Candyman

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako kažemo da savremena, ponajpre holivudska, filmska produkcija samo reciklira stare priče, nećemo zapravo reći ništa novo. To je ne samo trend koji traje neko vreme, nego je pomalo i inherentna stvar. Ljudski rod uglavnom prepričava stare priče unoseći minimalne varijacije, a nešto novo i originalno se pojavi tek tu i tamo.

Nov i originalan je svakako bio i originalni ,,Candyman“ (1992) u režiji Bernarda Rouza. Pojavio se u zanimljivim vremenima kada se balon slešera iz kasnih 70-ih i celih 80-ih u priličnoj meri izduvao i barem nakratko produžio život žanru, taman toliko da isti doživi do postmodernističke reinkarnacije sa filmom ,,Scream“ (1996) Vesa Krejvena. Originalni ,,Candyman“ je bio pravi, punokrvni, prilično strašni horor oplemenjen elementima socijalne drame o nasleđu eksploatacije Afroamerikanaca od perioda ropstva do današnjih dana, čime je odstupao od literarnog izvornika iz pera velikog Klajva Barkera.

Iz današnje perspektive se može primetiti da mu je ugao pristupa bio pomalo sporan i namenjen senzibilizaciji belačke publike (protagonistkinja filma je belkinja koja nabasava na monstruma iz crnačke urbane legende i pozicionira ga kao kolektivnu projekciju pomoću koje se eksploatisani narod nosi sa poteškoćama savremenog života). Ali, u ono doba film je postao hit koji se jednako uspešno obraćao i crnoj i beloj publici. Usledila su dva nastavka, uglavnom vredna zaborava, koja su pokušavala da jašu na tom talasu, bez značajnijeg uspeha.

Novi ,,Candyman“ je zapravo nastavak originala koji preskače dva nastavka iz 90-ih, a originalnu priču o Kendimenu proširuje i produbljuje joj i menja kontekst. Rezultat toga je zapravo više na tragu socijalne drame „poprskane“ elementima horora nego na tragu klasičnog horora. To ne treba da čudi imajući u vidu i trendove u savremenoj kinematografiji visokog profila, ali i autorsku ekipu koja stoji iza filma. Režiserka je Nija Dakosta čiji je prethodni film, neo-vestern, odnosno ruralni noar smešten u komplikovani socijalni pejzaž, ,,Little Woods“ (2018), požnjeo dobre kritike, a na scenariju za Candymana su s njom radili i producenti filma Vin Rozenfeld i Džordan Pil, autor filmova ,,Get Out“ (2017) i ,,Us“ (2019). ,,Candyman“ se zapravo nastavlja na Pilovu autorsku politiku i unekoliko poetiku korišćenja horora kao alata pomoću kojeg se adresiraju važna društvena pitanja poput rasizma i klasnih razlika.

Već od uvodne špice na kojoj vidimo ikonički logo kompanije MGM s lavom, ali kroz ogledalo, te čujemo pesmu Semija Dejvisa Džuniora ,,The Candy Man“ iz ranih 70-ih, jasno nam je da je ,,Candyman“ više izigrava „art“ nego žanrovski film. Sledeća sekvenca to cementira, iako za time nema realne potrebe. Imamo vožnju kamere okrenute naglavačke kroz Čikago i njegove solitere. Opet je u pitanju ogledalo, a drugačije okrenuto. Ogledalo je samo prvi od ikoničkih „gimika“ originalnog filma, u nastavku će ih biti još.

Uvodna sekvenca je smeštena u kvart Cabrini-Green 1977. godine. Policija patrolira krajem tražeći zlikovca koji podmeće žilete u bombone od kojih stradaju deca. Dečak Vilijam nosi veš u perionicu, a iz rupe u zidu pojavljuje se čovek sa kukom umesto ruke po imenu Šerman Filds i nudi mu bombonu. Vilijam vrišti, policajci dolaze u velikim brojevima i ubijaju Fildsa njemu pred očima.

Vreme sadašnje, ali isti kvart. Nekadašnje blokovsko naselje uglavnom je porušeno i na tom mestu su izgrađeni džentrifikovani stanovi. Jedan od novih stanara je i slikar Entoni Mekoj (Jaija Abdul-Matin II) koji se tu uselio sa svojom suprugom, kustoskinjom u galeriji Brianom (Tejona Paris). Entoni je u krizi i ne zna kako će ispuniti rokove i isporučiti nove radove za letnji program galerije, odnosno za angažman koji mu je žena namestila.

Na večeri za useljenje od njenog brata Troja (Nejtan Stjuart-Džeret) prvi put čuje za Helen Lajl, junakinju originalnog filma. Doduše, ovog puta izmenjenu do te mere da je ona postala zlikovac, žena koja je poludela i našla Kendimena koji ju je pognao na ubilački pohod. To je takođe njegov prvi susret s urbanom legendom o Kendimenu i njegovom prizivanju tako što se pred ogledalom pet puta ponovi njegovo ime, pa se Kendimen pojavi i ubije onog koji ga je prizvao.

