In a Violent Nature

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Oko dugometražnog prvenca Krisa Neša In a Violent Nature se podigla prašina odmah posle premijere u noćnom programu ovogodišnjeg Sandensa. Pričalo se o njegovoj krvavosti i revolucionarnosti, o ubistvima koja su brutalna čak i za standarde najkrvavijih slešera i o unikatnoj autorskoj viziji. S tom reputacijom došao je i u američke bioskope krajem prošlog meseca i na Grosmanov festival fantastičnog filma i vina koji se svake godine održava u slovenačkom gradiću Ljutomeru. U pitanju je svakako film fore ili više njih, ali je li to dovoljno da In a Violent Nature bude fora film.

Centralna fora oko koje je film konstruisan zapravo je toliko jednostavna da nam dođe da se zapitamo kako se niko pre Neša, majstora specijalnih efekata i povremenog autora uglavnom u kratkom metru, niko nije setio, iako su mnogi verovatno postavili isto pitanje kao i on. Pitanje glasi: Kakav bi bio osećaj da gledamo slešer, ali ne iz perspektive tinejdžera koji će (većinom) biti pobijeni, već iz perspektive mahnitog ubice. Glavna referenca ovde je serijal Friday the 13th i njegov neumrli zlikovac Džejson Vurhes, ali se u Nešovom postupku mogu iščitati i neke druge, za horor kao žanr i slešer kao pod-žanr prilično neočekivane.

Neš film otvara jednim od mnogih subjektivnih kadrova, možda i najapstraktnijim u celom filmu. U njemu vidimo prozorski ram bez stakla sa kojeg, kasnije ćemo obratiti pažnju na to, visi zlatni medaljon. Grupu kampera još ne vidimo, ali zato čujemo njihov opušteni razgovor koji će se u jednom trenutku povesti oko medaljona i toga je li dobra ideja dirati ga. Naše predznanje nam govori da u filmu ovog žanra to nikada nije slučaj, baš kao što nije dobra ideja ni odbiti da ti čudni lik ispriča strašnu i potencijalnu poučnu priču zašto je to tako. Naši vrli kamperi tu čine obe greške: jedan od njih uzima medaljon za poklon svojoj devojci koja je tu s njima na kampovanju, ali je nema u dotičnoj kadar-sceni.

Već u sledećoj vidimo nekakvu cevku u zemlji ispred napuštene, delimično razrušene kolibe. Cevka i zemlja počinju da se mrdaju, polako, pa sve brže, i odatle izlazi grmalj koji bez reči (neće progovoriti do kraja filma, a nećemo mu ni lice videti jasno) odlazi u šumu. Ispada, po svoje prvo ubistvo koje, doduše, nema veze s kamperima koji su poremetili njegov mir: žrtva je lokalni seljak i krivolovac kojeg je šerifov zamenik upozorio da batali postavljanje zamki u šumi.

Posle tog prvog i diskretnog ubistva (zbog kojeg ćemo se upitati čemu toliki „hajp“), u savršeno izvedenoj žanr-sceni oko logorske vatre snimljenoj u jednom rotirajućem kadru, saznaćemo „ruralnu legendu“ o grmaljevom poreklu. On je Džoni (Raj Beret), šumarev mentalno hendikepirani sin kojeg su drvoseče namamile da ga preplaše, pa su ga nesrećnim slučajem i ubile. Kada je otac krenuo da istražuje slučaj, i njega su dokrajčili i složili priču o samoubistvu. Ubrzo nakon toga, svi su pronađeni mrtvi, njih nekoliko desetina, a pričalo se da ih je ubio Džonijev duh. Malom Džoniju je, pak, dok je bio živ, bilo stalo samo do igračaka i jednog pozlaćenog medaljona kao jedine uspomene na majku...

Ono što sledi je masakr nad kamperima koji ginu kao na pokretnoj traci. Prvi gine čudak sa horor-pričom tako što mu Džoni savije testeru oko vrata. Jedna od devojaka gine u vodi kada se Džoni već opremio kukama, sekirom i starom vatrogasnom maskom. Druga gine na brutalan način koji ne bi bilo lepo otkrivati. Neko će dobiti sekiru, a neko stenčugu u glavu. A neko upada i u mašinu za obradu drveta...

