoma težak zadatak da nađe pravi balans između robotske i ljudske prirode svog lika, da pokaže emocije uverljivo, nikako karikaturalno, da ubedi Caleba i gledaoce da je prava osoba. Njena uloga u najboljem smislu priziva u sećanje ostvarenje Sean Young u Blade Runneru.

Ex Machina, naravno, nije film bez svojih problema. Jedan od njih je činjenica da svoj filozofski i antropološki potencijal ne koristi ni izbliza dovoljno, već ionako poznate teze iz literature i filmova više gomila nego što ih razlaže na inovativan i zanimljiv način. To neumitno vodi do pada u tempu pri sredini filma. Film ipak ne postaje previše dosadan zahvaljujući raspoloženim glumcima, atmosferi, scenografiji, fotografiji i muzici. Drugi, možda čak i značajniji problem skriva se u dramaturgiji: motivacija i odnosi između likova su takvi da su obrati “telefonirani” i nadasve providni. Od početka nam je jasno da je Nathan usiljeno cool, da je njegova konzumacija alkohola “čehovljevska puška” i da sa svojim istraživanjem skriva zadnje namere. Jasno nam je i da su odnosi između njega i robota (robotica?) nategnuti i da će eskalirati u sukob. Međutim, i ovaj problem je rešen veoma efektnim i iznenađujućim raspletom.

Sve u svemu, mora se reći da je Ex Machina (namerno je izostavljena prva reč latinske sentence, shvatićete i zašto) jedan sasvim solidan film. Neki od momenata su genijalni u svojoj neočekivanosti, kao onaj ničim izazvani ples negde na polovini filma. Drugi su, pak, suviše predvidljivi i iskorišteni na način da nisu samo citati, nego osnovni elementi filma. Treba uzeti u obzir da je ovo rediteljski debi jednog scenariste. U tom smislu malo čudi da Garland nije malo više poradio na razvoju priče, kao da se fokusirao samo na rasplet, dok se za ostale faze poslužio klišeiziranim rešenjima. Sa druge strane, on pokazuje talenat za rad sa glumcima i za vizuelnu komponentu priče, što je za svaku pohvalu. U svakom slučaju, Ex Machina je film vredan vašeg vremena.

Young Ones

2014.
scenario i režija: Jake Paltrow
uloge: Michael Shannon, Nicholas Hoult, Kodi Smit-McPhee, Elle Fanning, Aimee Mullins, Robert Hobbs, David Butler, Liah O'Prey

