After the Winter / Poslije zime

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako većini film služi za beg od muke realnog, svakodnevnog života, film je ipak forma umetnosti koja ponekad do najsitnijih detalja imitira život. Kada ga imitira koristeći se sinematičnim sredstvima i posebnim jezikom stilizovanih pokretnih slika i zvukova, onda nam svejedno nudi onu neophodnu dozu filmske fantazije i čarolije.

Kada, pak, to čini na neupadljiv način (a nije dokumentarac ili amaterski snimak), onda nam otvara sijaset pitanja o mogućim autorskim motivacijama za tako nešto. Pitanje svih pitanja bilo bi je li svojevrsno odsustvo stilizacije stil za sebe i to se pitanje može postaviti i u slučaju debitantskog filma Ivana Bakrača ,,Poslije zime“, koji je premijerno prikazan na festivalu u Karlovim Varima, u konkurenciji East of West.

Bakrač film otvara prologom, snimkom zimskog pejzaža kroz prozorsko okno, ne bi li radnju ubrzo preneo u sobu. U toj sobi sedi petoro mladih ljudi. Soba izgleda kao da je u nekoj vrsti tranzicije, a jedan momak iz grupe pronalazi sintisajzer. To nije beznačajan detalj, i soba i sintisajzer pripadali su nekome od njih, pa muzički instrument postaje okidač za reminiscenciju. U sobu ćemo se vratiti i u epilogu filma koji jenstrukturiran kao (nenajavljeni) omnibus, čiju glavninu čine tri priče u tri grada bivše nam zajedničke države.

Prva priča nas vodi u Kotor gde Jana (Ivona Kustudić) i Marija (Ana Vučković) žive kao cimerke, rade u pekari i nadaju se boljem poslu i boljem životu ili tome da će im letnja sezona doneti malo relaksacije. Marija ima i dečka Marina (Mišo Obradović) i njihova se veza čini stabilnom uprkos usputnim trzavicama, delom i zbog Marinovih obećanja kako će i Mariju i Janu ubaciti na posao na kruzeru. Polna infekcija koju otkriva Marija, odnose će poremetiti iz korena.

Junaci druge priče, Mladen (Momčilo Otašević) i Danilo (Petar Burić), uvedeni su još u prvoj kao prolazna referenca. Njih dvojica su cimeri u Beogradu, Mladen radi u nekoj IT firmi, Danilo još studira i ima povremene posliće kao di-džej. Danilov život obeležen je krahom njegove prethodne veze, ali početak s novom devojkom Tamarom (Milica Gojković) deluje obećavajuće. Mladen, međutim, dosta toga potiskuje, a put u Crnu Goru na koji ga šalje njegov otac, obojici će pomoći da shvate neke stvari o sebi.

U trećoj priči, Mladen odlazi u posetu zajedničkoj drugarici Bubi (Maja Šuša) koja živi u Novom Sadu u vreme Exit festivala. Ona je isto uvedena u prvu priču kroz telefonski razgovor, što znači da su njih petoro ekipa iz školskih dana, a trenutno je u krizi nakon još jednog raskida s dečkom-narkomanom Fedorom (Vladimir Gvojić). Može li je, i kako, Mladen spasiti od sebe same?

Praveći film o prolongiranom odrastanju, Bakrač ne osuđuje svoju generaciju, već pokušava da je razume kroz uobičajene muke, probleme i dileme sa kojim se dobar deo mladih ljudi suočava. Iako je film naslovljen ,,Poslije zime“, Bakrač i koscenarista Vladimir Blaževski se dosta oslanjaju na filmski kliše „leta koje će promeniti sve“, ali ne u intenzitetu na koji smo navikli od američkih „coming of age“ filmova o odrastanju.

Oslanjanje filma na međuljudske odnose je riskantan potez, posebno sa ovakvom strukturom, pa gledalac često ima problema sa orijentacijom u smislu ko je tu od likova ko, šta ko kome dođe, gde je ko, gde ko putuje i tome slično. Ni dramaturgija često nije najspretnija, pa motivacije pojedinih postupaka ostaju nejasne ili nepotkrepljene, kao da su delovi filma ostali isečeni u montaži u nadi da će se time malo pospešiti tempo, ali zbog toga likovi ne uspevaju da „prodišu“.

U krajnjoj liniji, čak i Bakračeva režija na nivou pojedinih scena, posebno onih koje uključuju neko okupljanje i statiste, deluje kao oslonjena na improvizaciju i provizorna rešenja koja služe da film održe koliko-toliko na okupu do kraja. Na kraju ćemo videti neku širu sliku i nameru u tom potenciranju običnosti koja se ogleda i na fotografiji Dušana Grubina koja ima skoro pa dokumentarne elemente, kao i u diskretnoj muzičkoj podlozi braće Sinkauz, koje su dve najuspelije tehničke komponente filma.

Verovatno najinteresantniji deo filma je glumačka podela oslonjena na mlade, nadolazeće glumce. Ivona Kustudić koju smo mogli zapaziti u epizodnim ulogama nekih internacionalnih filmova prvi put ima značajnu ulogu u filmu na ovim prostorima i njena Jana postaje nekakvo emocionalno sidrište filma. Anu Vučković smo, pak, već imali prilike videti u crnogorskim filmovima kao što su ,,Ispod mosta među stijenama“ (Pavle Simonović, 2016) i ,,Grudi“ (Marija Perović, 2020), inače koncepcijski ne previše različitom od ,,Poslije zime“, s time da su likovi tamo ipak nešto stariji, tako da njeno lice već nekako označava smenu generacija na glumačkoj sceni. Petar Burić je odigrao par minijaturnih uloga u filmovima strane produkcije, pojavljivao se u regionalnim i stranim serijama, kao i u filmu ,,Dječaci iz ulice Marksa i Engelsa“ (Nikola Vukčević, 2014), a ovde je malo sputan tipiziranošću svog lika. Maja Šuša se ispraksovala za serije, kratke filmove i pokoju manju ulogu u dugometražnom filmu, dosta je ekspresivna u smislu mimike i gestikulacije, a jedini problem je pomalo „bežeći“ akcenat koji se čak i može nekako opravdati. Film zna da živne i kada se pojave koloritni epizodisti poput Moma Pićurića i Dubravke Kovjanić koji su vrlo dobri u svojim minijaturama.

Verovatno najveće otkriće filma je Momčilo Otašević, glumac kaljen na gledanim televizijskim serijama širom regiona i jedan od onih koji su rasli zajedno s crnogorskom kinematografijom. Otašević zaista ima lidersku harizmu kao naručenu za glavne uloge, zna „postojati“ u kadru i samim svojim prisustvom ga „puniti“. Ovo mu je već druga recimo glavna uloga ove godine, nakon filma ,,Po Tamburi“ Stanislava Tomića, gde se pokazao kao timski igrač u komediji, a sada pokazuje potencijale i za dramske dubine.

Na kraju nam je jasno zašto je Bakrač toliko insistirao na običnosti, rizikujući da on sam ispadne pomalo nespretan u tome. Namera koju nije skrivao je da prikaže život, i to život običnih, čak prosečnih ljudi svoje generacije, upravo onakav kakav on jeste. Ostaje, međutim, pitanje kako će na tako nešto reagovati gledaoci, što intelektualno, što nesvesno.