Iako ne veruje u urbane horor pričice, Entonija to zaintrigira dovoljno da počne da istražuje makar u svrhu skupljanja inspiracije za slikanje. Put ga vodi u unutrašnjost kvarta Cabrini-Green gde upoznaje Vilijama Burka (Kolman Domingo), vlasnika perionice i jednog od poslednjih stanara originalnih blokova, koji mu objašnjava pozadinu priče o Helen Lajl i otkriva mu da Kendimen nije jedan čovek, već „cela košnica“. Za Burka je Kendimen Šerman Filds, za kojeg se ispostavlja da je bio nevino optužen i brutalno ubijen pre nego što je imao priliku da se odbrani. Ali tu su i ljudi koji su bili žrtve rasnih nemira, linčovani. Pa i prvi Kendimen, Danijel Robitej, tamnoputi slikar portretista iz XIX veka koji je počinio greh time da se zaljubio u kćerku belog klijenta i napravio joj dete, pa je bogati otac za njim poslao rulju koja mu je odsekla šaku i na to mesto instalirala kuku, polila ga medom i poslala pčele na njega i na kraju živog spalila.

Entoniju Kendimen postaje opsesija dovoljno velika da mu pokrene „kreativne sokove“ i ponovo pošalje na put slave koju stiče sa svojim eksponatom na izložbi, ogledalom nazvanim „Izgovori moje ime“ iza kojeg se skriva njegova slika Kendimena, a pored kojeg je izložen dokumentarni video-materijal o getu Cabrini-Green i džentrifikaciji. Entoni čak postaje notoran kada pred njegovom slikom osvanu mrtva tela perverznog, korumpiranog galeriste i njegove dosta mlađe devojke. Čini se da je neko ponovo probudio Kendimena, a Entonijeva opsesija postaje još jača nakon uboda pčele koji je zaradio na svojim potucanjima, a zbog kojeg doživljava i promene na telu. Zapravo, ispada da je njegova veza sa legendom još i dublja, ali on to ne zna.

,,Candyman“ je svakako film sa tezom, ali to ne mora da bude problem. Kada bolje razmislimo, i original je bio isto, a ni njihove teze ne razlikuju se puno jedna od druge. Zapravo, novi ,,Candyman“ razrađuje tezu koju u prvom delu postavlja Helen Lajl: Da je Kendimen savršena projekcija i izgovor za nošenje s patnjom bez preduzimanja ičega u smeru korenitih promena. Dok se potlačeni Afroamerikanci boje Kendimena kao babaroge, vladajućim belcima su otvoreni putevi ugnjetavanja i manipulacije po kojoj to ugnjetavanje kozmetički menja oblike.

Na početku beše ropstvo, pa diskriminacija po zakonima Džima Kroua, pa getoizacija u kojoj pitanje rase prejudicira i pitanje klase. Sada je na snazi džentrifikacija koja nastupa upravo po pitanju klase, gde se delovi grada u kojima žive siromašniji slojevi i po pravilu stanovništvo koje nije belačko, pod krinkom obnove i razvoja prazne od svoje trenutne populacije u cilju privlačenja one boljestojeće i idealno svetloputije.

Novi ,,Candyman“ smešten je u doba džentrifikacije i prevashodno se njome bavi, čak je sasvim direktno gađa, pritom otvarajući i poneku dubiozu i moralnu sivu zonu kao što je to pozicija umetnika koji protiv džentrifikacije govore rečima i umetničkim delima, ali u njenim pogodnostima poput jeftinih ateljea učestvuju i čak je načinom života reklamiraju.

Novi „Candyman“ je, dakle, pre svega socijalna drama koja se bavi aktuelnim pitanjima klase i rase i njihovom međusobnom povezanošću. Horor je prisutan više nego u tragovima, ali je zapravo više impliciran nego što je grafički prikazan. Pristup režiserke najčešće se može opisati kao „manje je više“, momenti strave i užasa su uglavnom ostavljeni van ekrana, a nama se prikazuju posledice. Klasičnih prepada ima malo, strateški su pozicionirani i vešto izvedeni, a utkani su čak i neki elementi telesnog horora (pomalo na tragu Kronenbergovog ,,The Fly“ (1986). Konačno, ima i više elemenata savremenog art horora, od pojedinačnih rešenja poput udaljavanja drona u jednoj ključnoj sceni ubistva, pa do animacije u stilu teatra senki pomoću kojih se izlaže predistorija.

Poređenje filmova je nezahvalno, ali ponekad neizbežno. Originalni i novi ,,Candyman“ su različiti filmovi, artificijelno povezani narativom, ali ipak produkti različitih vremenskih perioda. Novi je drugačiji i drugačije fokusiran u skladu s vrmenima sadašnjim i aktuelnim temama od džentrifikacije do Black Lives Matter pokreta, ali možemo reći da se tu radi o solidnom nastavku.

U scenario su utkani i neki likovi i događaji iz originalnog filma, pa Vanesa Vilijams i Toni Tod nakratko ponavljaju svoje uloge stasom, a Virdžinija Medsen samo glasom, što otvara i jedini ozbiljniji problem. Naime, glumačka postava naprosto nije na nivou one originalne, glumci se pre mogu nazvati nadolazećim i ne sasvim afirmisanim. Uz solidno režisersko vođenje, uspevaju da ostvare funkcionalne role, ali ne i uloge za pamćenje.

Nija Dakosta to uspeva da maskira rafiniranim vizuelnim stilom, atraktivnom fotografijom Džona Guleserijana i montažom Katrin Hedstrem, koja film ubacuje u čvrst ritam u kojem se drži svih 90 minuta.