Planet 7693 / Planeta 7693

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jedno od većih i važnijih dostignuća savremene crnogorske kinematografije bilo bi to da njeni mlađi izdanci ne zaziru od makar poigravanja sa žanrovskim pristupom. To se čini kao još veći uspeh ako uzmemo u obzir da finansiranje domaće produkcije nije naročito izdašno, pa su autori primorani ili da provedu dosta vremena u razvoju slažući međunarodnu ili makar regionalnu koprodukciju, ili da rade s jako malim budžetima.

Jedan od tih autora mlađe generacije je svakako Gojko Berkuljan. Njegov dugometražni prvenac Iskra (2017) bio je nezavisno producirani, niskobudžetni neo-noar sa izraženim političkim uglom i kao takav je zaigrao na nekolicini filmskih festivala, od Srbije, Hrvatske i Slovenije sve do Poljske i Meksika. Za Iskru je vezan još jedan kuriozitet: ovaj crnogorski film doživeo je i srbijanski „rimejk“ kao Luča (2022) Ivice Vidanovića koji je, nakon prikazivanja na Paliću, završio u paklu distribucije preko servisa Apollon.

Berkuljan je ostao na sličnom tragu političkog trilera koji se bavi društvenom nepravdom i sa svojim drugim filmom, Za našu djecu (2023), ali taj naslov nije uspeo da izađe izvan granica Crne Gore. Razlog tome je što je u pitanju televizijska produkcija kojoj su već po pravilu šanse za distribuciju jako ograničene. Uostalom, dok je radio na TV filmu, Berkuljan je privodio kraju i svoj produkcijski najambiciozniji projekat do sada – Planetu 7693 koji upravo ulazi u distribuciju u Crnoj Gori, a isto se uskoro očekuje i u druge dve koprodukcione države, Srbiji i Severnoj Makedoniji, dok nije nezamislivo da film zaigra i na nekom od specijalizovanih međunarodnih festivala.

Već sam opis zvuči preambiciozno za produkcijske uslove u tri zemlje čak i kada se udruže u koprodukciju. U pitanju je spoj porodične drame i naučne fantastike namenjen deci i roditeljima, stilizovan, posut sa pozamašnom količinom vizuelnih efekata i začinjen referencama na filmove na kojima je Berkuljan, kao uostalom i svi mi, odrastao, od Spilbergovog ET-ja preko The Goonies Ričarda Donera i Back to the Future Roberta Zemekisa do ozbiljnijih kultnih SF-ova kao što su Skotov Blade Runner i Kjubrikova Odiseja u svemiru. Opet, upornošću reditelja i producenata, film je završen i primamljivo zapakovan i za decu i za njihove roditelje.

Naš junak je neobični dečak Luka (Ilija Pejaković) koji vreme najrađe provodi u podrumskim prostorijama hotela, na bazenu i u kuglani, koji su predmet renovacije. On tamo vežba svoje super-moći teleportacije i telekineze, a u tome mu se pridružuje i misteriozna devojčica koja umesto imena ima samo broj – 7693 (Hana Ivanišević). Luka ima razloga za bežanje u takvu vrstu izolacije, budući da je tako neobičan predmet sprednje među decom u naselju na rubu grada koji ga imaju za čudaka i zovu „weirdo“.

Kod kuće, pak, on ide na živce svojoj sestri Sandri (Mara Rakčević) koja je u pubertetu, želi da se uklopi u društvo i možda privuče pažnju momaka. Iako je drugarice unekoliko prihvataju, momcima zbog svoje relativne „muškobanjastosti“ i socijalnog statusa nije naročito zanimljiva. Ona za potonje krivi svoje roditelje koji se nisu snašli u životu. Od njih je dalje na rubu samo komšija Sveto (Dejan Đonović) koji brblja o apokalipsi koja dolazi i prodaje svoje izume za zaštitu od iste. Roditelji, pak, imaju prečih briga u životu, budući da im je treće dete na putu, a očev posao recepcionara u hotelu visi o koncu jer se sprema privatizacija koja će pogoditi celo naselje nastanjeno hotelskim zaposlenicima.

Stvari se dodatno komplikuju nakon spontanog pobačaja, pa i otac Boris (Andrija Kuzmanović) i majka Jasna (Kristina Obradović) u fokus stavljaju sami sebe dok odnos između njih i odnosi u okviru cele porodice počinju da propadaju još i brže nego inače. Boris je zapravo neostvareni umetnik koji se još uvek želi dokazati, dok Jasna shvata da je provela život u podređivanju drugima. Uz pomoć svoje nove drugarice, Luka svojim čudnim akcijama pokušava da ih pomiri i spasi od egzistencijalne pretnje, te da održi porodicu na okupu. Ali, može li se jedan čudni dečak oslonjen samo na svoju inteligenciju i intuiciju, uz nešto magičnih moći, izboriti sa surovim realnim svetom oko sebe, istim onim svetom koji ga ne prihvata?

Na vizuelnom planu, film se drži vrlo dobro i izgleda dosta bogatije i raskošnije od svog pretpostavljenog budžeta. Scenografija i kostimi su igrivi, vizuelni efekti i kompjuterska grafika sasvim solidni i pametno upotrebljavani, s akcentom na kvalitet a ne na kvantitet, dok pulsirajuća muzika Luke Jovanovića i Petra Vagnera na sintisajzerima „radi“ i u smeru nostalgije i u smeru modernosti. Budžetska ograničenja se, pak, mogu osetiti tek u insistiranju na snimanju iz ruke u inače solidno osvetljenoj i kolorisanoj fotografiji Aleksandra Jakonića.

Interesantan je i izbor glumaca u ulogama roditelja. Kristina Obradović precizno dozira emocije razočarane, zapostavljene žene i posvećene majke, dok Andrija Kuzmanović ima svoj šou kao sebični i samoživi otac. Berkuljan solidno vodi i decu-glumce, pa od postave koja igra komšijsku decu uspeva da izvuče da oni funkcionišu i individualno i kao grupni lik. Hana Ivanišević ima relativno malu, ali zanimljivo napisanu ulogu, dok su razlike između nabusite Sandre i povučenog Luke dodatno podvučene interpretacijama Mare Rakčević i Ilije Pejakovića koje možda nisu uvek najsuptilnije.

Izbor glumaca iz različitih krajeva bivše države ima za rezultat i nekonzistentnost u govoru i akcentu. Berkuljan i scenaristkinja Ana Vujadinović to mogu pravdati i ambicijom da film deluje univerzalnije od toga da bude vezan na jedno određeno vreme i mesto, što sve stoji. Opet, uhu osetljivom na razlike će zasmetati te diskrepance, naročito ako dvoje dece iz iste kuće goovri različitim jezikom.

Drugi, dosta značajniji problem nalazi se na strukturalnom i narativnom nivou. Naime, u ponekad nepotrebnoj profilaciji čak i najsporednijih likova i repeticijama (doduše gradiranim) Lukinih poduhvata čini se da tri četvrtine trajanja filma otpada na ekspoziciju pre nego što nam Vujadinović i Berkuljan nešto poentiraju. Istini za volju, nešto od 110 minuta trajanja filma je moglo biti „ošišano“ i u montaži, ali čini se da Vladimir Pavlovski nije imao srca da reže oštrije. Opet, taj umereniji tempo odgovara tome da se ideje čije je seme posađeno ranije polako i organski razviju do poente.

Na kraju, Planeta 7693 dobacuje do dobrog i svrsishodnog filma u kojem Gojko Berkuljan solidno žonglira sa idejama kroz žanrove kreirajući jedan svoj svet. Taj svet funkcioniše u dihotomijama, nostalgije i modernosti, dece i roditelja, realnog i fantastičnog, lokalizovanog i univerzalnog. U tome film uspeva u svojoj primarnoj misiji da spoji različitosti u jednu koherentnu celinu i da ponudi nešto kvalitativno novo i drugačije crnogorskoj i regionalnoj publici.

