Hardcore Henry

kritika objavljena na Monitoru

2015.
režija: Ilya Naishuller
scenario: Ilya Naishuller, Will Stewart
uloge: Sharlto Copley, Danila Kozlovsky, Haley Bennett, Tim Roth

Kada su se video-igrice razvile dalje od najosnovnijih koncepta gađanja nečega ili prebacivanja loptice, njihovi autori su poželeli da im ugrade neku narativnu liniju i u tome su posuđivali od filmova. Često su igrice za inspiraciju uzimale poznate i popularne filmove i pokušale rekreirati pojedine potpisne scene na svoj interaktivni način. Onda su se vremena promenila, pa su filmaši u nedostatku inspiracije počeli ekranizirati igrice. Uwe Boll je na svojim trash ekranizacijama izgradio karijeru, čak i kultni status.
Sada je i to “passé”. Zamislite film snimljen da izgleda kao igrica, i to pucačina iz prvog lica, sa obiljem akcije, nasilja, krvi, oružja i eksplozija. Ako ste razmišljali na tu temu i pitali se kako bi to izgledalo, odgovor je film Hardcore Henry Ilye Naishullera, debitanta koji je sličan štos već isprobao sa video-spotovima.

Jasno, autora treba pohvaliti za originalnost ideje i posvećenost da sve to istera do kraja, pa i za neka pojedina rešenja poput toga da naslovnog lika igra više od deset različitih osoba, mahom kaskadera na koje su prikačene “GoPro” kamere koje se i inače koriste u ekstremnim sportovima. Čak ni ideja u svojoj osnovi nije potpuno originalna, “first person” filmovi se pojavljuju od noira Lady in the Lake (1947), pa do Ogrestinih Projekcija (2013), ali filmovanu pucačinu, pa još prema originalnom scenariju još nismo imali. Naravno, sve oko ovog filma je trik i “gimmick”, pa je logično upitati se koliko se daleko može stići samo sa tim. To što je nešto novo ne znači nužno da je automatski dobro i da ima neograničeno kredita.
Priča je minimalna, kako i priliči igrici. Naš Henry je kiborg koji se budi bez ikakvih sećanja na operacionom stolu. Naučnica u laboratoriji mu se predstavlja kao Estelle (Bennett), šrafi mu ruku i nogu i kaže mu da mu je žena. Ubrzo ih sustiže nevolja kada zlikovac sa planom da osvoji svet i telekinetičkim moćima, Akan (Kozlovsky) napadne laboratoriju u želji da se domogne nacrta za vojsku kiborga. Henry se za dlaku izvuče, a Estelle ostaje zarobljena, pa njegov cilj postaje osujetiti Akana, spasiti Estelle i ceo svet. U tome će mu nakon prve šorke pomagati i Jimmy (Copley), naučnik i majstor za prerušavanje koji je takođe u sukobu sa Akanom.

Logika igrica ne prestaje samo na prikazu iz prvog lica. Hardcore Henry je zaista materijal koji pre možemo zamisliti na kompjuteru ili konzoli, sa nama za komandama, kako trošimo dane i noći. Film ima logiku igrice do kraja. Dijalozi i pokušaji građenja pozadine oko likova su nalik na one animacije u igrici između dve akcione scene i služe kao kratka pauza između šorke i šorke, jurnjave i jurnjave, te pucačine i pucačine. Čak su i elementarno filmske stvari poput “cliffhangera” i obrata urađene površno i naivno kao u igrici. Štos sa tom doslednošću je da se dosta brzo potroši: jednom kad izbaci karte na sto, Hardcore Henry može samo dodavati još istoga u nadi da će kako vreme prolazi i što smo bliži “bossu” to postajati samo veća i bolja senzacija. Neće.

No, kome je do logike, filmske i svakidašnje, verovatno neće biti privučen ovim naslovom. Hardcore Henry je film kome nije potrebna logika iza tog silnog nasilja, buke i akcije. Biće tu promašenih prilika, preterivanja i amaterskog kurčenja, ali Hardcore Henry svoj osnovni cilj ispunjava bez pardona. Cilj je zabava i to ćemo i dobiti, ni manje ni više.
Jedan od razloga za tu zabavu, ako vam klanje, propucavanje i eksplozije nisu dovoljne, je i Sharlto Copley koji igra nekoliko uloga. To je bio rizičan potez jer Copley nije toliko dobar glumac koliko ima trikova u džepu da svaki svoj lik oneobiči. Sada kada ih je nekoliko, Copley je neujednačen u kvalitetu pruženog, ali je istovremeno i zabavan, makar je nepredvidljiv i brbljiv (kako to priliči “sidekicku” ako već junak ne govori, nego samo mlati i puca. Nažalost, iako je visoko na popisu, Tim Roth ima samo cameo ulogu, skoro da je šteta da su zvali za nešto tako sitno.
Akciju kao takvu treba uzeti sa malo rezerve. Da, ima je i sveprisutna je, ali teško je reći da li je dobra. Zbog količine se relativno brzo devalvira, pa treba ubacivati sve više i više protivnika kada već nisu osmišljeni sve jači i jači. Ako ćemo gledati čisto vizuelno ili prema svom oduševljenju, verovatno ćemo biti razočarani, naročito ako smo gledali savršeno koreografirane azijske filmove. Inače, The Raid serijal je još uvek neprikosnoven.