Sve to, dakle, gledamo što iz bliskog trećeg (kao, recimo, u filmovima braće Darden), što iz prvog lica, tako da nas sve pomalo podseća i na video-igricu, ne samo po tretmanu žrtava i našeg antagoniste, već i po tretmanu filmskog vremena. Neš, naime, vreme popunjava praznim hodom, ali onim usmerenim, baš kao u igricama gde taj detalj često previđamo. Uz apsolutno odsustvo muzike koju nadomešćuje sjajan dizajn zvuka, te mahom uverljive praktične specijalne efekte, konačan utisak je mešavina nespojivih stvari kao što su Friday the 13th, Hardcore Henry Ilje Najšulera i – slow cinema na tragu Bele Tara.

Pitanje je samo koliko to sve zajedno funkcioniše, budući da Neš dosta arbitrarno krši pravila koja je sam uspostavio. Čak i ako mu oprostimu logorsku vatru i kamperske priče gde se fokus s negativca pomera na žrtve zbog kvaliteta izvedbe cele scene, isto ipak ne možemo uraditi s finalnom sekvencom koja zauzima poslednjih 20-ak minuta filma i ne služi ničemu osim da uvede kameo Lorin-Mari Tejlor kao jednu verovatno parodičnu referencu.

I u tome je problem s forama. Neke jednostavno ne prolaze...

Hardcore Henry

kritika objavljena na Monitoru

2015.
režija: Ilya Naishuller
scenario: Ilya Naishuller, Will Stewart
uloge: Sharlto Copley, Danila Kozlovsky, Haley Bennett, Tim Roth

Kada su se video-igrice razvile dalje od najosnovnijih koncepta gađanja nečega ili prebacivanja loptice, njihovi autori su poželeli da im ugrade neku narativnu liniju i u tome su posuđivali od filmova. Često su igrice za inspiraciju uzimale poznate i popularne filmove i pokušale rekreirati pojedine potpisne scene na svoj interaktivni način. Onda su se vremena promenila, pa su filmaši u nedostatku inspiracije počeli ekranizirati igrice. Uwe Boll je na svojim trash ekranizacijama izgradio karijeru, čak i kultni status.
Sada je i to “passé”. Zamislite film snimljen da izgleda kao igrica, i to pucačina iz prvog lica, sa obiljem akcije, nasilja, krvi, oružja i eksplozija. Ako ste razmišljali na tu temu i pitali se kako bi to izgledalo, odgovor je film Hardcore Henry Ilye Naishullera, debitanta koji je sličan štos već isprobao sa video-spotovima.

Jasno, autora treba pohvaliti za originalnost ideje i posvećenost da sve to istera do kraja, pa i za neka pojedina rešenja poput toga da naslovnog lika igra više od deset različitih osoba, mahom kaskadera na koje su prikačene “GoPro” kamere koje se i inače koriste u ekstremnim sportovima. Čak ni ideja u svojoj osnovi nije potpuno originalna, “first person” filmovi se pojavljuju od noira Lady in the Lake (1947), pa do Ogrestinih Projekcija (2013), ali filmovanu pucačinu, pa još prema originalnom scenariju još nismo imali. Naravno, sve oko ovog filma je trik i “gimmick”, pa je logično upitati se koliko se daleko može stići samo sa tim. To što je nešto novo ne znači nužno da je automatski dobro i da ima neograničeno kredita.
Priča je minimalna, kako i priliči igrici. Naš Henry je kiborg koji se budi bez ikakvih sećanja na operacionom stolu. Naučnica u laboratoriji mu se predstavlja kao Estelle (Bennett), šrafi mu ruku i nogu i kaže mu da mu je žena. Ubrzo ih sustiže nevolja kada zlikovac sa planom da osvoji svet i telekinetičkim moćima, Akan (Kozlovsky) napadne laboratoriju u želji da se domogne nacrta za vojsku kiborga. Henry se za dlaku izvuče, a Estelle ostaje zarobljena, pa njegov cilj postaje osujetiti Akana, spasiti Estelle i ceo svet. U tome će mu nakon prve šorke pomagati i Jimmy (Copley), naučnik i majstor za prerušavanje koji je takođe u sukobu sa Akanom.

Logika igrica ne prestaje samo na prikazu iz prvog lica. Hardcore Henry je zaista materijal koji pre možemo zamisliti na kompjuteru ili konzoli, sa nama za komandama, kako trošimo dane i noći. Film ima logiku igrice do kraja. Dijalozi i pokušaji građenja pozadine oko likova su nalik na one animacije u igrici između dve akcione scene i služe kao kratka pauza između šorke i šorke, jurnjave i jurnjave, te pucačine i pucačine. Čak su i elementarno filmske stvari poput “cliffhangera” i obrata urađene površno i naivno kao u igrici. Štos sa tom doslednošću je da se dosta brzo potroši: jednom kad izbaci karte na sto, Hardcore Henry može samo dodavati još istoga u nadi da će kako vreme prolazi i što smo bliži “bossu” to postajati samo veća i bolja senzacija. Neće.