Goodlands / Ova dobra zemlja

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ove godine, Underhill Fest doneo nam je i jednu svetsku premijeru dugometražnog filma. Reč je o filmu Ova dobra zemlja doajena crnogorske dokumentaristike Vladimira Perovića. Kao što znamo iz njegove ranije filmografije, Perović voli da meditira o prirodi, a ponekad i o društvu i odnosu između ta dva, a ovog puta polazna tačka su planine.

Život tamo može biti surov i težak, zahtevati rad i disciplinu neophodne za preživljavanje, oskudica se podrazumeva, usamljenost je takođe česta pojava, ali baš ta odvojenost od sveta može značiti i slobodu i priliku da se razbistre misli. Jedan penzionisani učitelj pri kraju filma iskreno se pozvao na kliše o bistrim glavama planinske dece, a jedan od težaka s početka filma postavio je krajnje filozofsko pitanje o prirodi slobode i samoće: ako je sloboda samoće, kakva je onda to sloboda?

Takvim se pitanjima i tezama, dakle, bavi Vladimir Perović u svom novom filmu, strukturiranom u nekoliko poglavlja nejednakih dužina i koncepata. Neka od njih sadrže samo jednu priču i jednog naratora, neka po više priča i naratora, neka više naratora za jednu priču. Sva ona, pak, imaju jednostavne naslove koji nagoveštavaju temu.

Čućemo tako razmišljanje jednog od planinskih težaka da su životinje poput vukova i medveda koje itekako mogu čoveku napraviti štetu danas zaštićene, a da čovek od njih nije. Čućemo i ispovest jednog od planinaca kako mu je kroz ceo odrastao život vojska ograničavala slobodu, prvo kao regrutu, onda kao rezervisti na poziv kojeg su tako zvali u ratove, pa se na dan odlaska u penziju poslednji put ošišao i obrijao, rešen da ostatak života provede u planini i u potpunoj slobodi. Čućemo priče o čobanima i gazdama, dobrim praksama i bratskim odnosima, o neophodnosti tišine i praznine da se pronađe balans, o planini Hajli i opsesiji koju jedan slikar ima njome. Slušaćemo i o tradicijama, što će nam samo potvrditi da su patrijarhat i mizoginija jedno te isto po definiciji, ali i da se žive, energične žene ipak mogu tome othrvati.

Sve to je garnirano impresivnim slikama krajolika od kojeg zastaje dah (pohvale direktoru fotografije Ivanu Čojbašiću kojem je ovo druga premijera u manje od mesec dana, budući da je snimio i Šabotićevu Porodicu na određeno vrijeme), gde čak i „najtežačkije“ od težačkih dnevnih rutina ne deluju tako teško, kao i fino podešenim zvukom koji je dizajnirala Dora Filipović. Montažni ritam koji uspostavlja Nikola Egerić polagan je, čak i usporen, što savršeno oslikava nešto usporeniji ritam života na planinama. Tehnički, dakle, film je na nivou.

Problem, pak, možemo naći u koncepciji i njenoj bazičnosti. Ona autoru ostavlja potpunu slobodu, sličnu onoj koju uživaju njegovi izabrani junaci, gde on može birati reprezentativne likove i teme, skakati s jednih na druge, i to činiti bilo kojim redom. Ova dobra zemlja, dakle, jednako može biti i kratkometražni dokumentarac, i serija istih, i televizijski „specijal“ u nekoliko delova, a i samostalni dugometražni film, što na kraju i jeste, u trajanju od blizu dva sata. Jer su teme koje je Perović otvorio zaista neiscrpne i teško ih je otvoriti, dubinski obraditi i objediniti u jedan sam uradak.

Mamula All Inclusive

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Tržišna logika nema milosti, a u tome ni spomenička dobra nisu izuzetak. Jedan od svežijih primera je ostrvo Lastavica i tamošnja tvrđava Mamula na ulazu u Boku. Ovaj biser austrougarske mornaričko-odbrambene arhitekture i mesto stradanja brojnih Bokelja (za vreme Drugog svetskog rada, tu je italijanski okupator napravio logor za civile) po novom je pretvoren u luksuzni hotel za ekskluzivnu klijentelu. Obećanje o posebnoj „spomen-sobi“ kasnije povećano na nivo umetničke galerije još uvek je neispunjeno.

Ne treba tu kriviti strane investitore koji na lokaciju gledaju drugačije i to pokušavaju unovčiti. Lokacija Mamule zaista je posebna, baš kao i sama građevina i to se itekako može unovčiti. Ipak je zadatak države da zaštiti svoja kulturna dobra i istorijsko nasleđe, s posebnim pijetetom prema mestima stradanja. A kada država zakaže ili ima neke druge, potencijalno finansijski unosnije interese, na scenu mogu stupiti organizovani građani i pokušati ostvariti svoj interes.

Borbu za očuvanje Mamule i uspomene na ljude koji su tamo stradali dokumentovao je novosadski dokumentarista Aleksandar Reljić u svom najnovijem uratku Mamula All Inclusive. Film je premijerno prikazan letos na Sarajevo Film Festivalu, dok je na Slobodnoj Zoni u Beogradu osvojio nagradu publike. U Crnoj Gori, film je otvorio Festival ljudskih prava Ubrzaj, pre najavljenih prikazivanja u Boki.

Reljić svoj dokumentarac otvara atraktivnom snimkom iz drona koji prelazi preko lokacije u Poborima kod Budve. Tamo se nalazi prvi od naših naratora, Ivo Marković, koji je kao dečak bio zatočen u logoru na ostrvu. Sada kao starac, on svake godine odlazi na proslave godišnjica oslobođenja logora i komemoracije stradalima. Iako možda on sam nije jedan od inicijatora akcije da se spreči privatizacija ostrva i pretvaranja istog u čisto turističku lokaciju, Ivo je svakako jedan od najvatrenijih podržavalaca te ideje.

Reljić će uvesti još naratora, kako iz redova preživelih logoraša, tako i iz redova potomaka onih koji nisu bili te sreće. Naći će se tu mesta i za aktiviste i za istoričare i hroničare, kao i za ljude koje za mesto vežu neke druge uspomene. Priliku da iznese „svoju odbranu“ dobiće i predstavnik lokalne boračke organizacije iz Herceg Novog, Mihajlo Kilibarda, koji je „promenio stranu“ i sklopio dogovor s politikom koja je, pak, sklopila posao s investitorima.

Autor se takođe, iz godine u godinu, od 2018. do 2021, vraća na boračko okupljanje kao centralni događaj, dokumentujući napredak radova i, čini se, sve vidljiviju uzaludnost otpora tome da, kako jedna akterka kaže, Mamula ostane „spomenik našoj gluposti“. U svemu tome, čak i manje upućeni gledalac dobija prilično jasan uvid u posebnost tog mesta, kako prirodnu, tako i onu koja je posledica ljudskog delovanja, te u težinu istorijskog bremena koju ono nosi. Nakratko se čak može videti i primer da drugačiji ishod nije samo moguć, već je zapravo dugoročnije održiviji i isplativiji: primer s rta Oštra na Prevlaci i tamošnje tvrđave koja je pretvorena u muzej austrougarske mornarice.

Aleksandar Reljić je zapravo po vokaciji novinar, dok dokumentarni film vidi kao nastavak svog posla nekim drugim sredstvima. Takva autorska pozadina obično znači da je stil tu umnogome podređen supstanci i poruci. Imajući u vidu da Reljić uglavnom radi za televiziju i u za to predviđenim formatima, jasno je da u ovom dokumentarcu, kao i u velikoj većini njegovih prethodnih, nema mesta za preterane stilske egzibicije.