Štos sa tim filmskim eksperimentima je što su često sami sebi cilj. Izuzeci postoje, kao u slučaju iranskih reditelja koji se dovijaju kako da izvrdaju državne zabrane ili u slučaju Timecode (2000), filma snimljenog u četiri kvadranta i četiri neprekinuta kadra koji je jednostavno uspeo da ispriča svoju priču. Prošlogodišnja senzacija Victoria je pala žrtvom snimanja u jednom kadru, bez ikakvih trikova i skrivenih rezova jer je postupak bio sam sebi cilj. Hardcore Henry je sličan slučaj: dobar koliko može biti sa datom idejom i u datim okolnostima, svakako zabavan, iako prema objektivnim merilima sigurno nije sjajan.
Ali to ne znači da ga ne čeka velika budućnost. Za to čak nije nužno da film bude dobar. Setimo se Avatara, toliko puta ispričane priče, ali spektakla koji je pokrenuo celu tu 3D lavinu. Na ovom mestu se usuđujem dodati da bi Hardcore Henry čak i profitirao od toga da je još i 3D, ali to je nebitno. Suština je da će ovaj film možda pokrenuti lavinu filmskih pucačina iz prvog lica i tako promeniti filmsku industriju.

Metro

2013.

režija: Anton Megerdichev

scenario: Viktoriya Evseeva, Denis Kuryshev

uloge: Sergey Puskepalis, Anatoliy Belyy, Svetlana Khodchenkova, Kseniya Berezina

Metro se reklamirao kao prvi ruski visokobudžetni film katastrofe koji potpuno usvaja i osvaja hollywoodski stil. U trajanju od nešto preko dva sata, reditelj Megerdichev i scenaristi forsiraju sve žive obrate koji im padaju na pamet, a koje su videli u nekom zaista visokobudžetnom filmu, dajući tako svakom stereotipnom liku, svakom klišeu i svakom besmislenom ili nelogičnom događaju priliku da zablista. Slamaju se srca, slamaju se kosti, tenzija se diže, ritam pulsa prati nadiruću vodu, atmosfera je klaustrofobična i napeta.

Pitanje sa filmovima katastrofe nije to koliko su originalni, jer teško mogu biti. Žanr je toliko potrošen da mu je potrebno čudo da bi bio originalan. Pitanje je koliko mogu da zadovolje publiku. I tu se Megerdichev iskazao sasvim dobro igrajući na sigurno i slažući poznate, reklo bi se zadate elemnte u film koji je sposoban da zadovolji mase. Metro ima dva glavna zapleta. Prvi se tiče tragedije na metrou, i slučajno formirane grupe preživelih ljudi koji nisu stigli da pobegnu na vreme, pa se bore sa ruševinama i poplavom, i njihovog puta u iskupljenje. Drugi objašnjava grupnu dinamiku, budući da su dvojica “dominantnih” muškaraca ujedno i rivali, odnosno muž i ljubavnik iste žene.

Uvod je dat kroz hyperlink za koji nam je jasno da će se brzo spojiti. Uspešni doktor Andrey mora da odvede kćerkicu Kseniyu u školu, pošto njegova žena kasni da je pokupi i odvede. Ona je kod ljubavnika, bahatog biznismena Vlada. Vidimo i dvoje simpatičnih sirotih alkoholičara, gospođu sa psom, momka Denisa koji pokušava da očara simpatičnu Alisu sa svojim poznavanjem moskovskih tunela, bunkera i tajne istorije Drugog svetskog rata, te dražesnog debeljka Mikhaila. Svi su oni, osim doktorove žene, putnici u istom vagonu. Između dve stanice u samom centru Moskve beton popusti pod naletom podzemnih voda, voda se izlije, a voz isklizne iz šina. Dobar deo putnika uspe da pobegne pre nego što se namoče električne instalacije, drugi poginu od strujnog udara, a treći su u najnezavidnijem položaju. Oni su ostali iza, ne zna se da su živi i moraju sami da se probiju kroz vodu i ruševine, plašeći se strujnih udara, iznenadnih pomeranja kompozicije i nadiranja nove količine vode. Poseban problem je i to što niko ne zna za njih, a gradske vlasti žele da odmah saniraju štetu tipičnom “ruskom logikom”, smrzavanjem svega postojećeg tečnim azotom. Napolju imamo dovitljivog novinara, hrabre spasioce, policajce, čuvare i birokrate koji se svađaju sa svetinom i ženu-majku-ljubavnicu koja traži muža, kćerku i ljubavnika.

Formula je veoma osnovna i iskopirana, ali delotvorna, posebno u akcionim sekvencama. Kada se tako pogleda, Metro uspeva da napravi pravo malo čudo od za Rusiju visokog, ali za Hollywood mizernog budžeta od 13 miliona dolara. Ne treba ni očekivati previše, efekti nisu na nivou vrhunske produkcije, ali su pristojni.

Film pada na nivou unutrašnje drame. Sukob Andreya i Vlada je providan, naivan i melodramatičan kao u telenoveli i deluje kao da se koristi svaki put kad film malo padne u tempu. Pritom, Andreyeva žena deluje kao kreten od osobe za koju se ne vredi boriti. Odnos Denisa i Alise je realniji, ali dobija dosta manje vremena. Pijanica Galina i dobroćudni Mikhail su uzeti kao “comic relief”, pa ih se ne treba razmatrati ozbiljno, a potonji pritom i gine negde na pola filma. Mala Kseniya od razmaženog derišta postaje savim slatko dete u trenutku kad zapadne u nevolju. 

Konačno, film je predug, sa obiljem scena koje nemaju naročitu svrhu u samoj priči, nego služe za igranje igre “pogodi američki pandan”. Iako su akcione sekvence i momenti katastrofe pristojni, ređaju se svako malo i konačno postaju dosadni. Druga polovina je cela jedan veliki kliše, toliko da inače pristojna gluma potpuno opada u kvalitetu. Metro sebi postavlja visoke, ambiciozne ciljeve, ali ih ne ispunjava, pa se zbog toga čini kao bezlična kopija.