No, kome je do logike, filmske i svakidašnje, verovatno neće biti privučen ovim naslovom. Hardcore Henry je film kome nije potrebna logika iza tog silnog nasilja, buke i akcije. Biće tu promašenih prilika, preterivanja i amaterskog kurčenja, ali Hardcore Henry svoj osnovni cilj ispunjava bez pardona. Cilj je zabava i to ćemo i dobiti, ni manje ni više.
Jedan od razloga za tu zabavu, ako vam klanje, propucavanje i eksplozije nisu dovoljne, je i Sharlto Copley koji igra nekoliko uloga. To je bio rizičan potez jer Copley nije toliko dobar glumac koliko ima trikova u džepu da svaki svoj lik oneobiči. Sada kada ih je nekoliko, Copley je neujednačen u kvalitetu pruženog, ali je istovremeno i zabavan, makar je nepredvidljiv i brbljiv (kako to priliči “sidekicku” ako već junak ne govori, nego samo mlati i puca. Nažalost, iako je visoko na popisu, Tim Roth ima samo cameo ulogu, skoro da je šteta da su zvali za nešto tako sitno.
Akciju kao takvu treba uzeti sa malo rezerve. Da, ima je i sveprisutna je, ali teško je reći da li je dobra. Zbog količine se relativno brzo devalvira, pa treba ubacivati sve više i više protivnika kada već nisu osmišljeni sve jači i jači. Ako ćemo gledati čisto vizuelno ili prema svom oduševljenju, verovatno ćemo biti razočarani, naročito ako smo gledali savršeno koreografirane azijske filmove. Inače, The Raid serijal je još uvek neprikosnoven.

Štos sa tim filmskim eksperimentima je što su često sami sebi cilj. Izuzeci postoje, kao u slučaju iranskih reditelja koji se dovijaju kako da izvrdaju državne zabrane ili u slučaju Timecode (2000), filma snimljenog u četiri kvadranta i četiri neprekinuta kadra koji je jednostavno uspeo da ispriča svoju priču. Prošlogodišnja senzacija Victoria je pala žrtvom snimanja u jednom kadru, bez ikakvih trikova i skrivenih rezova jer je postupak bio sam sebi cilj. Hardcore Henry je sličan slučaj: dobar koliko može biti sa datom idejom i u datim okolnostima, svakako zabavan, iako prema objektivnim merilima sigurno nije sjajan.
Ali to ne znači da ga ne čeka velika budućnost. Za to čak nije nužno da film bude dobar. Setimo se Avatara, toliko puta ispričane priče, ali spektakla koji je pokrenuo celu tu 3D lavinu. Na ovom mestu se usuđujem dodati da bi Hardcore Henry čak i profitirao od toga da je još i 3D, ali to je nebitno. Suština je da će ovaj film možda pokrenuti lavinu filmskih pucačina iz prvog lica i tako promeniti filmsku industriju.

Projekcije / Projections

2013.

režija: Zrinko Ogresta

scenario: Lada Kaštelan (prema svojoj drami 2:20)

uloge: Jelena Miholjević, Bojan Navojec, Polona Juh, Ksenija Pajić, Ksenija Marinković, Luka Petrušić, Jasna Bilušić, Vladimir Jurc

U hrvatskoj kinematografiji već nekoliko godina tinja svetonazorski sukob između repertoarskih filmova i umetničkih. Jedni iza sebe imaju brojke, kakve takve, iako, zanimljivo, hrvatska publika izbegava domaće filmove generalno. Drugi iza sebe imaju nagrade nekih žirija i pozitivne kritike u novinama. Jedni su populistički i prvoloptaški, drugi umetnički, zatvoreni i nekomunikativni. Povremeno se pojavi poneki film koji je iznad tog sukoba, relativno cenjen i kod kritike i kod publike, ali to je retkost. Projekcije nisu takav film, one su primer eksperimenta koji čak i nema naročite pretenzije na publiku. Zapravo, činjenica da sam ih našao na DVD-u u lokalnoj biblioteci je skoro pa čudo.