Opet, Reljić uspeva da ubaci određene inovacije kao što su vrlo elegantni snimci iz drona i razbijanje matrice takozvanih „govorećih glava“ time što naracije odvaja od kadrova, dok razgovore između likova dokumentuje kao posmatrač. Takođe, spoj originalne muzike Mihajla Obrenova MiKKe iz sastava DreDDup i klapskih i partizanskih pesama funkcioniše iznenađujuće glatko. Jedine zamerke koje se mogu navesti je možda kriva insinuacija da će svi od naratora imati slično bitnu ulogu za priču, kao i dizajn zvuka koji sačinjavaju tipski zvukovi koji deluju veštački, što sugeriše određene probleme s budžetom. Ali, i pored toga, Mamula All Inclusive je vrednosno pošten i dosledan, a zanatski vrlo solidan dokumentarac televizijskog tipa koji ispunjava svoju misiju.

Supermarket

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Anegdota o tome kako je neko ostao zaključan, pa je morao da prenoći u radnji, robnoj kući ili tržnom centru je mali milion. Poenta im je, doduše, ista: ako neko krivicom trgovačkog objekta ostane zaključan posle zatvaranja (a krivica je, podrazumeva se, njihova jer je na njima da se pobrinu da su „isterali“ sve), on ima pravo da koristi sve što tamo nalazi kako bi sebi osigurao relativno udobno preživljavanje do jutra. Navodno je to negde čak i zakonski uređeno, ali ono u etičkom smislu najvažnije, granica između udobnog preživljavanja i prilike za bahaćenje, nigde nije definisano.

Verovatno je taj misaoni eksperiment bio jedan od faktora uzetih u obzir u postavci i kreaciji filma Supermarket Nemanje Bečanovića. Film je nedavno imao svetsku premijeru na festivalu Black Nights u Talinu, i to u konkurenciji Rebels With a Cause posvećenoj uvrnutijim, zahtevnijim i eksperimentalnijim filmovima od onoga što podrazumevamo pod tipičnim festivalskim „arthausom“.

Film se otvara serijom kadrova polica i frižidera s asortimanom jednog neimenovanog supermarketa i info-karticom koja nas upoznaje s vremenom i činjenicom da je supermarket zatvoren. To što je zatvoren, međutim, nikako ne znači da je prazan: jedan čovek (Bojan Žirović) je tu ostao i zanoćio. Njegovo ponašanje, pak, govori o tome da on pre koristi priliku za bahaćenje nego što samo preživljava noć. On, naime, uzima i probava različitu hranu i poslastice u minijaturnim količinama, potom vraćajući pakovanja u što originalnije stanje. Isprobava i neprehrambene proizvode, dok iz tračerskog časopisa predano iseca slike starlete Mimi (Ana Pejović) i lepi ih u svoju kolekcionarsku svesku.

Unosi datuma u svesci nam otkrivaju, ako već do tada nismo posumnjali, a mogli smo makar kroz njegove kompulsivno-opsesivne rituale, da naš čovek tu nije ni slučajno, a ni prvi puta, već da u supermarketu (praktično) živi. Međutim, ono što ovu noć čini specifičnom u odnosu na neke druge je to da on tamo verovatno nije sam, te da mu taj neko drugi šalje signale koji se mogu protumačiti kao preteći. Kada se drugi čovek (Branimir Popović) pojavi obučen u zaštitno odelo i kada po prvi put čujemo izgovorenu reč, gledalačka igra pogađanja se preusmerava sa uljeza u supermarketu na svet oko njega ili njih i razloge zašto je / su baš tu.

Bečanović, međutim, nije zainteresovan da nam na pitanja ponudi konkretne odgovore, već samo aluzije koje opet rađaju nova pitanja. To može da bude frustrirajuće, naročito za nepripremljenog gledaoca, ali suština priče sa Supermarketom je ta da film ipak savršeno „vozi“ i „tripuje“, dok komentariše svet koji nas okružuje na svakako nešto višem filozofskom nivou od banalnih konstatacija koje nam se često serviraju kao mudrost. Uostalom, pitanja su važnija od odgovora, pa na kraju nije bitan ni ključ za tumačenje filma i sveta jer svaki od njih (devijacija, simulacija, post-apokalipsa, rijaliti šou, na koncu i projekcija) može biti makar delimično pravi, ali nijedan ne mora biti.

Struktura u tri dela od kojih prva dva funkcionišu kao samostalni kratki filmovi, a treći je dodatno fragmentiran mu ide u prilog, kao i kompaktno trajanje od 75 minuta, jer bi sve preko toga zapravo testiralo gledalačko strpljenje. Takođe, neka od rešenja koja Bečanović u višestrukoj funkciji (osim što je potpisan kao scenarista i reditelj, on je još i montažer i producent filma, a prisutan je i u nekim „tajnim“ funkcijama) inovativna su, a vode poreklo od čistog eksperimenta sa opremom i formatima. Za pohvalu su i pesma i kompletan video-spot koji je umetnut u film, a koji bi mogao da stoji i kao samostalno umetničko delo.

Gluma u filmu bi mogla da se okvalifikuje i kao pomalo rigidna, ali i postavka i hladno-sterilno okruženje to tako zahtevaju. A kada se film stilski razigra, gledaoci mogu da primete i versatilnost i preciznost snimateljskog rada Dušana Grubina.

Od prošlog filma Nemanje Bečanovića prošlo je već 12 godina, i to nam ponešto govori i o Supermarketu i o njegovom autoru. O filmu najpre to da je nastao uz puno ličnog angažmana, odnosno da je isti projekat stvaralčke strasti i kontinuiranog rada. O Bečanoviću, pak, da voli da se igra i eksperimentiše više nego da ulazi u kompromise s tuđim očekivanjima. A kad film „vozi“, onda nam ne smeta ni to što je „čudan“ i tripozan.

Forever Hold Your Peace / Živi i zdravi

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se 2016. godine pojavio dugometražni debi Ivana Marinovića, Igla ispod praga, potpisnik ovih redova ga je ocenio kao funkcionalan spoj raznih lokalno-koloritnih tradicija i univerzalne kinematografske modernosti koji bi, kao takav, mogao poslužiti kao kamen-temeljac nove, odnosno ponovo rođene crnogorske kinematografije. U unikatnom, amtosferičnom spoju komedije i drame u kojoj odjekuju uticaji dalmatinskih autora Miljenka Smoje i oca i sina Brešana uporedo sa zaostavštinom Živka Nikolića, Marinović je znao ponekad i da se preigra na dramaturškom planu, da optereti radnju filma s par pod-zapleta viška, ali je svejedno pokazao izuzetan talenat i potencijal, kao i osećaj za kontorlu višeslojnog i raširenog zapleta, slikajući pejzaž jedne sredine u datom trenutku i u njemu portrete njenih stanovnika.

Sa svojim drugim, ritmički nabijenijim i prema komediji više usmerenim filmom Živi i zdravi, Marinović podiže uloge na jedan novi nivo koji svakako znači veći rizik, ali zato potencijalno i veći dobitak. Premijera u glavnom programu na festivalu takozvane A kategorije u Talinu je svakako prvi korak u pravom smeru prema osvajanju internacionalne publike, dok za domaću i regionalnu Marinović nema razloga da se brine. Naime, široka koprodukcija i ansambl izvrsnih glumaca iz (skoro) svih krajeva bivše nam države bi, uz pravilnu reklamnu kampanju, morao osigurati siguran, ako ne i trijumfalan prolaz.

