In a Violent Nature

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Oko dugometražnog prvenca Krisa Neša In a Violent Nature se podigla prašina odmah posle premijere u noćnom programu ovogodišnjeg Sandensa. Pričalo se o njegovoj krvavosti i revolucionarnosti, o ubistvima koja su brutalna čak i za standarde najkrvavijih slešera i o unikatnoj autorskoj viziji. S tom reputacijom došao je i u američke bioskope krajem prošlog meseca i na Grosmanov festival fantastičnog filma i vina koji se svake godine održava u slovenačkom gradiću Ljutomeru. U pitanju je svakako film fore ili više njih, ali je li to dovoljno da In a Violent Nature bude fora film.

Centralna fora oko koje je film konstruisan zapravo je toliko jednostavna da nam dođe da se zapitamo kako se niko pre Neša, majstora specijalnih efekata i povremenog autora uglavnom u kratkom metru, niko nije setio, iako su mnogi verovatno postavili isto pitanje kao i on. Pitanje glasi: Kakav bi bio osećaj da gledamo slešer, ali ne iz perspektive tinejdžera koji će (većinom) biti pobijeni, već iz perspektive mahnitog ubice. Glavna referenca ovde je serijal Friday the 13th i njegov neumrli zlikovac Džejson Vurhes, ali se u Nešovom postupku mogu iščitati i neke druge, za horor kao žanr i slešer kao pod-žanr prilično neočekivane.

Neš film otvara jednim od mnogih subjektivnih kadrova, možda i najapstraktnijim u celom filmu. U njemu vidimo prozorski ram bez stakla sa kojeg, kasnije ćemo obratiti pažnju na to, visi zlatni medaljon. Grupu kampera još ne vidimo, ali zato čujemo njihov opušteni razgovor koji će se u jednom trenutku povesti oko medaljona i toga je li dobra ideja dirati ga. Naše predznanje nam govori da u filmu ovog žanra to nikada nije slučaj, baš kao što nije dobra ideja ni odbiti da ti čudni lik ispriča strašnu i potencijalnu poučnu priču zašto je to tako. Naši vrli kamperi tu čine obe greške: jedan od njih uzima medaljon za poklon svojoj devojci koja je tu s njima na kampovanju, ali je nema u dotičnoj kadar-sceni.

Već u sledećoj vidimo nekakvu cevku u zemlji ispred napuštene, delimično razrušene kolibe. Cevka i zemlja počinju da se mrdaju, polako, pa sve brže, i odatle izlazi grmalj koji bez reči (neće progovoriti do kraja filma, a nećemo mu ni lice videti jasno) odlazi u šumu. Ispada, po svoje prvo ubistvo koje, doduše, nema veze s kamperima koji su poremetili njegov mir: žrtva je lokalni seljak i krivolovac kojeg je šerifov zamenik upozorio da batali postavljanje zamki u šumi.

Posle tog prvog i diskretnog ubistva (zbog kojeg ćemo se upitati čemu toliki „hajp“), u savršeno izvedenoj žanr-sceni oko logorske vatre snimljenoj u jednom rotirajućem kadru, saznaćemo „ruralnu legendu“ o grmaljevom poreklu. On je Džoni (Raj Beret), šumarev mentalno hendikepirani sin kojeg su drvoseče namamile da ga preplaše, pa su ga nesrećnim slučajem i ubile. Kada je otac krenuo da istražuje slučaj, i njega su dokrajčili i složili priču o samoubistvu. Ubrzo nakon toga, svi su pronađeni mrtvi, njih nekoliko desetina, a pričalo se da ih je ubio Džonijev duh. Malom Džoniju je, pak, dok je bio živ, bilo stalo samo do igračaka i jednog pozlaćenog medaljona kao jedine uspomene na majku...

Ono što sledi je masakr nad kamperima koji ginu kao na pokretnoj traci. Prvi gine čudak sa horor-pričom tako što mu Džoni savije testeru oko vrata. Jedna od devojaka gine u vodi kada se Džoni već opremio kukama, sekirom i starom vatrogasnom maskom. Druga gine na brutalan način koji ne bi bilo lepo otkrivati. Neko će dobiti sekiru, a neko stenčugu u glavu. A neko upada i u mašinu za obradu drveta...

Sve to, dakle, gledamo što iz bliskog trećeg (kao, recimo, u filmovima braće Darden), što iz prvog lica, tako da nas sve pomalo podseća i na video-igricu, ne samo po tretmanu žrtava i našeg antagoniste, već i po tretmanu filmskog vremena. Neš, naime, vreme popunjava praznim hodom, ali onim usmerenim, baš kao u igricama gde taj detalj često previđamo. Uz apsolutno odsustvo muzike koju nadomešćuje sjajan dizajn zvuka, te mahom uverljive praktične specijalne efekte, konačan utisak je mešavina nespojivih stvari kao što su Friday the 13th, Hardcore Henry Ilje Najšulera i – slow cinema na tragu Bele Tara.

Pitanje je samo koliko to sve zajedno funkcioniše, budući da Neš dosta arbitrarno krši pravila koja je sam uspostavio. Čak i ako mu oprostimu logorsku vatru i kamperske priče gde se fokus s negativca pomera na žrtve zbog kvaliteta izvedbe cele scene, isto ipak ne možemo uraditi s finalnom sekvencom koja zauzima poslednjih 20-ak minuta filma i ne služi ničemu osim da uvede kameo Lorin-Mari Tejlor kao jednu verovatno parodičnu referencu.

I u tome je problem s forama. Neke jednostavno ne prolaze...