Postapokaliptični, pustinjski krajolik. Nekadašnjih zelenih livada sećaju se samo stariji. Dvojica lutalica nalete na nešto što je nekad možda bilo javni WC, ili nekakav bunar. Frajer ih satre sa puškom iz daljine. Svet je surov, a sve se vrti oko vode u filmu skrivenom iza generičkog, nazovi-cool naslova Young Ones koji u ovom filmu ne znači ništa posebno. Dakle, ono što je nafta danas (makar u uskim umovima eko-fanatika), to će biti voda nekad u budućnosti.
Jake Paltrow, neostvareni autor poznatog prezimena i “plemenitog” hollywoodskog porekla (otac Bruce je televizijski scenarista i producet, sestra Gwyneth je glumica, kao i majka Blythe Danner), očito nikad nije preterano razmišljao o apokalipsi i siromaštvu. To se vidi po veoma originalnom, ali potpuno nelogičnom uređenju njegovog postapokaliptičnog sveta. Nažalost, to shizofreno i amaterski, a potaknuto ambicijom da film bude veći od života (citira se There Will Be Blood obilato, spajaju se žanrovi westerna i postapokaliptičnog SF-a sa motivima grčke tragedije), ostaje samo jedno pitanje: koliko će to loše ispasti na kraju? Moglo je i gore...
Reč-dve o “settingu”. Bila nekad Amerika, sada je to podeljeno na relativnu civilizaciju i nešto što liči na Divlji Zapad. Vodovodske kompanije su onaj bau-bau koje su u revizionističkim westernima bile železničke, a u There Will Be Blood naftne kompanije. Voda je teško dostupna i za piće, a kamo li za luksuz poput higijene, pojenja životinja (koje, primetićemo, nisu izumrle) ili navodnjavanja farmi. Oko nje se stvaraju špekulacije, za nju se ubija. Pa ipak, niko ne deluje prljavo i pored nekoliko detalja koji bi nam ukazali na teške uslove života, poput “peskiranja” posuđa i jedne neugodne, vulgarne šale na račun lične higijene. Da stvar bude blesavija, nije došlo do sloma tehnologije, ona je čak uznapredovala. Kvadriplegičarka ima SF proteze, žive životinje dosta često menjaju robotizovane varijante (četiri “noge”, kamera, displej i tovarni sanduk – eto vam robo-mazge). Postoji i neka vrsta centralne vlasti, samo nije mnogo prisutna u divljini, dok u gradovima sve izgleda sjajno. Ne treba preterano objašnjavati zašto je sve to apsurdno: ako bi se neko bavio naukom i tehnikom da pravi robo-mazge i high tech proteze, zašto nije rešena opskrba s vodom, recimo filtracijom slane, morske vode ili reciklažom telesnih fluida.
U toj i takvoj situaciji kroz tri poglavlja pratimo život jedne familije. Prvo poglavlje je posvećeno ocu Ernestu Holmu (Shannon). On je tipičan western junak, ćutljiv, povučen i gleda svoja posla, ali može biti jako opasan. On snabdeva radnike vodovoda sa potrepštinama i nada se da će ih potkupiti da okrenu cevi ka njegovoj farmi koja je pod hipotekom. Dok ga sin Jerome (Smit-McPhee) prati u stopu, kćerka (Fanning) mu se otvoreno suprotstavlja i želi da se po svaku cenu uda za sumnjivog, mada ambicioznog Flema (Hoult). Drugo poglavlje prati zeta Flema i njegovo bogaćenje preko manipulacije, ubistava, laži i prevara. Poslednje prati sina na putu spoznaje istine, osvete i stasavanja iz dečaka u muškarca.
I pored neuverljivog settinga, priča je zanimljiva dovoljno da bi se pratila. Već u prvom poglavlju se nekako vezujemo za likove u toj jednoj porodičnoj tragediji koju nam i muzika (gudači + klavir) najavljuje. Vidimo brižljivo izgrađen socijalni pejzaž i potencijalno zanimljiv razvoj događaja, pa makar na logički klimavoj konstrukciji. Drugi deo je veoma površan citat superiornijeg filma, pa onda finale deluje kao jeftina moralizacija i nastupa neizbežno razočaranje.
Srećom, sve to solidno izgleda što se tiče fotografije i montaže. Sa druge strane, gluma je sve samo ne briljantna, a tipski napisani likovi nimalo ne olakšavaju. Michael Shannon je više nego solidan kao čovek pod stalnim pritiskom preživljavanja. Kodi Smit-McPhee isto tako kao sin koji ga gleda kao idola. Problemi nastaju kod Nicholasa Houlta koji je neuverljiv kao beskrupulozni manipulator, a posebno kod Elle Fanning. Za Maleficent je praktično samo statirala, a ovde odlazi u drugu krajnost zvanu histerično preglumljivanje, što je još užasnije.
Young Ones je zanimljiv kao komad trivije, preporučljiv entuzijastima za žanrove i robo-mazge (koje su simpatične), ali jednostavno nije dobar film i može se slobodno preskočiti.

Automata

2014.

režija: Gabe Ibanez

scenario: Gabe Ibanez, Igor Legarreta, Javier Sanchez Donate

uloge: Antonio Banderas, Dylan McDermott, Robert Foster, Tim McInnerny, Melanie Griffith, Brigitte Hjort Sorensen, Javier Bardem (glas)

Koji se vrag dešava sa Banderasom? Nekada je bio uspešan glumac koji mlati hollywoodsku lovu uprkos svim svojim nedostacima: lošem engleskom i osrednjoj do lošoj glumi. Pa ipak, bio je zgodan frajer (na onaj divlji, primitivni način) i ženska publika ga je volela na isti način na koji žene fantaziraju o latino-ljubavniku koji u kuću dolazi kao majstor ili kao vrtlar. Iz priloženog (odnosno iz reklame za žvake) se da videti da ga godine nisu poštedele, izgled mu se srozao, ali integritet nije dobio, pa su i značajne uloge krenule da ga preskaču. Sada se može reći da mu je vrhunac karijere kada zaigra kod Almodovara (koji se i sam potrošio sa svojim farsama) ili kad ubode ulogu visokog, tamnog stranca u romantičnoj komediji, a svakako kad se utali sa Stalloneom za epizodu u The Expendables ili sa Rodriguezom za epizodu u Machette filmovima.