U centru svega imamo jednu svadbu, a kada se pomene svadba znamo da to po pravilu znači haos. Uostalom, dve najsnažnije asocijacije na navedeni obred iz domena pop-kulture su svakako tuča veslima kod već pomenutog Živka Nikolića u Čudu neviđenom i spisak koji naslovni junak sačinjava za udaju svoje petaest godina trudne kćeri Georgine u predstavi Radovan Treći, a koji uključuje i ubijanje svatova. Opet svako od nas ima barem još neku bizarniju, nasilniju, možda čak i ekstremniju priču sa svadbe, svoje ili tuđe. Recimo za početak samo da su svadbe u našoj kulturi dosta često uvod u pičvajz raznih sorti.

Kod Marinovića pičvajz preti da postane još i veći, budući da svadba između Dragane (Tihana Lazović) i Momira (Goran Slavić) nije baš obična svadba. Zapravo, cela svadba je zamišljena kao šarada, budući da je Dragana praktično bez objašnjenja rešila da s Momom prekine vezu dva dana pred svadbu. Masovne pripreme pokrenute za najavljeni događaj već su u punom toku, i tu se ne radi samo o pršutu, pa čak ni o dinamitu posebno napravljenom za slavlje ili o zlatu izvučenom iz stare brodske mine u uvodnoj sceni filma.

Pitanje je, dakle, časti i ugleda, „da nam se svet ne smeje“, pa zato, dok majka Danica (Snježana Sinovčić Šiškov) doliva ulje na vatru, Momirov otac Leso (Momo Pićurić) insistira da se svadba održi, pa makar ona bila samo šou za zvanice među kojima je i Momirov stric (Nikola Ristanovski), bogati plejboj koji živi u inostranstvu i sa rođenim bratom još uvek ima nerazjašnjen spor iz prošlosti. Draganini roditelji Slobodan (Dejan Đonović) i majka Zorica (Mirjana Joković) pristaju i vrše pritisak na svoju kćerku da i ona pristane. Nevolja je, međutim, u tome što Momir o tome nije obavešten, a jednom kad sazna, on će se prvi uključiti u miniranje vlastite svadbe.

Od zvanica i ostale „faune“, tu su još i barjaktar koji uvežbava govor vrlo ozbiljno, iako zastava Zelenortskih ostrva pod kojom se mladenci žene ukazuje na zezanje, kumovi Zdravko (Goran Bogdan) i Mila (Dragana Dabović) među kojima se javljaju varnice između ljubavi i mržnje, mlada cura koja traži muža, fotograf i sva sila koloritnih likova s raznih strana. Muzika koja se sluša u samo par pesama varira od Kneza, preko Vojka V do narodnjačkih klasika tipa „A ja sam negde rujno vino pio“.

Događaj je, jasno, pre svega ritual u kojem se podrazumeva da sve ide prema nekom kanonu, ali jednom kada se stvari otrgnu kontroli, mogu imati ozbiljne posledice po više ljudi iz više razloga, od ranjavanja ili ubistava iz nehata vatrenim oružjem (ovde, doduše, nemamo „čehovljevsku pušku“, ali zato imamo „čehovljevski pištolj“ i sanduk dinamita koji se baca u posebnim i ne tako posebnim trenucima), pa do trovanja alkoholom, samopovređivanja ili iznenadnih zdravstvenih stanja poput infarkta. U ritualima je po pravilu važno da svako zna svoje mesto, što se naročito odnosi na žene (jer ipak živimo u dubokom patrijarhatu), ali dvoje mladih ljudi je, svako na svoj način i svako iz svojih pobuda, odlučilo da tradiciju i svoju ulogu u njoj preispita. Pitanje je samo hoće li im to poći za rukom...

Tempo koji Marinović uspostavlja svakako je nešto dinamičniji od onog kakav smo imali prilike da vidimo u njegovom prvencu, ali opet nije furiozan kakav bismo možda očekivali od filma koji se žanrovski vodi kao komedija i koji se dešava na suludoj balkansko-mediteranskoj svadbi. To, međutim, nije ni slučajna, a još manje je loša odluka budući da se Marinović tu dotiče i nekih ozbiljnih tema poput tradicije i patrijarhata, odrastanja i gradnje individualnosti, porodice, prijateljstva, lojalnosti i ljubavi. Za sve to mu treba vremena da se likovi i odnosi među njima razviju, pa da priča sastavljena od sukoba različitih intenziteta uhvati koren.

I čisto režijski gledano, Živi i zdravi je tip filma koji zna da predstavlja ozbiljan izazov za reditelja koji ipak nema puno iskustva, ali Marinović i to okreće u svoju korist. U velikoj većini situacija pronalazi ne samo funkcionalna, nego i atraktivna rešenja, od sporih približavanja i udaljavanja kadra s čime se igrao već u Igli ispod praga, pa do, recimo, pogleda na vatromet kroz okno bunara ili snimaka nalik na go-pro i oštrih švenkova u sceni kad mlada pokušava da prvi put pobegne iz „sveta Živka Nikolića“. Marinović je jak i u kompoziciji kadra, a jedna scena tog tipa gde vidimo Draganu okruženu muškim glavama tako da deluje doslovno zarobljeno vrlo je elokventan i potentan komentar.

Marinović je dobar posao uradio i sa izborom saradnika. Scenografija Dragane Baćović i kostimografija Magdalene Klašnje autentične su i atraktivne, fotografija Dominika Isteniča nudi svež, ali ne nužno turistički pogled na lokacije, dok montaža Mihala Rajha funkcioniše kao veza koja radnje i sukobe drži na okupu u istom filmu, a originalna muzika Tonija Kitanovskog u spoju orijentalnih i mediteranskih prizvuka biva posebno gradirana uvođenjem novih instrumenata.

Opet, u centar pažnje dolaze glumci, a koordinirati toliko obiman ansambl nije moguće bez dobre saradnje. Izbor Tihane Lazović za Draganu je svakako logičan jer ona zna da promeni emocionalni registar neretko u istom kadru, a Goran Slavić, glumac koji je do sada uglavnom nastupao u sporednim i epizodnim ulogama, pokazao se kao odličan izbor za dobrog, ali pomalo blentavog Momira koji biva prinuđen naglo odrasti i postaviti se za sebe. Goran Bogdan kao kum Zdravko kao da komanduje grupnim karakterom svatova s mladoženjine strane, dok glumci poput Mome Pićurića, Snježane Sinovčić Šiškov, Mirjane Joković i Nikole Ristanovskog u ulogama članova familije imaju svaki svoj šou, ali dobro paze da se ne sudare ili da ne otmu pažnju publike od svojih kolega, već se sve uklapa prilično skladno.

Na kraju, Živi i zdravi je tip filma koji nam je jako dugo nedostajao, i to ne samo regionalno, nego i globalno. Filmovi koji su istovremeno zabavni, inteligentni i elokventni, razigrani i ozbiljni, su zapravo prilična retkost ne samo na redovnom bioskopskom, nego i na festivalskom repertoaru koji se dosta često tvrdo drži nekih kanona.

Sirin

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Prema slovenskim legendama, Sirin je mitološko biće s glavom lepe žene i telom ptice. Njen glas je prelep, opčinjujući, izaziva radost i donosi sreću, pa muškarci počinju da je prate sve dok ne zaborave sve na zemlji i ne umru. Sirin kao pojam zapravo potiče od starogrčke Sirene, samo u ravnicama Istočne Evrope baš i nema mora da bi biće zadržalo svoj riblji oblik, a koncept od Starih Grka do Istočnih Slovena prošao i kroz vizantijsku i kroz persijsku obradu. Usput, Sirin nije jedini mitološki „mešanac“ žene i ptice, pa tako imamo i Alkonost koja donosi nesreću i štetu (koncept ne toliko različit od antičke Harpije) i Gamajun koja donosi glasove, mudrosti i proročanstva iz raja.

