Goodlands / Ova dobra zemlja

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ove godine, Underhill Fest doneo nam je i jednu svetsku premijeru dugometražnog filma. Reč je o filmu Ova dobra zemlja doajena crnogorske dokumentaristike Vladimira Perovića. Kao što znamo iz njegove ranije filmografije, Perović voli da meditira o prirodi, a ponekad i o društvu i odnosu između ta dva, a ovog puta polazna tačka su planine.

Život tamo može biti surov i težak, zahtevati rad i disciplinu neophodne za preživljavanje, oskudica se podrazumeva, usamljenost je takođe česta pojava, ali baš ta odvojenost od sveta može značiti i slobodu i priliku da se razbistre misli. Jedan penzionisani učitelj pri kraju filma iskreno se pozvao na kliše o bistrim glavama planinske dece, a jedan od težaka s početka filma postavio je krajnje filozofsko pitanje o prirodi slobode i samoće: ako je sloboda samoće, kakva je onda to sloboda?

Takvim se pitanjima i tezama, dakle, bavi Vladimir Perović u svom novom filmu, strukturiranom u nekoliko poglavlja nejednakih dužina i koncepata. Neka od njih sadrže samo jednu priču i jednog naratora, neka po više priča i naratora, neka više naratora za jednu priču. Sva ona, pak, imaju jednostavne naslove koji nagoveštavaju temu.

Čućemo tako razmišljanje jednog od planinskih težaka da su životinje poput vukova i medveda koje itekako mogu čoveku napraviti štetu danas zaštićene, a da čovek od njih nije. Čućemo i ispovest jednog od planinaca kako mu je kroz ceo odrastao život vojska ograničavala slobodu, prvo kao regrutu, onda kao rezervisti na poziv kojeg su tako zvali u ratove, pa se na dan odlaska u penziju poslednji put ošišao i obrijao, rešen da ostatak života provede u planini i u potpunoj slobodi. Čućemo priče o čobanima i gazdama, dobrim praksama i bratskim odnosima, o neophodnosti tišine i praznine da se pronađe balans, o planini Hajli i opsesiji koju jedan slikar ima njome. Slušaćemo i o tradicijama, što će nam samo potvrditi da su patrijarhat i mizoginija jedno te isto po definiciji, ali i da se žive, energične žene ipak mogu tome othrvati.

Sve to je garnirano impresivnim slikama krajolika od kojeg zastaje dah (pohvale direktoru fotografije Ivanu Čojbašiću kojem je ovo druga premijera u manje od mesec dana, budući da je snimio i Šabotićevu Porodicu na određeno vrijeme), gde čak i „najtežačkije“ od težačkih dnevnih rutina ne deluju tako teško, kao i fino podešenim zvukom koji je dizajnirala Dora Filipović. Montažni ritam koji uspostavlja Nikola Egerić polagan je, čak i usporen, što savršeno oslikava nešto usporeniji ritam života na planinama. Tehnički, dakle, film je na nivou.

Problem, pak, možemo naći u koncepciji i njenoj bazičnosti. Ona autoru ostavlja potpunu slobodu, sličnu onoj koju uživaju njegovi izabrani junaci, gde on može birati reprezentativne likove i teme, skakati s jednih na druge, i to činiti bilo kojim redom. Ova dobra zemlja, dakle, jednako može biti i kratkometražni dokumentarac, i serija istih, i televizijski „specijal“ u nekoliko delova, a i samostalni dugometražni film, što na kraju i jeste, u trajanju od blizu dva sata. Jer su teme koje je Perović otvorio zaista neiscrpne i teško ih je otvoriti, dubinski obraditi i objediniti u jedan sam uradak.