Automata, špansko-bugarska koprodukcija i pokušaj jeftinije verzije Europacorp trasha, je film zamišljen kao nešto što će ponovo pokrenuti njegovu karijeru, kao što su Bessonove akcijade oživele karijere akcionih i trilerskih zvezda iz 90-ih. Nemojmo se zavaravati, Banderas nije Neeson, a Ibanez nije Besson, tako da je Automata poprilično nespektakularan film sa možda nekoliko solidnih ideja, jednim ili dva solidna tehnička rešenja, ali i sa gomilom kontradikcija koje ga potapaju možda i pre nego što počne.

A svašta je natrpano unutra. Imamo urbane noir panorame i slike urbanog propadanja iz Blade Runnera, a imamo i robote. Ti roboti, doduše, ne izgledaju kao androidi koji sanjaju električne ovce nego kao skice iz prastarih slikovnica. Imamo postapokaliptičnu pustinju kao iz Mad Maxa, koja je pritom i ozračena. Imamo zaplet koji u prvom delu malo podseća na noir, malo na korporativni triler u koji je umetnut i zametak satire ili farse sa robotiziranim kuplerajem. Imamo i naraciju preko kartica koja nam objašnjava “setting” apokalipse uz zastrašujuće slike Sunčevih oluja. Imamo i sveprisutni soundtrack.

Sve to imamo u prvom, kraćem i napetijem delu. Banderas je agent osiguranja koji istražuje da li su roboti kršili protokole funkcionisanja. On ima trudnu ženu (Sorensen) i mašta o odlasku na more jer mu je dosta sranja. McDermott je sumnjivi pandur koji ima nešto protiv robota. Foster i McInnerny su Banderasovi šefovi koji ga šalju na zadatak da ispita da li neko petlja sa robotima i nadograđuje ih. Melanie Griffith je naučnica koja pravi robote-prostitutke.

Priča od neujednačene i blesave postaje otvoreno dosadna kada se iz grada istraga preseli u pustinju. Tu nemamo ništa osim pseudo-naučnih naklapanja i neveštih moralnih dilema, a mehanika postaje proizvoljna sa gomilom postupaka bez ikakve naznake motivacije. Automata onda postaje jedno iznimno neprijatno filmsko iskustvo koje me je na momente bacalo na ivicu sna.

Moram priznati da je apokaliptični “setting” relativno pristojno osmišljen, iako ne do kraja i opterećen je oprečnim motivima iz drugih filmova. Triler-priča počinje solidno i nudi nešto intrigantno. Kosmološko otkriće dolazi u pravo vreme i relativno je lepo izvedeno, ali nije ni izbliza naplaćeno kako treba. Detalj sa retro robotima umesto CGI izdrkavanja je simpatičan i u skladu sa postavkom priče.

Međutim, loših rešenja je više nego pristojnih. Banderas nije kalibar za ulogu noir lika koji nosi teret sveta na svojim leđima, a skoro nikakva karakterizacija tu samo odmaže. Lik njegove žene je uglavnom nepotreban, osim u jednoj promašenoj sceni. Glasovi Javiera Bardema i Melanie Griffith su zamaskirani jeftinim “robo-voice” efektima i stoga nepotrebni, pošto bi to mogli uraditi mnogo jeftiniji glasovni glumci ili govorni automati. Melanie Griffith ima i “telesnu” ulogu, istina kratku, ali pokazuje kako na planu fizičkog izgleda propala ili je uništena serijom operacija.

Možda je Automatu mogoće gledati kao nekakvu alegoriju, na kraju krajeva to je najjednostavnije objašnjenje. Meni je alegorija tu pobegla. Možda autorova beskrajna logika prevazilazi moj smrtni intelekt, ali rekao bih da je reč o nečemu drugom. Automata je samo pretenciozan i nevešt film.