Sirin je i naziv dugo iščekivanog dugometražnog debija Senada Šahmanovića, a legenda o dotičnom mitološkom entitetu u njemu biće pročitana tek pred kraj, što naslovu i samom filmu daje jednu enigmatičnu, čak filozofsku notu, na šta ćemo se vratiti kasnije. Za sada je dovoljno reći da je film premijerno prikazan u Open Air programu na Sarajevo Film Festivalu, što ga čini jednim od najznačajnijih događaja u crnogorskoj kinematografiji poslednjih godina.

Radeći po scenariju koji je napisao zajedno s Klaudijom Botino (iza sebe za sada ima nekoliko scenarija u kratkom metru, te jedan u dugom – za film Caught by a Wave iz 2021. godine koji je imao distribuciju preko Netflixa), Šahmanović otvara film jezivim prizorom otmice putnika iz voza u selu Štrpci 1993. godine. Za otmicu i potonji masakr odgovorni su bili pripadnici paravojne formacije Osvetnici pri Vojsci Republike Srpske, a pobijenim putnicima je jedini greh bio taj što su nosili bošnjačka imena. Kod Šahmanovića, otmicu i sve što sledi posmatra jedna devojčica koja će samim svojim postojanjem spasiti svog oca od sudbine koju su doživeli drugi saputnici.

Nakon uvodne sekvence, eto nas u vremenu današnjem ili makar blisko-prošlom. Opet smo u vozu, možda baš na istom mestu, a jedna od putnica reaguje kao da joj se vratio post-traumatski stres. Ona je Natali Kolins (Danica Ćurčić) i putuje zajedno sa svojom koleginicom i šeficom Valeri Fišer (Mej-Linda Kosumović). Njihovo odredište je Krivi Do, mesto u kojem je Natali odrasla, a zadatak im je advokatski – da izvrše testament i poslednju volju svoje klijentkinje Sanje Đurđević koja je umrla u Americi.

Njena poslednja želja bila je da se na imanju koje je ona nasledila, a pored groblja, podigne kapelica koja će zvoniti svakog dana tačno u podne po sedam puta. Tom postupku, pak, protive se njen brat Andrija (Marko Baćović) i njegova žena (Jasna Đuričić, sposobna da se pruži do emotivnih dubina kao i uvek) iz nekih svojih razloga koji se „na neviđeno“ mogu opisati kao decenijske porodične nesuglasice. Radovi su stali, a da bi posao bio obavljen (a honorar naplaćen), oni moraju biti hitno nastavljeni. U tu svrhu značajnu ulogu može odigrati gradonačelnik (Izudin Bajrović) koji se predstavlja kao moderan čovek koji se zalaže za evropske vrednosti i slobodan biznis, ali je zapravo korupcionaš.

I dok se Natali zajedno sa Valeri probija kroz socijalni pejzaž „prokletog“ malog mesta, a tu su još i sveštenik koji urgiranjem da se poštuju porodične vrednosti i tradicije zapravo „tera kontru“ gradonačelniku, mladi šef gradilišta (Momčilo Otašević), jedan-jedini taksista, te otac i kći koji drže, čini se, večito prazan hotel na obali jezera (Nikša Butijer i Lidija Kordić), sama Natali mora da prođe i kroz pejzaž svoje ličnosti, svoje prošlosti i senke koju ista baca na sadašnjost. Naime, Natali je zapravo rođena kao Sanela, a u mestu ima i sestru Jasminu koja radi kao medicinska sestra, a sa kojom nije u bliskim odnosima. Poučena primerom Sanje i Andrije, ona bi to želela da ispravi, ali kao da za to nema hrabrosti.

Da se vratimo na filozofsku dimenziju naslova, ona ovde ima i kulturološku komponentu. Dok je na Zapadu traganje za srećom i zadovoljstvom nešto što se podrazumeva (to je čak i upisano u američku Deklaraciju o nezavisnosti), na Istoku se takva vrsta ambicije smatra pogubnom i nedozvoljenom. Ali, oprez! Nema nikakve garancije da će potraga za srećom tu sreću zapravo i doneti i da će ostvarenje ambicija doneti željeno zadovoljstvo. To se oslikava u antagonizmima između likova, pokojne Sanje (čiji duh lebdi nad mestom i remeti mir u želji za sitnom pobedom ili osvetom) i Andrije, Natali i Andrije i njegove supruge (sa kojima zapravo i može naći zajednički jezik), te Natali / Sanele i Jasmine. Iako u sebi sadrži elemente socijalne drame, političko-trilerskog zapleta i „ruralnog noara“, Sirin je zapravo pre svega film o ljudima i njihovim izborima koji ih mogu dovesti u sukob, nesporazum i odsustvo komunikacije.

Kao takav, film je zapravo izrazito glumački i tu je izvrstan posao odrađen u samoj podeli uloga. Danica Ćurčić po svom običaju održava „masterklas“ suptilne glume. Ona je često najjača karika u filmu, bilo da je on slab (Mrak Dušana Milića), solidan (Department Q: The Absent One) ili dobar (Murina Antonete Alamat Kusijanović), a možda joj je najveća glumačka vrlina to što nema potrebu da dominira nad svojim kolegama iz podele, već ih podiže zajedno sa sobom. Mlada glumica kosovsko-kanadska glumica Mej-Linda Kosumović (zapažena u nekoliko kosovskih i makedonskih filmova) prati njen tempo i uglavnom joj suvereno parira, što u malom broju scena koje dele čini i prekaljena Jasna Đuričić. I ostali (Bajrović, Otašević, Butijer, Baćović) ulaze u igru s njom i zapravo ne izlaze poraženi, već ostvareni.

Režijski, Šahmanović se drži odmerenog, klasičarskog pristupa s finim naglascima, tako da je skoro sve u funkciji oslikavanja stanja uma naše protagonistkinje. To vredi i za fluidnu montažu Tomislava Pavlica i za fotografiju Aleksandra Jankovića koja uspeva da obuhvati kontraste između prirodnih lepota lokacija i ružnoće težačkog života. U sve to inkorporirane su i one „nijanse sive“, ljudske nesavršenosti i posledice koje one ostavljaju.

Zapravo, jedini nedostatak filma je što je otmica u Štrpcima iskorištena samo i isključivo za „duboku pozadinu“ u karakterizaciji protagonistkinje, dok se njene posledice po mesto (očito podeljeno po nacionalnoj i verskoj liniji) ne ispituju. Možda Šahmanović nije hteo da kapitalizira na njoj, niti da otvara stare rane, ali je u filmu svakako bilo mesta za makar nekakvo skretanje pažnje na to, posebno jer to upotrebljeno kao „udica“ u prologu, a kasnije se spominje samo na jednom mestu. Ponekad je gledaocima potreban i šamar ne bi li se trgnuli.

After the Winter / Poslije zime

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako većini film služi za beg od muke realnog, svakodnevnog života, film je ipak forma umetnosti koja ponekad do najsitnijih detalja imitira život. Kada ga imitira koristeći se sinematičnim sredstvima i posebnim jezikom stilizovanih pokretnih slika i zvukova, onda nam svejedno nudi onu neophodnu dozu filmske fantazije i čarolije.

Kada, pak, to čini na neupadljiv način (a nije dokumentarac ili amaterski snimak), onda nam otvara sijaset pitanja o mogućim autorskim motivacijama za tako nešto. Pitanje svih pitanja bilo bi je li svojevrsno odsustvo stilizacije stil za sebe i to se pitanje može postaviti i u slučaju debitantskog filma Ivana Bakrača ,,Poslije zime“, koji je premijerno prikazan na festivalu u Karlovim Varima, u konkurenciji East of West.

