Locked Down

 kritika objavljena na XXZ

2021.

Režija: Doug Liman

Scenario: Steven Knight

Uloge: Chiwetel Ejiofor, Anne Hathaway, Dulé Hill, Jazmyn Simon, Ben Kingsley, Ben Stiller, Mindy Kaling, Claes Bang

Zapravo, bilo je samo pitanje dana kada će se „lockdown“ preseliti i na filmske ekrane, podići se do nivoa glavne teme filma, a možda čak i postati žanr za sebe. Sa ekipom ispred i iza kamere, Lock Down, čiju režiju potpisuje Doug Liman, scenario Steven Knight, a glavne uloge Chiwetel Ejiofor i Anne Hathaway, podizao je očekivanja koja će na kraju izneveriti time što je, raspoloživom talentu uprkos, ovo još jedan isprazan film niskih ambicija koji puca na lake mete i uglavnom ih promašuje

Paxton (Ejiofor) i Linda (Hathaway) su „budući bivši par“ koji je zatvaranje uhvatilo usred raskida. Njihova veza je, saznajemo, započela strasnim vožnjama na motoru, ali se pretvorila u kolotečinu zapravo odvojenog života i međusobnog prebacivanja. Ona ga je, čini se, nadrasla: dok je on samo vozač kombija, doduše sa pesničkim ambicijama, ali i sa osudom zato što je nekog prilično povredio u tuči, ona ganja direktorsku karijeru u globalnoj korporaciji koja sumnjivim klijentima prodaje visoku modu i skupi nakit.

Njih i pandemijska realnost drugačije tretira, on je na prinudnom odmoru s neizvesnom budućnošću, a ona je zadužena za otpuštanje bivših kolega na zoom sastancima, zbog čega joj se smeši i unapređenje i selidba u New York. Ni jednom ni drugom zapravo nije lako, ali se s time nose drugačije, on čitajući poeziju na ulici „kolegama robijašima“ i, nakon slučajnog otkrića u bašti, konzumacijom „kućnog“ opijuma, a ona zadržavanjem fasade normalnosti preko dana i rutinom alkohola i cigareta uveče.

Taman kada pomislimo da ćemo kroz ceo film samo gledati njih dvoje kako „pucaju s mozgom“ svako za sebe, trtljaju, drže monologe i svađaju se jedno s drugim, sudbina umeša svoje prste: njena firma je prodala dijamant izložen u elitnoj londonskoj robnoj kući koja se zatvara, a on je zadužen za prevoz. Neko bi pomislio da će njemu kao (bivšem) pobunjeniku i avanturisti na pamet pasti ideja o krađi (jer su pravila distance takva da je tako nešto zapravo ne samo moguće, nego i lako izvedivo), ali ideju zapravo dobija ona, smorena svojim korporativnim poslom i nemoralom u koji je njena firma ogrezla. Pljačka će biti njihova poslednja zajednička avantura pred konačni rastanak.

Uprkos naslovu i gotovo mandatornim naklonima prema ikoničkim momentima prvog „lockdowna“ u proleće 2020. godine, poput uvođenja pokrivala za nos i usta (ko nije imao masku, mogla je i marama da posluži), redova ispred radnji, frikova koji opsesivno kupuju toalet-papir, aplaudiranja medicinskim službama i trovanja vestima (tako čujemo da je Boris Johnson zaglavio u bolnici s koronom), Knight i Liman u svom scenariju možda donekle dokumentuju taj period, ali zapravo vrlo retko hvataju njegovu suštinu. Da, videćemo zoom razgovore i šta se dešava u njihovoj pozadini (od toga da tinejdžeri šalju poruku sloganima, preko toga da jednom otpuštenom radniku sin predškolske dobi ušetava u kadar u ključnom trenutku, pa sve do „navika“ koje su pojedini likovi usvojili u komunikaciji), likovi će nam pričati i o umoru koji od takve komunikacije osećaju, kao što će nam pričati o svom skliznuću u ludilo ili se truditi da ostanu normalni, ali sve to zapravo deluje veštački i skriptirano od opštih mesta.

To smo ludilo svi doživeli i u svojim životima, pa ovom filmovanom nekako manje verujemo, ma koliko glumci inače bili uverljivi (ovde su opterećeni teatralnim monolozima, pa su u problemu) i ma koliko se ikoničkih simbola tog vremena sećali. Naravno, dodatni problem je i što se sa likovima baš ne možemo ni saživeti u potpunosti (rečenica „U ovome smo svi zajedno.“ jedna je od odvratnijih manifestacija licemerja) jer osećamo da oni zapravo i nisu tako loše prošli s pljačkom ili bez nje. Naravno, određena logika snimanja nalaže da je lakše raditi s velikim kućama nego s tesnim stanovima, što onda zahteva i određeno klasno pozicioniranje likova, ali ovo dvoje nam u najboljem slučaju deluju kao siroti mali truli buržuji, a on pomalo i kao parazit u njenoj kući i na njenoj plati.

Čak i pokušaj demonstracije nekakvog stava ili makar okretanja filma u interesantnijem pravcu od prizora iz propale veze ovde deluje zatupljeno. Zapravo, takva su pravila igre, ako rizik nije veliki, onda ni pljačka u „caper“ krimi-komičnom maniru nije napeta, ne angažuje gledaoca dovoljno i zapravo deluje nakalemljeno. Liman se kroz svoju karijeru znao pokazati kao darovit i igriv reditelj sposoban da svašta zapakuje u igrani film, a Knight je makar sa scenariom i režijom filma Locke (2013) pokazao kako se žonglira s malim brojem likova i ograničenim prostorom, pa je bilo očekivano da njih dvojica naprave makar pristojan film na temu „lockdowna“.

Zapravo jedino što možemo smatrati nesumnjivo interesantnim su poznati glumci u epizodnim ulogama preko Zooma, pa ćemo tako videti i Bena Kingsleya i Bena Stillera i Mindi Kalling na kratke trenutke. Sami njihovi likovi i nisu toliko interesantni koliko činjenica da su ih odigrali preko Zooma, odnosno da su makar asistirali Limanu i direktoru fotografije Remiju Adefarasinu nameštajući svoje kamere i zauzimajući pozu, možda čak i koristeći vlastitu scenografiju. Ako je najintrigantnije u filmu da li vidimo stvarnu dnevnu sobu Bena Stillera i stvarnu garažu / kabinet Bena Kingsleya, onda zaista ne sluti na dobro...