Sve vezano za ovaj film je nesvakidašnje. Radnje gorovo da nema, film je statičan i dijaloški. Ceo se dešava u jednoj ni po čemu posebnoj podrumskoj sali (osim što se iz neke susedne dvorane čuje opersko pevanje). Likovi su uglavnom psihološke struke (psihijatri, terapeuti, defektolozi, medicinsko osoblje) i učesnici su nekakve grupne terapije, u biti dugotrajne edukacije iz oblasti integrativne terapije (nekakav new age, prodavanje magle i sve u svemu kurčeva rabota). Neki od njih su tu zato što žarko žele, dok drugi samo žele potvrdu o stručnom usavršavanju. Saznajemo da terapija traje već neko vreme po ustaljenom programu.

Likovi su razni. Simona (Miholjević) je psihijatrica koja sve posmatra kroz prizmu svojih odnosa sa ocem. Bojan (Navojec) je defektolog, alkoholičar sa stvarnim ili izmišljenim PTSP-om, paranoidnim ispadima i lagano nacionalističkim težnjama maskiranim u arogantni i zajedljivi zagrebački humor. Njih dvoje i imaju kakvu-takvu karakterizaciju. Od ostalih, tu je barem jedan lik viška o kojem saznajemo minimalno i još jedan o kome saznajemo ponešto, ali se na ovoj seansi ne pojavljuje. Tu je i organizatorka / sekretarica / prevoditeljica Nataša (Juh), jedna bogatašica, supruga uticajnog kardiologa (Pajić), dvoje predstavnika “radničke klase”, doktorica u državnoj bolnici koja govori loš engleski (Marinković) i gay prosvetni radnik koji figurira kao njen i ne samo njen paž (Petrušić). Poslednja se pojavljuje kanadska starleta hrvatskog porekla koja uživa da priča o sebi (Bilušić). Terapiju vodi cenjeni američki psihijatar i naučnik (Jurc), ali ni njegova reputacija na globalnom nivou nije baš neka i za očekivati je da ga razotkriju kao šarlatana ili prodavca magle. Jasno je da među njima postoje sukobi od ranije, nešto od toga i saznajemo u dijalogu, ali Projekcije se bavi jednom neprekinutom seansom, bez odlaska u prošlost.

Sto će reći, koncept u maniru klasičnog teatra, ljudi u prostoriji i udri u priču. Ono što je zanimljivo i eksperimentalno je realizacija. Do pred kraj filma imamo samo subjektivne kadrove (pogled iz perspektive nekog od učesnika) prekinute jedino statičnim kadrovima nadzorne kamere. Imamo i onu klasičnu altmanovsku foru da pričaju svi u glas. Na samom kraju filma se subjektivni kadrovi napuštaju, pa imamo klasičnu kadar-sekvencu sa kamerom iz ruke.

Problem je u realizaciji te ideje. Odnosno, subjektivni kadrovi kao takvi ograničavaju režiju na prost izbor čiji će pogled kamera pratiti u datom trenutku. Uglavnom je to pogled govornika, ali to nije čvrsto pravilo, slučajno ćemo videti i nekog kako govori, ponekad. Drugo, ti kadrovi su malo suviše ravni, pravilni i upeglani, kao da posmatrač drveno pilji u situaciju. Kretnje su retke, treptanja ili naginjanja pogleda kao da nema. Problem je i u tome što ovaj pristup iziskuje zanimljivije likove i njihovu detaljniju karakterizaciju, ali scenario ne ide duboko čak ni u govorkanja jednih likova o drugima, što bi ovde bilo najelegantnije rešenje, a opet verno eksperimentu. Glumci su na visini zadatka, ali slaba je to uteha. Osnovni problem je, pak, što je ovo film ni o čemu, bez radnje, teme ili stava. Na sreću ne traje dugo.

Zrinko Ogresta je autor sa puno kreativne energije. U svom prvencu Fragmenti (1991) snimljenom za bioskope, ali u nedoba se poigravao sa izlomljenom strukturom priče pre nego što je Tarantino postavio standarde u tom domenu. Crvena prašina (1999) je bio prvi hrvatski film koji je o ratu govorio na drugačiji način od uvreženog pristupa i koji je rat posmatrao iz perspektive zagrebačke periferije i prekompozicije bogatstva, te jedan od prvih hrvatskih filmova prikazanih u srpskim bioskopima. Pohvalno je da mu je do eksperimenta čak i duboko u šestoj deceniji života. Samo što ovaj eksperiment zvani Projekcije nije najuspeliji ni najkomunikativniji.