Bakrač film otvara prologom, snimkom zimskog pejzaža kroz prozorsko okno, ne bi li radnju ubrzo preneo u sobu. U toj sobi sedi petoro mladih ljudi. Soba izgleda kao da je u nekoj vrsti tranzicije, a jedan momak iz grupe pronalazi sintisajzer. To nije beznačajan detalj, i soba i sintisajzer pripadali su nekome od njih, pa muzički instrument postaje okidač za reminiscenciju. U sobu ćemo se vratiti i u epilogu filma koji jenstrukturiran kao (nenajavljeni) omnibus, čiju glavninu čine tri priče u tri grada bivše nam zajedničke države.

Prva priča nas vodi u Kotor gde Jana (Ivona Kustudić) i Marija (Ana Vučković) žive kao cimerke, rade u pekari i nadaju se boljem poslu i boljem životu ili tome da će im letnja sezona doneti malo relaksacije. Marija ima i dečka Marina (Mišo Obradović) i njihova se veza čini stabilnom uprkos usputnim trzavicama, delom i zbog Marinovih obećanja kako će i Mariju i Janu ubaciti na posao na kruzeru. Polna infekcija koju otkriva Marija, odnose će poremetiti iz korena.

Junaci druge priče, Mladen (Momčilo Otašević) i Danilo (Petar Burić), uvedeni su još u prvoj kao prolazna referenca. Njih dvojica su cimeri u Beogradu, Mladen radi u nekoj IT firmi, Danilo još studira i ima povremene posliće kao di-džej. Danilov život obeležen je krahom njegove prethodne veze, ali početak s novom devojkom Tamarom (Milica Gojković) deluje obećavajuće. Mladen, međutim, dosta toga potiskuje, a put u Crnu Goru na koji ga šalje njegov otac, obojici će pomoći da shvate neke stvari o sebi.

U trećoj priči, Mladen odlazi u posetu zajedničkoj drugarici Bubi (Maja Šuša) koja živi u Novom Sadu u vreme Exit festivala. Ona je isto uvedena u prvu priču kroz telefonski razgovor, što znači da su njih petoro ekipa iz školskih dana, a trenutno je u krizi nakon još jednog raskida s dečkom-narkomanom Fedorom (Vladimir Gvojić). Može li je, i kako, Mladen spasiti od sebe same?

Praveći film o prolongiranom odrastanju, Bakrač ne osuđuje svoju generaciju, već pokušava da je razume kroz uobičajene muke, probleme i dileme sa kojim se dobar deo mladih ljudi suočava. Iako je film naslovljen ,,Poslije zime“, Bakrač i koscenarista Vladimir Blaževski se dosta oslanjaju na filmski kliše „leta koje će promeniti sve“, ali ne u intenzitetu na koji smo navikli od američkih „coming of age“ filmova o odrastanju.

Oslanjanje filma na međuljudske odnose je riskantan potez, posebno sa ovakvom strukturom, pa gledalac često ima problema sa orijentacijom u smislu ko je tu od likova ko, šta ko kome dođe, gde je ko, gde ko putuje i tome slično. Ni dramaturgija često nije najspretnija, pa motivacije pojedinih postupaka ostaju nejasne ili nepotkrepljene, kao da su delovi filma ostali isečeni u montaži u nadi da će se time malo pospešiti tempo, ali zbog toga likovi ne uspevaju da „prodišu“.

U krajnjoj liniji, čak i Bakračeva režija na nivou pojedinih scena, posebno onih koje uključuju neko okupljanje i statiste, deluje kao oslonjena na improvizaciju i provizorna rešenja koja služe da film održe koliko-toliko na okupu do kraja. Na kraju ćemo videti neku širu sliku i nameru u tom potenciranju običnosti koja se ogleda i na fotografiji Dušana Grubina koja ima skoro pa dokumentarne elemente, kao i u diskretnoj muzičkoj podlozi braće Sinkauz, koje su dve najuspelije tehničke komponente filma.

Verovatno najinteresantniji deo filma je glumačka podela oslonjena na mlade, nadolazeće glumce. Ivona Kustudić koju smo mogli zapaziti u epizodnim ulogama nekih internacionalnih filmova prvi put ima značajnu ulogu u filmu na ovim prostorima i njena Jana postaje nekakvo emocionalno sidrište filma. Anu Vučković smo, pak, već imali prilike videti u crnogorskim filmovima kao što su ,,Ispod mosta među stijenama“ (Pavle Simonović, 2016) i ,,Grudi“ (Marija Perović, 2020), inače koncepcijski ne previše različitom od ,,Poslije zime“, s time da su likovi tamo ipak nešto stariji, tako da njeno lice već nekako označava smenu generacija na glumačkoj sceni. Petar Burić je odigrao par minijaturnih uloga u filmovima strane produkcije, pojavljivao se u regionalnim i stranim serijama, kao i u filmu ,,Dječaci iz ulice Marksa i Engelsa“ (Nikola Vukčević, 2014), a ovde je malo sputan tipiziranošću svog lika. Maja Šuša se ispraksovala za serije, kratke filmove i pokoju manju ulogu u dugometražnom filmu, dosta je ekspresivna u smislu mimike i gestikulacije, a jedini problem je pomalo „bežeći“ akcenat koji se čak i može nekako opravdati. Film zna da živne i kada se pojave koloritni epizodisti poput Moma Pićurića i Dubravke Kovjanić koji su vrlo dobri u svojim minijaturama.

Verovatno najveće otkriće filma je Momčilo Otašević, glumac kaljen na gledanim televizijskim serijama širom regiona i jedan od onih koji su rasli zajedno s crnogorskom kinematografijom. Otašević zaista ima lidersku harizmu kao naručenu za glavne uloge, zna „postojati“ u kadru i samim svojim prisustvom ga „puniti“. Ovo mu je već druga recimo glavna uloga ove godine, nakon filma ,,Po Tamburi“ Stanislava Tomića, gde se pokazao kao timski igrač u komediji, a sada pokazuje potencijale i za dramske dubine.

Na kraju nam je jasno zašto je Bakrač toliko insistirao na običnosti, rizikujući da on sam ispadne pomalo nespretan u tome. Namera koju nije skrivao je da prikaže život, i to život običnih, čak prosečnih ljudi svoje generacije, upravo onakav kakav on jeste. Ostaje, međutim, pitanje kako će na tako nešto reagovati gledaoci, što intelektualno, što nesvesno.

 

 

 

 

The Elegy of Laurel / Elegija lovora

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Bračni par odlazi u hotel u banjskom lečilištu na moru u kojem su već jednom odseli. Filip (Frano Lasić) je univerzitetski profesor koji voli da drži monologe i sluša svoj glas. Njegova supruga Katarina (povratnica u crnogorski i film uopšte Savina Geršak) zna sve njegove trikove, ali se drži za sebe i pokušava da vodi svoj život oko njih.

Njihov brak deluje skladno i građanski pristojno, uz poštovanje koje je ostalo kao senka nekadašnje ljubavi, ali pukotine se već naziru. Odmor u banji na moru i druženje sa ljudima iz njima sličnih ešalona, međutim, neće popraviti njihov brak. Samo će učiniti, da se pukotine i njihovo širenje još bolje vide. Katarina će na kraju skupiti hrabrosti da napusti Filipa, a on će ostati sam sa sobom. Sve dok ne otkrije fantazijski svet u blizini svoje vikendice u planinama, u kojem ga čekaju njegova majka (Draginja Voganjac), ali i mlada devojka nastala od zmije (Lidija Kordić).

Ovo bi ukratko bio sadržaj jedne od sarajevskih svetskih premijera, filma ,,Elegija lovora“, dugometražnog prvenca Dušana Kasalice, autora nekoliko kratkih filmova i producenta filmova ,,Ti imaš noć“ (2018) Ivana Salatića i ,,Domovine“ (2020) Jelene Maksimović. Kasalica je zapravo deo blisko povezanog filmskog kolektiva sačinjenog od profesionalaca raznih profila koji deluje u Srbiji i u Crnoj Gori, a kojem se povremeno pridružuju i neki drugi autori. Drugarsko i profesionalno pomaganje se podrazumeva i zapravo je esencijalno za male kinematografije, ali za razliku od nekih drugih filmskih kolektiva, u ovom svako ima svoj individualni glas.

