Respect

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Liesl Tommy

scenario: Tracey Scott Wilson, Callie Khouri

uloge: Jennifer Hudson, Forest Whitaker, Marlon Wayans, Tituss Burgess, Audra McDonald, Marc Maron, Kimberly Scott, Hailey Kilgore, Saycon Sengbloh, Leroy McClain, Skye Dakota Turner, Mary J. Blige

Muzički biografski filmovi su se u poslednjih nekoliko godina vratili u modu, a primera je dosta, od Bohemian Rhapsody i Rocketmana pa do Ma Rainey’s Black Bottom. Potonji je primer i za jedan drugi trend, takozvane »Black History« filmove koji se bave tematikom od zvanične istorije potisnutim događajima važnim za istoriju Afroamerikanaca koja još uvek nije nužno prihvaćena od strane one zvanične i akademske. U tom filmsko-političkom trendu nikako ne treba zaboraviti niti na The United States vs. Billie Holiday koji je na elegantan način spojio i zaokruživo koncepte »biopica« muzičke zvezde i filma sa političko-aktivističkom agendom.

Zapravo je bilo pitanje dana kada će svoj biografski film dobiti i kraljica soula, Aretha Franklin. Notorna po svom stavu dive ne baš lake za saradnju i dogovor (u šta smo se mogli uveriti iz činjenice da je njen koncertni film Amazing Grace proveo bezmalo 50 godina u bunkeru, prevashodno zbog njenog nezadovoljstva), kraljica je sama odredila glumicu koja će je igrati, Jennifer Hudson, dobitnicu Oscara za sporednu ulogu u filmu Dreamgirls (2007), i to je ujedno i najveći adut inače prilično školskog filma Respect.

Za razliku od većine svojih koleginica, Aretha je zapravo imala buržoasko poreklo. Otac C.L. Franklin (Forest Whitaker, dobar kao i obično) bio je poznati propovednik i aktivista za građanska prava, a u njegovoj kući u Detroitu okupljala se afroamerička politička, verska i kulturna elita, između ostalih i pevačica Dinah Washington (cameo uloga Mary J. Blige). Arethina majka (Audra McDonald, nedovoljno prisutna i iskorišćena) bila je takođe baptistička sveštenica, pijanistkinja i pevačica gospela. Aretha zvana Re (kao devojčicu je igra Skye Dakote Turner) je uglavnom odrastala s ocem, bakom (Kimberly Scott), bratom i sestrama, a porodični odnosi nisu bili naročito harmonični. Ipak, Aretha je imala muziku, kako u crkvi, tako i u kući.

Teza koju film zastupa je da su Arethu u principu povređivali muškarci. Najpre je kao dvanaestogodišnjakinja bila silovana od strane jednog od očevih gostiju u vlastitoj kući, a u tom prelomnom trenutku nije dobila podršku pre svega od oca koji se više brinuo za svoj ugled nego za dobrobit. Otac joj je takođe u ranoj fazi karijere figurirao kao menadžer i zapravo je upravljao njenom karijerom i, može se reći, eksploatisao je. Zato joj se Ted White (Wyans), muljator koji se muvao oko muzičke scene u Harlemu, isprva učinio kao doba opcija za beg, ali brak s njim bio je neskladan, pun eksploatacije i nasilja.

Tek sa menadžerom Jerryjem Wexlerom (Maron) i njegovim bendom »session« muzičara, belaca iz Alabame koji su njenu muziku brzo kapirali, Aretha je uspela da pronađe svoj glas i snimi pesme kao što su naslovna Respect, Freedom i ostali potpisni hitovi koji su od nje načinili globalnu zvezdu. Sa sestrama (Kilgore, Sengbloh) na pratećim vokalima, i polako preuzimajući konce svoje karijere, Aretha Franklin je snažno zastupala i svoju rasu kao vrlo vokalna građanska aktivistkinja, ali i svoj rod, što se dosta kosilo ondašnjim prilično patrijarhalnim načelima u afroameričkim sredinama.

Osnovni problem filma Respect je što je toliko školski da je zapravo »wikipedijski«, odnosno podseća na čitanje enciklopedijskog članka u kojem se hronološki (sve do 1972. godine, albuma Amazing Grace i povratka gospel korenima) listaju fakti, polu-istine i glasine koje su se zapatile o junakinji, njenom životu i karijeri. Njen politički aktivizam, primera radi, nikad zapravo ne zaživi kao legitimna filmska tema i zapravo je stalno u fusnoti. Čini se da se rediteljka Liesl Tommy i scenaristkinja Tracey Scott Wilson (obema je ovo prvi dugometražni film, karijeru su do sada uglavnom gradile na televiziji) nisu usudile zakoračiti u nepoznato, van uobičajenih šablona.

To se delimično popravlja kada na scenu stupa Jennifer Hudson, više kao pevačica (sama peva svoje deonice) nego kao glumica (reč je o dobroj imitaciji, ali svejedno imitaciji) i uopšte kada na scenu stupa muzika. Primer za to je nastanak naslovne pesme, ali i snimanje u studiju u Alabami koje pokazuje mehaniku kako te neke stvari izgledaju iznutra, kao i koncertno izvođenje numere Freedom u ključnom trenutku za Arethin život i karijeru. Postavlja se pitanje da li bi Respect bio bolji film da je još malo više mjuzikl, odnosno da se malo više prepusti muzici.

Solidno se drže i tehničke i vizuelne komponente filma, poput scenografije, kostima i šminke koji verno dočaravaju detalje perioda koji film zahvata, od 50-ih do 70-ih godina prošlog veka. Ali ono što Respect čini relativno ugodnim gledalačkim iskustvom je izvrsna glumačka podela. Forest Whitaker opet demonstrira kako može biti konstantno dobar u različitim tipovima uloga, Marlon Wayans pokazuje da je zapravo bolji dramski glumac nego što je komičar iako forsira (ili mu forsiraju) uloge komičnog registra. Kada se podvuče crta, Respect ostaje film pun respekta prema kraljici, ali nekako bez te duše koja za soul neophodna.