Sudeći po ovom filmu, Kasalica bi mogao da se profilira kao Jorgos Lantimos bivše Jugoslavije, koliko po tematikama kojih se dotiče, toliko i po neizravnom načinu na koji ih se dotiče. Ali i po stilu koji bi mnogi opisali kao hladan, precizan i analitičan. Koliko u tome uspeva, prosudiće svako za sebe nakon pogledanog i „svarenog“ filma, čiji je narativni minimalizam istaknut u prvi plan, kako bi ispod površine sačuvao sijaset tema i različitih potencijalnih uglova gledanja. U svakom slučaju, reč je o intrigantnom komadu filmske umetnosti pogodnom za iscrpnu analizu.

Jedan od uglova gledanja na film može biti i taj da Filipa i Katarinu, ali i druge goste hotela, najviše oslikane kroz još jedan par koji se s njima družuje, Danila (Zoran Trojanović) i Sonju (Lidija Petrone) posmatramo kao decu Jugoslavije. Odnosno, njene više srednje ili srednje klase intelektualaca. Njihovo vreme je svakako prošlo, ali je pitanje koliko su oni toga svesni dok ulaze u verbalne polemike oko ovoga i onoga jedno sa drugim, uglavnom pričajući da ništa ne bi rekli i da bi sakrili sve važno.

Izbor glumaca tu nikako nije slučajan jer se i Frane Lasića i Savine Geršak sećamo pre svega kao mladih, lepih i moćnih glumaca iz perioda Jugoslavije. U tom smislu ni Kasaličina odluka da pusti glumce da im akcenti i sintaksa vrludaju između srpskog i hrvatskog standarda zajedničkog nam jezika, nije produkt slučajnosti ili nemara. Jezik kojim oni govore zvuči kao da ga govore stranci, što oni zapravo i jesu na jednom drugom nivou, strani su sami sebi i jedan drugome. Sa druge strane, glumci koji igraju epizodne uloge iz redova radničke klase (a kasnije i iz sfere mitologije) govore svojim prirodnim akcentima i doimaju se kao autentična ljudska bića.

Nakon prolongirane ekspozicije koja zauzima skoro polovinu filma i u kojoj se autor trudi da „uhvati“ bizarnosti realnog života određenih pojedinaca na što prirodniji i nenametljiviji način, sledi još nekoliko kraćih pasaža, od kojih se samo fantazijski deo može smatrati punim činom. Prvi od tih pasaža je Filipovo suočavanje s realnošću, prvo s kćerkom koja će ga istrpeti za nekoliko telefonskih razgovora sedmično, ali ga ne želi u svom stanu. Pa onda i sa studentima koji na formalističke baljezgarije koje Filip s pozicije profesora ponavlja, reaguju opipljivim štrajkom. U tom trenutku vidimo njegovu prazninu, odnosno istrošenost, ako je ikada i bio svež.

Nakon toga sledi povlačenje u goru, u vikendicu, delom kao iznuđeno rešenje za naprasno „fensi beskućništvo“, a delom kao jalovi, poluplanirani pokušaj da se nekako podvuče crta, promisli o svemu i počne iznova.

Da stvari nisu baš „s ovog sveta“ signalizira crni, smireni jarac, „parkiran“ pred kućom bez razloga koji služi kao vodič koji ga dovodi i do Majke i do Devojke između kojih dolazi do trvenja. Ovaj deo filma se može posmatrati kao potencijalno etički problematičan, jer nekako poziva na simplifikaciju i podelu žena na „žene-majke“ i „žene-zmije“ (pojavljuje se u nekom trenutku i devojčica, ali sasvim je u prolazu, pa ne ostavlja trag). Ali, stvari su kompleksnije od toga. Kasalica na umu svakako ima slovensku mitologiju pretočenu u bajke (a etička slika bajki uglavnom je crno-bela i u oštrim kontrastima), ali je sve što vidimo zapravo Filipova perspektiva na koju on ima pravo, i koja je zapravo nešto najzanimljivije što možemo videti.

Pad i suočavanje s njim je možda najatraktivnije gledati iz vizure onog koji je pao, pa mora da se suoči s posledicama, a to nemamo priliku da gledamo stalno. Problem je, pak, u tome da Kasalica zapravo u svemu tome ni u jednom trenutku ne ide dovoljno duboko, u bilo kom aspektu, psihološkom, sociološkom, filozofskom i antropološkom. Iako podgreva očekivanja u tom pravcu, čini se da ostaje nekako blizu površine, verovatno više sa ciljem da nas zaintrigira sijasetom labavih metafora nego sa namerom da bilo koju od njih produbi i donese svoj sud.

Što se buđenja interesovanja tiče, u tome i uspeva, i to makar na vizuelno impresivan način. Njegovi kadrovi su po pravilu sjajno komponovani, bilo da je reč o dužim ili kraćim, statičnim ili sporim vožnjama. U njima u prvom delu dominira hladna estetika hotela, sa čistim formama i linijama koja oponaša formalizam i stegnutost Filipa (tu teatarski stil Frane Lasića dobro dođe), ali i ljudi u njegovom prisustvu. U drugom delu, pak, boje i forme se menjaju, sve deluje nekako prirodnije i manje rigidno, ali ipak vidimo jednako izraženu nameru Kasalice kao reditelja i sposobnost njegovog direktora fotografije Igora Đorđevića da uhvati baš ono što treba.

U drugom delu filma dizajn zvuka (potpisuje ga Jakov Munižaba) postaje jako važan element u kreiranju napetosti, a u paketu s muzičkom temom Branislava Jovančevića koja preuzima dominaciju od eklektično upakovane muzike iz drugih izvora prisutne u prvom delu, zvučni pejzaž jednako je impresivan kao i vizuelni. Uz inteligentnu montažu Jelene Maksimović, „Elegija lovora“ postaje meditativno, dojmljivo filmsko iskustvo o kojem je teško ne imati mišljenje, pa makar i podeljeno.

Na koncu, ovo nije savršen film, ali je svakako početak. Svakako karijere Dušana Kasalice u dugometražnom formatu, ali i još nečega. Čega tačno, videćemo ili na drugo-treće gledanje kada se otkrije još neki sloj ili ugao, ili sa nekim novim filmovima.

The Books of Knjige: Cases of Justice / The Books of Knjige: Slučajevi pravde

kritika originalno objavljena na Monitoru:

2017.

Režija: Zoran Marković

Scenario: Aleksandar Radunović

Uloge: Nikola Pejaković, Nebojša Glogovac, Stefan Bundalo, Veselin Gajović, Goran Vujović, Zoran Marković, Aleksandar Radunović, Izudin Bajrović, Zoran Kesić

Ako se o nečemu ne može govoriti u apsolutima, to je humor. Humor zavisi od konteksta i isključivo od konteksta. Svaka država, regija, grad i kvart imaju svoje specifične štoseve koji van tog okvira znaju biti teško prevodivi. Zato je komediju koja će istovremeno biti komunikativna sa vanjskim svetom, a opet obojena lokalnim koloritom izuzetno teško napisati, pa onda i režirati.

Opet, u relativno širokom kontekstu bivše nam države smejali smo se nekim istim stvarima od Vardara do Triglava. Zapravo, iste su se stvari vrtele na televiziji. Uvozne, najčešće britanske serije kao što su Mućke, Alo Alo i Monty Python odgojile su generacije i generacije ljudi i zapravo ih još uvek odgajaju. Što se domaćih proizvoda tiče, od „light“ varijanti poput Pozorišta u kući do malo specifičnijih, uvrnutijih i zahtevnijh stvari kao što je Top-lista nadrealista, to nisu bile puke kopije zapadnih matrica, već su svoj kultni status zasluženo osvojili.

I zapravo, najgora stvar kod raspada države i rata koji je usledio bio je prekid komunikacije i sužavanje konteksta, pa su mnoge knjige, muzika, filmovi i serije ostali zarobljeni u jednoj, dve ili tri od novonastalih država. Teško da je neko u Beogradu uspeo upratiti Pervana ili Malnarov Nightmare Stage, kao što do Zagreba nisu dobacili novosadski Foliranti ili crnogorski show The Books of Knjige. A to je šteta, posebno kada je o The Books of Knjige reč jer se tu radi o vrlo neobičnom apsurdističkom humoru koji je univerzalno razumljiv, odnosno nerazumljiv, zapakiranom u kratke, ali potentne skečeve. Da ne kvarim užitak, potražite ih na internetu, dostupni su besplatno.

Iskreno, moram priznati da sam bio skeptičan kada sam čuo da snimaju film. Dobro, na „štap i kanap“ produkciju i nedostatak sredstava smo navikli u ovom delu sveta, kao na iscrpljujuće dugi period produkcije, ali to ovde nije centralni problem. Suština stvari je da humor kratke forme najčešće nije moguće preneti na duže formate. Ako ne zapne u priči i scenariju, zapeće u režiji i ritmu jer je logika potpuno drugačija. I to se, na moju veliku žalost, dogodilo sa Slučajevima pravde.

Što je zapravo šteta, jer početak filma puno obećava: robijaš Labrador (Pejaković) izlazi iz zatvora sa čvrstom željom da se osveti prepotentnom inspektoru Mačeku koji ga je strpao iza rešetaka i preoteo mu ženu. Ni Maček ni njegov tupi pomoćnik Rajko nisu baš „čisti u glavi“, ali su često jedini na koje šef može da se osloni, posebno u trenutku kada opasni šverceri uvode nove tablete na tržište narkotika, kada se događaju misteriozna ubistva i bizarni slučajevi spaljivanja ruku kod policajaca. Kako će se sve to rasplesti?

Problem je u tome što, jednom kada nas autorski dvojac Marković-Radunović upozna sa likovima, okruženjem i pričom, kao da ne zna kuda dalje. Jasno, priča je samo vezivno tkivo između humornih momenata, ali ritam je tu zapravo problematičan i film kao da se raspada nakon pola sata i potrošenih ponajboljih štoseva. Ne znači da štoseva neće biti i dalje u toku radnje i da oni neće biti smešni tu i tamo, ali dolazi i do ponavljanja i do promene u stilu humora koji od finog i intelektualnog apsurda polako klizi u provokativni i nepristojni „gross-out“ seksualne tematike sa ne tako zabavnim mizoginim tendencijama i u „slapstick“ radi „slapsticka“.

Možda je to filmičnija varijanta humora i svakako otvara prostor za zabavne cameo-uloge poznatih faca kao što su Nebojša Glogovac i srpski komičar Zoran Kesić (politički „talk-show“ 24 minuta) i možda donekle razigrava postavu sastavljenu uglavnom od standardnih aktera iz serije skečeva ovog puta pojačanu za briljantnog Nikolu Pejakovića, ali to nisu The Books of Knjige u svom punom sjaju. U pokušaju da ostanu isti, a drugačiji (što je hrabra odluka), Slučajevi pravde često žrtvuju svoj The Books of Knjige identitet, a ne uspevaju da ga pokriju novim, filmskim.

Ostavljam mogućnost da kritika „greši“ i da će publika biti zadovoljna viđenim, film je tek imao internacionalnu premijeru u Sarajevu i na početku je festivalskog ciklusa. Ko zna, možda budemo imali i nastavak. Mada, ostajem u uverenju da su originalni skečevi kvalitetniji i reprezentativniji za ono što The Books of Knjige jesu.  

Svi severni gradovi / All the Cities in the North

2016.

scenario i režija: Dane Komljen

uloge: Boban Kaluđer, Boris Isaković, Dane Komljen

Već sa svojim kratkometražnim i srednjemetražnim filmovima, Dane Komljen je osigurao status osebujnog autora. Komljenovi filmovi su prikazivani na prestižnim svetskim festivalima i tamo osvajali nagrade, relevantna kritika ih je pozitivno ocenjivala i Komljen je tako postao autor od kojeg se dosta očekuje. Međutim, to su sve banalni, statistički podaci kada je reč o nečemu tako neopisivom, artističnom i zatvorenom kao što je to Komljenov filmski izraz. Neka kao odrednice posluže “slow cinema”, apstraktno, apsolutno, ne-narativno...

Komljenov dugometražni prvenac Svi severni gradovi predstavlja korak još dalje u istom pravcu i ne mogu reći da mi je to naročito drago. Dakle ako tražite preporuku za ovaj film na krivoj ste adresi. Verovatno je do mene, usporen tempo trpim samo do neke granice (Komljen je makar obziran da nas ne muči satima kao Lav Diaz ili Bela Tarr), a totalno oslobađanje od konteksta i apsolutna otvorenost za tumačenje mi znaju delovati kao onanija, manjak fokusa i, u krajnjoj liniji, manjak hrabrosti da se problem postavi i adresira. Frustrirajuće je to što Komljen ima i zanatskog znanja i par inovativnih režijskih ideja, ali to ne upotrebljava da bi popravio komunikativnost filma, naprotiv.

Film počinje sa dvojicom bezimenih muškaraca (Kaluđer, Isaković) koji žive u napuštenom hotelu bez struje, vode i međusobne komunikacije. Oni nisu posvađani, njihova dinamika je skladna, ali jednostavno nema. Moguće je čak da imaju nekakvu zajedničku predistoriju. Njihov odnos će se poremetiti kada dođe treći (Komljen) i pridruži se njihovoj nemoj dinamici.

Kao ni za bilo šta drugo, ni za to ne dobijamo objašnjenje, već samo sugestiju u vidu promena u režijskom postupku. Ujednačeni ritam dugih kadrova zamenjen je haotičnijim u kojem se pojavljuje filmska ekipa koja razbija četvrti zid, a Komljen ubacuje i “night vision” i podvodne kadrove, uz kraće, krupnije kadrove koji postaju predominantni.

U filmu nema dijaloga, niti jedne jedine replike. Umesto toga, Komljen nam nudi nekoliko naracija iz usta sva tri lika, ali ni one ne objašnjavaju situaciju na ekranu, nego kroz tematiziranje nekih potpuno drugih stvari (poput napuštenog sajamskog kompleksa u Lagosu koji je gradila ista firma kao i napušteno odmaralište ili razmišljanja o zimi i vetrovima u gradovima severno od lokacije na kojoj su se naši likovi našli), daju informacije o okolnostima, lokacijama i preokupacijama likova.

Apstrakcija u svom apsolutnom obliku i potpuna nekonkluzivnost konteksta i značenja se mogu dvojako tumačiti. Sa pozitivne strane, svako je slobodan da učita svoje mišljenje i tumačenje iz referenci koje mu je Komljen (valjda) ostavio u filmu, a to su između ostalih Godard, Thoreauov Walden, Stalker i da Sve severne gradove proglasi metaforom za post-ratnu traumu, raspad Jugoslavije, suočavanje za prošlošću ili tranziciju koja relikte prošlih vremene (ljude i zgrade) uništava ili prepušta propadanju. Loša stvar u tome je da ta slobodna tumačenja nisu nužno tačna i da će nedovoljno potpore za koju se može uhvatiti oterati i jako upornog gledaoca. Pridružiću se kritičarskim pohvalama za doslednost i rešenost da forma bude ispred sadržine, ali priznajem da mi, kao i većini običnih gledalaca, tako nešto ne leži.